Skrivena strana evropske „kolonijalne bajke“

Ako li ti opomeneš ...

ti ćeš sačuvati dušu svoju.

Jezekilj 33:9

U Srbiji se ponovo podgreva stara priča o nekakvom evropskom putu Srbije i ulasku u Evropu. Od samog početka krivotvori se poistovećivanje Evrope sa Evropskom unijom (EU). Te dve odrednice nisu isto i postaju sve manje slične, pogotovo posle bega Britanije iz EU 2020. Kada se kaže evropski put, to izgleda kao neko prijatno putovanje po mekom jorgančetu, dok kada se spomene pristupanje EU, to je vrlo težak, hladan, truckav i neprijatan makadamski drum. Isto važi i za obmanjujuće ime Ministarstva za evropske integracije. Kao da ih ima ko zna koliko. Pravo ime bi moralo da bude Ministarstvo za pristupanje EU, što ono u stvari i jeste.

Radost proširenja Evrope 

Lobisti i manipulatori javnog mnjenja, ali i državna uprava, polaze od dve vrlo hrabre i neizvesne pretpostavke: prvo, da će EU postojati i u budućnosti i, drugo, da će zemlje članice želeti da i dalje ostanu u EU.

U „pranju mozga“ javnog mnjenja preskače se i krije bitna činjenica da su do sada EU napustile: Alžir (1962), Grenland (1985), Sen Pijer i Mikelon (1985), Sveti Bartolomej (2012) i Britanija (2020). Iznova se servira javnosti šećerni preliv samo u vidu dobitaka i koristi od pristupanja EU, a oni su povećani priliv sredstva iz raznih fondova kao med sa mlekom za sveukupni napredak države i društva. Svi će biti bogati, zaposleni i živeće srećno i udobno. Taj sladak preliv je preko gorke pilule jer se krije cena koju bi Srbija morala da plati za pristupanje stalno promenljivoj EU. Ta cena je sada ogromna i teško prihvatljiva za državu koja u sebi ima dostojanstvo i političku kičmu.

Preskupa cena pristupanja EU

Polazimo od zahteva obezboženih crnih magova svetske politike (Bildenberg, Trilateralna komisija, Davos, Soroš), a preko njih i EU. Mišljenja smo da njih zanimaju šest stvari u procesu kolonizacije Srbije od kojih, da se uopšte ne zavaravamo, neće odustati ili će pregovarati u zloj nameri da se još jednom nasamari naivna Srbija. O istim tačkama moraju da se jasno i javno izjasne svi zagovornici ulaska Srbije u EU, tj. da li ih prihvataju ili ne:

1. Odustajanje od Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i zvanično priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije. Dakle, ovo je odustajanje od 15% teritorije kao uslov za pristupanje ili čak i nastavak pregovora sa EU. Ovo je ne samo dvolično, već i podmuklo. Turska okupira 37% Kipra koji je punopravna članica EU. Nema sankcija prema Turskoj, već EU pregovara o pristupanju Turske u EU. Da li je okupacija severa Kipra svojevrsna nagrada u vidu pregovora o punopravnom pristupanju EU? Dakle, ako se odustane od Rezolucije 1244, mora da se menja Ustav Republike Srbije.

2. Gašenje Republike Srpske i njeno utapanje u muslimansko-hrvatsku federaciju.

3. Iskopavanje litijuma (čija je cena pala 90% od 2022)[1] i pretvaranje Srbije protiv jasne volje naroda u zatrovanu ekološku septičku jamu kako bi imućni Nemci, Francuzi, Holanđani, Šveđani i drugi mogi da voze električne automobile i očuvaju svoju zelenu okolinu za sebe i svoju decu. Slično je i sa mogućom deponijom za nuklearni otpad.

4. Pretvaranje Srbije u odrediste ili nekakav „parking prostor“ za izbacivanje opasnih i nežljenih migranata iz Avganistana, Pakistana, Sirije, Nigeije i sličnih država (neće EU izgoniti zapošljive lekare, inženjere ili zavarivače, već samo one koji predstavljaju teret i opasnost za državu). To su zaista bile nesrećne izbeglice koje su se sklanjale od ratova koje su često izazvale zemlje Zapada. Za njima su došli ekonomski migranti, a sada je talas islamskih osvajača Evrope. Samo letimičan pogled na izveštaje dokazuje da su skoro svi oni muškarci regrutnog doba, a često i bogatog ratnog iskustva. Srbiju može da spase od navale migranata iz trećeg sveta njeno siromaštvo, kako je to davno izjavio Dragoš Kalajić.

5. Još veće uvlačenje i pristupanje Srbije organizaciji NATO, a protiv jasnog i očiglednog stava stanovništva koje je uvek u ogromnoj većini.

6. Nametanje genocidnosti Srbima kroz obavezni sistem sveukupnog obrazovanja od jaslica, preko zabavišta, pa sve do kraja školovanja.

Pored navedenih, ima i niz drugih, manje-više razglašenih zahteva koje bi Srbija morala da ispuni u procesu pristupanja EU, a bez ikakvih čvrstih garancija da će se pristupanje EU dogoditi čak i u vrlo dugom i neizvesnom roku. Ti uslovi uključuju, ali se ne ograničavaju na sledeće:

1. Borba protiv korupcije.

2. Nezavisno sudstvo i rešavanje sporova u razumnom roku.

3. Zahtev da su državne institucije nezavisne od uticaja politike.

4. Sloboda u medijima, pogotovo onim koji imaju nacionalnu pokrivenost.

5. Granica sa Hrvatskom: Predavanje Hrvatskoj leve obale Dunava od mađarske granice do Bačke Palanke. Hrvatska ima mogućnost da to ostvari na miroljubiv način za zelenim stolom jer bez pristanka Hrvatske, Srbija neće pristupiti EU. Takva prilika se pojavljuje Hrvatskoj jednom u 1000 godina.

6. Prekid odnosa se Rusijom i Kinom. Kupovina mnogo skuplje nafte i gasa od drugih dobavljača. Na ovaj način povećavaju se troškovi proizvodnje i ubrzava inflacija u Srbiji čiji proizvodi gube konkurentnost na inostranom tržištu i umanjuje se privlačnost Srbije kao odredišta za ulaganja iz inostranstva.

