Студенти, Вучић, опозиција или – шта зна дете шта је двеста кила

Потребно је много простора да се објасни шта све ови протести значе за Србију, колико су је за ова три месеца променили, увели нови жаргон, нову политичку реалност и нову праксу јавног опхођења.

На неки начин студенти су деловали, такорећи, по принципу оног старог вица, кад Цига, осумњичен за крађу бакра, све пребацује на децу уз коментар: „Шта зна дете шта је двеста кила? Узме и носи“. Е, тако су, отприлике, и ова деца збиља „носила“. Организовали су и носили највеће протесте у овом, а вероватно и прошлом веку, дизали и покретали људе, будили Србију. Па, чак и ова, наизглед, необична и самоисцрпљујућа стратегија са „шетњама“, односно усиљеним маршевима до Новог Сада и Крагујевца, показала се као сјајан политичко-маркетиншки потез. Свуда су их сачекивали одушевљење, сузе, еуфорија и ентузијазам скоро незамислив у ово време и на овим просторима. (И само тешка идеолошка и интересна заслепљеност, или политички аутизам, може да не види или багателише племенитост и размере овог идеалистичког прегнућа.)

Да ли ти студентски протести могу срушити режим? Сами по себи, не. Али га могу итекако подрити и делегитимизовати, што су увелико учинили и још чине

 Говоре, разуме се, те готово библијске и надреалне сцене много и о дубини нашег општег пада, која онда производи и готово очајничку потребу за „спасиоцима“ и избављењем. И зато су, реално, ови студентски походи много више личили на неке световне „литије“ (тачније, својеврсну комбинацију Гандија и црногорских литија) него на „обојене револуције“ источноевропског типа, каквих се режим плаши, и које, тобоже, „побеђује“.

Да ли ти студентски протести могу срушити режим? Сами по себи, не. Али га могу итекако подрити и делегитимизовати, што су увелико учинили и још чине. А чиниће још и више уколико се ствар не спаруши, и не сведе на „кибицовање“ и навијање из прикрајка за „наше драге студенте“. Јер, ма колико атрактивни, ови студентски протести су само врх леденог брега општег незадовољства ауторитарном влашћу Александра Вучића, које се периодично јавља и избија у све чешћим, све јачим и по власт све опаснијим таласима.

Није, дакле, добро ако се, макар и из добре намере, све пребаци на плећа студената. Али исто тако није добро ни ако се услед погрешно и уско схваћеног појма политике студенти, макар и декларативно, ограђују од „политизације“ и антирежимског сврставања. Јер, да се не лажемо, то да се поштује устав и начело поделе власти, и да „институције раде свој посао“, у данашњим српским условима ЈЕСТЕ политика и јесте „субверзиван“, опозициони и антирежимски став.

Али и независно од ове терминолошке конфузије,  студентска маршевска стратегија није без ризика. Нема сумње да овим маршевима они збуњују и исцрпљују режим, али исцрпљују и себе. С тим што се режим, евентуално, исцрпљује симболички и политички (донекле, и материјално), док се студенти, као и штрајкачи по школама, исцрпљују буквално, физички и ментално. Сем тога, што ствар дуже траје, а поготово ако се уђе у фазу „ремисије“ и стагнације, ствара се већи простор за омиљене режимске спортове као што су медијска сатанизација и сејање раздора у редовима демонстраната, у чему Вучић и напредњаци готово да немају премца у светским релацијама.

Да се не лажемо, то да се поштује устав и начело поделе власти, и да „институције раде свој посао“, у данашњим српским условима ЈЕСТЕ политика и јесте „субверзиван“, опозициони и антирежимски став

Такође, иако политички и географски шира него раније, социјална база протеста се још увек није довољно проширила и продубила. За сада, протесту и тоталној обустави су се масовно одазвали само просветни радници (који све ово време подносе највећи терет и трпе највећи притисак), адвокати и глумци. И све три категорије су, тренутно, веома близу одлуке о спуштању лопте и превођењу протеста у „законске оквире“.

 Додуше, уз студенте је стао је и Универзитет (што је и логично), али ћемо чврстину те подршке тек видети наредних дана, с обзиром на разговоре који се управо воде са владом о захтевима који се тичу материјалног положаја универзитета, као и о примедбама академаца на владин предлог закона о високом школству, тако да и на тој страни можемо очекивати колебање и већу или мању подвојеност.

