O pregovorima, izborima i bojkotu

Pre svega, moram reći da napuštanje Narodne skupštine od strane dela opozicije početkom 2019. godine, smatram greškom kao i bojkot potonjih parlamentarnih izbora. Napuštanjem skupštine i što je još važnije skupštinske govornice, bojkotaši su se odrekli, svakako ograničene ali nikako beznačajne, mogućnosti da se obrate većinskom delu građana Srbije koji apsolutno sve informacije o životu i dešavanjima u Srbiji dobijaju putem televizija sa nacionalnom frekvencijom. Ideja žrtvovanja topa ili kraljice radi popravljanja položaja na tabli i konačne pobede, nije nova u šahu kao ni u politici, ali, ovoga puta, ne samo da je izostao damin gambit već su na površinu isplivale sve slabosti međusobno suprotstavljenih bojkotaša koji u smislenost svojih poteza nisu ubedili ni jedni druge a kamoli biračko telo na koje su računali.

Evropske institucije su još jednom nedvosmisleno pokazale da je Aleksandar Vučić njihov kandidat na tim i svakim budućim izborima u Srbiji, te da šarene laže o evropskim standardima i vrednostima ne važe sve dok ne bude ugrožen konkretan politički ili ekonomski interes neke od vodećih država EU

Rezultat izbora bio je manje više očekivan. Uprkos tome što je izborni prag prešlo više lista, skupština je suštinski postala jednopartijska. Začudo ili ne, Evropska unija pozdravila je rezultate izbora ocenivši izborne uslove kao fer i korektne a stanje u medijima kao zadovoljavajuće, podvukavši da je tokom predizborne kampanje obezbeđeno ravnopravno i objektivno predstavljanje svih učesnika na izborima!? Time su evropske institucije još jednom nedvosmisleno pokazale da je Aleksandar Vučić njihov kandidat na tim i svakim budućim izborima u Srbiji, te da šarene laže o evropskim standardima i vrednostima ne važe sve dok ne bude ugrožen konkretan politički ili ekonomski interes neke od vodećih država EU.

Vućić ne voli i Vučić ne brani nikoga. Izuzev, naravno, sebe. On je duboko ogrezao u državu a država je ogrezla u kriminal do te mere da je ispravnije govoriti o kriminalnom klanu Aleksandra Vučića nego o njegovom režimu

Srbija je, čak i brže od očekivanja, nastavila da tone. Bahati su postali još bahatiji, bezobzirni još bezobzirniji a Vučić... Vučić je postao prvi predsednik Srbije u istoriji, čak prvi predsednik u istoriji bilo koje države na planeti koji u udarnim televizijskim terminima šokira sopstvene građane slikama zverski ubijenih ljudi i receptima za ljudske ćevape. Ono što je nezamislivo čak i u Kolumbiji, Vučić je pretvorio u realnost u Srbiji. Dok se svaki iole normalan čovek i političar grozi i od same pomisli da na bilo koji način bude doveden u vezu sa narko mafijom, Vučić je sve, svoje, državne, medijske i stranačke resurse ne samo angažovao već i lično predvodio u kampanji za odbranu čoveka koga država na čijem je čelu tereti za proizvodnju i stavljanje u promet više tona marihuane i niz drugih krivična dela. Neko ko ga ne poznaje dovoljno dobro, može se zapitati zašto „predsednik“ brani neodbranjivo. Zašto neko ko sve gleda kroz marketing, ko od deset godina ne posustaje u 24/7 kampanji, ko i pandemiju KOVID-19 vidi pre svega kao priliku za ličnu promociju, rizikuje rejting kome je sve podredio zbog tamo nekog Koluvije, Belivuka ili Nebojše. Odgovor je jednostavan, kao i u svim drugim okolnostima, Vućić ne voli i Vučić ne brani nikoga. Izuzev, naravno, sebe. On je duboko ogrezao u državu a država je ogrezla u kriminal do te mere da je ispravnije govoriti o kriminalnom klanu Aleksandra Vučića nego o njegovom režimu. 