7. Nezavisnost Vojvodine (što bi sigurno olakšalo njeno dalje parčanje) i Raške oblasti.

8. Još veće bojenje Srbije duginim bojama i to u doba demografske katastrofe.

9. Uvođenje u govor i neprirodno i nasilno širenje nakaznog dženderaškog jezika, a protiv stručnih stavova Srpske akademije nauka i umetnosti i Matice srpske.[2]

Šta bi Srbija dobila zauzvrat? Kakve bi vajde Srbija imala od navedenih ustupaka?

1. Dobila bi se jedna nestabilna EU. Najočitiji primer je odlazak razvijene i demokratske Britanije iz njenog članstva.

2. Dobila bi se nefunkcionalna EU. Već bar 15 godina članice ne mogu da se usaglase oko čitave lepeze bitnih pitanja koja uključuju: monetarnu politiku; bankarstvo; trgovinu; cevovode za gas i naftu; vakcinacju; prijem migranata; genetski modifikovanu hranu; prava muželožnika; priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije; proširenje na nove članove; priznavanje jezika i nacije u Severnoj Makedoniji; nemačku ratnu odštetu Poljskoj i Grčkoj; freking tehnologiju za proizvodnju gasa;... A ako se i postigne neki kratkoročni sporazum, sa ili bez jasnih principa, to liči na lečnje bolesnika uz pomoć pijavica. Šarl de Gol je odavno rekao: „Sporazumi su kao devojčice i ruže. Traju dok traju.“[3] Lobistička šećerna priča povezana je sa prikazivanjem EU kakva je ona to bila, a ne kakva je sada.

3. Dužničko ropstvo. Iskustvo i zvanična statistika nam dokazuju da su sve zemlje iz bivšeg Istočnog bloka koje su pristupile EU astronomski povećale svoj dug prema inostranstvu, a broj stanovnika im se vidno smanjio. Ko će da vraća te dugove i kamatu na njih? Da li samo ostaje dalja rasprodaja preostalog blaga države?

Ako je sve ovo tačno, da li je u takvim uslovima put ka EU nagrada ili kazna za Srbiju? Da li bi Srbija dobila EU krofnu, ili rupu u toj krofni?

Pacta sunt servanda (ugovori se moraju poštovati)

EU se deklarativno odnosila prema Srbiji kao prijatelj i častan posrednik. Dolazili su mnogi izaslanici, pregovarači i jemci raznih sporazuma. Međutim, ispostavilo se da su oni na kraju ispali samo obični prevaranti. I to se nastavlja. Predsednik Srbije, Boris Tadić je krajem 2011. rekao ‘Srbija i danas može da pogleda u oči EU, jer smo ispunili ono što se od nas tražilo, sve zaključke Evropske komisije, a moje evropske kolege mogu da pitam da li su ispunili ono što su rekli, ali o tome neću da govorom javno’.[4] I mnogo su se potresli zbog toga u EU. Isto je i sa Briselskim sporazumom iz 2013., ako ga se još neko seća, u kojem je EU bila ne samo pregovarač, već i jemac.

Zapad se pored sile snažno hvali svojim pravnim poretkom zasnovanom na zakonu, pogotovo na presedanima. To je donekle tačno. Stvarnost je, međutim, drugačija jer su oni očigledno verolomni, lažljivi i prevaranti u pogledu i pisanih i nepisanih sporazuma. To im je duboko uvreženo u istoriji. Ovo nije ništa novo od strane Zapada. Američki Indijanci su svoju naivnost skupo platili kada su pregovarali sa belim ljudima, i na kraju su skoro bili istrebljeni. Slične prevare su bile i u vezi sa ugovorom Molotov-Ribentrop o nenapadanju između Nemačke i Sovjetskog Saveza potpisanog 1939. na razdoblje od deset godina. Dve godine kasnije, Nemačka je izvršila vojnu agresiju na Sovjetski Savez na najširem frontu. To je bila Nacistička Nemačka. A sada o vremenu bližem nama i Nemačkoj koja je demokratrska. Rusija ima istovetno iskustvo sa Zapadom i pisanim sporazumima iz Minska I (2014) i Minska II (2015) koji su trebali da reše spor između Ukrajine i Rusije. Umesto toga, pravi cilj tih sporazuma bio je samo zavesa da se pruži vreme Ukrajini da se naouruža, da se prevari Rusija, a ne da se reši problem. Angela Merkel, Kancelar Nemačke i učesnik tih sporazuma izjavila je 07.12.2022. u nedeljniku Die Zeit, sledeće: „Sporazum iz Minska 2014 bio je pokušaj da se kupi vreme za Ukrajinu. Ukrajina je iskoristila to vreme da postane snažnija kao što to vidite danas“.[5] Već dva veka je poučna poruka Stjepana Mitrova Ljubiše o događaju iz 15. veka iz pripovetke „Kanjoš Macedonović“ u kome kaže da su reči i obećanja „trajali koliko mački muž“. ^[6] Moguće je da su Rusi do sada nešto naučili iz svega ovog.

Slepo verovanje na reč je često ludom radovanje. Zanimljiva je bila izjava predsednika Aleksandra Vučića posle razgovora sa Kancelarom Nemačke Olafom Šolcom: „Danas mi je Šolc potvrdio, ne mora da mi potpisuje ništa, verujem mu na reč.“[7] Prevare „naivne Srbije“ se i dalje nastavljaju. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavljuje avgusta 2025. da je i on prevaren[8] „Vodili ste me u Moldaviju da mi kažete strpite se gospodine predsedniče“: Posle Dačića i Vučić kaže da su ga prevarili kad je pregovarao o Kosovu.[9]

EU ne može da bude po ovom pitanju pouzdan partner Srbije. Varaju veliku Rusiju, a šta tek rade sa „sitnim ribama“? Dokaz za to je prevarni Briselski sporazum iz 2013. Zato uopšte ne iznenađuje stav javnosti Srbije u odgovoru na pitanje da li odustajete od srpske pokrajine Kosovo i Metohija kao uslova za ulazak u EU (zapravo jeste uslov), 80% ispitanih je odlučno reklo NE (maj 2024).[10]

