Kosovo i Metohija - u tačkama predsednika SANU

U ”Nedeljniku” (br. 472 od 28. januara 2021. godine) objavljen je tekst ”Mojih šest tačaka za Kosovo i Metohiju” prof. dr Vladimira Kostića, neurologa, profesora Univerziteta i predsednika SANU. Bolji poznavaoci prilika su, posle čitanja tog teksta, lako mogli da zaključe da nije u pitanju novi tekst Vladimira Kostića. Preštampan je, posle tri godine, Kostićev tekst koji je saopšten na H skupu Odeljenja medicinskih nauka SANU 27. decembra 2017. godine u okviru posebne tačke o Kosovu i Metohiji, a potom je objavljen u zborniku ”Učešće Srpske akademije nauka i umetnosti u unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji”.[1]

Pravo je svakog čoveka, pa i predsednika SANU, da promišlja i javno saopštava svoje stavove o raznim društvenim pitanjima, pa i o Kosovu i Metohiji kao jednom od najvažnijih pitanja ne samo srpske države nego i svekolikog Srpskog naroda i njegove Crkve. Tog i takvog prava, razume se, ne može i ne sme biti lišen niko, pa ni akademik Vladimir Kostić. Ali, poštovanje i korišćenje tog prava nikako ne znači lišavanje prava drugih da kritikuju ili osporavaju javno saopštene stavove, posebno kada je reč o Kosovu i Metohiji.

Predsednik SANU Vladimir Kostić je do sada tri puta izlazio u javnost sa svojim stavovima o Kosovu i Metohiji. Prvi put je to to učinio 2015. godine kada su ”Večernje novosti” prenele najvažnije delove njegovog intervjua Radio Beogradu. Tekst je, kao i svaki, opremljen redakcijskim naslovom - ”Jedino političko pitanje je kako dostojanstveno napustiti Kosovo i Metohiju”.[2] Naslov je izveden iz Kostićeve izjave da je ”u ovom trenutku jedina politička mudrost na koji način, sa elementima dostojanstva, napustiti Kosovo”[3] i da ”neko ovom narodu mora da kaže da Kosovo više nije de facto niti de iure u našim rukama”.[4] Drugi put se očitovao svojim tekstom bez naslova u zborniku ”Učešće SANU u unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji”.[5] Treći put je to učinio u božićne blage dane 2021. godine kada je, pored ostalog, poručio da ”niko u našem narodu, uključujući Crkvu, nema tapiju nad istinom kada je Kosovo i Metohija u pitanju”.[6] Iz nekog razloga, u ”Nedeljniku” je ponovo, posle reakcija na Kostićeve stavove, preštampan njegov tekst iz zbornika SANU. U uvodnom delu teksta, Kostić je naveo da je ”pojednostavljeno i površno tumačeno rečeno”.[7]

I površni poznavalac srpskog jezika bi se teško mogao složiti sa Kostićem da je potrebno bilo kakvo tumačenje njegovih stavova o Kosovu i Metohiji, koje je uporno saopštavao od 2015. godine do danas. Jer, njegovi stavovi su više nego jasni i precizni i oni, sve i kada bi neko to hteo, ne mogu ”pojednostavljeno i površno” da se tumače i protumače! Pojednostavljenost i površnost se u ovom slučaju jedino mogu povezati sa Kostićem, jer je on pojednostavljeno i krajnje površno pristupio složenom i dubokom kosovsko-metohijskom pitanju.

Nije u pitanju nikakvo, kako Kostić tvrdi, ”pojednostavljeno i površno tumačenje rečenog” nego je, valja reći, u pitanju percepcija njegovih stavova u laičkoj i stručnoj javnosti s obzirom da nam je Kostić, na svoj način, predložio da se ”suočimo sa realnošću” kako bi konačno shvatili da ”Kosovo više nije de facto i de iure u našim rukama”

Nije u pitanju nikakvo, kako Kostić tvrdi, ”pojednostavljeno i površno tumačenje rečenog” nego je, valja reći, u pitanju percepcija njegovih stavova u laičkoj i stručnoj javnosti s obzirom da nam je Kostić, na svoj način, predložio da se ”suočimo sa realnošću” kako bi konačno shvatili da ”Kosovo više nije de facto i de iure u našim rukama”.

