Šta sadrže tri „senzacionalna“ dokumenta o kralju Petru II Karađorđeviću

Pre dve nedelje je u beogradskim dnevnim novinama objavljeno pet-šest tekstova o „prestolonasledniku“, odnosno pretendentu Aleksandru Petra II Karađorđeviću. Pomislio sam da će to biti dobra tema za raspravu pravnika i istoričara u razjašnjavanju nekoliko nedoumica u vezi sa poslednjim jugoslovenskim kraljem Petrom II Karađorđevićem. Umesto toga sa Dedinja (i Andrićevog venca) je „pukao grom“ da nema dokaza da je kralj Petar abdicirao, pa je najavljeno da će to na konferenciji za štampu stručnjaci „razjasniti“ sa senzacionalnim dokumentima. Da je ta konferencija veoma bitna potvrdila je i Politika najavivši je 1. marta na naslovnoj strani: „Ne postoji trag da je kralj Petar Drugi abdicirao“.

Sutradan po konferenciji, 2. marta, svi mediji objavili su gotovo istovetne tekstove, dužine od nepune dve novinarske stranice: Novosti, „Kralj Petar II nije abdicirao“; Danas, Petar II nije abdicirao“, Blic, „Istoričari: Kralj Petar II nije abdicirao, to je Brozova kampanja! Press, „Neuspešan pokušaj prekrajanja istorije“ u kome je bilo i sasvim suprotnih mišljenja od rečenih na konferenciji). Zanimljivo je da Politika nije dala ni jedno slovo o održanoj konferenciji! Još je zanimljivije da nijedan medij nije objavio ni faksimil jednog od tih dokumenata „senzacionalne“ sadržine!

Kako sam i dalje ubeđen da majstori sa Andrićevog venca rade svoj posao, red je da malo pojasnim svoje ubeđenje zasnovano na, osim ostalog, višegodišnjim istraživanjima u arhivama, pročitanih na stotine knjiga, objavljenih desetak knjiga i pedesetak tekstova u časopisima, deset godina rada na predmetu Istorija Jugoslavije na prištinsko-kosovskomitrovačkom Filozofskom fakultetu...

Za razumevanje procesa promene političkog sistema – od monarhija do republike – potrebno je imati knjigu dr Vojislava Pavlovića „Od monarhije do republike“, Klio, Beograd 1998, potom u vidu nekoliko nespornih činjenica.

Prvo, britanski uticaj na taj proces bio je veliki, u pojedinim momentima i odlučujući: vojni puč 27. marta 1941; ženidba kralja Petra Karađorđevića; odbacivanje generala Dragoljuba Draže Mihailovića i prihvatanje maršala Josipa Broza Tita; izbor Hrvata Ivana Šubašića za pregovarača sa Hrvatom Josipom Brozom; sastavljanje ukaza o prenošenju kraljevskih ovlašćenja na Namesništvo...

Drugo, AVNOJ je 1943. zabranio povratak vladarskoj porodici u Jugoslaviju do okončanja rata; u sporazumu Broz-Šubašić od 16. juna 1944. je utvrđeno da će se narod izjasniti posle rata o državnom uređenju (doduše, nije dogovoreno da će to biti direktno ili posredno); namesnici su imali ustavno pravo da sastave Ministarski savet (doduše po volji Josipa Broza a na osnovu dogovora Vinstona Čerčila i Josifa Visarionoviča DŽugašvilija Staljina); Ministarski savet je raspisao izbore; Skupština je proglasila republiku i ukinula monarhiju, lišila kralja svih prava! Sa pravne tačke gledišta sve je u granicama zakona.

Treće, nevažan je akt kralja Petra Karađorđevića o oduzimanju prava namesnicima.

Četvrto, u svemu ovome treba imati još u vidu da je bio i građanski rat u kome je Komunistička partija Jugoslavije pobedila i da je ta pobeda priznata od Velike Britanije, Sovjetskog Saveza, Sjedinjenih Američkih Država, Francuske... Kao i (teoretsko) pitanje da li je kralj svojevoljno potpisivao proglase i ukaze. Nije toliko bitan ni odgovor na pitanje šta su u međuvremenu činili političari Srbi u Londonu, na primer Slobodan Jovanović.

