Slučaj Jeremić – paradoks srpske diplomatije

Ipak postoje i drugačija razmišljanja o pojavi nove „zvezde“ na srpskom „političkom nebu“. Prvenstveno mislimo na političkog analitičara Branka Raduna koji smatra da čitavo ovo napumpavanje rejtinga mladog ministra kroz osetljivo naduvavanje njegove nacionalne i patriotske orijentacije ima za motiv medijsko promovisanje jedne nove alternativne opcije, u suštini istog političkog kursa. Ova opcija je zasnovana na prirodnom osećanju koje kod većine građana teži rehabilitaciji poljuljanog nacionalnog ponosa. Prema tome, po Radunu je uspon i slava Vuka Jeremića više sračunati marketinško-medijski trik nego odraz značajnog političkog zaokreta i medijski napumpanih uspeha srpske diplomatije.

Iznuđeni kontinuitet naše diplomatije

Iako mišljenje g. Raduna deluje prihvatljivo, moramo se osvrnuti na fenomen kontinuiteta srpske spoljne politike. Izjave njenih protagonista su poslednjih godina zvučale paradoksalno. Naime, moramo konstatovati da se poslednjih dvadeset godina svaka politička opcija na vlasti borila za očuvanje Kosova u sastavu republike Srbije uz potpuno održanje granica na ostalim delovima države (čak i ova poslednja DS-ovska koja ima minimalističke zahteve kao što su korekcije jednog krajnje sumnjivog projekta EULEKS-a i zahtev za mišljenjem međunarodnog suda u Hagu o pravnom utemeljenju proglašenja kosovske nezaisnosti), ali takođe da je svaka (neka manje neka više), dok je bila opozicija obećavala lakše rešenje ovog, ali i ostalih komplikovanih problema, nipodoštavajući aktivnosti u tom trenutku aktuelne političke opcije. Međutim, dolaskom na vlast uglavnom je bila suočena sa istim komplikacijama kao njeni predhodnici. Moramo dodati da je pri tom odricanje kontinuiteta sa predhodnom politikom redovno demantovala surova stvarnost oličena u geostrateškim interesima i civilizacijskim animozitetima koje spram nas imaju svetski moćnici – prvenstveno SAD i EU – koji su njima vazda bili ispred oficijelne priče koja je protežirala demokratizaciju države i uspostavljanje civilizacijskih zapadnoevropskih vrednosti, a u koje su naši političari (pogotovo opozicioni) naivno verovali. Tako je svaka nova garnitura na vlasti dolazila u situaciju da usled maksimalnih zahteva koji su stizali sa zapada nevoljno prihvati bazne stavove kursa njihovih predhodnika.

Pošto je devedesetih Milošević na zapadu predstavljen kao „Balkanski kasapin“ a njegova politika kao genocidna, naši političari od petooktobarskih promena nastoje da se u međunarodnoj zajednici oslobode balasta ovakvih negativnih stereotipa smatrajući da će eliminisanjem i odricanjem od „diktatorove“ politike, negirajući je i definišući je kao i proamerički deo međunarodne zajednice, izdejstvovati povoljniju pregovaračku poziciju pri ostvarivanju vitalnih srpskih državnih interesa. Pri tome se nije vodilo računa o dubini i samoj suštini međunarodnih konstrukcija i paradigmi na kojima počivaju i nalaze svoja utemeljenje naročito američka opravdanja geopolitičke prekompozicije prostora jugoistočne Evrope.

Uopšte, ako je naša diplomatija htela ozbiljno pristupiti odbrani Kosova i Metohije i sprečavanju (kon)federalizacije države uspostavljanjem republike Vojvodine, zapadna konstrukcija o Miloševićevom nacionalističkom i genocidnom režimu nije nikada smela da bude prihvaćena, jer je ona kamen temeljac i moralno opravdanje Americi i njoj sklonom delu međunarodne zajednice za izvlačenje iz Srbije tzv. države Kosovo te podržavanja borbe vojvođanskih separatista za dobijanja statusa poludržave. Ovo je, čini se, donekle shvatio Koštunica te Miloševića i stil njegove borbe za Kosovo nije često spominjao. U pojedinim trenucima i Tadiću je ovo jasno. To se vidi iz njegovog govora u UN pred proglašenje nezavisnosti južne srpske pokrajine (nedoslednost Tadića i DS-a se sastoji u njihovim predizbornim kampanjama u kojima za razliku od ove očigledne istine – oni plaše narod povratkom u devedesete, u kojima su Milošević i Šešelj, po njima započeli i skrivili sve ratove na prostorima bivše SFRJ).

Verovatno je kod svake nove garniture na vlasti važilo da priznanje i potvrda Miloševićeve politike etničkog čišćenja na Kosovu, te gušenju ljudskih prava u ostalim delovima države, naročito u Vojvodini, može da popravi našu pregovaračku poziciju. To je sve podgrejavano izjavama zapadnih političara i centara moći koje su ohrabrivale našu političku elitu da u tom kontekstu definiše polazne pozicije naše diplomatije. U tom svetlu naročito je značajna izjava Ahtisarija iz 1999. u kojoj on tvrdi da smo i izgubili Kosovo zato što nismo demokratska država i u kojoj nam se kao greh pripisuje podrška „zločinačkoj“ politici tadašnjeg lidera. Da sve to nije tako pokazale su naredne godine u kojima su naši ustupci rasli dok je istovremeno pritisak zapadnih država u skladu sa njihovim geostrategijskim planovima ostao isti ili je još dobijao na žestini. Takođe, Amerika i EU su često, bez obzira na ustupke, naše političare karakterisali kao ideološke naslednike starog „genocidnog“ režima. To je sve pregrejavano spinovanom podrškom domaćih nomenklatura oličenih u delu NVO sektora, te raznih proevropskih slugerajskih grupacija (Evropa bez granica LDP-a) i sumnjivih separatističkih projekata koji su najvećim delom dolazili iz Vojvodine (Čanak, Kostreš).