Stari globalni sistem sa središnom organizacijom Ujedinjenih nacija (UN) koji je postojao od 1945. više ne postoji. Sjedinjenie Američke Države (SAD) čine velike napore da budu centar novog globalnog poretka. Da se to ostvari, potrebno je da postoji poverenje da će SAD poštovati dogovore i sporazume. Međutim, takvog poverenja nema zbog prevrtljivog (toplo-hladno) ponašanja SAD i pretnji koje se prvo iznose, a zatim povlače što stvara nadu kod partnera da se pretnje neće ostvariti. Najbolji primer je odnos prema Kanadi kao najboljem prijatelju i savezniku SAD. Donald Tramp je tokom svog prvog mandata 2018. prisilio Kanadu na promenu već postojećeg sporazuma o slobodnoj trgovini iz 1993. Na početku svog drugog mandata, Tramp je 2025. jednostrano uveo carine na uvoz iz Kanade. Kanada je uzvratila i počeo je trgovinski rat. To je dovelo do trvenja i gotovo do kolapsa hvaljenog modela sporazuma o slobodnoj trgovini između dva saveznika i prijatelja. Slično ovome, SAD su januara 2025. zapretile uvođenjem sankcija (kaznenih mera) prema Srbiji zbog ruskog vlasništva u Naftnoj industriji Srbije. Evo, već šesti put za redom SAD odlažu primenu tih sankcija do 26.09.2025.

Isparljiva globalna snaga EU

Politički cilj EU je da se zbog svog Zelenog plana (Green deal) sve više udaljava i manje troši zagađivače okoline kao što su to nafta, ugalj, pa i gas. Međutim, kad je pritegne Donald Tramp, kao što je to bilo krajem jula 2025, EU je kao prvo prihvatila da kupi od SAD takvu vrstu energije u vrednosti od dodatnih 250 milijardi dolara godišnje. To je skoro petostruko povećanje takvog uvoza u EU iz SAD koji je iznosio 64 milijarde dolara 2024.[11] Istovremeno, hemijski sastav američke nafte je takav da ne odgovara u rafinerijama u EU koje su baždarene za drugačiju vrstu nafte. To je samo dokaz kako EU lako zanemaruje i kako se udaljava od gromoglasno najavljivanih dugoročnih ciljeva povezanih sa dekarbonizacijom EU. Raskorak između snage Trampove radikalne politike i nepodesnog odgovora EU na takvu politiku naziva se „srećno vazalstvo“ kao svojevrsno voljno pokoravanje.[12]

Drugo, Trampov globalni ekonomsko-politički cunami je „zapretio EU da će da uvede carine u visini od 30%, ako se ne dođe do sporazuma do 1. avgusta. EU se trgla i prihvatila osnovnu carinu od 15% što je tri puta više od tekuće carine od 4,8%.“[13] Da li ovo je uspeh za EU? Da li je otkriveno da je „ovaj ekonomski gigant politički patuljak“?[14]

Treće, prihvaćena je i problematična obaveza da EU investira 600 milijardi dolara u SAD. Ursula fon der Lajen kao Predsednik Evropske komisije nema ovlašćenje da prihvata obaveze u ime privatnog sektora, jer za to nije nadležna. To je ogroman novac koga teško da ima i za ulaganja unutar EU za propadajuću i razjedinjenu domaću infrastrukturu, pogotovo u okviru svake vrste transporta. Pokušajte da organizujete svoj put vozom od Brisela do Bukurešta, a kako li je tek sa prevozom robe ili tenkova?

Iako je ovaj sporazum sa SAD asimetričan, navedeni razvoj događaja prikazuje se u javnosti EU kao „uspeh“, dok je istinska činjenica ta da je EU slabašna, okrnjene verodostojnosti i ugleda u odnosu na velikog partnera kao što su to SAD. Politička cena je ogromna jer je ova kapitulacija EU pred SAD kao ekstraktivnom super silom raspršila san o strateškoj autonomiji EU. Kinezi, Rusi, Indusi i evroskeptici iz navedenog izvlače pouke za sebe i moguće je da vide EU kao „cara koji je go“. 

Trgovinski „sporazum” između EU i SAD od 26.07.2025. odraz je očiglednog poniženja EU od strane Donalda Trampa. EU se duboko sagnula pred oštrim zahtevima SAD i u pogledu ogromnog povećanja izdataka za odbranu i u smislu kupovine i plaćanja američkog naoružanja namenjenog Ukrajini i u vidu povlastica u trgovini i ulaganjima. Slabost EU je jasna jer ne može da vodi i priušti trgovinski rat protiv SAD jer je razjedinjena (ekonomski liberalne države i one koje to nisu). Istovremeno tehnokratski i složeni način odlučivanja sprečavaju je da ulazi u geopolitičke akrobatske igre sa velikim partnerom. SAD i Kina to jako dobro znaju i koriste. Pol-Henri Spak, jedan od tvoraca Evropske ekonomske zajednice (1957) upozorio je da „U Evropi postoje samo dve vrste država: male države i male države koje još uvek nisu shvatile da su male’.[15]

EU u minskom polju

Administrativni, ekonomski i politički okviri u kojima postoji i funkcioniše EU postali su tesni i neodgovarajući. Oni su jedan od tvoraca krize. Okviri i stege koji su utemeljeni 1957. bili su podloga za razvoj, napredak i proširenje EU. Međutim, mnoge stvari su se promenile pa je funkcionisanje, zasnovano na osnovama pre skoro 70 godina, postalo kočnica, a ne podsticaj za napredak u EU. Već više od 15 godina malo ko govori o procvatu EU, a svi bitni na vlasti u EU govore o tome kako da se ona spase od raspada i beznačajnosti. Gotovo da ne postoje u tom razdoblju novinarski, akademski i politički članci i napisi koji govore o svetloj budućnosti EU, već svi govore samo o tome kako da se EU spase i preživi.