Trudim se da ne budem od onih koji će Kostićeve reči i jasne stavove o Kosovu i Metohiji da kvalifikuje kao izdaju ili patriotizam, ali ni od onih koji su pozvani da ga podsete i opomenu da se njegove izjave, kada iznosi svoje stavove o Kosovu i Metohiji kao predsednik SANU u drugom mandatu, itekako reflektuju i na tu važnu srpsku nacionalnu, naučnu i kulturnu ustanovu. Nije moje da na to upozoravam ni uvažene članove SANU. Istorija i buduća pokolenja će i bez mene o svemu dati svoju reč, a svako će, pa i Kostić, dobiti mesto koje je svojim delom zaslužio. Nije prilika da se detaljnije analizira o Kostićevo višekratno napominjanje da je kao lekar učestvovao u odbrani države od NATO agresije 1999. godine, ali se mora konstatovati da nije bio ni jedan, a ni jedini lekar koji je samo vršio svoju uzvišenu humanu dužnost. Mnogi od njih su položili svoje živote na oltar Otadžbine.

Kostićevi predlozi, odnosno tačke ”za Kosovo i Metohiju”, svakako zaslužuju osvrt i komentar, jer je u određenim krugovima (na primer, u redakciji ”Nedeljnika” stečen utisak ”da se javnost nije baš toliko pomučila da sazna šta je predsednik najuglednije srpske institucije - i ne samo on - do detalja predložio o Kosovu”.[8]  

1. Vladimir Kostić smatra da je ”pregovore (o Kosovu i Metohiji - prim. V.DŽ.) neophodno nastaviti u prihvatljivom formatu”. Uočljivo je da Kostić insistira na ”pregovorima”, a ne na ”dijalogu”. Po njemu, o Kosovu i Metohiji treba pregovarati, a ne razgovarati. Javnost, čak i kad bi se pomučila, ne bi mogla da dođe do odgonetne na koji ”format” pregovora o Kosovu i Metohiji misli Kostić. Da li, kada je reč o ”formatu”, misli na Vladu Republike Srbije koja, shodno članu 123 stav 1 tačka 1 Ustava Republike Srbije od 2006. godine, ”utvrđuje i vodi (unutrašnju i spoljnu - prim. V.DŽ.) politiku”. Istina, teško je od neurologa očekivati dublje promišljanje o tome što je Vlada Republike Srbije svoja ustavna ovlašćenja i obaveze, posle predsedničkih izbora 2017. godine, prenela na predsednika Republike Srbije. Ili, možda Kostić pod ”prihvatljivim okvirom za pregovore” podrazumeva predsednika Republike Srbije, koji, shodno članu 112 stav 1 tačka 1 Ustava Republike Srbije, ”predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu”.

Kostić ne vidi nikakav problem u dosadašnjem toku pregovora o Kosovu i Metohiji. Možemo samo da nagađamo zašto se Kostić nije opredelio za ”format” koji normira Ustav Republike Srbije?

Kostić ne vidi nikakav problem u dosadašnjem toku pregovora o Kosovu i Metohiji. Nije, naravno, problematizovao ni to što je pregovore od 2013. do 2017. godine vodio tadašnji predsednik Vlade Republike Srbije uz učešće tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade bez učešća tadašnjeg predsednika Republike Srbije, a od 2017. godine do danas predsednik Republike Srbije bez učešća predsednika Vlade Republike Srbije. Možemo samo da nagađamo zašto se Kostić nije opredelio za ”format” koji normira Ustav Republike Srbije?

2. Kostić se založio za ”pregovore”, ali se zna da se pregovori sukobljenih strana uvek održavaju u prisustvu medijatora. Nije se založio da medijator bude iz Ujedinjenih nacija, pa se može zaključiti da mu uopšte ne smeta medijatorska uloga Evropske unije koja uporno ignoriše Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

3. Prva Kostićeva tačka se odnosi na njegovo zalaganje za rešenja koja ”štite po najvišim mogućim standardima i organizacionim formatima pojedinačna i kolektivna prava naših sugrađana na Kosovu i Metohiji”. Kada se upotrebi formulacija ”naši sugrađani” onda se, svakako, misli na građane sa kojima se živi u istom gradu. Dalje, pod ”našim građanima”, koje Kostić nije pomenuo, misli se na ljude koji žive u Republici Srbiji.

Razumeo bih, a tako bih i shvatio, da se Kostić založio za individualna i kolektivna prava svih građana Republike Srbije bez obzira na nacionalnu, versku ili bilo koju drugu pripadnost. Međutim, Kostićevi sugrađani su Beograđani, pa se postavlja pitanje: šta je za Kostića sporno u pogledu zaštite njihovih individualnih i kolektivnih prava? Jasno je da Kostić nema sugrađana na Kosovu i Metohiji!

