Скривена страна европске „колонијалне бајке“

Ако ли ти опоменеш ...

ти ћеш сачувати душу своју.

Језекиљ 33:9

У Србији се поново подгрева стара прича о некаквом европском путу Србије и уласку у Европу. Од самог почетка кривотвори се поистовећивање Европе са Европском унијом (ЕУ). Те две одреднице нису исто и постају све мање сличне, поготово после бега Британије из ЕУ 2020. Када се каже европски пут, то изгледа као неко пријатно путовање по меком јорганчету, док када се спомене приступање ЕУ, то је врло тежак, хладан, труцкав и непријатан макадамски друм. Исто важи и за обмањујуће име Министарства за европске интеграције. Као да их има ко зна колико. Право име би морало да буде Министарство за приступање ЕУ, што оно у ствари и јесте.

Радост проширења Европе 

Лобисти и манипулатори јавног мњења, али и државна управа, полазе од две врло храбре и неизвесне претпоставке: прво, да ће ЕУ постојати и у будућности и, друго, да ће земље чланице желети да и даље остану у ЕУ.

У „прању мозга“ јавног мњења прескаче се и крије битна чињеница да су до сада ЕУ напустиле: Алжир (1962), Гренланд (1985), Сен Пијер и Микелон (1985), Свети Бартоломеј (2012) и Британија (2020). Изнова се сервира јавности шећерни прелив само у виду добитака и користи од приступања ЕУ, а они су повећани прилив средства из разних фондова као мед са млеком за свеукупни напредак државе и друштва. Сви ће бити богати, запослени и живеће срећно и удобно. Тај сладак прелив је преко горке пилуле јер се крије цена коју би Србија морала да плати за приступање стално променљивој ЕУ. Та цена је сада огромна и тешко прихватљива за државу која у себи има достојанство и политичку кичму.

Прескупа цена приступања ЕУ

Полазимо од захтева обезбожених црних магова светске политике (Билденберг, Трилатерална комисија, Давос, Сорош), а преко њих и ЕУ. Мишљења смо да њих занимају шест ствари у процесу колонизације Србије од којих, да се уопште не заваравамо, неће одустати или ће преговарати у злој намери да се још једном насамари наивна Србија. О истим тачкама морају да се јасно и јавно изјасне сви заговорници уласка Србије у ЕУ, тј. да ли их прихватају или не:

1. Одустајање од Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација и званично признање независности Косова и Метохије. Дакле, ово је одустајање од 15% територије као услов за приступање или чак и наставак преговора са ЕУ. Ово је не само дволично, већ и подмукло. Турска окупира 37% Кипра који је пуноправна чланица ЕУ. Нема санкција према Турској, већ ЕУ преговара о приступању Турске у ЕУ. Да ли је окупација севера Кипра својеврсна награда у виду преговора о пуноправном приступању ЕУ? Дакле, ако се одустане од Резолуције 1244, мора да се мења Устав Републике Србије.

2. Гашење Републике Српске и њено утапање у муслиманско-хрватску федерацију.

3. Ископавање литијума (чија је цена пала 90% од 2022)[1] и претварање Србије против јасне воље народа у затровану еколошку септичку јаму како би имућни Немци, Французи, Холанђани, Швеђани и други моги да возе електричне аутомобиле и очувају своју зелену околину за себе и своју децу. Слично је и са могућом депонијом за нуклеарни отпад.

4. Претварање Србије у одредисте или некакав „паркинг простор“ за избацивање опасних и нежљених миграната из Авганистана, Пакистана, Сирије, Нигеије и сличних држава (неће ЕУ изгонити запошљиве лекаре, инжењере или завариваче, већ само оне који представљају терет и опасност за државу). То су заиста биле несрећне избеглице које су се склањале од ратова које су често изазвале земље Запада. За њима су дошли економски мигранти, а сада је талас исламских освајача Европе. Само летимичан поглед на извештаје доказује да су скоро сви они мушкарци регрутног доба, а често и богатог ратног искуства. Србију може да спасе од навале миграната из трећег света њено сиромаштво, како је то давно изјавио Драгош Калајић.

5. Још веће увлачење и приступање Србије организацији НАТО, а против јасног и очигледног става становништва које је увек у огромној већини.

6. Наметање геноцидности Србима кроз обавезни систем свеукупног образовања од јаслица, преко забавишта, па све до краја школовања.

Поред наведених, има и низ других, мање-више разглашених захтева које би Србија морала да испуни у процесу приступања ЕУ, а без икаквих чврстих гаранција да ће се приступање ЕУ догодити чак и у врло дугом и неизвесном року. Ти услови укључују, али се не ограничавају на следеће:

1. Борба против корупције.

2. Независно судство и решавање спорова у разумном року.

3. Захтев да су државне институције независне од утицаја политике.

4. Слобода у медијима, поготово оним који имају националну покривеност.

5. Граница са Хрватском: Предавање Хрватској леве обале Дунава од мађарске границе до Бачке Паланке. Хрватска има могућност да то оствари на мирољубив начин за зеленим столом јер без пристанка Хрватске, Србија неће приступити ЕУ. Таква прилика се појављује Хрватској једном у 1000 година.

6. Прекид односа се Русијом и Кином. Куповина много скупље нафте и гаса од других добављача. На овај начин повећавају се трошкови производње и убрзава инфлација у Србији чији производи губе конкурентност на иностраном тржишту и умањује се привлачност Србије као одредишта за улагања из иностранства.