Slede reči državnika i osoba koje imaju najveću moć u donošenju odluka u EU i koje Vam ovde samo prenosi Vaš izvestilac:

Emanuel Makron, Predsednik Francuske: „Evropa je u smrtnoj opasnosti“.[16]

Fridrih Merc, Kancelar Nemačke: „Pet je do ponoći je za Evropu“.[17]

Kristin Lagard, Predsednik Evropske centralne banke: „Davos dostiže vrhunac pesimizma prema Evropi dok raste oduševljenje SAD“.[18]

Mario Dragi, pređašnji guverner Evropske centralne banke i Premijer Italije, „Govor Marija Dragogog Evropi je upozorenje svima nama. On je u pravu: bez korenitih promena Evropljani će biti posmatrači sopstvenog pogreba“.[19]

Žan Klod Junker, Predsednik Evropske komisije: „EU se suočava sa „egzistencijalnom krizom““.[20]

Mateo Renci, Premijer Italije: „Prekomerna regulacija, unutrašnji sporovi i neslaganja predstavljaju egzistencijalne opasnosti za EU. Najviši državnici EU su više puta javno izrazili ovu opasnost“.[21]

Potrebna je nova organizacija i funkcionisanje EU, ali to još uvek nije ni na vidiku. Sve je zasnovano na raznim neprincipijelnim nagodbama i nema jasnog pravca kuda ide EU. Ako su militarizacija EU i njen nastavak budućnost EU, to je skretanje pažnje sa pravih problema kao što su:

● imovinsko raslojavanje u društvu,

● ponašanje ogromnih korporacija koje utiču na vlasti, javne nabavke pogotovo ratne opreme i materijala,

● uticaj nove tehnologije na zapošljavanje,

● pad produktinosti i konkurentnosti proizvoda EU na globalnom tržištu,

● zaostajanje u istraživanju i razvoju u odnosu na SAD i Kinu,

● preselenje industrijskih preduzeća (auto industrija, hemija, baterije, aluminijum) u SAD i Kinu, što je ravno ekonomskom razoružavanju EU,

● globalno zagrevanje,

● starenje stanovništva, nezaposlenost, demografska kriza i imigranti,

● inflacija,

● korupcija,

● problemi u energiji i

●genetski modifikovana hrana.

Elita u društvu i „crni magovi“ koji se nalaze iza nje nemaju i nisu imali rešenja za navedene probleme, pa je nađeno privremeno rešenje u vidu militarizacije društva i na taj način ne samo skrenula pažnja stanovništva sa gorućih problema, već i uzeo ogroman novac iz džepova poreskih obveznika i iz budžeta.[22] Manipulantski se preuveličavaju ratne namere i sposobnosti Rusije koja se nateže više od tri godine u konvencijalnom ratu sa Ukrajinom, a ne stiže ni do Odese, a ni do reke Prut. Povećanje izdataka na odbranu/napad na Zapadu na 5% godišne od bruto društvenog proizvoda je ogromno u poređenu sa sadašnih 1-2%. Kako i odakle to platiti kad ekonomije stagniraju, a postojeći deficiti u budžetu su zabrinjavajući? Dolazi nepopularno vreme kada će se podići porezi i sniziti izdaci za brojne civilne aktivnosti. Umesto da se sredstva ulažu u modernizaciju infrastrukture, obrazovanje i zdravstvo, ona se koriste kao podrška neefikasnim domaćim industrijskim šampionima i za kupovinu američkog oružja što produbljava vojnu zavisnost EU od SAD.[23] Odlazi država blagostanja (welfare state) u zaborav, a dolazi ratna država (warfare state), dakle smanjuju se izdaci za socijalna pitanja i snagu i konkurentnost privrede što povećava nezadovoljstvo stanovništva. 

Fridrih Merc, nemački Kancelar, „obećao je stvaranje najjače konvencionalne armije u Evropi i dozvolio je neograničeno pozajmljivanje za finansiranje troškova odbrane“.[24] Bez obzira na prijateljstvo, ekonomsku i vojnu integraciju, novo i veliko naoružavanje Nemačke i proširenje njenih ratnih efektiva se jako drži na oku i u Francuskoj i u Poljskoj. Istorija se često ponavljala u prošlosti, a cela zapadna Poljska (četvrtina zemlje) je bila Nemačka. Sa koje strane preti opasnost Poljskoj? Sa Ruske?

Is the Euro forever ? (Da li je evro zauvek?)

Deo evropske bajke je i pitanje evra. Monetarna integracija je kruna sveukupne integracije. Tako je predstavljen i evro. Ideja je odlična ali je postavljen na političkoj nagodbi koja nema utemeljenja u ekonomskoj teoriji jer nije zasnovan i na zajedničkom budžetu i automatskim transferima onima koji su u krizi kao što to predlaže teorija, ali i iskustvo. Kratkoročno popravljanje sveukupnog sistema evra liči na krpljenje zarđale i bušne kofe Hanzaplastom. Zbog toga sadašnja struktura evra predstavlja jednu od najozbiljnijih kočnica rasta ekonomije u EU.

U nameri da se približi EU, Srbija je na mala vrata uvela evro 2012. kroz održavanje fiksnog deviznog kursa. To je pogubno za srpsku privredu jer se na taj način daje podrška uvoznicima, a otežava posao domaćim izvoznicima jer je dinar precenjen. Samo na osnovu razlike u brzini inflacije, dinar je precenjen za oko 50% i tolika bi trebalo da bude devalvacija, ali i sniženje društvenog proizvoda Srbije izraženog u evrima (dakle još dugo vremena ne bi bilo obećane prosečne plate u Srbiji od 1000 evra).[25] Narodna banka Srbije, ali i mnogi ekonomisti i političari ne znaju ili ne shvataju da se snaga nacionalne valute ne ogleda u tome kakav je učinak novca na deviznom tržištu, vać kako domaći novac podstiče preobražaj domaće ekonomije u pogledu tekućih i budućih ekonomskih i tehnoloških izazova, potreba i zgoda. Ovakav precenjeni kurs dinara to ne može, niti će biti u stanju da to učini.

U svojim retkim obraćanjima javnosti sadašnji guverner Narodne banke Srbije uvek lepo čita tekst o aktivnostima Narodne banke. Taj pripremljeni tekst je brušen filigranskim jezikom i visoko je stručan. Tu nema mnogo primedbe što se tiče teksta. Zanimljivo bi bilo da guverner zatvori svoje spise i neposredno odgovara na pitanja prisutne stručne i medijske javnosti.

