Trebaju nam izbori koji neće biti uvod u građanski rat

Još uvek se licitira sa datumom održavanja izbora. Kome bi više odgovarali letnji, a kome izbori na kraju godine?

- Iako će, razume se, svi politički akteri da govore kako su „spremni za izbore“ i da ih „jedva čekaju“, u stvarnosti nije baš tako. Konkretno, mislim da opozicija nije spremna za brze izbore, studenti veruju da jesu, a vlast, iako organizaciono najspremnija, na tim bi izborima najviše rizikovala, pogotovo s obzirom na neizvesnost u vezi „dana posle“. Stoga verujem da su zimski, ili možda čak i prolećni izbori ipak verovatnija solucija. A potencijalno možda i manje rizična, pod pretpostavkom da se dobijeno vreme iskoristi za nešto što bi barem ličilo na društveni dogovor o minimumu preduslova za izbore koji neće biti uvod u građanski sukob i čije će rezultate prihvatiti sve strane.

Stoga verujem da su zimski, ili možda čak i prolećni izbori ipak verovatnija solucija. A potencijalno možda i manje rizična, pod pretpostavkom da se dobijeno vreme iskoristi za nešto što bi barem ličilo na društveni dogovor o minimumu preduslova za izbore koji neće biti uvod u građanski sukob i čije će rezultate prihvatiti sve strane

Da li očekujete da će datum izbora uticati na izlaznost birača i kojoj opciji potencijalno više odgovara visoka, odnosno niska izlaznost?

- Izlaznost će svakako biti visoka. Pitanje je samo da li i “rekordna” ili samo “visoka”, pri čemu je “visoko” sve preko 60 odsto, a “rekordno” ono što se bliži ili prelazi  izlaznost od 70 odsto. Uz važnu napomenu da zbog stanja našeg biračkog spiska, kao i velikog broja ljudi u inostranstvu, “60” zapravo znači 70 odsto (a 70% zapravo 80%), ako govorimo o onima koji realno postoje i nalaze se u Srbiji. Letnji izbori bi izlaznost sigurno smanjili za nekoliko procenata, što bi svakako bar donekle odgovaralo vlasti. A što se tiče eventualnog uticaja na rezultat, mislim da je visoka izlaznost (60 plus) nešto što bi vlast verovatno mogla da podnese, ali da se sa, eventualno, “rekordnom izlaznošću” (70 odsto i više)  stvari komplikuju i tas naginje na drugu stranu.   

Mnogo se govori o broju kolona u kojima bi opozicija mogla da izađe na naredne izbore. Koliko kolona očekujete i da li smatrate da opozicija ima veće šanse da parira vladajućoj koaliciji razjedinjena ili ujedinjena?

Po mom mišljenju, u ovom trenutku bi verovatno bilo najbolje da budu dve ili najviše tri opozicione kolone (studentska lista, plus jedna ili dve opozicione), koje bi veslale u istom smeru i bez uzajamnog napadanja. Ali do toga nije lako doći

- Naravno da su šanse opozicije mnogo veće ukoliko nastupi ujedinjeno. Ali ujedinjenost ne mora nužno značiti i jednu kolonu, kao u slučaju DOS-a dvehiljadite godine. Postoji, recimo, i crnogorski model od 30. avgusta 2020. gde su bile tri antirežimske kolone, ali ipak jedinstven front. U Srbiji, trenutno, jedna tj. ujedinjena antirežimska kolona ne deluje realno, a s obzirom na to šta je sve izgovoreno na relaciji studenti-opozicija mislim da nije čak ni poželjno, bez obzira što najveći broj opozicionih glasača i dalje preferira opciju zajedničke antirežimske liste. Po mom mišljenju, u ovom trenutku bi verovatno bilo najbolje da budu dve ili najviše tri opozicione kolone (studentska lista, plus jedna ili dve opozicione), koje bi veslale u istom smeru i bez uzajamnog napadanja. Ali do toga nije lako doći. Pri čemu je dodatna nevolja što će režim u tom slučaju smesta “adutirati” sa barem još 3-4 svoje, tobože opozicione liste, pogotovo sa “desne” i nacionalne strane političkog spektra.