7. Независност Војводине (што би сигурно олакшало њено даље парчање) и Рашке области.

8. Још веће бојење Србије дугиним бојама и то у доба демографске катастрофе.

9. Увођење у говор и неприродно и насилно ширење наказног џендерашког језика, а против стручних ставова Српске академије наука и уметности и Матице српске.[2]

Шта би Србија добила заузврат? Какве би вајде Србија имала од наведених уступака?

1. Добила би се једна нестабилна ЕУ. Најочитији пример је одлазак развијене и демократске Британије из њеног чланства.

2. Добила би се нефункционална ЕУ. Већ бар 15 година чланице не могу да се усагласе око читаве лепезе битних питања која укључују: монетарну политику; банкарство; трговину; цевоводе за гас и нафту; вакцинацју; пријем миграната; генетски модификовану храну; права мужеложника; признање независности Косова и Метохије; проширење на нове чланове; признавање језика и нације у Северној Македонији; немачку ратну одштету Пољској и Грчкој; фрекинг технологију за производњу гаса;... А ако се и постигне неки краткорочни споразум, са или без јасних принципа, то личи на лечње болесника уз помоћ пијавица. Шарл де Гол је одавно рекао: „Споразуми су као девојчице и руже. Трају док трају.“[3] Лобистичка шећерна прича повезана је са приказивањем ЕУ каква је она то била, а не каква је сада.

3. Дужничко ропство. Искуство и званична статистика нам доказују да су све земље из бившег Источног блока које су приступиле ЕУ астрономски повећале свој дуг према иностранству, а број становника им се видно смањио. Ко ће да враћа те дугове и камату на њих? Да ли само остаје даља распродаја преосталог блага државе?

Ако је све ово тачно, да ли је у таквим условима пут ка ЕУ награда или казна за Србију? Да ли би Србија добила ЕУ крофну, или рупу у тој крофни?

Pacta sunt servanda (уговори се морају поштовати)

ЕУ се декларативно односила према Србији као пријатељ и частан посредник. Долазили су многи изасланици, преговарачи и јемци разних споразума. Међутим, испоставило се да су они на крају испали само обични преваранти. И то се наставља. Председник Србије, Борис Тадић је крајем 2011. рекао ‘Србија и данас може да погледа у очи ЕУ, јер смо испунили оно што се од нас тражило, све закључке Европске комисије, а моје европске колеге могу да питам да ли су испунили оно што су рекли, али о томе нећу да говором јавно’.[4] И много су се потресли због тога у ЕУ. Исто је и са Бриселским споразумом из 2013., ако га се још неко сећа, у којем је ЕУ била не само преговарач, већ и јемац.

Запад се поред силе снажно хвали својим правним поретком заснованом на закону, поготово на преседанима. То је донекле тачно. Стварност је, међутим, другачија јер су они очигледно вероломни, лажљиви и преваранти у погледу и писаних и неписаних споразума. То им је дубоко уврежено у историји. Ово није ништа ново од стране Запада. Амерички Индијанци су своју наивност скупо платили када су преговарали са белим људима, и на крају су скоро били истребљени. Сличне преваре су биле и у вези са уговором Молотов-Рибентроп о ненападању између Немачке и Совјетског Савеза потписаног 1939. на раздобље од десет година. Две године касније, Немачка је извршила војну агресију на Совјетски Савез на најширем фронту. То је била Нацистичка Немачка. А сада о времену ближем нама и Немачкој која је демократрска. Русија има истоветно искуство са Западом и писаним споразумима из Минска И (2014) и Минска ИИ (2015) који су требали да реше спор између Украјине и Русије. Уместо тога, прави циљ тих споразума био је само завеса да се пружи време Украјини да се наоуружа, да се превари Русија, а не да се реши проблем. Ангела Меркел, Канцелар Немачке и учесник тих споразума изјавила је 07.12.2022. у недељнику Дие Зеит, следеће: „Споразум из Минска 2014 био је покушај да се купи време за Украјину. Украјина је искористила то време да постане снажнија као што то видите данас“.[5] Већ два века је поучна порука Стјепана Митрова Љубише о догађају из 15. века из приповетке „Кањош Мацедоновић“ у коме каже да су речи и обећања „трајали колико мачки муж“. ^[6] Могуће је да су Руси до сада нешто научили из свега овог.

Слепо веровање на реч је често лудом радовање. Занимљива је била изјава председника Александра Вучића после разговора са Канцеларом Немачке Олафом Шолцом: „Данас ми је Шолц потврдио, не мора да ми потписује ништа, верујем му на реч.“[7] Преваре „наивне Србије“ се и даље настављају. Председник Србије Александар Вучић изјављује августа 2025. да је и он преварен[8] „Водили сте ме у Молдавију да ми кажете стрпите се господине председниче“: После Дачића и Вучић каже да су га преварили кад је преговарао о Косову.[9]

ЕУ не може да буде по овом питању поуздан партнер Србије. Варају велику Русију, а шта тек раде са „ситним рибама“? Доказ за то је преварни Бриселски споразум из 2013. Зато уопште не изненађује став јавности Србије у одговору на питање да ли одустајете од српске покрајине Косово и Метохија као услова за улазак у ЕУ (заправо јесте услов), 80% испитаних је одлучно рекло НЕ (мај 2024).[10]