Jedna je stvar biti u upravi poslovne banke koja prima uloge i odobrava kredite građanstvu, preduzećima i državi što je zahtevan, odgovoran i jako težak posao. Potpuno je druga stvar biti guverner centralne banke na mestu na kojem je nekada sedeo legendarni Laza Paču. Za to je potrebno i drugačije iskustvo, obrazovanje i dar. Da nije tako, ne bismo čuli bisere guvernera koji kaže da je „Krompir poskupeo 152 odsto zbog svadbi“.[26] Svi se pitaju kakve su to srpske vegetarijanske svadbe? I zašto nema izveštaja o tome koliko je poskupeo ruzmarin?[27]

Da se ne zaboravi, Evropa je puna istorijskih primera monetarnih integracija koje su se raspale. Zajednički novac je u evropskim kompozitnim državama (Austrougarska, Sovjetski Savez, Čehoslovačka, Jugoslavija,...) i monetarnim unijama imao ograničeno trajanje. Latinska monetarna unija 1865-1927 bila je zasnovani na zlatu kao na nečem realnom, pa je ipak propala. Evro je zasnovan na za sada prihvaćenoj izjavi i obećanju samo na papiru. Mladi se u Evropi ne sećaju, ali samo malo stariji jedva mogu da se sete koliko je različitog nacionalnog novca prošlo kroz njihove ruke. Francuska, jedan od osnovnih temelja EU i monetarne integracije, je u teškoj finansijskoj krizi zbog ogromnog deficita i u budžetu i zbog državnog duga. Po rečima Erika Lombarda, Ministra ekonomije i finansija Francuske, Francuska se „približava finansijskom spasavanju od strane MMFa)“.[28] Ulazak MMF u vođenje nacionalne ekonomske politike je jako loš znak, jer državne vlasti nisu sposobne da samostalno vode uspešnu nacionalnu ekonomsku politiku. MMF nije nikome doneo sreću i radost. Verodostojnost Francuske se kruni jer joj sada finansijska tržišta daju pozajmnice pod nepovoljnijim uslovima od onih koje daju Grčkoj.

Bećarska logika između politike i ekonomije

Srbija i dalje besomučno nastavlja pogrešnu politiku direktnog subvencioniranja stranih ulagača. To je posledica pogresne politike nadri-strucnjaka iz G17+ koji i su i dalje u državnoj izvršnoj vlasti, ali pod drugim plaštom i imenom pa nastavljaju da truju ekonomiju Srbije. Subvencije su potrebne samo kratko vreme na početku tranzicije samo da se privuku strani prvi ulagači. Kada one postanu dugoročna poluga ekonomske politike, subvencije samo prikazuju koliko je data lokacija nekonkurentna. Da je privlačna, subvencije ne bi bile potrebne. Ovako se krčmi novac siromašnih domaćih poreskih obveznika i daje se bogatim inostranim vlasnicima kapitala.

Srbija je prepuna primera stranih firmi koje su otišle čim su subvencije prestale i ostavile na ulici na hiljade zaposlenih. Stanci imaju dvostruku dobit. Prvo, primaju subvencije. Domaća im radna snaga radi besplatno i to više godina jer te plate isplaćuju domaći poreski obveznici kroz budžetske subvencije. I drugo, pošto domaćih sredstava nema, Srbija se zadužuje u inostranstvu i plaća kamatu tim istim strancima. Zadužuju se sledeća pokolenja.

Subvencije treba pružati ali prvenstveno domaćim obrazovnim institucijama. Stvara se obrazovan, dovitljiv i zapošljiv kadar i tada stranci sami dolaze. Bez subvencija. Ali to nikako da shvate vlasti u Srbiji. Ovako se plaćaju zdravim domaćim ili pozajmljenim dobrim novcem pogrešni ciljevi ekonomske politike.

Bećarsko trošenje javnih sredstava se nastavlja i na drugim stranama. Predsednik Aleksandar Vučić je obećao juna 2025. sredstva za obnovu jednog ili dva grada u Ukrajini.[29] Ukrainci su nama bratski narod, isto kao i Rusi. Treba pomoći u okviru svojih mogućnosti, ali biti obazriv jer Ukrajina ima vrlo „čudan“ odnos prema nasleđu iz Drugog svetskog rata, pogotovo prema nacistima.[30] Međutim, da li je bilo javne rasprave o tako izdašnoj pomoći? Ko je za takvo trošenje domaćih sredstava nadležan? Ko je pitao domaće poreske obveznike i narod? Da li ti ukrajinski gradovi uključuju Bahmut, Časov Jar i Mariupolj? Oni su Ukrajina za UN. U isto vreme mi svoju decu lečimo uz pomoć SMS poruka, bolesnici čekaju godinama na operacije, Borča nema obećanu kanalizaciju, a domaće životinje krepaju od žeđi na Suvoj planini jer nedostaju državna sredstva za te namene. Ukrajina je primer države u kojoj vlada korupcija. Kako će se naši državni darodavci snaći u tako nepoznatom okruženju? Mnogi bi poželeli da se ovo obećanje Ukrajini ostvari bar kao i ono o Mubadali.

Slično bećarsko trošenje javnog novca je i za mega-projekte kao što je to "EKSPO 27". To je preskupo vašarište koje se nikada nikom nije isplatilo. Izgleda da je vlastima više stalo da znaju „šte će reći svet“ od onoga što su potrebe domaćeg stanovništva i poreskih obveznika. A to je vodosnabdevanje i kanalizacija; odbrana od grada, poplave i suše; korićenje reka, obrazovanje; zdravlje i slično. Da li je vašarište važniji prioritet u Beogradu, od nasušnih potreba stanovništva širom Srbije?

Ostali megalomanski projekti uključuju preskupi Moravski koridor. Da li učestalost saobraćaja i naplata putarina opravdava isplativost takvog projekta? U državi ima ubrzano sve manje stanovnika. Ko će da koristi tako širok autoput? Da li bi bilo razumnije da takav autoput ima 4, a ne 6 saobraćajnih traka? Ceo projekat lako može da se pretvori u rupu bez dna.