„Nacionalistički srpski političari“

Sve značajne političke opcije koje su vršile vlast posle petooktobarskih promena, posle početnog oduševljenja, suočile su se sa komplikovanom i nimalo povoljnom stvarnošću. Pri tome ih je svaki i najminimalniji nacionalni stav dovodio u poziciju da od strane zapadnih političkih „veličina“ te domaćih intelektualnih „minijatura“ budu žigosani kao nacionalisti i antievropejci. Tako je Đinđić, kada je pokrenuo pitanje statusa Kosova (istovremeno nipodoštvajući problem Vojvodine – što se vidi iz razgovora sa Dobricom Ćosićem dva meseca pred njegovo ubistvo) postao nepoželjan kao pregovarač međunarodnoj zajednici, a za Čanka i levičarske evropejce bezmalo nacionalista. Koštunica je viđen kao još tvrdokorniji šovinista od Miloševića, te je kampanja protiv njega, što kod nas što u inostranstvu, bila najžešća. U tom kontekstu treba posmatrati i napade na Vuka Jeremića iako on pokazuje minimum minimuma odbrane nacionalnih interesa i dostojanstva.

Vreme provedeno u opoziciji i kontakti koje su konstantno imali sa zapadnim diplomatama, stvaralo je često kod naših političara iskrivljenu sliku o ciljevima američko-evropskih pregovarača i uopšte kreatora politike EU i američke super sile. Diplomatski diskurs, bezmalo često prijateljsko ćaskanje uz pozamašna finasijska sredstva koja su stizala na ime finansiranja kampanja, rezultirala su nekom vrstom simulakruma koji je probleme predstavljao u mnogo manje drmatičnom aspektu, pa tako i znatno lakše rešivim. Dolazak na vlast bivših opozicionara redovno ih je gurao u realan svet koji je bio mnogo komplikovaniji i suroviji nego što je izgledao iz opozicionog ogledala. Vlast je donosila bar minimalnu odgovornost čak i kod onih koji nisu imali posebno izgrađen nacionalni i državni osećaj.

Pritisak koji se nastavljao na Srbiju i njenu vladajuću elitu, zatim odnos u kojem se ona ni minimalno ne tretira kao ravnopravan partner (čak je često prisutno nipodoštavanje), stav da se uloga srpskih vlastodršaca sastoji u isključivom ispunjavanju zapadnih diktata, rezultirao je kod jednog dela naših diplomata buđenjem makar minimalnog osećaja nacionalnog dostojanstva. Čini se da je jedan od takvih i mladi ministar Jeremić.

Paradoks Jeremića

Činjenica da njega vide mnogi zagovornici bezuslovnih evropskih integracije kao najboljeg Koštuničinog učenika, govori samo u prilog neplaniranog, bar minimalnog, kontinuiteta DS-ovske diplomatije sa predhodnim kabinetom u kojem je kreator politike bio lider DSS-a. Strategija sadašnjeg ministra je, istina, prožeta još defanzivnijim i plašljivijim stavom koji je oličen u odustajanju od tužbe država koje su priznali tzv. državu Kosovo, te u prihvatanju EULEKS-a uz minimalne korekcije kojem je cilj da ostvari nadgledanu nezavisnost južne srpske pokrajine (protivtužba upućena Hrvatskoj nije odraz nikakvog izraženog nacionalnog stava, već iznuđen potez koji je makar malo sačuvao minimum nacionalnog dostojanstva), ali postavlja se pitanje da li ovakva politika ima realnu alternativu.

Razbijena opozicija nije ta snaga koja, bar u ovom trenutku, nešto obećava. Više je razloga za to, od unutaropozicionih konflikata do, najblaže rečeno, rezervisanog stava međunarodne zajednice prema Koštunici, te bezmalo neprijateljskog odnosa prema radikalima. U takvoj situaciji Vuk Jeremić je, bez obzira na navode g. Raduna, bez obzira na minimum minimuma koje protežira srpska diplomatija kada su u pitanju državni interesi, bez obzira na stidljivo (ako se izuzme Jeremićevo medijski efektno „dosta“ evropskim diplomatama) zagovaranje i tako minimalnih zahteva, na kraju bez obzira na motive ministra Jeremiće i političkog establišmenta koji stoji iza njega, trenutno realna opcija naše diplomatije kojoj treba pružiti uslovnu podršku i razumevanje. U protivnom, usled razbijenosti i heterogenosti opozicije, se čini da nam preti opasnost da nam u budućnosti perjanice diplomatije budu ljudi poput Protića, Batića, Čanka, Čede i drugih osvedočenih boraca za ljudska prava svih naroda osim srpskog.