Da li se dobar izborni rezultat parlamentarne i vanparlamentarne opozicije može meriti isključivo smenom vlasti, ili se uspeh može oceniti i kroz ostvareni procenat glasova? Ukoliko može, koji procenti bi se mogli smatrati uspehom?

Mislim da su konačno usahnula nadanja u neku “zajedničku listu” sa studentima, a previše je vremena izgubljeno u iščekivanju takvog scenarija (po modelu DOS-a) i parlamentarna opozicija sada mora da se relativno na brzinu reorganizuje. Rekoh, u ozbiljnom su zakašnjenju i plus u sendviču između dva trenutno dominanantna politička i medijska bloka – onog režimskog i ovog studentskog

- U nekim normalnijim okolnostima moglo bi se spekulisati o tome šta se može smatrati delimičnim uspehom, da li je npr. došlo do povećanja broja opozicionih poslanika i slično. Ali s obzirom na atmosferu kakva je stvorena mislim da će se ovaj put gledati samo pobeda, odnosno ukupan odnos snaga  za i protiv vlasti – i ništa drugo neće biti važno. 

Iako su izbori izvesni, stiče se utisak da su glavne aktivnosti parlamentarne opozicije još uvek usmerene ka tome da li će stati uz studentsku listu. Kasni li parlamentarna opozicija u svom organizovanju?

- Kasni apsolutno. I to kako u odnosu na vlast, tako i u odnosu na “studentsku listu”. Toga su, rekao bih, i oni sami svesni, pa bukvalno ovih dana intenziviraju aktivnosti i napore u pravcu neke organizacije i koordinacije. Mislim da su konačno usahnula nadanja u neku “zajedničku listu” sa studentima, a previše je vremena izgubljeno u iščekivanju takvog scenarija (po modelu DOS-a) i parlamentarna opozicija sada mora da se relativno na brzinu reorganizuje. Rekoh, u ozbiljnom su zakašnjenju i plus u sendviču između dva trenutno dominanantna politička i medijska bloka – onog režimskog i ovog studentskog.

Kada govorimo o sastavu koalicija, da li očekujete da će SPS, u skladu sa najavama Ivice Dačića, sigurno ići u koaliciju sa SNS?

- Kao što znamo, u Srbiji ništa nije sigurno. Ali verujem da će, posle izvesnog natezanja i čarkanja, na kraju SPS i SNS ići zajedno na naredne parlamentarne izbore, baš kao što su išli zajedno i na ove lokalne u deset opština. Zapravo, skoro sam siguran u to, bez obzira što su trenutno u opticaju razne drugačije glasine i kombinacije iz tobože „pouzdanih izvora“. Mislim da će, makar možda i ne iz sasvim identičnih razloga, na kraju i Vučić i Dačić zaključiti da im je najisplativije da idu zajedno.

Da li smatrate da su birači uveliko izabrali strane, ili još uvek postoji deo koji vaga kojoj političkoj opciji će se prikloniti? Ukoliko i postoje šta bi moglo da utiče na njihovu konačnu odluku?

Naravno da još uvek postoji taj neopredeljeni deo birača. Po mojoj proceni, ima ih najmanje 10-12 odsto. Na prvi pogled, to ne deluje mnogo, ali u suštini to je broj koji će na kraju odlučiti izbornog pobednika