Cena francuske ljubavi

Francuska se predstavlja u Srbiji kao prijatelj države i naroda. To je ona zaista delom i bila, ali davno su prošla vremena Rejmonda Poenkarea, Žorža Klemensoa i Fransoa Miterana. Novi talas vlasti Francuske je više okrenut globalizmu (a izjureni su iz Afrike), ljudskim pravima i muželožništvu, a manje samoj Francuskoj. Bez obzira na njihove lepe reči o prijateljstvu, oni su izrazito anti-srpski nastojeni. Francuska je ne samo barjaktar nezavisnosti Kosova i Metohije, već je i kosponzor antisrpskih rezolucija u UN. Najnoviji dokaz je sledeće. Ambasador Francuske u Prištini, Olivije Gero, izjavio je 15.07.2025. sledeće: „Prijateljskim vladama Kosova, uključujući francusku vladu, potrebni su partneri da bi krenuli napred i podržali Kosovo na putu ka evropskim integracijama. Francuska bila, jeste i nastaviće da stoji uz Kosovo“.[31] Pametnom je ovo dosta u pogledu (navodnog) strateškog saveza Srbije sa Francuskom.

Zbog svega toga, nije uopšte jasno zbog čega vlast preterano vezuje Srbiju za Francusku? Primer je kupovina vojnih aviona Rafal bez javne rasprave o tako preskupom potezu. Samo nekoliko činjenica:

1. Rafali su preskupi avioni u poređenju sa konkurencijom. Ona surla na nosu aviona je namenjena punjenju aviona gorivom u vazduhu. Gde su nam ti leteći tankeri? Hoće se i oni pazariti? Pa neće ti avioni leteti do Varšave ili Kaira pa da im je potrebno dotakanje goriva u vazduhu! Oni su malo upotrebljivi i za samu Srbiju jer im je zabranjeno da lete i iznad celokupne teritorije Srbije. Čim uđu u forsaž, odmah izlete iz zemlje. Super forsaž da se ne spominje. Za šta im treba točenje goriva u vazduhu? U ceni aparata u pitanju nisu samo avioni, već i sve što ide uz njih sa zemlje: delovi, veze, navođenje, naoružanje,... Zbog svega je ova odluka je štetna. A i gde naći pilote za te avione? Samo da se kvalifikuju za obuku na Rafalima, svaki pilot mora da ima bar 300 sati leta na mlaznom avionu.

2. Pogrešna odluka: Rafali su avioni četvrte generacije, a sada počinje proizvodnja aviona šeste generacije.[32] Rafali nisu loši avioni, ali ima i mnogo boljih. Pakistan je 07.05.2025. sa svojim kineskim avionima tipa J-10C u kratkoj borbi u vazduhu obarao Rafale kao muve.[33] Ti Rafali su bar četiri puta skuplji po komadu od navedenih kineskih aviona koji staju oko 50 miliona dolara po komadu (veliko je pitanje da li su 4x bolji). Nisu u pitanju indijski piloti, već aparati na kojima lete. Indijski piloti imaju povremene borbene vežbe i sa američkim. U takvim vežbama su se pokazali i dokazali da su svetska klasa i da su bolji od američkih. Indusi su leteli na Suhojima, a Amerikanci na Fantomima.[34]

3. Ti avioni su nepotrebni: Vazdušni prostor i mala teritorija se najbolje brani ogromnim brojem protivavionskih raketa. Potrebne su rakete, mnogo raketa, tipa kao što su američki Patriot; ruske iz serije S400, Buk ili Pancir; ili kinske FK-3 ili HQ-22. Potrebni su helikopteri i dronovi.[35] Srbija je naručila 12 Rafala.[36] Ako je ipak potrebno imati i koji mlazni avion zbog pirata u vazduhu, tada je dovoljno imati samo nekoliko aviona. I remontovani orlovi i galebovi ili drugi mnogo jeftiniji od Rafala mogu da posluže za takve izuzetne i jako retke namene. 

4. Ova kupovina je i pogubna: Avioni se kupuju, koriste i remontuju 30-40 godina. Ovo je infiltracija Fancuske u vojsku Srbije za sledećih 40 godina. To je i uvođenje Srbije u NATO protiv dugoročnog, jasnog i većinskog protivljenja stanovništva Srbije. Kakav je to ugovor? Da li ti avioni mogu da se preprodaju nekome? To je uvek uz saglasnost prodavca.

5. Da li je ova kupovina dovoljno promišljena? Želimo da verujemo da nije u pitanju zla namera, ali mišljenja smo da tu nisu čista posla i da postoji mogućnost mešavine nestručnosti, neodgovornosti, korupcije i ucene. Sve liči na čudno režiranu filmsku priču i nagradu za zaplet u vidu, recimo, Zlatne palme ili neke slične.

Ako se sve navedeno uzme u obzir, Srbija je mogla mnogo bolje da prođe.[37] A ako je u pitanju moguća izgradnja nuklearne elektrane u Srbiji, Francuska je opet na spisku. Iako je Francuska tehnologija vrhunska i preskupa, Francuska ne može, a neće ni moći, da garantuje snabdevanje gorivom jer ga i sama uvozi. Izjurena je iz cele Afrike (osim DŽibutija) zbog neokolonijalnog ophođenja i tu nema više pristupa rudnicima. Od 60 nuklearnih elekrana koje se sada grade širom sveta, 2/3 gradi ruski Rosatom. Ta firma koristi i izvozi vrhunsku nuklearnu tehnologiju (u saradnji sa francuskim Framatomom) i ima sve mogućnosti da snabdeva kupce i nuklearnim elektranama i potrebnim gorivom za njih.

Socijalna politika i demografija

Sloveni su daleko najbrojnija etnička grupa u Evropi. Mnogima je to smetalo i radilo se na tome da se broj Slovena smanji. U Drugom svetskom ratu ubijeno je oko 27 miliona Rusa od kojih je bilo oko 19 miliona civila. Poljaka je stradalo oko 6 miliona. Staljinovi komunisti su poubijali oko 20 miliona Rusa. U Prvom svetskom ratu, Srbija je izgubila 1,2 miliona ljudi. Tokom Drugog svetskog rata, samo u Jasenovcu je stradalo 700.000, najviše Srba. Samo u proteklih 10 godina, stanovništvo Srbije se smanjilo za oko 700.000 ljudi. Primećujemo da onima koji žele ubrzano biološko uništavanje Slovena i Srba „ide dobro“. Srbi su biološki iscrpljen narod. Nisu tu u pitanju samo ratovi i ekonomske nedaće, već i emigracija, asimilacija u inostranstvu, epidemije i širenje muželožništva.

