Perspektive srpske desnice

Od okončanja poslednjih izbora, a posebno nakon formiranja nove vlade, otvorilo se pitanje položaja i dalje uloge srpske desnice i konzervativnih snaga. Van uobičajenih, i toliko potrebnih rasprava o levici i desnici u Srbiji, koje su inicirane stvaranjem (ne)očekivane političke koalicije, kao posebno pitanje postavilo se pitanje daljeg kretanja desnice u Srbiji.

Pitanje pripadnosti levici i desnici u Srbiji, oduvek je bilo pitanje koje je po pravilu bilo predmet interesovanja jednog dela obrazovanijih i zainteresovanijih birača, nego što je bilo predmet ili nasušna potreba jasnog opredeljivanja stranaka, stranaka na vlasti posebno, ili interesovanja značajnijeg dela stranačkih nomenklatura, još manje brojnih stranačkih aparatčika.

Danas se sa pravom postavlja pitanje daljeg delovanja srpskih političkih konzervativnih i desnih snaga. I razlog za nalaženje novog puta nije u činjenici da vodeće stranke desnice danas čine opoziciju, već se pitanje nameće snagom pritiska svakodnevnice, koja, čini se nikad više, niti jače nije opterećivala svojim izazovima budućnost srpske države.

Ali, namera je da se pozabavimo daljim pravcima delovanja srpske desnice, kao jedne specifične političke ideje. U tom smislu važno je naglasiti da svako bavljenje praktičnim primenama teorijskih konstrukcija, uvek pruža mogućnost i potrebu da se ukazivanjem na praktičnu primenu otvore i teorijska pitanja. Uostalom, to je i suština odnosa između teorije i empirije.

Sve navedeno ukazuje da je ovo dobra prilika da se postave značajna pitanja i daju važni odgovori za dalje kretanje desnice u Srbiji.

Sveprisutne okolnosti do te mere su ogolile stvarnost da gotovo da nema teme koja ne zaslužuje raspravu, posebnu pažnju, iskren stav i sveobuhvatan odgovor.

Možda se najpre može postaviti pitanje pogodnog termina kojim bi se označila jedna politička opcija u Srbiji, a koju često označavamo kao desna ili konzervativna.

Navedeno otvara pitanje desne političke ideje u Srbiji, doživljene kao političke opcije stvorene po ugledu na istoimene organizacije koje postoje na zapadu ili istoku. Prečesto je bilo pokušaja da se desnica u Srbiji, po automatizmu sačini prema poznatim ali nikada dovoljno proučenim aršinima konzervativnih ili desnih snaga u Evropi ili Americi.

Možda je prvo pitanje da li se desnicom u Srbiji mogu nazvati sve političke opcije koje svoje „desničarenje“ zasnivaju na poznatim teorijskim postavkama desnice u svetu (ne gubeći iz vida značajne promene koje su pratile desne-konzervativne ideje u svetu u poslednjih 150 godina). Imajući u vidu srpsku sklonost ka priornom prihvatanju svega što dolazi spolja, jasno je da pitanje definisanja ili možda i preimenovanja desne ideje u Srbiji ili srpske desne ideje, sa aspekta poznatih teorijskih postavki i osvrtom na nacionalno iskustavo predstavlja condition sine qua non daljeg delovanja desnice u Srbiji. Na ovom mestu se misli, na prisutnu svest o tome da i sama upotreba termina „desnica“ može predstavljati i prihvatanje stereotipa o desnici, što u krajnjem može otežati definisanje teorije i prakse srpske desnice.

Svaki drugi oblik definisanja desne ideje u Srbiji, van teorijskih postavki koje bu bile skopčane sa doživljajem iskustvenog, odvelo bi nas u vode terminološkog spletkarenja.

Uostalom, nije li upravo nekritičko prihvatanje svih teza i antiteza, u ovom slučaju u vidu političkih, državnih i geopolitičkih ideja, najveći problem definisanja teorije i prakse srpske desnice. A imajući u vidu da gotovo da nema ideje, počev od političkih ideja do ideja kulturnih i subkulturnih pokreta koje u Srbiji nije naišla na plodno tle i svoje pristalice, i neverovatnu mogućnost preživljavanja i trajanja, može se kao posebna opasnost ukazati na pojavu „konzervativizma raznih izama.“

Desna politika podrazumeva zauzimanje stava o najznačajnijim pitanjima današnjice i savremenog sveta. To upravo znači zauzimanje stava o pitanjima globalizma, izazovima državnog suvereniteta, problemu odnosa čoveka i prirode, odnos prema tekovinama informatičke revolucije (ne zaboravimo da je za razvoj konzervativnih političkih ideja industrijska revolucija bila značajna otprilike kao i francuska buržoaska revolucija), ljudskim i manjinskim pravima, kolektivnim pravima, pitanjima postsuvereniteta, pitanju poretka uz prethodno (re)definisanje poretka, pitanja kolektivne bezbednosti, globalne ekonomije i finansijskih kriza.