- Naravno da još uvek postoji taj neopredeljeni deo birača. Po mojoj proceni, ima ih najmanje 10-12 odsto. Na prvi pogled, to ne deluje mnogo, ali u suštini to je broj koji će na kraju odlučiti izbornog pobednika. Ali zanimljivo je što i Aleksandar Vučić i studenti, kao dve trenutno najkrupnije političke formacije u zemlji, gotovo u jednakoj meri insistiraju na tome da su “karte podeljene” i da neopredeljenih praktično i nema. Ali to prosto nije tačno, oni itekako postoje, iako se u aktuelnoj propagandnoj halabuci slabo čuju i nisu medijski atraktivni. Oni su delom zbunjeni i ne veruju previše ni vlasti ni opoziciji. Nisu naročito zainteresovani za politiku, osim kada se tiče nekog njihovog konkretnog interesa, i nemaju neka čvrsta politička uverenja. Nisu pravi apstinenti, ali nisu ni redovni i sigurni glasači. Opredeljuju se u zadnji čas, pomalo su oportunisti, i često okreću kako vetar duva. Mislim da se Vučić, iako verbalno negira njihovo postojanje, prvenstveno njima obraća onda kad pomalo teatralno nudi dijalog, glumi “majku Terezu” i predlaže raznorazne mere za ove i one kategorije stanovništva. S druge strane, malo je čudno što se čini kao da taj neopredeljeni korpus ne zanima previše studente – ili, pak, računaju da će ti kolebljivi po automatizmu preći kod njih onda kada se uvere da je ta strana pobednička. (Zato je, između ostalog, “studenti pobeđuju” vraški dobar slogan.)  

Da li bi objavljivanje imena predstavnika studentskog pokreta moglo da utiče na promenu stava kod građana koji su trenutno opredeljeni za studentsku listu?

- O tome se mnogo spekuliše, ali lično ne verujem da bi to objavljivanje imalo većeg, bilo pozitivnog, bilo negativnog uticaja na simpatizere studentske liste. Tvrdo jezgro onih koji optiraju za tu grupaciju često i rado ističu kako će glasati za studentsku listu „čak i ako na njoj bude kamen za kupus“. Uostalom, iako to ne kažu baš tim rečima, slično je  raspoloženje i slična klima već godinama i kod onih koji kažu da će glasati za listu Aleksandra Vučića, i kojima je jedino važno da bilo gde na listi vide Vučićevo ime. Razume se, i na jednoj i na drugoj strani postoje oni koji nisu sto posto sigurni i koji se kolebaju, ali to je ipak manjina. Iako, kao što rekosmo, u uslovima relativno izjednačenih „glavnih“ političkih snaga upravo takvi „meki“ i kolebljivi glasači odlučuju izbore. 

Mogu li izmene izbornih zakona da vrate poverenje u izborni proces kod opoziciono orijentisanih birača?

U normalnim uslovima izbori mogu da donesu makar privremenu relaksaciju i spuštanje političkih i društvenih tenzija. Ali u nenormalnim okolnostima mogu samo da još više rasplamsaju strasti i eskaliraju sukob. Bojim se da smo mi u Srbiji danas, nažalost, bliži ovom drugom slučaju

- Iskreno, ne verujem u to. Jer, em je nepoverenje veliko, em su izmene, barem ove o kojima se trenutno raspravlja u Skupštini, uglavnom kozmetičke i ne garantuju niti obećavaju ravnopravnije izborne uslove. Čuo sam da će biti predloženo još nekoliko paketa sa preporukama ODIR-a, pa možda među njima bude i nešto smislenije. Ali, u principu, jedino bi neki stvaran, iskren i konkretan dijalog između glavnih političkih aktera, u Skupštini, ili možda u formi nekog „okruglog stola“, mogao eventulno povratiti, odnosno uspostaviti neko minimalno poverenje. A možda je čak i za to kasno.

Da li izbori u ovako podeljenoj društvenoj atmosferi mogu suštinski da doprinesu rešavanju problema, ili je prethodno neophodan dijalog? I postoji li uopšte prostor za takav dijalog?

- Mislim da sam na to već uglavnom odgovorio maločas. U normalnim uslovima izbori mogu da donesu makar privremenu relaksaciju i spuštanje političkih i društvenih tenzija. Ali u nenormalnim okolnostima mogu samo da još više rasplamsaju strasti i eskaliraju sukob. Bojim se da smo mi u Srbiji danas, nažalost, bliži ovom drugom slučaju. A što se prostora za dijalog tiče, verujem i nadam se da još postoji – i sam mu doprinosim i podstičem ga koliko god mogu – ali se trenutno ne bih previše kladio u pozitivan ishod. Ostaje nam samo nada da će najgore biti izbegnuto.

(politički analitičar, filozof i glavni urednik “Nove srpske političke misli”)

Razgovarao: Mihailo Paunović