Studenti 3.0, ljudi od ugleda i vanredni izbori

Tek što pomislimo da posle gledanja Informer TV ništa ne može da nam nas šokira, začujemo:

Svi studenti koji su nastupali u medijima... nivo njihove elokvencije, razumevanja stvari, čak razumevanja političkih i društvenih procesa je znatno viši ili ako ne, na istom nivou kao nivo razumevanja svih nas drugih, bez obzira na to da li radimo na Univerzitetu ili ne radimo na Univerzitetu. Tako da ja mislim, ako biste me pitali da li bih dao ovu državu u ruke studentima, koji su u rasponu od 18,19, pa do 25,26,27 godina… da, bih, odmah. dao bih odmah državu na upravljanje studentima... Državni poslovi nisu nešto sa čime su se ljudi rodili... i u ovoj Vladi imate ljude koji su prvi put seli u ministarske fotelje i oni uče u hodu... a mladi mnogo brže uče nego stariji i u tom smislu je mnogo suvislije postaviti mladog čoveka od dvadeset pet godina na neko odgovorno mesto nego nekog starijeg čoveka od šezdeset pet godina ako će sesti prvi put...“

Tako se sada sa entuzijazmom brani teza da izborni uslovi nisu važni i da je dovoljno da „studenti koji brzo uče“, to su valjda Studenti 3.0, formiraju izbornu listu, koja će zasigurno, je l’ da, i na nepoštenim izborima vlast sa lakoćom da promene

Ove reči ne bi zasluživale veliku pažnju i komentar da ih u Insajder intervjuu nije izgovorio neko ko je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i docent na Fakultetu za medije i komunikacije, Filip Balunović. Uz njega, još jedan broj profesora je izneo takav ili sličan stav, dakle, nije ni prvi, ni poslednji koji, dosledno nedosledan, tokom šest meseci iznosi treći stav, suprotan onim prethodnim. Najpre se pozdravlja odustajanje studenata od prvobitno podržane ideje širenja pritiska na vlast protestima, u cilju ispunjenja zahteva koji se odnose na utvrđivanje odgovornosti za korupcijom prouzrokovanu novosadsku tragediju, zatim se pozdravlja odustajanje od nove ideje i zahteva da se formira tehnička, jedna od mogućih formi prelazne vlade, koja bi imala prevashodni zadatak da obezbedi uslove za slobodne, fer i poštene izbore. Stavovi se brzo menjaju, a da se političke okolnosti nisu promenile, ali se zato uvek brane sa jednakom sigurnošću u njihovu ispravnost. Tako se sada sa entuzijazmom brani teza da izborni uslovi nisu važni i da je dovoljno da „studenti koji brzo uče“, to su valjda Studenti 3.0, formiraju izbornu listu, koja će zasigurno, je l’ da, i na nepoštenim izborima vlast sa lakoćom da promene i da, kako kaže Balunović, budu postavljeni u ministarske fotelje studentske vlade studenti od dvadeset pet godina (to su valjda malo okasneli apsolventi 3.0).

Naravno, prvo pitanje koje se postavlja jeste zašto se Balunović i oni koji dele njegovo mišljenje, kao svesni, principijelni i odgovorni ljudi ne povuku i svoja mesta na fakultetima, institutima i sl. ne prepuste nekome od tih brojnih studenata za koje tvrde da im je „nivo elokvencije, razumevanja stvari, čak razumevanja političkih i društvenih procesa znatno viši ili ako ne, na istom nivou kao nivo razumevanja svih nas dugih, bez obzira na to da li radimo na Univerzitetu“, pa dakle i njihovog nivoa?

Poznati su mnogi primeri svrgavanja vlasti, pada režima do kojih su doveli pretežno mladi ljudi, među njima i studenti, inicirajući i učestvujući u pobunama i revolucijama, ali nije mi ostalo u pamćenju da je studentima “predata država na upravljanje”, kako eto neki predlažu

Drugo, da li su ikada u istoriji studenti preuzeli vođenje bilo koje države? Ako jesu i ako je to bilo uspešno, zašto da ne primenimo taj uspešan recept? Poznati su mnogi primeri svrgavanja vlasti, pada režima do kojih su doveli pretežno mladi ljudi, među njima i studenti, inicirajući i učestvujući u pobunama i revolucijama, ali nije mi ostalo u pamćenju da je studentima “predata država na upravljanje”, kako eto neki predlažu. Uplašen proverih i ispostavilo se da me i pored poodmaklih godina pamćenje nije izdalo.

Samo dan posle Balunovićevog razgovora na Insajder TV pojavio se nepotpisan, neformalan dokument koji kola među studentima, kao predlog za usvajanje na fakultetskim plenumima. Od prethodnog, potpuno nesuvislog, razlikuje se i predlaže se da studenti: „pokrenu legitimnu i legalnu smenu vlasti na vanrednim parlamentarnim izborima”, „da svim političkim akterima pruže šansu da se pokažu odgovornim i da u ovom izbornom procesu, na parlamentarnim izborima, ne učestvuju, te da se celo društvo konsoliduje iza jedine moguće opcije za pobedu, a to je studentska lista“, te da „...na listi ne budu aktivni studenti, već ljudi od ugleda u javnosti (!?), prepoznati u svojim profesijama (!?)“... i najzad da „...ako naša lista bude imala skupštinsku većinu, od njih ćemo zahtevati da formiraju vladu koja bi imala vremenski ograničen mandat na 16-18 meseci, za vreme kog bi imala zadatak da očisti biračke spiskove, obezbedi slobodu medija i poštovanje zakona, da poštuje preporuke ODIHR-a i samim tim obezbedi uslove za prve slobodne izbore u Republici Srbiji gde bi svi politički akteri mogli da se kandiduju i građanima predstave svoje programe“.