Стари глобални систем са средишном организацијом Уједињених нација (УН) који је постојао од 1945. више не постоји. Сједињение Америчке Државе (САД) чине велике напоре да буду центар новог глобалног поретка. Да се то оствари, потребно је да постоји поверење да ће САД поштовати договоре и споразуме. Међутим, таквог поверења нема због превртљивог (топло-хладно) понашања САД и претњи које се прво износе, а затим повлаче што ствара наду код партнера да се претње неће остварити. Најбољи пример је однос према Канади као најбољем пријатељу и савезнику САД. Доналд Трамп је током свог првог мандата 2018. присилио Канаду на промену већ постојећег споразума о слободној трговини из 1993. На почетку свог другог мандата, Трамп је 2025. једнострано увео царине на увоз из Канаде. Канада је узвратила и почео је трговински рат. То је довело до трвења и готово до колапса хваљеног модела споразума о слободној трговини између два савезника и пријатеља. Слично овоме, САД су јануара 2025. запретиле увођењем санкција (казнених мера) према Србији због руског власништва у Нафтној индустрији Србије. Ево, већ шести пут за редом САД одлажу примену тих санкција до 26.09.2025.

Испарљива глобална снага ЕУ

Политички циљ ЕУ је да се због свог Зеленог плана (Green deal) све више удаљава и мање троши загађиваче околине као што су то нафта, угаљ, па и гас. Међутим, кад је притегне Доналд Трамп, као што је то било крајем јула 2025, ЕУ је као прво прихватила да купи од САД такву врсту енергије у вредности од додатних 250 милијарди долара годишње. То је скоро петоструко повећање таквог увоза у ЕУ из САД који је износио 64 милијарде долара 2024.[11] Истовремено, хемијски састав америчке нафте је такав да не одговара у рафинеријама у ЕУ које су баждарене за другачију врсту нафте. То је само доказ како ЕУ лако занемарује и како се удаљава од громогласно најављиваних дугорочних циљева повезаних са декарбонизацијом ЕУ. Раскорак између снаге Трампове радикалне политике и неподесног одговора ЕУ на такву политику назива се „срећно вазалство“ као својеврсно вољно покоравање.[12]

Друго, Трампов глобални економско-политички цунами је „запретио ЕУ да ће да уведе царине у висини од 30%, ако се не дође до споразума до 1. августа. ЕУ се тргла и прихватила основну царину од 15% што је три пута више од текуће царине од 4,8%.“[13] Да ли ово је успех за ЕУ? Да ли је откривено да је „овај економски гигант политички патуљак“?[14]

Треће, прихваћена је и проблематична обавеза да ЕУ инвестира 600 милијарди долара у САД. Урсула фон дер Лајен као Председник Европске комисије нема овлашћење да прихвата обавезе у име приватног сектора, јер за то није надлежна. То је огроман новац кога тешко да има и за улагања унутар ЕУ за пропадајућу и разједињену домаћу инфраструктуру, поготово у оквиру сваке врсте транспорта. Покушајте да организујете свој пут возом од Брисела до Букурешта, а како ли је тек са превозом робе или тенкова?

Иако је овај споразум са САД асиметричан, наведени развој догађаја приказује се у јавности ЕУ као „успех“, док је истинска чињеница та да је ЕУ слабашна, окрњене веродостојности и угледа у односу на великог партнера као што су то САД. Политичка цена је огромна јер је ова капитулација ЕУ пред САД као екстрактивном супер силом распршила сан о стратешкој аутономији ЕУ. Кинези, Руси, Индуси и евроскептици из наведеног извлаче поуке за себе и могуће је да виде ЕУ као „цара који је го“. 

Трговински „споразум” између ЕУ и САД од 26.07.2025. одраз је очигледног понижења ЕУ од стране Доналда Трампа. ЕУ се дубоко сагнула пред оштрим захтевима САД и у погледу огромног повећања издатака за одбрану и у смислу куповине и плаћања америчког наоружања намењеног Украјини и у виду повластица у трговини и улагањима. Слабост ЕУ је јасна јер не може да води и приушти трговински рат против САД јер је разједињена (економски либералне државе и оне које то нису). Истовремено технократски и сложени начин одлучивања спречавају је да улази у геополитичке акробатске игре са великим партнером. САД и Кина то јако добро знају и користе. Пол-Хенри Спак, један од твораца Европске економске заједнице (1957) упозорио је да „У Европи постоје само две врсте држава: мале државе и мале државе које још увек нису схватиле да су мале’.[15]

ЕУ у минском пољу

Административни, економски и политички оквири у којима постоји и функционише ЕУ постали су тесни и неодговарајући. Они су један од твораца кризе. Оквири и стеге који су утемељени 1957. били су подлога за развој, напредак и проширење ЕУ. Међутим, многе ствари су се промениле па је функционисање, засновано на основама пре скоро 70 година, постало кочница, а не подстицај за напредак у ЕУ. Већ више од 15 година мало ко говори о процвату ЕУ, а сви битни на власти у ЕУ говоре о томе како да се она спасе од распада и безначајности. Готово да не постоје у том раздобљу новинарски, академски и политички чланци и написи који говоре о светлој будућности ЕУ, већ сви говоре само о томе како да се ЕУ спасе и преживи.