Prava Albanaca na Kosovu i Metohiji nisu ugrožena, ali su itekako ugrožena ili, preciznije, dovedena do nepostojanja prava Srba i ostalog nealbanskog stanovništva. Mišljenja sam da Kostićeva mera patriotizma nije na tom nivou da bi pod ”našim sugrađanima” podrazumevao samo Srbe. I to je dobro!

Sporno je zašto umesto ”naših sugrađana” nije upotrebio izraz ”naši sunarodnici” - ako je mislio na kosovsko-metohijske Srbe. Ili, zašto umesto ”naših sugrađana” nije upotrebio izraz ”državljani Republike Srbije” - ako je mislio na Srbe, Albance, Rome, Aškalije i ostale srpske državljane? Valjda Kostić zna da oni nisu ispisani iz srpskog državljanstva i da mnogi od njih i danas uzimaju pasoše Republike Srbije.

Nesporan je Kostićev navod o ”zaštiti prava po najvišim standardima” i on ne stvara prostor za negativnu percepciju. Ali, Kostić nije pojasnio na koje ”organizacione forme” misli kada se zalaže za zaštitu individualnih i kolektivnih prava ”sugrađana”. Tu nema mnogo prostora za mudrovanje i domišljanje, jer nas je ostavio da zaključujemo da li se pod ”organizacionim formama” podrazumeva Republika Srbija (u kojoj, po Kostiću, Kosovo de iure i de facto nije naše) ili tzv. Republika Kosovo?

Bez sumnje, Kostićev predlog treba posmatrati u širem kontekstu. Poznato je da se pod ”organizacionim formama” za zaštitu individualnih i kolektivnih prava (su)građana podrazumevaju državni organi - zakonodavni, izvršni, sudski, upravni i drugi - koji su konstituisani u skladu sa pravnim poretkom jedne države. Poznato je, takođe, da su državni organi Republike Srbije na 85% teritorije Autonomne pokrajine Kosovo i Metohije od 1999. godine i zaključivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, a od 2013. godine i zaključivanja Prvog sporazuma za normalizaciju odnosa u Briselu i na 100% te naše teritorije, golom silom posle NATO agresije onemogućeni da vrše svoje ustavne nadležnosti. Osim toga, od 2008. godine i nelegalnog proglašenja tzv. Republike Kosovo na toj teritoriji je uspostavljen tzv. pravni poredak te samoproglašene kvazi-države. Iz toga se, shodno predlogu Vladimira Kostića, može zaključiti da Republika Srbija treba da se zalaže samo za zaštitu individualnih i kolektivnih prava (su)građana u skladu sa tzv. pravnim poretkom tzv. Republike Kosovo, ali ne i za zaštitu državnih interesa i sopstvenog pravnog poretka.

Kostić bi morao da zna da se ne može izjednačiti zalaganje za individualna i kolektivna prava Srba u Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Severnoj Makedoniji, Albaniji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori kao državama koje Republika Srbija priznaje i u tzv. Republici Kosovo koju kao takvu Republika Srbija ne priznaje

Kostić bi morao da zna da se ne može izjednačiti zalaganje za individualna i kolektivna prava Srba u Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Severnoj Makedoniji, Albaniji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori kao državama koje Republika Srbija priznaje i u tzv. Republici Kosovo koju kao takvu Republika Srbija ne priznaje. Treba tragati za odgovorom na pitanje zbog čega je Vladimiru Kostiću toliko teško da se založi za zaštitu prava Srba na Kosovu i Metohiji u skladu sa pravnim poretkom Republike Srbije.

4. Kostić se zalaže za ”rešenja koja u potrebnoj meri obezbeđuju identitetsko prisustvo Srbije na tom prostoru (Kosova i Metohije - prim. V.DŽ.), pre svega kroz maksimalnu moguću zaštitu kulturne, istorijse i umetničke baštine srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, koje najvećim delom spada u vlasništvo i domen Srpske Pravoslavne Crkve”.

Na veoma malom prostoru je izrečeno dosta namernih nejasnoća (”potrebna mera”, ”identitetsko prisustvo”, ”maksimalna moguća zaštita”), a sve sa ciljem da se odricanje od Kosova i Metohije opravda navodnom brigom za svime što bi se trajno odvojilo od Srbije i Srba.

Šta se podrazumeva pod ”potrebnom merom identitetskog prisustva Srbije” na Kosovu i Metohiji? Naravno, to nije rečeno, ali to, zapravo, znači odbacivanje i primisli o prisustvu državnih organa Republike Srbije na Kosovu i Metohiji čak i u bliskoj ili dalekoj budućnosti. Citirani predlog Vladimira Kostića znači da tzv. Republiku Kosovo treba priznati i de iure i de facto, ali da tamo možemo da budemo ”identitetski prisutni” putem održavanja nekih tribina, manifestacija, prijateljskih sportskih utakmica, društvenih mreža i slično.