Srpska desnica mora danas da zauzme stav o najvažnijim pitanjima srpske budućnosti. Danas, to su pitanja evropskih integracija, evroatlantskih integracija, vojne i političke neutralnosti, pitanje SSP-a, EULEKS-a, odnosa prema susedima, odnos prema srpskom pitanju na Balkanu, odnos prema 90-tim godinama, kulturne politike u Srbiji, demografskog starenja nacije, privatizacije javnih preduzeća i prirodnih dobara. Naravno tu su i tradicionalne postavke konzervativizma u vidu mesta i uloge religije i morala u svakodnevnom životu, u političkom životu posebno.

Imajući u vidu vreme u kome živimo možda je najpotrebnije definisati odnos prema Zapadu, koji opet nameće definisanje odnosa prema Istoku. Kratka istorija konzervativizma u Srbiji nije ništa drugo nego istorija sukoba na liniji Zapad - Istok. Dok su značajni konzervativci bili okrenuti ka Zapadu i isključivi Evropljani, drugi deo konzervativne scene bio je okrenut ka Rusiji, ka Istoku. Takav „siton-votsonovski“ recept u vidu podele na tradicionalne Srbe i prosvetljene srpske manjine - dobre Evropljane, imao je dalekosežne posledice već krajem Prvog svetskog rata.

Iz takve (ne)nametnute diferencijacije proistekao je i odnos prema širenju srpske države (jug-zapad), i kasniji odnos prema jugoslovenskoj politici i svim potonjim ideološkim i geopolitičkim zabludama, koja nas kao zla kob prati do današnjih dana. Iz tog sukoba proizilazi i današnji bezizlaz.

Možda je vreme i poslednja prilika da srpska desnica otvori pitanje evropske ideje u Srbiji. Šta za Srbiju danas predstavlja evropska ideja? Da li je reč o nerazumnoj potrebi da se uvek nekom pripada, ili je to iskaz pripadnosti jednom internacionalnom projektu, kosmopolitskoj ideji, koje su uvek u srpskom društvu imale svoje zagovornike i predstavnike, oličena srpskom (s)kretanju ka jugoslovenstvu, pre i posle Prvog Svetskog rata, ili proklamovani komunizam, i navodni socijalizam trećeg puta kako je to smerno činjeno nakon Drugog svetskog rata, te poluideje samoupravljanja, bratstva i jedinstva, tranzicije ili kvazizajedništva tzv. zapadnog Balkana na početku 21. veka.

Od odgovora na „evropsko pitanje“ zavisiće i odnos prema Evropi i izazovima koje EU stavlja pred nas. Sa druge strane, mora se dati odgovor i na pitanje „ruske “ ili „slovenske ideje“ u Srbiji. Da li je reč o jednoj reminiscenciji zasnovanoj na emociji i sličnoj istorijskoj sudbini, u vidu konačnog izbora i „vezivanja naše male barke“, površan osećaj sveslovenske solidarnosti ili racionalan odgovor u vidu alternative neuspešnom evropskom putu Srbije.

Od posebnog je značaja definisanje odnosa prema kapitalizmu, kome svakako prethodni zauzimanje stava prema društvenom sistemu i državnom uređenju. Odnos prema kapitalizmu je značajan iz razloga što je to verovatno jedini segment desne politike u Srbiji za koji se može reći da nema uporište u iskustvenom. Srpski narod je napravio nagli skok iz feudalizma u kapitalizam preko srpske buržoaske revolucije 1804. godine (kako pojedini teoretičari često označavaju Prvi Srpski ustanak), tako da je naše bivstvovanje u kapitalizmu, vidljivo samo kroz diskontiuitete (1912-1918, 1945-1990), van kojih postoji samo divljački kapitalizam koji nas je pratio nakon svih naših lomova i svih naših početaka.

Nesporno je da srpska desna ideja čak i u periodu značajnog teorijskog bavljenja između dva svetska rata nije dala odgovor na ovo pitanje. Da li je za srpsku desnu ideju prihvatljiv model kapitalizma na nivou iskustva tranzicija zemalja istočne Evrope na kraju 20-tog i početku 21. veka, koje su uzgred rečeno izazvale najveću ekonomsku krizu u Evropi još od 20-tih godina 20-og veka („skrivena evropska depresija“), ili će se ići ka već poznatim teoretskim i praktičnim modelima upravljanog, uređenog ili humanog kapitalizma, te “ekonomije društvenog tržišta”!

Opšte je mesto da su najdublje podele unutar konzervativne teorije, upravo zasnovane na odnosu prema principu liberalizma oličenog u slobodnom tržištu. Takve podele su izrodile ipak zdravu podelu na liberterijanski konzervativizam i konzervativizam paternalizma.

Na ovom mestu se mora ukazati i na efekat na desne kozervativne ideje koje nosi današnja globalna finansijska kriza. Nije li upravo globalna finansijska kriza dokaz o ispravnosti jednog segmenta teze o “kraju istorije”. I to kraja istorije ekonomskog liberalizma po modelu “laissez-faire”. Naravno, pod pretpostavkom da je ekonomski liberalizam ikada i egzistirao van geopolitičkih zahvata država koje su obezbeđivale prostor za primenu ideja ekonomskog liberalizma.