Следе речи државника и особа које имају највећу моћ у доношењу одлука у ЕУ и које Вам овде само преноси Ваш известилац:

Емануел Макрон, Председник Француске: „Европа је у смртној опасности“.[16]

Фридрих Мерц, Канцелар Немачке: „Пет је до поноћи је за Европу“.[17]

Кристин Лагард, Председник Европске централне банке: „Давос достиже врхунац песимизма према Европи док расте одушевљење САД“.[18]

Марио Драги, пређашњи гувернер Европске централне банке и Премијер Италије, „Говор Марија Драгогог Европи је упозорење свима нама. Он је у праву: без коренитих промена Европљани ће бити посматрачи сопственог погреба“.[19]

Жан Клод Јункер, Председник Европске комисије: „ЕУ се суочава са „егзистенцијалном кризом““.[20]

Матео Ренци, Премијер Италије: „Прекомерна регулација, унутрашњи спорови и неслагања представљају егзистенцијалне опасности за ЕУ. Највиши државници ЕУ су више пута јавно изразили ову опасност“.[21]

Потребна је нова организација и функционисање ЕУ, али то још увек није ни на видику. Све је засновано на разним непринципијелним нагодбама и нема јасног правца куда иде ЕУ. Ако су милитаризација ЕУ и њен наставак будућност ЕУ, то је скретање пажње са правих проблема као што су:

● имовинско раслојавање у друштву,

● понашање огромних корпорација које утичу на власти, јавне набавке поготово ратне опреме и материјала,

● утицај нове технологије на запошљавање,

● пад продуктиности и конкурентности производа ЕУ на глобалном тржишту,

● заостајање у истраживању и развоју у односу на САД и Кину,

● преселење индустријских предузећа (ауто индустрија, хемија, батерије, алуминијум) у САД и Кину, што је равно економском разоружавању ЕУ,

● глобално загревање,

● старење становништва, незапосленост, демографска криза и имигранти,

● инфлација,

● корупција,

● проблеми у енергији и

●генетски модификована храна.

Елита у друштву и „црни магови“ који се налазе иза ње немају и нису имали решења за наведене проблеме, па је нађено привремено решење у виду милитаризације друштва и на тај начин не само скренула пажња становништва са горућих проблема, већ и узео огроман новац из џепова пореских обвезника и из буџета.[22] Манипулантски се преувеличавају ратне намере и способности Русије која се натеже више од три године у конвенцијалном рату са Украјином, а не стиже ни до Одесе, а ни до реке Прут. Повећање издатака на одбрану/напад на Западу на 5% годишне од бруто друштвеног производа је огромно у поређену са садашних 1-2%. Како и одакле то платити кад економије стагнирају, а постојећи дефицити у буџету су забрињавајући? Долази непопуларно време када ће се подићи порези и снизити издаци за бројне цивилне активности. Уместо да се средства улажу у модернизацију инфраструктуре, образовање и здравство, она се користе као подршка неефикасним домаћим индустријским шампионима и за куповину америчког оружја што продубљава војну зависност ЕУ од САД.[23] Одлази држава благостања (wелфаре стате) у заборав, а долази ратна држава (wарфаре стате), дакле смањују се издаци за социјална питања и снагу и конкурентност привреде што повећава незадовољство становништва. 

Фридрих Мерц, немачки Канцелар, „обећао је стварање најјаче конвенционалне армије у Европи и дозволио је неограничено позајмљивање за финансирање трошкова одбране“.[24] Без обзира на пријатељство, економску и војну интеграцију, ново и велико наоружавање Немачке и проширење њених ратних ефектива се јако држи на оку и у Француској и у Пољској. Историја се често понављала у прошлости, а цела западна Пољска (четвртина земље) је била Немачка. Са које стране прети опасност Пољској? Са Руске?

Is the Euro forever ? (Да ли је евро заувек?)

Део европске бајке је и питање евра. Монетарна интеграција је круна свеукупне интеграције. Тако је представљен и евро. Идеја је одлична али је постављен на политичкој нагодби која нема утемељења у економској теорији јер није заснован и на заједничком буџету и аутоматским трансферима онима који су у кризи као што то предлаже теорија, али и искуство. Краткорочно поправљање свеукупног система евра личи на крпљење зарђале и бушне кофе Ханзапластом. Због тога садашња структура евра представља једну од најозбиљнијих кочница раста економије у ЕУ.

У намери да се приближи ЕУ, Србија је на мала врата увела евро 2012. кроз одржавање фиксног девизног курса. То је погубно за српску привреду јер се на тај начин даје подршка увозницима, а отежава посао домаћим извозницима јер је динар прецењен. Само на основу разлике у брзини инфлације, динар је прецењен за око 50% и толика би требало да буде девалвација, али и снижење друштвеног производа Србије израженог у еврима (дакле још дуго времена не би било обећане просечне плате у Србији од 1000 евра).[25] Народна банка Србије, али и многи економисти и политичари не знају или не схватају да се снага националне валуте не огледа у томе какав је учинак новца на девизном тржишту, ваћ како домаћи новац подстиче преображај домаће економије у погледу текућих и будућих економских и технолошких изазова, потреба и згода. Овакав прецењени курс динара то не може, нити ће бити у стању да то учини.

У својим ретким обраћањима јавности садашњи гувернер Народне банке Србије увек лепо чита текст о активностима Народне банке. Тај припремљени текст је брушен филигранским језиком и високо је стручан. Ту нема много примедбе што се тиче текста. Занимљиво би било да гувернер затвори своје списе и непосредно одговара на питања присутне стручне и медијске јавности.