Pri takvom stanju stvari, teško je objasniti entuzijazam i želju dela opozicionih stranaka i pokreta da sa Vučićem o bilo čemu pregovaraju, sa ili bez evropskih posrednika. Conditio sine qua non uslov bez koga ne može biti ni promil šansi za dogovor bilo koje dve strane o bilo čemu je bona fides, dobra vera obeju strana i iskrena želja za dogovorom. Da li mislite da bi Vučićev klan mogao opstati na slobodi a kamoli na vlasti ukoliko bi se odrekao pritisaka, ucena i podmićivanja birača ili, ne daj Bože, medijskih manipulacija i laži na kojima počiva. Može li bilo ko, pri zdravoj pameti, verovati u iskrenu želju i dobru volju Aleksandra Vučića da oslobodi medije ili dozvoli institucijama da postupaju samostalno, nepristrasno, pravovremeno i zakonito čime bi, izvesno, sebi svojeručno iskopao političku raku? 

Naš vrli diktator jeste mnogo toga ali nije baš tolika budala da se dobrovoljno odrekne osnovnih poluga svoje vlasti. Kao i kod svakog diktatora, bez obzira na to što priča, njegova želja nije da učini nešto dobro za narod, po čemu bi bio zapamćen. On želi samo jedno, da vlada do kraja života

Naš vrli diktator jeste mnogo toga ali nije baš tolika budala da se dobrovoljno odrekne osnovnih poluga svoje vlasti. Kao i kod svakog diktatora, bez obzira na to što priča, njegova želja nije da učini nešto dobro za narod, po čemu bi bio zapamćen. On želi samo jedno, da vlada do kraja života. On misli da će živeti večno i spreman je da učini bilo šta da bi to obezbedio. Ne mislim čak ni da Vučić pravi suštinsku razliku između političkih protivnika, miliona „bezimenih“ građana Srbije i svojih bližnjih. Upravo na primerima njegovih ličnih prijatelja, najbližih saradnika i kumova, od Vladimira Cvijana preko Tome iz Bajčetine do Nebojše iz Beograda vidi se kako prolaze oni koji mu se nađu na putu. Što bi naš narod rekao, pored takvog predsednika, neprijatelji nam nisu ni potrebni. On iskreno ne ceni i ne voli nikoga osim sebe i nekoliko članova svoje najuže porodice, dok sve druge, od neposredno podređenih do retkih istinskih političkih protivnika, podjednako prezire i mrzi.

Da je manipulisanje medijima, institucijama i ljudima sportska disciplina, Vučić bi bez sumnje bio višestruki olimpijski prvak. Od prethodnih parlamentarnih izbora prošlo je 16 meseci. Uprkos brojnim aferama, Vučićev klan ne deluje uzdrmano, naprotiv. Za razliku od (svih nas iz) opozije, on je imao jasan plan ne samo za dan, već za godinu ili dve posle. Što je još bitnije, znao je kako to i da ostvari. Najveći dobitak svakako je to što je na istu foru dva puta za redom opoziciju uspeo da izvoza i pacifikuje, uvlačeći je u tobožnje pregovore o poboljšanju izbornih uslova. Uporedo sa pregovorima, vredno je radio na polju uništavanja bilo kakve pretnje svom kartelu. Na volšeban način uspeo je da neke dojučerašnje “političke protivnike” prevede na tamnu stranu. Kod Šapića je čitava stvar i formalizovana njegovim prelaskom u SNS, dok drugi, “više ili manje vešto, i dalje izigravaju opoziciju nadajući se pozivu “srpskog” Palpatina da zvanično stupe u stroj Galaktičke Imperije. 

Istim putem, samo bez gondole, stopama Šešelja, Mice bundice i Miše Vacića, krenuli su Miloš Jovanović, Saša Radulović, i Boško Obradović, najpre javno ističući zadovoljstvo razumevanjem i konstruktivnošću svoga predsednika Vučića, a potom i simboličkim ispijanjem rujnog dedinjskog vina, opet simbolično, u Vili Mir

Jedan od prvih koji je nakon izbora naglo promenio retoriku bio je Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina. Tvrdnja da je “Vučić najveći lopov i kriminalac u Srbiji koji će sigurno završiti u zatvoru jednoga dana”, nakon svečanog otvaranja gondola zamenjena je parolom “Vreme je da se zakopaju ratne sekire”. Istim putem, samo bez gondole, stopama Šešelja, Mice bundice i Miše Vacića, krenuli su Miloš Jovanović, Saša Radulović, i Boško Obradović, najpre javno ističući zadovoljstvo razumevanjem i konstruktivnošću svoga predsednika Vučića, a potom i simboličkim ispijanjem rujnog dedinjskog vina, opet simbolično, u Vili Mir.