Interesantno. Ponovo nešto neobično - da se prelazna vlada formira posle pobede na parlamentarnim izborima.

Državna politika koju bi da vode oni koji na vlast pretenduju, jer ne govorimo ovde o privremenoj, prelaznoj, dogovorima i kompromisom izabranoj vladi, već o vladi sa punim Ustavom utvrđenim dužnostima i ovlašćenjima, mora da bude predstavljena biračkom telu koje će se na izborima opredeljivati za različite političke programe

Međutim, najvažnije je da se uočava činjenica koja prosto bode oči: nijedan od ovih neobičnih, različitih predloga nijednom rečju ne govori o tome da oni koji su namerni da smene nesporno autoritarni, korumpirani i sa svakog aspekta štetočinski režim i veruju da to mogu sami, moraju da na izbore izađu sa celovitim i jasnim političkim programom. Bez toga, nudila bi se građanima, biračima „kupovina mačke u džaku“, pod parolom da ne može biti gore, što bi valjda značilo isto što i biće bolje. Kao da nas iskustvo ničemu nije naučilo. Kako takvog programa nema ni u tragovima, predlagači strategije da se„mladim i lepim“ koji brzo uče ili pak „ljudi od ugleda“ preda država na upravljanje morali bi makar da ga predlože, izlože u osnovnom crtama. Jer, ne radi se o prelaznoj, privremenoj, na kratak rok ograničenoj vladi, već vladi u punom kapacitetu. Nije valjda dovoljno reći: „evo na listi su studenti i profesori, pumpaj!”. Profesori Univerziteta, jeeeee!!!. I Đuro Macut i Dejan Vuk Stanković su profesori, kao što su i Marko Atlagić, Slavica Đukić Dejanović, povampirena Zorana Mihajlović, Aleksandar Martinović, – doduše docent… ko sve ne, malo li je divnih primera. A studenti su, zar ne, i Miloš Pavlović i drugi ćaci iz Udruženja „Studenti 2.0“.

Državna politika koju bi da vode oni koji na vlast pretenduju, jer ne govorimo ovde o privremenoj, prelaznoj, dogovorima i kompromisom izabranoj vladi, već o vladi sa punim Ustavom utvrđenim dužnostima i ovlašćenjima, mora da bude predstavljena biračkom telu koje će se na izborima opredeljivati za različite političke programe. Dakle, umesto da se pravi ražanj dok je zec u šumi, a istovremeno odustajanjem od borbe za poštene izbore zecu daje šansa da umakne, umesto prazne priče o mladom godištu, univerzitetskom zvanju i „ugledu“, neophodno je da svaka, pa i „studentsko-profesorska lista“ ili „lista uglednih ljudi“ precizira svoju izbornu ponudu: ideološki okvir vlade, nacionalnu politiku očuvanja identiteta i demografske obnove, sva pitanja odnosa Srbije prema EU, SAD, Kini, Rusiji i državama regiona... pitanje Kosova i Metohoje, stav prema pitanju rudarenja,posebno jadarita... dakle, sveukupne spoljne, odbrambene, ekonomske, zdravstvene, kulturne, obrazovne, naučne, socijalne politike.

Bilo bi pošteno da svi politički ambiciozni, koji guraju studente u eksperimente rizične samo po njih i nas koji im se divimo, osnuju, registruju političku stranku ili pokret, formiraju njene organe, predstave čelnike i svoj program, a potom učestvuju na izborima, poštenim ili nepoštenim, po njihovoj volji i pameti

Neophodno je, sem ukoliko se ne želi još jedna izborna farsa, kojoj vodi farsično politikansko udvaranje studentima i time uništava sve ono što su svojom ogromnom energijom, poštenjem i žrtvom do sada postigli, odškrinuvši vrata slobode i demokratije.

Bilo bi pošteno da svi politički ambiciozni, koji guraju studente u eksperimente rizične samo po njih i nas koji im se divimo, osnuju, registruju političku stranku ili pokret, formiraju njene organe, predstave čelnike i svoj program, a potom učestvuju na izborima, poštenim ili nepoštenim, po njihovoj volji i pameti. Da se jasno zna kakva je mačka u njihovom džaku. Iako me je stvarnost u nekoliko navrata demantovala i dalje sam uveren da se poštena politika nagrađuje. Uveren sam da je pored neophodnih poštenih izbora, da bi se društvena i politička kriza trajno rešila neophodno da i izborna ponuda bude poštena. Naravno da nema normalnog čoveka koji ne želi „da nam bude bolje“, ali od pojedinaca do različitih društvenih grupa razlike interesa su veoma krupne, pa time i ocene potrebne sadržine floskule „da živimo bolje“.

Floskule ne bi smele da budu izborni program bilo kog poštenog učesnika na izborima, ne bi smelo da bude dvosmislenosti i lažnih obećanja. Ne bi smelo, ali može… ponovo, kao još jedno osnaživanje zablude da je politika neminovno prljava, ovog puta od strane onih koji u politiku ulaze zbog toga što se, kao, gade politike. Pa onda u novu krizu, podele i napetosti i dokle tako?

Najzad, da ne zaboravimo najvažnije:

„ Demokratija i nacija – DA! Demokratija ili nacija – NE!