Како су студенти од „руље“ постали „наша деца“

А шта за то време ради режим? Углавном, ништа добро, чак ни за себе, а још мање за стварно смиривање ситуације. Први дани и недеље од новосадске трагедије протекли су у површним и прилично арогантним настојањима власти да се проблем минимизира, а одговорност дегажира што даље од главних актера, што је, заправо, и разбуктало пламен протеста. Чак и моји саговорници блиски власти, незванично, у паузама разних ТВ емисија, а понеки чак и јавно, у живом наступу, више-мање отворено признају односно говоре како је режимска стратегија одговора на кризу била неадекватна и катастрофална. (Али одмах на то додају као је „сада“, у том погледу, „много боље“.)

У преводу, то значи да је с почетка настојао да протесте угуши претњама и инцидентима, а сада лажним улагивањем и парама које на све стране дели или обећава. При чему је циљ, разуме се, увек исти: Изморити демонстранте, исцрпсти енергију протеста, сачувати рејтинг, демонстрирати моћ и емитовати поруку да ОН и даље „држи ствари под контролом“ (томе је, између осталог, служио и овај последњи митинг у Сремској Митровици). Уз још један важан и, такорећи, угаони моменат. По сваку цену спречити „политизацију“ студентског протеста (ма колико да је свима јасно да су захтеви итекако политички), а нарочито спречити природно спајање и уједињавање протестне енергије са опозиционим, постојећим или неким новим, антирежимским формацијама.

А управо том кључном Вучићевом настојању и сама опозиција, а поготово један део антирежимске политичке и медијске јавности, као да иде на руку. Опозиција слабошћу и пословичном неслогом, а део јавности својим претераним (има у томе, разуме се, и много огорчења због изневерених нада и очекивања), готово сладострасним, да не кажем „садистичким“ пљувањем по свему што опозиција, у целини и деловима, говори и ради, те паралелним и прекомерним обоготворењем студентског бунта, који се, иако несумњиво хвале вредан, нереално представља и доживљава као нека натприродна сила.

Опозициони „магнум кримен“

Невоља је што чак и када признају или се сложе да су њихова неслога и нејединство трн у оку опозиционих гласача, већина опозиционих лидера углавном није свесна размера и озбиљности тог проблема. Иако ових дана, и званично и незванично, пристижу вести и наговештаји да се ствари у том погледу мењају, врло лако би се могло испоставити да се и за те напоре може рећи нешто слично ономе што је речено за режимско „испуњавање“ захтева студената: „Премало и прекасно“.     

И ок. Ово са закаснелим уједињавањем је евидентно и неоспорно, и за то плаћају високу политичку цену. Али хајде да видимо шта још, у овим околностима, реално уопште може опозиција. Циници, део резигнираних присталица, али и (не)скривени режимски ботови у глас ће рећи: „Ништа. Нека се склоне, ћуте и не сметају.“ Али није то баш тако. С једне стране, те странке ипак имају неке организације створене и колико-толико сачуване у скоро немогућим условима напредњачког политичког монопола, и које постоје у скоро свакој општини. И имају неку кадровску базу (пре свега, ССП, НДСС, НПС, ДС... допишите или одузмите по нахођењу)  која чак и када је очерупана, ипак није безначајна. И имају неке личности, не мислим ту само на лидере, које имају препознатљивост, па и одређену популарност у појединим деловима бирачког тела. То све можда није много, нити довољно. Али свакако није ни за бацање. Поготово када знамо да је гађење, демонизовање и уништавање опозиције једна од најомиљенијих Вучићевих спортско-политичких дисциплина – и да је у њој убедљиво најуспешнији.  

„Ма, сви су они Вучићеви“. Наравно да нису. Иако, руку на срце, није да многи од њих – и са „десна и са „лева“ – нису са Вучићем повремено имали тренутке „отопљавања“, „смиривања тензија“, или барем делимичног и привременог подударања интереса. И наравно да тај мит („сви су они моји“) сам Вучић тенденциозно и радо лансира, управо ради уношења додатне сумње и смутње унутар опозиционих редова.

„Сви су исти“. Не, нису сви исти. Далеко од тога. Мада понекад показују сличну политичку ускогрудост и склоност да све процесе посматрају из угла свог страначког интереса. (Али, зар нису сви људи, или барем огромна већина, често и углавном такви?) Тачно је такође и то да су се многи „продали“, на овај или онај начин. Али многи и нису (а имали су прилику), и неправедно је, а и политички контрапродуктивно све трпати у исти кош.