Čini se da malobrojna preostala opozicija, pet meseci uoči predsedničkih, parlamentarnih i beogradskih izbora, ima manje opcija nego dilema. Jedno od prvih pitanja na koje treba dati odgovor je, da li na predstojećim izborima treba učestvovati? Može li se sa mafijom na izbore? Svetlo na tu dilemu bacaju nedavni lokalni izbori u Negotinu? Ti konkretni izbori, mogli su poslužiti režimu, da pokuša makar da napravi privid poboljšanja na polju izbornih uslova i slobode medija. Negde je čak bilo očekivano da će zarad stvaranja takvog privida, političke dimne zavese, barem u toj jednoj opštini koja je na kratko bila pod svetlošću medijskih reflektora, odustanu od tradicionalnog repertoara ucena, pritisaka i bugarskog voza. Međutim, do poboljšanja, čak ni prividnog, nije došlo. Jedina novina bili su pripadnici policije koji su, umesto Zeljine ekipe sa crnim džipovima bez tablica, obilazili biračka mesta i ometali opozicione kontrolore. Sve navedeno, govori nam da će na predstojećim izborima uslovi suštinski biti lošiji nego ikada pre.

Kandidat Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima biće njegov omiljeni političar, Aleksandar Vučić

Što se izlaska na izbore tiče, pre svega, smatram da za predsedničke, parlamentarne  i beogradske izbore ne mora biti doneta identična odluka. 

Krenimo od predsedničkih. Kandidat Aleksandra Vučića biće njegov omiljeni političar, Aleksandar Vučić. Ogromni medijski resursi kojima raspolaže, ali i potpuna bezobzirnost i beskrupuloznost koje svakodnevno pokazuje, čine ga kandidatom koji u izbornu trku na 100 metara ulazi sa prednošću od 99 metara, dok se svi drugi eventualni kandidati nalaze zatočeni u dubokom medijskom bunaru, oko kilometar iza startne linije. U takvim uslovima, Vučićevu “veličanstvenu” pobedu ne treba dovoditi u pitanje. Nije teško zamisliti egzaltiranog Aleka kako se 3. aprila naredne godine, nepuna dva sata nakon zatvaranja biračkih mesta obraća “vernom narodu” i saopštava vest o svojoj herojskoj pobedi, uprkos tome što su strane bezbednosne službe, tajkuni i domaći izdajnici uložili stotine miliona evra u njegovo obaranje sa vlasti. Neće Alek zaboraviti da pomene ni to da je opozicija imala najbolje i najdemokratskije uslove u istoriji Srbije, da im je na pregovorima dao sve što su zamislili i tražili pa i više od toga ali da ih uprkos svemu, narod jednostavno neće. 

Za razliku od opozicije, koja godinama nije u stanju da prevaziđe međusobne razlike, Vučić taj problem od 2008. godine, nije imao. On je u svoj tabor primao i kuso i kljakavo, posebno se radujući udruživanju sa svojim dojučerašnjim ljutim političkim protivnicima. Nesebično je državnim funkcijama i narodnim parama zadovoljavao njihove apetite istovremeno poništavajući svaku njihovu političku ali i ljudsku vrednost

Čini se da ono malo preostale prave opozije, možda ne može pobediti Vučića na predsedničkim izborima ali to ipak ne znači da opozicija u svojim rukama nema ništa što on želi. Bez obzira na očiglednu premoć, bez obzira na izvesnu pobedu, postoji nešto za čime Aleksandar Vučić najviše žudi a što ne može kao i sve ostalo na silu oteti, što može dobiti jedino iz ruku onih koje svakodnevno satanizuje. Taj, za svakog diktatora nedostižni, sveti gral je legitimitet! Legitimitet njegovoj pobedi ne mogu dati ni Mica, ni Bole, Miloš Jovanović ali ni čale, Vulin ili bilo koji drugi Vučićev poslušnik. Legitimitet mu, makar na unapred izgubljenim predsedničkim izborima, ne sme dati ni opozicija.