Srbija je izgubila ogromno nacionalno blago kroz emigraciju, prvenstveno u EU. Neposredan finansijski trošak emigracije je u Srbiju jasno dokumentovan u dvogodišnjoj studiji Instituta za razvoj i inovacije zajedno sa Vestminsterskom fondacijom za demokratiju 2021. godine. Kada se saberu prosečni ukupni troškovi osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja, „Rezultati pokazuju da ukupni troškovi obrazovanja osoba koje napuštaju Srbiju u jednoj godini, u zavisnosti od obrazovne strukture, variraju od skoro 960 miliona do nešto više od 1,2 milijarde evra.“[38] To je skoro deset puta više od fondova koje kao pomoć prima Srbija iz budžeta EU.

Druga procena tih troškova navodi da „Kada saberemo ove troškove, dobićemo ukupne troškove vaspitanja i obrazovanja kojih se Srbija odrekla kroz prosečan godišnji odliv od 45.000 građana. Ovi troškovi se kreću od 5,8 do 6,7 milijardi dolara godišnje, odnosno kumulativni iznos je bio 67,6 milijardi dolara za posmatranih 11 godina.“[39] Bez obzira koja je procena tačna, činjenica je da su ti troškovi u svakom slučaju ogromni za malu i relativno siromašnu zemlju.[40]

Šta se dešava u Srbiji u pogledu poboljšanja demografske situacije? Demografska politika države nudi novčanu potporu za svako novodođeno dete. Troškovi koji nastupaju prilikom dolaska deteta su znatni i pomoć je dobrodošla. Međutim, da se popravi vrlo loš demografski smer i slika Srbije potrebna je drugačija dugoročna politika, a ne samo ovakav „kupoprodajni“ odnos prilikom roditeljstva. Socijalna politika ohrabrivanja i pomoći parovima da imaju više dece treba da obezbedi sledeće:

● zdravstvenu pomoć (sa minimumom čekanja) tokom čitavog toka trudnoće i posle porođaja;

● neograničenu medicinsku pomoć parovima koji žele da se ostvare kao roditelji, a imaju u vezi sa tim zdravstvene probleme;

● otvoriti nova i preurediti postojeća porodilišta čije su zdravstvene usluge u svakom pogledu kao hoteli bar sa 5 zvezdica;

● garantovati majkama da će bezuslovno zadržati isti ili dobiti bolji posao posle isteka porodiljskog odsustva;

● obezbediti sigurne jaslice i zabavišta za decu (šta vredi ponuditi besplatene jaslice i obdaništa kada su ona puna i ne možete da u njih upišete decu bez određene veze);

● državnu pomoć (bez ikakvog odlaganja) svim samohranim roditeljima, pogotovo majkama, čiji partneri ne ispunjavaju obaveze propisane zakonom;

● progresivno snižavati i oslobađati od plaćanje poreza na prihode porodice sa više dece (više dece, niže poreske obaveze); i

● olakšati i ubrzati kupovinu ili dobijanje državnog stana na upotrebu.

Ovakva bi politika uspela da u dužem roku zaustavi, a zatim preokrene porazne demografske trendove, ali nje nema na širokom frontu.

Tabela 1 daje prikaz državne ekonomske politike koja koju vode preduzeća (Panel A) i predloga politike koju vodi vlada koja odgovara svim građanima, a ne samo firmama (Panel B).

Tabela 1. Rešavanje problema nedostatka radne snage.

Koja je sledeća zemlja koja pristupa EU?

Superbrzi i instant smućkan kandidatski put Ukraine u EU je neozbiljna i smešna odluka i priča iz 2022. Znajući težak i složen put pristupanja, ovakva odluka ima samo laku političku, ali ne i stvarnu težinu. I pored izjavljene podrške Ukraini i pomoći svake vrste, u stvarnosti je drugačije. Susedne države kao što je to Poljska uvodile su jednostrana ograničenja na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Ukraine iako je trgovina u isključivoj nadležnosti Brisela, a ne pojedinačnih zemalja čljanica. EU zemlje, susedi Ukraine, želele su da zaštite domaće poljoprivrednike. I kakva i kolika Ukrajina je na „evropskom putu“. Dakle, jedno je tapšanje po ramenu i to što se priča, a drugo je šta se radi. Državne granice su se u Evropi menjale svakih dvadesetak godina tokom više od dva protekla veka. Ne prizivamo ništa, samo primećujemo neoborive činjenice. Ovakvo menjanje državnih granica stvara osnovanu brigu i zebnju kod Srba, ali istovremeno pruža i nadu.

Proširenje EU, ako do njega uopšte dođe zbog prikazivanja navodne otvorenosti za nove članove može da uključi Crnu Goru. Ova država je u svakom smislu komarac. Neće je primiti zbog njenog ekonomskog, političkog, vojnog, demokratskog ili nekog drugog značaja jer ga nema. Svi dobro znaju plemenski i koruptivni karakter Crne Gore. A znaju dobro kakvi su u celom regionu i vojvode i serdari. Primiće je jedino zbog toga da postave još jedan klin u telo svih Srba.

Zaključak

Globalni svetski poredak koji je važio posle Drugog svetskog rata iscrpeo je svoj uticaj i snagu. Novi se stvara i za sada se vide samo njegovi obrisi. Kristališu se kao najvažniji igrači SAD, Rusija, Kina i Indija. Da li to znači da se nova struktura kreće ka tome da su sa jedne strane SAD, a sa druge BRIKS?[41] EU i njene zemlje članice su tu samo nemi patuljci i posmatrači kojima SAD ispostavljaju račun za plaćanje. Da li to uviđaju i vlast i opozicija u Srbiji ili samo vide EU kakva je ona bila pre 30 godina?

