Михаило Меденица: Казуј Дрино!

Дрино моја, реко, тужбалице.

Сузо српства, жалосна невесто.

Плачи, реко, плачи на далеко.

Има ли те одменити неко?

Хајте воде, ако Бога знате,

потеците да Дрина почине…

Похитајте видајте јој ране.

Разгрните кањоне и кланце,

нек застане мученичка вода,

хајте реке- стргните јој ланце.

Стани Дрино, не плаши се, мила,

дош‘о сам ти да потражим кости,

да огрнем кожу мртвог брата,

стани Дрино, слеп сам ти, опрости.

Давно су ми ископали очи,

још на ђеду, тамо на сред њиве,

дошао сам тобом да прогледам,

Дрино моја- моје очи живе.

Запевај ми из прекланих грла,

исплачи се српством, свевидећа,

сплети венац од мртвог увојка

мученичка водо са распећа.

Стани Дрино да се ожалимо,

ево сам ти дошао на славу,

крвав хлеба, крваву икону

и крваву домаћина главу…

Ево сам ти дошао с ђеверима,

мртву младу са дна да испросим,

најлепшу ми даруј, мила реко,

ево очи као дар јој носим.

Моја Дрино, крстоносна реко,

манастиру крвава корита,

застане ли ико, жива водо,

за мучено Србље да упита?

Зна ли ико да су ти валови

расплетене косе девојачке,

казујеш ли да су ти обале

од костију, витешке, јуначке.

Казуј Дрино, кад се свици роје,

то трепере за све српске главе,

птице ћуте- мртво српство поје,

страдалници зору да најаве.

Казуј Дрино зашто течеш

ко ни једна друга вода,

казуј реко са распећа

сва од крви српског рода!

(Два у један)