Što se tiče parlamentarnih i posebno beogradskih izbora, izgledi opozicije su navodno nešto bolji. Prema dostupnim istraživanjima, većina birača u Beogradu želi promene i najveća bitka vodiće se oko izlaznosti jer, opet navodno, izlazak preko 900.000 birača na izbore donosi pobedu opozicije u Beogradu. Međutim, tu postoji još nekoliko problema. Prvi je percepcija birača ko jeste opozicija a ko nije i realna opasnost da će određeni procenat birača koji žele promene glasati za lažnu, Vučićevu opoziciju. Drugi, možda i veći problem, je želja opozicionih birača da glasaju za jednu ili dve opozicione liste. Razlike i podele su nešto što poslednjih decenija najbolje uspeva u Srbiji. Razlike i podele su đavolje igralište. Vučić je to shvatio na vreme i zato čini sve da postojeće podele očuva i produbi, neumorno stvarajući nove, kako bi njegov režim na njima plivao u godinama koje dolaze. Za razliku od opozicije, koja godinama nije u stanju da prevaziđe međusobne razlike, Vučić taj problem od 2008. godine, nije imao. On je u svoj tabor primao i kuso i kljakavo, posebno se radujući udruživanju sa svojim dojučerašnjim ljutim političkim protivnicima. Nesebično je državnim funkcijama i narodnim parama zadovoljavao njihove apetite istovremeno poništavajući svaku njihovu političku ali i ljudsku vrednost. 

Kakav onda treba da bude odgovor onih koji narodnu skupštinu, institucije, medije i u krajnjoj liniji čitavu državu žele da izbave iz Vučićevih okova? Kao što tamu može zameniti jedino svetlost, kao što samo dobro može pobediti zlo, tako i Vučićev klan mogu zameniti samo oni koji umesto nadmetanja u lažnim predizbornim obećanjima, građanima daju čvrste garancije stvaranja funkcionalnog sistema vrednosti i institucija. 

Sa pravom ili ne, ali, narod više nikome ne veruje. Realno, nakon svega što je preživeo poslednjih decenija, ne treba ni da veruje. Zato umesto idealnog kandidata opozicije, kakvog uzgred budi rečeno, nema, treba ponuditi sistem koji neće počivati na ličnim svojstvima bilo kog pojedinca. Da se ne lažemo, nema pojedinca koji može srediti stanje u medijima. Eventualne kadrovske  promene na čelu REM-a ili javnih servisa garantovale bi promenu uređivačke politike ali ne i promenu sistema koji već decenijama počiva na lažima, jeftinoj propaganda, protežiranju poltrona i satanizaciji političkih protivnika. Mora se garantovati više. 

Na primeru države u kojoj živimo možemo videti kako izgleda društvo u kome jedan čovek odlučuje o svemu, kako izgleda društvo u kome je jedan čovek preuzeo ingerencije svih državnih organa i institucija

Isto tako, sa korupcijom, koja poput kancera izjeda naše društvo, ne može se obračunati pojedinac ma ko on bio. Ne treba Srbiji ni Robin Hud ni Eliot Nes. Ključna je javnost rada institucija i javnost trošenja narodnih para na svim nivoima vlasti. Potreban nam je novi zakon o dostupnosti informacija na osnovu koga će funkcioner koji u zakonskom roku ne dostavi tražene podatke po sili zakona ostati bez funkcije. Potreban nam je sistem koji će bez obzira na to o kom je ministarstvu, lokalnoj samoupravi ili javnom preduzeću reč, pre svega garantovati laku i brzu dostupnost podataka o svakom zaključenom ugovoru i svakom potrošenom dinaru iz javnih sredstava uz drakonske kazne onima koji se o takvu obavezu ogluše.

Na primeru države u kojoj živimo možemo videti kako izgleda društvo u kome jedan čovek odlučuje o svemu, kako izgleda društvo u kome je jedan čovek preuzeo ingerencije svih državnih organa i institucija. Zato platforma koju opozicija ponudi biračima, ne sme biti zasnovana na principu sjaši Kurta da uzjaše Murta, kao što ne sme biti zasnovana ni na besmislenim ideološkim podelama već pre svega na osnovnim ljudskim, zdravorazumskim i demokratskim principima na čije će se poštovanje i brzu integraciju u srpsko društvo svi obavezati.