Navedeno dalje otvara pitanje definisanja krupnog poseda i krupnog kapitala uopšte. Jer, specifičnosti našeg prostora uslovljavaju neminovno selektivnu, a ne apsolutnu primenu iskustva drugih. O tome je pisao još Mihajlo Konstantinović.

Raspravljajući o daljim pravcima delovanja, valjalo bi ukazati da stranke desnice moraju da shvate da se desna politika u Srbiji ne iscrpljuje kroz tezu „Kosovo je Srbija!“, već da je Kosovo deo desne politike u širem smislu nego što je to borba za 15% teritorije. Kosovo je deo desne politike u jednom etičkom smislu (nikad ne zanemarujući ni Kosovo kao teritorijalni problem), kao što je kosovski zavet (shvaćen kao mit, zaveštanje ili istorijski događaj) neodvojivi deo srpskog bića i sveukupne srpske istorije pre i posle svih naših Kosova.

Za srpsku desnicu posebno je značajan odnos prema principu državnog suvereniteta. Od usvojenih postavki suvereniteta zavisi i odnos prema konceptu uređenja države, predsedničkog ili parlamentarnog sistema vlasti i kasnije odnos prema teritorijalnoj organizaciji, decentralizaciji i lokalnoj samoupravi. A iskustveno nam može pomoći da izbegnemo zamke raznih regionalizama, decentralizama, federalizama i drugih lokalizama zasnovanih na otporu stvaranju srpske države.

Sve su to pitanja na koja se još uvek čeka odgovor. I to ne odgovor, koji će svoj domet završiti na granicama stranačkog saopštenja, ili stranačkih biltena, prenebregnutog od kontrolisanih medija, već odgovor koji će prihvatiti građani, odgovor koji će snagom argumentacije, ukazivanjem na nove opasnosti ili perspektive po državu, izazvati aktivan stav svakog pojedinca, i svakog pojedinca nagnati na razmišljanje o državi kao opštem dobru.

Upravo je donošenje novog statuta Vojvodine, jedna takva-dobra prilika. Novi Statut Vojvodine jeste ne samo prilika da se zarad dnevno političkih ciljeva ukaže na dalju fragmentaciju Srbije, kroz razloge koji se ne odnose, i ne iscrupljuju u argumentima tipa povećanja administrativnog aparata, već je i prilika da se ukaže da se srpska politička scena po ovom pitanju polarizovala na dva pola, i to na dva ideološka pola koja se trenutno sukobljavaju po pitanju statuta Vojvodine, pri čemu je suština u različitim pogledima na prošlost i budućnost države i nacije.

Takav odgovor izaziva treperenje kod građana, koji bez obzira na svakodnevne male probleme i brige, i zaglupljujuće medije, nikada nisu u potpunosti prestali da brinu o državi. Zato je cilj naterati građane da razmišljaju, jer onaj ko razmišlja ima stav, ko ima stav taj odlučuje. A istorijsko iskustvo uči da desnica nikada nije imala razloga da se boji mislećeg građanstva, građanstva koje ima aktivan odnos pema srpskom identitetu i oblikovanju nacionalnog bića za 21. vek.

Jer aktivno bavljenje je dokaz ne samo sopstvenog aktivizma i obrazovanja, već i dokaz da građane kojima su ideje namenjene niko ne potcenjuje. I to jeste jedan od ciljeva. Srpkoj desnici su potrebni misleći građani, građani koji imaju stav o najznačajnijim pitanjima svog vremena. Jer se samo iz takve okoline može formirati politička elita, koja je u stanju da vodi zemlju kroz sve scile i haridbe našeg vremena.

Sve su to pitanja koja traže odgovore. I gotovo da se odgovori od pitanja ne vide i ne naslućuju, jer odgovora za sada i nema. Nema zato što su pitanja teška (teza o složenosti), i zato što se srpski narod opet nalazi na početku, pa je primoran da se opet zagleda u svoju prošlost kao svoje iskustvo kako bi dao odgovor na pitanja kuda i kako dalje.

Upravo je to zadatak srpske desnice. Da kroz nikada prekinutu borbu omogući da se u današnje vreme, sačuva svest o ciljevima koji su postavljeni i stoje pred nama evo već 200 godina. Jer ne zaboravimo, u politici ne postoji „kraj jednog lepog dana“. Sve ukazuje da je reč o zadatku koji traži neprestanu borbu. Možda je to i sudbina srpske desnice, da svaka generacija svoj vek proživi u jednoj vrsti nacionalnog grča, vrsti nacionalnog egoizma. Jer, naše uravnilovke dokolice, čiji je kontinuitet koliko vidljiv toliko i poguban, previše su nas odvlačile od izazova, realnog života i opredeljenih ciljeva. A cena koju smo plaćali usled svakog suočavanja sa stvarnošću više je nego velika, više nego teška. I ta cena koju neprekidno plaćamo jeste još jedan zalog, još jedan krajputaš za srpsku desnicu.

U Nišu, 20.11.2008.