Kostić se u prethodnoj tački založio za ”zaštitu po najvišim mogućim standardima” individualnih i kolektivnih prava ”naših sugrađana na Kosovu i Metohiji”, ali se u narednoj isključivo založio za ”zaštitu kulturne, istorijske i umetničke baštine srpskog naroda na Kosovu i Metohiji”. To znači da bi, shodno Kostićevoj tački-predlogu, Srbija trebalo da se odrekne kulturne, istorijske i umetničke baštine koja na Kosovu i Metohiji nije vezana za srpski narod, odnosno one koja nije srpskog porekla. Šta bi u tom slučaju bilo sa tom nesrpskom kulturnom, istorijskom i umetničkom baštinom na Kosovu i Metohiji? Ona bi, shodno Kostićevoj tački-predlogu, trebalo da bude prepuštena Albancima i njihovoj ”vlasti” na Kosovu i Metohiji.

U ovoj Kostićevoj tački-predlogu je sadržana i konstatacija da kulturna, istorijska i umetnička baština na Kosovu i Metohiji ”najvećim delom spada u vlasništvo i domen SPC”. U pitanju je opštepoznata činjenica koja u Kostićevoj tački-predlogu jedino služi da se zamagli suština i uzvisi njegova zemaljska ”briga” za Srbiju do nebeskih visina. I ovde smo ostali bez odgovora na dva veoma važna pitanja. Prvo, šta ćemo sa pravoslavnim hramovima, manastirima i ostalim crkvenim objektima koji nemaju kulturnu, istorijsku i umetničku vrednost poput Pećke Patrijaršije, Visokih Dečana, Gračanice, Bogorodice Ljeviške i drugih? Ko će da odlučuje o ”vlasništvu i domenu SPC” na Kosovu i Metohiji? To znači da Srpsku Crkvu treba ostaviti samu da brine o sebi na Kosovu i Metohiji.

5. Vladimir Kostić konstatuje da je problem Kosova i Metohije ”ključan” i smatra da ga ”treba sagledavati u širem kontekstu pitanja važnih za budućnost Srbije /nekim čudom se izborna parola Srpske napredne stranke našla u tački-predlogu Vladimira Kostića - prim. V.DŽ./ (društvenih, političkih, bezbednosnih, ekonomskih, demografskih itd.)”. Nije rečeno ništa novo, jer je slična razmišljanja mnogo pre njega, pišući o Kosovu i Metohiji kao ”kanceru Srbije”[9], detaljnije iznosio Dobrica Ćosić.

Uočljivo je da je Kostić iz ”šireg konteksta pitanja važnih za budućnost Srbije” izbacio istorijska, duhovna, kulturna, moralna, identitetska i druga pitanja. Po svemu sudeći, ta važna pitanja za Kostića nisu važna i, kako se vidi, ne predstavljaju deo njegovog ”šireg”, a zapravo suženog konteksta. I laiku je jasno da je izbacivanje tih pitanja iz šireg konteksta Kosova i Metohije, Srbije i Srpskog naroda i njegovo sužavanje na politiku (partije), bezbednost, ekonomiju, demografiju i slična pitanja isključivo u funkciji zalaganja za odricanje i opravdanje za trajno srpsko odricanje od Kosova i Metohije.

Može se slobodno zaključiti i da je Kostić na krajnje nekreativan način plagirao ranije saopšteni stav Dobrice Ćosića, koji je mnogo pre Kostića tvrdio da ”Kosovo i Metohija u Srbiji predstavlja demografski, ekonomski i politički teret koji Srbija ne može uspešno da nosi i normalno da se razvija. Kosovo i Metohija u teritorijalnoj celokupnosti u Srbiji bilo bi faktor trajne političke nestabilosti i kočnica njenog civilizacijskog preporoda”.[10]

6. Isti je slučaj i sa Kostićevom tačkom-predlogom da Srbija ”u izboru svojih odluka (o Kosovu i Metohiji - prim. V.DŽ.) treba da vodi računa da ne bude ponovo izolovana i isključena iz tokova šireg okruženja kome pripada”. Za narodni i svoj prkos zbog nepravednih i destruktivnih sankcija međunarodne zajednice Srbiji, Kostić eksplicitno tvrdi da je ”kontraproduktivan” i da ”ako se apsolutizuje u politički stav, u suprotnosti je sa interesima građana, naroda i države”. Za eventualnu novu izolaciju i sankcionisanje Srbije, razume se zbog Srbijinog odbijanja da se trajno odrekne Kosova i Metohije, Kostić smatra da bi bila ”konačni uspeh njenih (Srbijinih - prim. V.DŽ.) hipotetičkih ”ukletih neprijatelja” pod uslovom da postoje”. Odmah iza toga, Kostić nam posebno ukazuje na ”teške demografske, ekonomske, tehnološke i druge posledice izolacije sa čim, na žalost, imamo iskustva iz ne tako daleke prošlosti”.