Srbija treba da preuzme list iz pesmarice EU i da peva istu pesmu: EU se ponaša kao da želi Srbiju u svom kolonijalnom članstvu, a Srbija treba da se ponaša kao da želi da pristupi EU. Staru lekciju može da pruži prepredena diplomatija slobodnog grada Dubrovnika koja vođena je sledećom parolom: „Sa svima lijepo, s nikim iskreno”.

EU je, na veiku žalost, samo prolazna ljudska integraciona konstrukcija kao što je to nekada bila Keltska Evropa, pa Rimsko carstvo, pa Habzburzi, pa Napoleon, pa Hitler i delom komunisti. Evropske države i narodi uglavnom opstaju, čas ujedinjeni, čas razjedinjeni i svako ujedinjavanje ima svoj duži ili kraći „upotrebni rok“. To je jasno još od Rimskog carstva. U njemu je bilo suviše mnogo nacija i različitih želja i stremljenja. Denarius je bio u upotrebi čak 650 godina. Uz to, vojska i administracija su bile vezivno tkivo koje se ipak na kraju raspalo. „Nijedna civilizacija nije opstala do naših dana i zato nema nikakve osnove vera da će baš ova poslednja, moderna i kapitalistička, uspeti da dobije opkladu sa večnošću.“[42]

Zbog svega navedenog, moguće pristupanje Srbije EU je priča od prekjuče. Pristupanje ovakvoj EU nije hod po jajima, već ulazak u minsko polje. Niti se zna u kakvu će se organizaciju preobraziti jer je neviđena militarizacija na način neviđen još od Hladnog rata očigledna; niti se zna da li će takva EU biti privlačna da postojeće države u njoj ostanu; niti se zna da li će hteti Srbiju u svom članstvu; niti se zna da li će narod Srbije pristati na deportaciju države u EU.

Nismo protiv najbolje vrste saradnje sa EU. Naprotiv. Predlažemo najbolje odnose u trgovini, svim vidovima saobraćaja i visokom obrazovanju. Zalažemo se za jednostrano prihvatanje politike konkurencije na tržištu i borbe protiv monopola što je preko potrebno u Srbiji, ili većine tehničkih standarda jer su oni doneti nakon vrednog dugogodišnjeg i skupog istraživačkog rada. Zbog čega bi trebalo da izmišljamo toplu vodu? Treba prihvatiti i sprovesti izvanredna dostignuća EU u pogledu zaštite potrošača i životne okoline osim onih povezanih sa litijumom, jer ništa od toga nije verodostojno provereno i široko sprovedeno u EU (pogotovo ne u naseljenom prodručju i blizu izvorišta pijaće vode), a Srbija ne sme nipošto da bude litijumsko zamorče EU.

Za sve te povoljne stvari ne treba potpuno pristupati EU jer je cena za Srbiju prevelika.[43] Da li je politika „srećnog vazalstva“ kao svojevrsno voljno pokoravanje ovakvoj EU potrebna Srbiji? Pristupanje ovakvoj EU bilo bi pristajanje na diktaturu iz Brisela i svih njenih država članica. Ta diktatura jeste „somotska“, ali je ipak diktatura. Pristupanje ovakvoj EU je kao odlazak na veličanstvenu žurku, ali u 5 sati jujtro, u doba kada je najukusnije jelo pojedeno, najbolje piće popijeno, a devojke odvedene kućama. Ako su tačne brojne ankete i istraživanja javnog mnjenja da opada podrška pristupanju EU i da je većina naroda opravdano protiv pristupanja EU, tada vlast vrši izgon Srbije u EU protiv volje naroda![44] Putuj Evropo.

Stalno jednostrano menjanje i otežavanje uslova za pristup liči na fudbalsku utakmicu u kojoj se stalno menja i veličina terena i veličina golova. Uvek se treba setiti izjave visokog zvaničnika EU koji je odavno rekao: „Kada zemlja pošalje molbu za pristup EU, ona postaje naš rob.“[45] Srbija može da bude u EU samo vazal, kolonija ili rob. EU ima najveći uticaj na zemlju koja je u pregovorima za pristup u razdoblju pre ulaska u EU i svaka njena zemlja članica ponaosob može da zahteva od zemlje pristupnice šta god poželi (može da se iživljava) inače nema napretka u pregovorima. Pogledajte šta je učinjeno sa bivšom Jugoslovenskom Republikom Makedonijom: promenila je ime države; ustav; priznala nezavisnost Kosova i Metohije; ušla u NATO; povećala ulogu Albanaca u državi; uvela sankcije Rusiji;... i ništa. Nema pristupanja EU dok svi severni Makedonci ne postanu Bugari.

Moguće iživljavanje nad zemljom kandidatom i „srećno vazalstvo“ Srbije može da ima i svojevrsni kraj. Ana Brnabić, Predsednica Narodne skupštine Srbije, izjavila je da „U tu uniju koju Picula predstavlja, Srbija ne želi. Ta unija je više ‘UU’ nego ‘EU’.“[46] Držimo je za reč.

I na kraju, džabe smo menjali one lepe i razumljive registarcke tablice za vozila za nove „evropske“ tablice. Izlagali smo se novim i bespotrebnim troškovima, a i gubljenju vremena i u policiji i u administraciji da menjamo ugovore o osiguranju ili za parking mesto. Da li nam je i to poboljšalo, pojeftinilo i ulepšalo život? Srbija treba da prestane da se ponaša kao dete u sirotištu koje želi da bude usvojeno i umiljava se potencijalnim usvojiteljima koji dođu, pomiluju ga po glavi, pruže lizalicu, uzmu dečije crteže pa odu. Ima života i velikog ekonomskog uspeha i van EU. Predlažemo da Srbija sledi ekonomske modele Švajcarske, Južne Koreje, Singapura i Izraela.

O radosti pristupanja Srbije EU i o skrivenim stranama navedene priče upozoravamo već dve decenije,[47] pa da ne bude jeftin i tanak izgovor da nismo znali jer „nismo bili upozoreni na vreme“. Zavrsavamo poslednjim rečima koje je pred spaljivanje izgovorio Đordano Bruno na Campo de’ Fiori u Rimu 1600:

Borio sam se i to je dovoljno.

Pobeda je u Božijim rukama.

(Autor je redovni član Matice srpske u Novom Sadu, inostrani član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i prenzioner Univerziteta u Ženevi)