Једна је ствар бити у управи пословне банке која прима улоге и одобрава кредите грађанству, предузећима и држави што је захтеван, одговоран и јако тежак посао. Потпуно је друга ствар бити гувернер централне банке на месту на којем је некада седео легендарни Лаза Пачу. За то је потребно и другачије искуство, образовање и дар. Да није тако, не бисмо чули бисере гувернера који каже да је „Кромпир поскупео 152 одсто због свадби“.[26] Сви се питају какве су то српске вегетаријанске свадбе? И зашто нема извештаја о томе колико је поскупео рузмарин?[27]

Да се не заборави, Европа је пуна историјских примера монетарних интеграција које су се распале. Заједнички новац је у европским композитним државама (Аустроугарска, Совјетски Савез, Чехословачка, Југославија,...) и монетарним унијама имао ограничено трајање. Латинска монетарна унија 1865-1927 била је засновани на злату као на нечем реалном, па је ипак пропала. Евро је заснован на за сада прихваћеној изјави и обећању само на папиру. Млади се у Европи не сећају, али само мало старији једва могу да се сете колико је различитог националног новца прошло кроз њихове руке. Француска, један од основних темеља ЕУ и монетарне интеграције, је у тешкој финансијској кризи због огромног дефицита и у буџету и због државног дуга. По речима Ерика Ломбарда, Министра економије и финансија Француске, Француска се „приближава финансијском спасавању од стране ММФа)“.[28] Улазак ММФ у вођење националне економске политике је јако лош знак, јер државне власти нису способне да самостално воде успешну националну економску политику. ММФ није никоме донео срећу и радост. Веродостојност Француске се круни јер јој сада финансијска тржишта дају позајмнице под неповољнијим условима од оних које дају Грчкој.

Бећарска логика између политике и економије

Србија и даље бесомучно наставља погрешну политику директног субвенционирања страних улагача. То је последица погресне политике надри-струцњака из Г17+ који и су и даље у државној извршној власти, али под другим плаштом и именом па настављају да трују економију Србије. Субвенције су потребне само кратко време на почетку транзиције само да се привуку страни први улагачи. Када оне постану дугорочна полуга економске политике, субвенције само приказују колико је дата локација неконкурентна. Да је привлачна, субвенције не би биле потребне. Овако се крчми новац сиромашних домаћих пореских обвезника и даје се богатим иностраним власницима капитала.

Србија је препуна примера страних фирми које су отишле чим су субвенције престале и оставиле на улици на хиљаде запослених. Станци имају двоструку добит. Прво, примају субвенције. Домаћа им радна снага ради бесплатно и то више година јер те плате исплаћују домаћи порески обвезници кроз буџетске субвенције. И друго, пошто домаћих средстава нема, Србија се задужује у иностранству и плаћа камату тим истим странцима. Задужују се следећа поколења.

Субвенције треба пружати али првенствено домаћим образовним институцијама. Ствара се образован, довитљив и запошљив кадар и тада странци сами долазе. Без субвенција. Али то никако да схвате власти у Србији. Овако се плаћају здравим домаћим или позајмљеним добрим новцем погрешни циљеви економске политике.

Бећарско трошење јавних средстава се наставља и на другим странама. Председник Александар Вучић је обећао јуна 2025. средства за обнову једног или два града у Украјини.[29] Украинци су нама братски народ, исто као и Руси. Треба помоћи у оквиру својих могућности, али бити обазрив јер Украjина има врло „чудан“ однос према наслеђу из Другог светског рата, поготово према нацистима.[30] Међутим, да ли је било јавне расправе о тако издашној помоћи? Ко је за такво трошење домаћих средстава надлежан? Ко је питао домаће пореске обвезнике и народ? Да ли ти украјински градови укључују Бахмут, Часов Јар и Мариупољ? Они су Украјина за УН. У исто време ми своју децу лечимо уз помоћ СМС порука, болесници чекају годинама на операције, Борча нема обећану канализацију, а домаће животиње крепају од жеђи на Сувој планини јер недостају државна средства за те намене. Украјина је пример државе у којој влада корупција. Како ће се наши државни дародавци снаћи у тако непознатом окружењу? Многи би пожелели да се ово обећање Украјини оствари бар као и оно о Мубадали.

Слично бећарско трошење јавног новца је и за мега-пројекте као што је то "ЕКСПО 27". То је прескупо вашариште које се никада ником није исплатило. Изгледа да је властима више стало да знају „ште ће рећи свет“ од онога што су потребе домаћег становништва и пореских обвезника. А то је водоснабдевање и канализација; одбрана од града, поплаве и суше; корићење река, образовање; здравље и слично. Да ли је вашариште важнији приоритет у Београду, од насушних потреба становништва широм Србије?

Остали мегаломански пројекти укључују прескупи Моравски коридор. Да ли учесталост саобраћаја и наплата путарина оправдава исплативост таквог пројекта? У држави има убрзано све мање становника. Ко ће да користи тако широк аутопут? Да ли би било разумније да такав аутопут има 4, а не 6 саобраћајних трака? Цео пројекат лако може да се претвори у рупу без дна.

Цена француске љубави

Француска се представља у Србији као пријатељ државе и народа. То је она заиста делом и била, али давно су прошла времена Рејмонда Поенкареа, Жоржа Клеменсоа и Франсоа Митерана. Нови талас власти Француске је више окренут глобализму (а изјурени су из Африке), људским правима и мужеложништву, а мање самој Француској. Без обзира на њихове лепе речи о пријатељству, они су изразито анти-српски настојени. Француска је не само барјактар независности Косова и Метохије, већ је и коспонзор антисрпских резолуција у УН. Најновији доказ је следеће. Амбасадор Француске у Приштини, Оливије Геро, изјавио је 15.07.2025. следеће: „Пријатељским владама Косова, укључујући француску владу, потребни су партнери да би кренули напред и подржали Косово на путу ка европским интеграцијама. Француска била, јесте и наставиће да стоји уз Косово“.[31] Паметном је ово доста у погледу (наводног) стратешког савеза Србије са Француском.

Због свега тога, није уопште јасно због чега власт претерано везује Србију за Француску? Пример је куповина војних авиона Рафал без јавне расправе о тако прескупом потезу. Само неколико чињеница:

1. Рафали су прескупи авиони у поређењу са конкуренцијом. Она сурла на носу авиона је намењена пуњењу авиона горивом у ваздуху. Где су нам ти летећи танкери? Хоће се и они пазарити? Па неће ти авиони летети до Варшаве или Каира па да им је потребно дотакање горива у ваздуху! Они су мало употребљиви и за саму Србију јер им је забрањено да лете и изнад целокупне територије Србије. Чим уђу у форсаж, одмах излете из земље. Супер форсаж да се не спомиње. За шта им треба точење горива у ваздуху? У цени апарата у питању нису само авиони, већ и све што иде уз њих са земље: делови, везе, навођење, наоружање,... Због свега је ова одлука је штетна. А и где наћи пилоте за те авионе? Само да се квалификују за обуку на Рафалима, сваки пилот мора да има бар 300 сати лета на млазном авиону.

2. Погрешна одлука: Рафали су авиони четврте генерације, а сада почиње производња авиона шесте генерације.[32] Рафали нису лоши авиони, али има и много бољих. Пакистан је 07.05.2025. са својим кинеским авионима типа Ј-10Ц у краткој борби у ваздуху обарао Рафале као муве.[33] Ти Рафали су бар четири пута скупљи по комаду од наведених кинеских авиона који стају око 50 милиона долара по комаду (велико је питање да ли су 4x бољи). Нису у питању индијски пилоти, већ апарати на којима лете. Индијски пилоти имају повремене борбене вежбе и са америчким. У таквим вежбама су се показали и доказали да су светска класа и да су бољи од америчких. Индуси су летели на Сухојима, а Американци на Фантомима.[34]

3. Ти авиони су непотребни: Ваздушни простор и мала територија се најбоље брани огромним бројем противавионских ракета. Потребне су ракете, много ракета, типа као што су амерички Патриот; руске из серије С400, Бук или Панцир; или кинске ФК-3 или ХQ-22. Потребни су хеликоптери и дронови.[35] Србија је наручила 12 Рафала.[36] Ако је ипак потребно имати и који млазни авион због пирата у ваздуху, тада је довољно имати само неколико авиона. И ремонтовани орлови и галебови или други много јефтинији од Рафала могу да послуже за такве изузетне и јако ретке намене. 

4. Ова куповина је и погубна: Авиони се купују, користе и ремонтују 30-40 година. Ово је инфилтрација Фанцуске у војску Србије за следећих 40 година. То је и увођење Србије у НАТО против дугорочног, јасног и већинског противљења становништва Србије. Какав је то уговор? Да ли ти авиони могу да се препродају некоме? То је увек уз сагласност продавца.

5. Да ли је ова куповина довољно промишљена? Желимо да верујемо да није у питању зла намера, али мишљења смо да ту нису чиста посла и да постоји могућност мешавине нестручности, неодговорности, корупције и уцене. Све личи на чудно режирану филмску причу и награду за заплет у виду, рецимо, Златне палме или неке сличне.

Ако се све наведено узме у обзир, Србија је могла много боље да прође.[37] А ако је у питању могућа изградња нуклеарне електране у Србији, Француска је опет на списку. Иако је Француска технологија врхунска и прескупа, Француска не може, а неће ни моћи, да гарантује снабдевање горивом јер га и сама увози. Изјурена је из целе Африке (осим Џибутија) због неоколонијалног опхођења и ту нема више приступа рудницима. Од 60 нуклеарних елекрана које се сада граде широм света, 2/3 гради руски Росатом. Та фирма користи и извози врхунску нуклеарну технологију (у сарадњи са француским Фраматомом) и има све могућности да снабдева купце и нуклеарним електранама и потребним горивом за њих.

Социјална политика и демографија

Словени су далеко најбројнија етничка група у Европи. Многима је то сметало и радило се на томе да се број Словена смањи. У Другом светском рату убијено је око 27 милиона Руса од којих је било око 19 милиона цивила. Пољака је страдало око 6 милиона. Стаљинови комунисти су поубијали око 20 милиона Руса. У Првом светском рату, Србија је изгубила 1,2 милиона људи. Током Другог светског рата, само у Јасеновцу је страдало 700.000, највише Срба. Само у протеклих 10 година, становништво Србије се смањило за око 700.000 људи. Примећујемо да онима који желе убрзано биолошко уништавање Словена и Срба „иде добро“. Срби су биолошки исцрпљен народ. Нису ту у питању само ратови и економске недаће, већ и емиграција, асимилација у иностранству, епидемије и ширење мужеложништва.