Začuđujuće je što Kostić iz istorijskog iskustva Srpskog naroda ne može da dokuči ko su srpski neprijatelji. Poražavajuće je što Kostić, posle svega što nam se dogodilo kroz istoriju, nije siguran u postojanje srpskih neprijatelja, pa ih zato definiše kao ”hipotetičke”. Iako nije siguran u njihovo postojanje (navodi ”pod uslovom da postoje”), Kostić je siguran da bi ti ”hipotetički” neprijatelji doživeli ”konačni uspeh”. Kako bi to ”hipotetički neprijatelji ako postoje” sigurno doživeli realan i ”konačni uspeh”? Kostićevo podsećanje na potencijalne nove sankcije i izolaciju je jedino u funkciji uveravanja Srba ”kome će se privoleti carstvu”.           

7. Sa prethodne dve je neposredno i povezana sledeća Kostićeva tačka-predlog o Kosovu i Metohiji. On predlaže da ”naši strateški i politički izbori moraju posebno uzeti u obzir izuzetno teške i složene regionalne odnose, da se nikako ne dođe u situaciju da budemo ostvro okruženo ”nenaklonjenim” susedima”. Kostić se pribojava da bi ”njihove odluke u situacijama političkih i strateških dilema bile prevashodno uslovljene njihovim već izabranim pravcima geostrateških integracija (tj. EU, NATO, dominantan uticaj SAD), uz prenebregavanje principa ”prava i pravde” zbog sopstvenih partikularnih interesa”.

I ovaj Kostićev navod je u funkciji zalaganja za srpsko odricanje od Kosova i Metohije. Kostić, zapravo, predlaže da Srbija, zbog ”teških i složenih regionalnih odnosa”, postane članica EU, NATO i država pod dominantnim uticajem SAD, a što u realnim geopolitičkim i geostrateškim odnosima znači da se odrekne prijateljstva sa Rusijom, Kinom i drugim važnim prijateljskim državama.

8. Kostić je na kraju istakao da ”kao pojedinac podržava zvaničnu politiku (državnog rukovodstva Srbije - prim. V.DŽ.)”, ali ne i ”nedefinisano dug status quo”. Ali, brine da se u izboru odluku ”ne odreknemo svojih strateških prioriteta”.

***

Kostićeve tačke-predlozi su u funkciji obrazloženja njegovog stava da Kosovo ”de iure i de facto nije naše”. U pitanju je razmišljanje suštinski ateiziranog i nacionalno otuđenog lekara koji ne može ni da nasluti, a kamoli da oseti, doživi i drugima prenese metafizičku dimenziju i značaj Kosova i Metohije za Srbiju i Srpski narod u celini - za prošlost, sadašnjost i budućnost. Kostićevi predlozi su radikalno suprotstavljeni ne samo Ustavu i pravnom poretku Srbije nego i obrazu i duši Srpskog naroda. Na sreću, Kosovo i Metohija ne staju u tačke, posebno ne u Kostićeve, a kosovsko-metohijsko pitanje se ne rešava se tačkama nego mudrošću, vekovnim iskustvom, strpljenjem, žrtvom i podvigom. Zašto, na primer, i strpljenje ne bi bilo rešenje?

Žalosno je što mnogi naši intelektualci, a među njima i akademik Vladimir Kostić, nisu ni čuli, a kamoli pročitali ”Plač Stare Srbije” arhimandrita Serafima (Ristića), ”Stradanje Stare Srbije i Makedonije” Episkopa Žičkog Save Dečanca, ”Dnevnik” ruskog jeromonaha Dionisija, zapise Petra Kostića, Grigorija Božovića i drugih Srba. Ili, ”Zadužbine Kosova i Metohije”, ”Knjigu o Kosovu” akademika Dimitrija Bogdanovića, ”Od Kosova do Jadovna” Episkopa Atanasija (Jevtića) i ostalu kosovsko-metohijsku literaturu koja nam pomaže da pronađemo prave odgovore o Kosovu i Metohiji.

(Autor je protojerej-stavrofor, doktor nauka i koordinator Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske)