Случај Темерин и офанзива спин доктора у Војводини

Пре неколико дана (тачније 27. јануара 2010) Томаш Корхец је за агенцију Бета изјавио да су се у Темерину у року од девет дана десила два напада на младиће мађарске националности старости од око 20 година. Групе, такође младих, насилника прво су своје жртве питали које су националности па их потом претукли, образложио је Корхец.

Такође и у извештају, који је објављен истог дана (дакле 27. јануара 2010) Центар за развој цивилног друштва упозорава да су искуства из времена пораста броја етничких инцидената у Војводини (између децембра 2003. и октобра 2005), као и посебна истраживања која је ЦРЦД тада извео, указала на то да оно што се данас дешава у општини Темерин као најделикатнијој у целој Војводини може врло лако да се у непосредној будућности деси у многим деловима Војводине.

„Темерин је својеврсни лакмус за стање међунационалних односа у Војводини“, истиче се даље у саопштењу исте организације и додаје: „Оно што се данас дешава у овој општини и у појединим деловима њеног општинског места (а јавна је тајна да се у неким деловима Темерина мађарски језик може јавно употребљавати безбедно, док у другима постоји устезање да се он јавно користи) може врло лако да се у непосредној будућности деси у великим деловима Војводине.“

Свему овоме можемо додати и саопштење мађарског портала VajdaságMa и Демократског савеза војвођанских Мађара. Наиме, VajdaságMa тврди да „у Темерину након овога (имајући у виду нападе на Мађаре последњих недеља) говори се о лову на људе“. Са друге стране према саопштењу странке ДСВМ-а које је поводом првог напада потписао председник регионалне организације у Темерину Бела Чорба, „у Темерину постоје више знакова за страх након што је посланик Нове Србије у парламенту Србије крајем новембра, оживљавајући дух најмрачнијих времена из доба Милошевићеве владавине, изнео бомбастично лажну тезу о угрожавању Срба у Темерину“.

(Не)брига за српско-мађарске односе

Ова синхронизована извештавања различитих медија и организација, што „хуманитарних“, што страначких, упозоравају нас да није у питању само (не)брига за српско-мађарске односе у општине већ је то, по свој прилици, део шире медијске стратегије са препознатљивим циљевима обуздавања српских интереса у реалној политици помоћу оптужби о наводним агресивним националним испадима. О чему се овде ради? Разни душебрижници (спин „доктори“) издвајају информације селективно те их потом циљно усмеравају и пласирају у јавност стварајући осећај неповерења и угрожености Срба и Мађара у читавој Војводини преко национално мешовите темеринске општине.

Да је то тачно, говори и само извештавање које, када су припадници српске националности у питању, обавезно у оваквим случајевима наглашава национални предзнак самог инцидента. Недовољно истражени мотиви априори се сврставају у националистичке, који је увек „покретач“ акција припадника српске националне заједнице. Са друге стране код инцидената које изазову припадници мађарске етничке заједнице (као онај од пре шест година када су петорица Мађара бејзбол палицом брутално претукли Србина у Темерину, о чему је стидљиво обавештавано у медијима) редовно се од првог оглашавања искључује национална мотивисаност прекршиоца. Неки инциденти у којима су Срби жртве најчешће и не доспеју до јавности.

Све ово говори да прашина која се дигла око најновијег инцидента није случајна и служи много озбиљнијој сврси. Наиме, у Војводини, која је добила федералистичке ингеренције преко статута, још није дошло до усаглашавања јавности, нарочито српске, са „светским стандардима“ а који су у политичком интересу глобалних и регионалних центара моћи. Овоме је сметња отпор већинског српског етничког елемента. Његово сузбијање се мора извести неком врстом пацификације Срба. За такав пројекат постоје опробани модели од Хрватске преко Босне до Косова. У свим овим републикама и покрајинама дугорочна стратегија којој је био циљ сузбијање или потпуно елиминисање српског фактора почињала је медијским спиновањем којим су Срби приказивани као националисти и изазивачи међунационалних сукоба и нетрпељивости. У ширем контексту Војводини је предвиђен специјалан статус, а могуће и да се Војводина користи као средство притиска уколико се званични Београд поколеба или доведе у питање НАТО интеграције и све остало што иде са тим.

Цивилизовани Срби су само криви Срби

У централној Србији, али и Војводини Срби су у великој већини против НАТО а има све више оних који увиђају дугорочну двостандардну политику ЕУ спрам Србије, те пада подршка беспоговорној прозападној политици. Услед тога Србе као народ и даље треба притискати, слабити и делити. Статут Војводине је добра полазна основа која даје велике ингеренције покрајинским властима. Оне, сада готово у федералном односу према Београду, са тенденцијом удаљавања од централне власти, а под упливом високих страних фактора и НАТО лобиста стварају атмосферу угрожености мањина, а пре свега Мађара као најбројније мањинске етничке заједнице у покрајини. На тај начин се отвара могућност већег страног мешања и туторства над Војводином те њеног лабавијег односа према централној власти.

Таква кампања пренадувавања и спиновања међуетничких инцидентата треба да доведе до осуде Срба као нетолерантних и агресивних. Срби као реметилачки фактор у региону су матрица која се понавља и која служи да се споља створи оправдање за мешање у унутрашња питања а унутра да ојача осећај комплекс кривице кроз препознатљиве етикете као што су национализам, шовинизам, фашизам и друге. Циљ је да се након тога морално дискредитовани Срби питају само када су за решења која намеће покрајинска администрација (макар она била потпуно супротна српком интересу у Војводини). У случају противљења наметаним покрајинским пројектима намењена им је улога дежурних криваца и антицивилизацијски оријентисаних националиста и шовиниста. Оваква осуда (у случају било каквог отпора Срба глобалним пројектима кроз отпор војвођанским властима) била би правдана већ створеним амбијентом исконструисане вишеструке српске кривице те би само потврђивала „истинитост“ почетног антисрпског става.

Општина Темерин са измешаним становништвом у ком је проценат Срба нешто преко 50 одсто а Мађара око 42 одсто, а са политички промењивом влашћу (сада доминирају Мађари) идеалан је полигон за почетак спровођења једне овакве дестабилизујуће стратегије. Ми бисмо наравно желели да грешимо, да претерујемо, Волели бисмо да смо превише забринути и да ова наша претпоставка о планском стварању међуетничке пометње у Војводини није тачна. Но, неодољива сличност са претходним сценаријима нас тера на велики опрез. Уосталом ко жели да ради на побољшању односа Срба и Мађара сигурно не треба да говори „о лову на људе“ и селектовано пласира информације у којима су увек Срби „лоши момци“ који угрожавају своје мирољубиве суседе. У противном, уколико се оваква пракса настави, убеђени смо да смо са правом забринути за будућност тренутно солидних српско-мађарских односа у северној српској покрајини.