Србија је изгубила огромно национално благо кроз емиграцију, првенствено у ЕУ. Непосредан финансијски трошак емиграције је у Србију јасно документован у двогодишњој студији Института за развој и иновације заједно са Вестминстерском фондацијом за демократију 2021. године. Када се саберу просечни укупни трошкови основног, средњег и високог образовања, „Резултати показују да укупни трошкови образовања особа које напуштају Србију у једној години, у зависности од образовне структуре, варирају од скоро 960 милиона до нешто више од 1,2 милијарде евра.“[38] То је скоро десет пута више од фондова које као помоћ прима Србија из буџета ЕУ.

Друга процена тих трошкова наводи да „Када саберемо ове трошкове, добиц́емо укупне трошкове васпитања и образовања којих се Србија одрекла кроз просечан годишњи одлив од 45.000 грађана. Ови трошкови се крец́у од 5,8 до 6,7 милијарди долара годишње, односно кумулативни износ је био 67,6 милијарди долара за посматраних 11 година.“[39] Без обзира која је процена тачна, чињеница је да су ти трошкови у сваком случају огромни за малу и релативно сиромашну земљу.[40]

Шта се дешава у Србији у погледу побољшања демографске ситуације? Демографска политика државе нуди новчану потпору за свако новодођено дете. Трошкови који наступају приликом доласка детета су знатни и помоћ је добродошла. Међутим, да се поправи врло лош демографски смер и слика Србије потребна је другачија дугорочна политика, а не само овакав „купопродајни“ однос приликом родитељства. Социјална политика охрабривања и помоћи паровима да имају више деце треба да обезбеди следеће:

● здравствену помоћ (са минимумом чекања) током читавог тока трудноће и после порођаја;

● неограничену медицинску помоћ паровима који желе да се остваре као родитељи, а имају у вези са тим здравствене проблеме;

● отворити нова и преуредити постојећа породилишта чије су здравствене услуге у сваком погледу као хотели бар са 5 звездица;

● гарантовати мајкама да ће безусловно задржати исти или добити бољи посао после истека породиљског одсуства;

● обезбедити сигурне јаслице и забавишта за децу (шта вреди понудити бесплатене јаслице и обданишта када су она пуна и не можете да у њих упишете децу без одређене везе);

● државну помоћ (без икаквог одлагања) свим самохраним родитељима, поготово мајкама, чији партнери не испуњавају обавезе прописане законом;

● прогресивно снижавати и ослобађати од плаћање пореза на приходе породице са више деце (више деце, ниже пореске обавезе); и

● олакшати и убрзати куповину или добијање државног стана на употребу.

Оваква би политика успела да у дужем року заустави, а затим преокрене поразне демографске трендове, али ње нема на широком фронту.

Табела 1 даје приказ државне економске политике која коју воде предузећа (Панел А) и предлога политике коју води влада која одговара свим грађанима, а не само фирмама (Панел Б).

Табела 1. Решавање проблема недостатка радне снаге.

Која је следећа земља која приступа ЕУ?

Супербрзи и инстант смућкан кандидатски пут Украине у ЕУ је неозбиљна и смешна одлука и прича из 2022. Знајући тежак и сложен пут приступања, оваква одлука има само лаку политичку, али не и стварну тежину. И поред изјављене подршке Украини и помоћи сваке врсте, у стварности је другачије. Суседне државе као што је то Пољска уводиле су једнострана ограничења на увоз пољопривредних производа из Украине иако је трговина у искључивој надлежности Брисела, а не појединачних земаља чљаница. ЕУ земље, суседи Украине, желеле су да заштите домаће пољопривреднике. И каква и колика Украјина је на „европском путу“. Дакле, једно је тапшање по рамену и то што се прича, а друго је шта се ради. Државне границе су се у Европи мењале сваких двадесетак година током више од два протекла века. Не призивамо ништа, само примећујемо необориве чињенице. Овакво мењање државних граница ствара основану бригу и зебњу код Срба, али истовремено пружа и наду.

Проширење ЕУ, ако до њега уопште дође због приказивања наводне отворености за нове чланове може да укључи Црну Гору. Ова држава је у сваком смислу комарац. Неће је примити због њеног економског, политичког, војног, демократског или неког другог значаја јер га нема. Сви добро знају племенски и коруптивни карактер Црне Горе. А знају добро какви су у целом региону и војводе и сердари. Примиће је једино због тога да поставе још један клин у тело свих Срба.

Закључак

Глобални светски поредак који је важио после Другог светског рата исцрпео је свој утицај и снагу. Нови се ствара и за сада се виде само његови обриси. Кристалишу се као најважнији играчи САД, Русија, Кина и Индија. Да ли то значи да се нова структура креће ка томе да су са једне стране САД, а са друге БРИКС?[41] ЕУ и њене земље чланице су ту само неми патуљци и посматрачи којима САД испостављају рачун за плаћање. Да ли то увиђају и власт и опозиција у Србији или само виде ЕУ каква је она била пре 30 година?

Србија треба да преузме лист из песмарице ЕУ и да пева исту песму: ЕУ се понаша као да жели Србију у свом колонијалном чланству, а Србија треба да се понаша као да жели да приступи ЕУ. Стару лекцију може да пружи препредена дипломатија слободног града Дубровника која вођена је следећом паролом: „Са свима лијепо, с никим искрено”.