Toliko o istorijskim činjenicama!

A sada da se vratimo na glavnu temu.

Umesto pojašnjenja britanske uloge u proglasu kralja Petra II Karađorđevića Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini da se stave pod komandu Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije i maršala Josipa Broza Tita, i u prenošenju svih kraljevskih ovlašćenja na Namesničko veće i priznanju komunističke Jugoslavije od Velike Britanije koje je usledilo posle ukidanja monarhije i proglasa republike, majstori sa Andrićevog venca su ponudili priču o jednoj rečci: „abdikacija“! I sve to uvili u oblandu da kralj nije potpisao abdikaciju i da je i dalje kralj i to dokazuju, osim ostalog, nekakvim pismom od rođaka (engleski kralj DŽordž VI) u kome je on oslovio rođaka (Petra II Karađorđevića) kao brata i kralja!

Za početak da vidimo šta piše u Vujaklijinom rečniku stranih reči: „Abdicatio, davanje ostavke na položaj ili zvanje, odricanje.“

Teško je kazati odakle je došla inicijativa za konferenciju za štampu. Sumnjam da je to poteklo od Dušana Babca, „člana Krunskog veća“. Biće da su nalogodavci ostali u senci, pitanje je samo da li na Andrićevom vencu, Dedinju, ili u nekoj od ambasada.

Na konferenciji za novinare učestvovala su trojica istoričara: Ljubodrag Dimić je profesor na predmetu Istorija Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Čedomir Antić je radnik Balkanološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, a Momčilo Pavlović je direktor Instituta za savremenu istoriju. (Uzgred, Antić je doktorirao na temi iz istorije XIX veka.)

Dok Dimića ima samo povremeno u javnosti, što je i razumljivo zbog obaveza u nastavi, ostali su često u javnosti, doduše Antić za nijansu više od Pavlovića. Antić je proveo izvesno vreme u Velikoj Britaniji, oprobao se i u politici, tražio podršku u ambasadama po Beogradu (videti depeše objavljene na Vikiliksu) ali ga je zbrisao Mlađan Dinkić. I Pavlović se bavi politikom, doduše stidljivo i kroz raznorazne odbore i komisije.

Prema novinskim izveštajima sa konferencije, Dimić je govorio više o okolnostima i navodio nepobitne činjenice. Ako je suditi poDanasu od 2. marta, on je, osim postalog, rekao: „Pritisak na monarha da prenese ovlašćenja na namesništvo bio je brutalan, a odluke su se donosile na liniji London-Moskva-Vašington. Monarhija nije ukinuta u martu 1945. kada su preneta ovlašćenja na namesništvo, nego traje do prvih posleratnih izbora, u jesen 1945. Te izbore je sprovodila revolucionarna vlast i oni nisu bili regularni.“ Da li ove reči treba dodatno objašnjavati?

Antić i Pavlović više su govorili o drugim stvarima.

Ako je verovati Novostima, Antić je kazao: „Jedna od teza o monarhiji kaže da je kralj Petar Drugi svrgnut, druga da je abdicirao a da se monarhija sama ugasila.“ Kakvo neznanje!

Ako je verovati Danasu, Pavlović je rekao: „Nismo u posedu akta o abdikaciji, niti on postoji koliko nam je poznato. Imamo izveštaje Udbe koja je Petra Karađorđevića pratila do njegove smrti 1980, i u kojima ga, kao recimo u jednom izveštaju iz 1952. o ukidanju njegove kancelarije u Londonu zbog nedostataka sredstava, i agenti nazivaju ’bivšim kraljem‛.“ Kakvo neznanje! Prvo, kralj Petar nije umro 1980. Te godine umro je Josip Broz Tito! Drugo, odluka kralja Petra II Karađorđevića, potpisana 29. januara (Pov. broj 54) a publikovana u Službenom listu 9. marta 1945. na strani 122, sadrži sledeće rečenice: „Želeći dati izražaja Našoj odluci da narodi Jugoslavije slobodno i preko demokratski izabrane Ustavotvorne skupštine izraze svoju suverenu volju o konačnom uređenju države, odlučili smo da našu Kraljevsku vlast, do odluke Ustavotvorne skupštine, prenesemo na Kraljevsko Namesništvo. Ovu Našu želju i odluku saopštili smo Našoj Kraljevskoj vladi a Kraljevska vlada ju je u celosti odobrila.“ U ovim rečenicama nema termina „abdikacija“, ali ima odluke o prenosu kraljevske vlasti na namesnike! Toliko o merodavnim izvorima.