Да ли је постојећа опозициона понуда довољна? Вероватно није. Да ли има простора за нове играче? Свакако. И они се већ појављују. Али и ти нови ће вероватно морати одболовати исте дечје политичке болести и проћи кроз сличан медијски и политички шиболет, после којег више неће бити ни невини ни нови.

Из ових или оних разлога, чак и ако одбацимо прорежимске балоне и коске, маневарски простор парламентарне опозиције прилично је, да не кажемо екстремно сужен

Све у свему, из ових или оних разлога, чак и ако одбацимо прорежимске балоне и коске, маневарски простор парламентарне опозиције прилично је, да не кажемо екстремно сужен. Ако се истичу у протестима, рећи ће им – што се гурате и гребете о студентску популарност?! Ако их нема, прозиваће их да су се „завукли у рупу“ и „чекају да студенти одраде сав посао“. Другим речима, опозиција се налази у некој врсти тамног вилајета (једним делом, самоскривљеног, али делом такође и вешто режираног од стране власти), у којем је шта год да ураде увек погрешно и предмет осуде са свих страна.

Разуме се, није да нема опција, али су оне, као што рекосмо, за српску опозицију прилично сужене и не превише атрактивне. А када их мало сведемо и систематизујемо долазимо до следећег. ИЛИ „борба кроз институције“, што ће рећи улазак у Скупштину и учешће у расправи у неком облику, ма колико то у овом тренутку можда непопуларно деловало. ИЛИ неизвесна стратегија политичке радикализације и грађанске непослушности, на трагу најава Милоша Јовановића и „блокаде аеродрома“, као и других стратешких објеката. (Узгред речено, само дан након те „скандалозне“ Јовановићеве изјаве, која је изазвала згражавање читаве прорежимске, па и дела опозиционе јавности, блокиран је међународни аеродром у Бриселу, и то неким далеко бенигнијим поводом од овога што имамо у Србији.)

Оба пута имају своје плусеве и минусе (а питање да ли је, евентуално, могућ и некакав микс једног и другог). У сваком случају,  у овој ствари нити можемо, нити хоћемо да одлучујемо уместо њих. Само хоћу да сугеришем да се ова тема пажљиво одвага и размотри са свих страна, и то, по могућству, пре него што –  можда већ за који дан – Вучевићева дуго путујућа оставка коначно дође на дневни ред парламента. И апелујем да одлука, каква год била, буде јединствена, јер у противном неће вредети готово ништа.

Нема „обојене револуције“, има народне буне

Упркос његовом тријумфалистичким најавама, Вучић није „победио обојену револуцију“ јер никакве („обојене“, или неке друге) револуције за сада није ни било.

Нема јуриша на „Бастиљу“, нити „Зимски дворац“ на Андрићевом венцу. Нема пуцњева са „Ауроре“. Нема служби, ни „ових“ ни „оних“, које га руше „зато што воли Србију“. Нема милијарди које су, тобоже, уложене у његово свргавање. Нема стране интервенције, ни буквалне, ни политичке, да наметне решење. Нема чак ни Гонзалеса да релативно објективно посредује.

Било је и има само великог и нагомиланог народног незадовољства које је експлодирало након пада надстрешнице у Новом Саду, а које власт већ скоро четири месеца настоји да угаси или пригуши најразличитијим механизмима и стратегијама – па, између осталог, и том причом о „обојеној револуцији“.

Елем, нема револуције, али има побуне, спонтане и стихијске, за сада још увек неорганизоване и претежно мирне, која у овом тренутку лавира негде на граници између стишавања и преласка у наредну и бурнију фазу. И има Србије која се полако, али дефинитивно буди из напредњачке наркозе, помало мамурна и збуњена пејзажом који се указује након скидања ружичастих пропагандних наочара. И има много неизвесности, као и увек када се нешто крупно решава, ломи и прелама.

Но, оно што је извесно јесте да повратка на стање од пре 1. новембра нема и не може бити. И тога је вероватно свестан и сам Вучић, колико год млатарао рукама, викао и проглашавао победу над стварним или измишљеним противницима.

Главни уредник НСПМ

(Краћа верзија овог текста објављена је у недељнику „Време“, број 1781)