ЕУ је, на веику жалост, само пролазна људска интеграциона конструкција као што је то некада била Келтска Европа, па Римско царство, па Хабзбурзи, па Наполеон, па Хитлер и делом комунисти. Европске државе и народи углавном опстају, час уједињени, час разједињени и свако уједињавање има свој дужи или краћи „употребни рок“. То је јасно још од Римског царства. У њему је било сувише много нација и различитих жеља и стремљења. Денариус је био у употреби чак 650 година. Уз то, војска и администрација су биле везивно ткиво које се ипак на крају распало. „Ниједна цивилизација није опстала до наших дана и зато нема никакве основе вера да ће баш ова последња, модерна и капиталистичка, успети да добије опкладу са вечношћу.“[42]

Због свега наведеног, могуће приступање Србије ЕУ је прича од прекјуче. Приступање оваквој ЕУ није ход по јајима, већ улазак у минско поље. Нити се зна у какву ће се организацију преобразити јер је невиђена милитаризација на начин невиђен још од Хладног рата очигледна; нити се зна да ли ће таква ЕУ бити привлачна да постојеће државе у њој остану; нити се зна да ли ће хтети Србију у свом чланству; нити се зна да ли ће народ Србије пристати на депортацију државе у ЕУ.

Нисмо против најбоље врсте сарадње са ЕУ. Напротив. Предлажемо најбоље односе у трговини, свим видовима саобраћаја и високом образовању. Залажемо се за једнострано прихватање политике конкуренције на тржишту и борбе против монопола што је преко потребно у Србији, или већине техничких стандарда јер су они донети након вредног дугогодишњег и скупог истраживачког рада. Због чега би требало да измишљамо топлу воду? Треба прихватити и спровести изванредна достигнућа ЕУ у погледу заштите потрошача и животне околине осим оних повезаних са литијумом, јер ништа од тога није веродостојно проверено и широко спроведено у ЕУ (поготово не у насељеном продручју и близу изворишта пијаће воде), а Србија не сме нипошто да буде литијумско заморче ЕУ.

За све те повољне ствари не треба потпуно приступати ЕУ јер је цена за Србију превелика.[43] Да ли је политика „срећног вазалства“ као својеврсно вољно покоравање оваквој ЕУ потребна Србији? Приступање оваквој ЕУ било би пристајање на диктатуру из Брисела и свих њених држава чланица. Та диктатура јесте „сомотска“, али је ипак диктатура. Приступање оваквој ЕУ је као одлазак на величанствену журку, али у 5 сати јујтро, у доба када је најукусније јело поједено, најбоље пиће попијено, а девојке одведене кућама. Ако су тачне бројне анкете и истраживања јавног мњења да опада подршка приступању ЕУ и да је већина народа оправдано против приступања ЕУ, тада власт врши изгон Србије у ЕУ против воље народа![44] Путуј Европо.

Стално једнострано мењање и отежавање услова за приступ личи на фудбалску утакмицу у којој се стално мења и величина терена и величина голова. Увек се треба сетити изјаве високог званичника ЕУ који је одавно рекао: „Када земља пошаље молбу за приступ ЕУ, она постаје наш роб.“[45] Србија може да буде у ЕУ само вазал, колонија или роб. ЕУ има највећи утицај на земљу која је у преговорима за приступ у раздобљу пре уласка у ЕУ и свака њена земља чланица понаособ може да захтева од земље приступнице шта год пожели (може да се иживљава) иначе нема напретка у преговорима. Погледајте шта је учињено са бившом Југословенском Републиком Македонијом: променила је име државе; устав; признала независност Косова и Метохије; ушла у НАТО; повећала улогу Албанаца у држави; увела санкције Русији;... и ништа. Нема приступања ЕУ док сви северни Македонци не постану Бугари.

Могуће иживљавање над земљом кандидатом и „срећно вазалство“ Србије може да има и својеврсни крај. Ана Брнабић, Председница Народне скупштине Србије, изјавила је да „У ту унију коју Пицула представља, Србија не жели. Та унија је више ‘УУ’ него ‘ЕУ’.“[46] Држимо је за реч.

И на крају, џабе смо мењали оне лепе и разумљиве регистарцке таблице за возила за нове „европске“ таблице. Излагали смо се новим и беспотребним трошковима, а и губљењу времена и у полицији и у администрацији да мењамо уговоре о осигурању или за паркинг место. Да ли нам је и то побољшало, појефтинило и улепшало живот? Србија треба да престане да се понаша као дете у сиротишту које жели да буде усвојено и умиљава се потенцијалним усвојитељима који дођу, помилују га по глави, пруже лизалицу, узму дечије цртеже па оду. Има живота и великог економског успеха и ван ЕУ. Предлажемо да Србија следи економске моделе Швајцарске, Јужне Кореје, Сингапура и Израела.

О радости приступања Србије ЕУ и о скривеним странама наведене приче упозоравамо већ две деценије,[47] па да не буде јефтин и танак изговор да нисмо знали јер „нисмо били упозорени на време“. Заврсавамо последњим речима које је пред спаљивање изговорио Ђордано Бруно на Цампо де’ Фиори у Риму 1600:

Борио сам се и то је довољно.

Победа је у Божијим рукама.

(Аутор је редовни члан Матице српске у Новом Саду, инострани члан Академије наука и умјетности Републике Српске и прензионер Универзитета у Женеви)