Profesor na predmetu Istorija Jugoslavije na Filozofskom fakultetu Branko Petranović u knjizi Istorija Jugoslavije (Beograd 1988), u drugom tomu na strani 457-458. piše: „Pored privremene vlade i AVNOJ-a, odnosno PNS (Privremene narodne skupštine – prim. autora), i njihovih predsedništava, u sistemu vlasti DFJ (Demokratske Federativne Jugoslavije) postojalo je i namesništvo, ustanova prelaznog karaktera, u suštini dekorativna. Namesnici nisu imali bitnija ovlašćenja, jer su ona pripadala AVNOJ-u, vladi i Predsedništvu AVNOJ-a a kasnije PNS i njenom predsedništvu. Namesništvo se može uzeti kao formalan čuvar prenetih kraljevskih ovlašćenja ili kao neka vrsta kontrole sporazuma između NKOJ-a i kraljevske vlade... Proglašenjem republike i ukidanjem monarhije prestala je funkcija namesništva.“

Ako za Petranovića kažu da je bio levičar, da vidimo šta kažu oni s druge strane.

Milan St. Protić, u tekstu u koautorskoj knjizi Nova istorija srpskog naroda (priredio Dušan T. Bataković, Naš Dom, Beograd 2002) na 333. strani tvrdi: „Kralj Petar je, najpre, bio primoran da na zahtev britanske vlade javno dezavuiše svoju vojsku u zemlji pred odlučnu ofanzivu komunista na Srbiju u septembru 1944. i pozove je da se stavi pod Titovu komandu. Kralj je zatim morao da prihvati sva kadrovska i politička rešenja koja mu je uz podršku britanske diplomatije nametnuo Broz – što ga je, na kraju, primoralo da abdicira.“

Stevan K. Pavlović u Istorija Balkana 1804-1945 (Klio, Beograd 2004; tekst je preveo sa engleskog na srpski jezik Čedomir Antić!) na strani 481. kaže: „Kako bi pojačalo svoj međunarodni položaj, komunističko vođstvo je marta 1945. učinilo izvesne privremene ustupke: Namesničko veće po njihovom izboru preuzelo je presto od prognanog kralja Petra II, privremena vlada, sa Titom na čelu...“

Ovde treba malo pojašnjenje. Naime, Antić je preveo da je Namesničko veće preuzelo presto od prognanog kralja. Nije mi poznato kako glasi izvorni tekst Stevana K. Pavlovića, ali imam dovoljno osnova da tvrdim da je Antić to loše preveo. Naime, kralj Petar II Karađorđević nije prognan iz Kraljevine Jugoslavije već je voljom pučista, koji su, uzgred, državni udar izvršili i po britanskom nalogu i za pare, odveden sa teritorije jugoslovenske države. Drugo, kako je to Namesničko veće preuzelo presto od kralja? Teško mi je da verujem da Stevan K. Pavlović nije razumeo proces formiranja Namesništva, njegove obaveze i prava, pogotovu što je i njegov otac u tim vremenima bio učesnik i svedok događaja. Biće da je Antić tu nešto pogrešio, jer očito ne zna dobro savremenu istoriju. U prilog ove tvrdnje dajem sledeći dokaz. Antić u knjizi „Kratka istorija Srba“ (Mladinska knjiga, Beograd 2011, str. 138) tvrdi: „Kralj Petar II imenovao je trojicu namesnika, koji su umesto njega imali kraljevsku vlast“. Šta posle ovog kazati osim: kakav amaterizam!