Косово и Метохија - у тачкама председника САНУ

У ”Недељнику” (бр. 472 од 28. јануара 2021. године) објављен је текст ”Мојих шест тачака за Косово и Метохију” проф. др Владимира Костића, неуролога, професора Универзитета и председника САНУ. Бољи познаваоци прилика су, после читања тог текста, лако могли да закључе да није у питању нови текст Владимира Костића. Прештампан је, после три године, Костићев текст који је саопштен на Х скупу Одељења медицинских наука САНУ 27. децембра 2017. године у оквиру посебне тачке о Косову и Метохији, а потом је објављен у зборнику ”Учешће Српске академије наука и уметности у унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији”.[1]

Право је сваког човека, па и председника САНУ, да промишља и јавно саопштава своје ставове о разним друштвеним питањима, па и о Косову и Метохији као једном од најважнијих питања не само српске државе него и свеколиког Српског народа и његове Цркве. Тог и таквог права, разуме се, не може и не сме бити лишен нико, па ни академик Владимир Костић. Али, поштовање и коришћење тог права никако не значи лишавање права других да критикују или оспоравају јавно саопштене ставове, посебно када је реч о Косову и Метохији.

Председник САНУ Владимир Костић је до сада три пута излазио у јавност са својим ставовима о Косову и Метохији. Први пут је то то учинио 2015. године када су ”Вечерње новости” пренеле најважније делове његовог интервјуа Радио Београду. Текст је, као и сваки, опремљен редакцијским насловом - ”Једино политичко питање је како достојанствено напустити Косово и Метохију”.[2] Наслов је изведен из Костићеве изјаве да је ”у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово”[3] и да ”неко овом народу мора да каже да Косово више није de facto нити de iure у нашим рукама”.[4] Други пут се очитовао својим текстом без наслова у зборнику ”Учешће САНУ у унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији”.[5] Трећи пут је то учинио у божићне благе дане 2021. године када је, поред осталог, поручио да ”нико у нашем народу, укључујући Цркву, нема тапију над истином када је Косово и Метохија у питању”.[6] Из неког разлога, у ”Недељнику” је поново, после реакција на Костићеве ставове, прештампан његов текст из зборника САНУ. У уводном делу текста, Костић је навео да је ”поједностављено и површно тумачено речено”.[7]

И површни познавалац српског језика би се тешко могао сложити са Костићем да је потребно било какво тумачење његових ставова о Косову и Метохији, које је упорно саопштавао од 2015. године до данас. Јер, његови ставови су више него јасни и прецизни и они, све и када би неко то хтео, не могу ”поједностављено и површно” да се тумаче и протумаче! Поједностављеност и површност се у овом случају једино могу повезати са Костићем, јер је он поједностављено и крајње површно приступио сложеном и дубоком косовско-метохијском питању.

Није у питању никакво, како Костић тврди, ”поједностављено и површно тумачење реченог” него је, ваља рећи, у питању перцепција његових ставова у лаичкој и стручној јавности с обзиром да нам је Костић, на свој начин, предложио да се ”суочимо са реалношћу” како би коначно схватили да ”Косово више није de facto и de iure у нашим рукама”

Није у питању никакво, како Костић тврди, ”поједностављено и површно тумачење реченог” него је, ваља рећи, у питању перцепција његових ставова у лаичкој и стручној јавности с обзиром да нам је Костић, на свој начин, предложио да се ”суочимо са реалношћу” како би коначно схватили да ”Косово више није de facto и de iure у нашим рукама”.

Трудим се да не будем од оних који ће Костићеве речи и јасне ставове о Косову и Метохији да квалификује као издају или патриотизам, али ни од оних који су позвани да га подсете и опомену да се његове изјаве, када износи своје ставове о Косову и Метохији као председник САНУ у другом мандату, итекако рефлектују и на ту важну српску националну, научну и културну установу. Није моје да на то упозоравам ни уважене чланове САНУ. Историја и будућа поколења ће и без мене о свему дати своју реч, а свако ће, па и Костић, добити место које је својим делом заслужио. Није прилика да се детаљније анализира о Костићево вишекратно напомињање да је као лекар учествовао у одбрани државе од НАТО агресије 1999. године, али се мора констатовати да није био ни један, а ни једини лекар који је само вршио своју узвишену хуману дужност. Многи од њих су положили своје животе на олтар Отаџбине.

Костићеви предлози, односно тачке ”за Косово и Метохију”, свакако заслужују осврт и коментар, јер је у одређеним круговима (на пример, у редакцији ”Недељника” стечен утисак ”да се јавност није баш толико помучила да сазна шта је председник најугледније српске институције - и не само он - до детаља предложио о Косову”.[8]  

1. Владимир Костић сматра да је ”преговоре (о Косову и Метохији - прим. В.Џ.) неопходно наставити у прихватљивом формату”. Уочљиво је да Костић инсистира на ”преговорима”, а не на ”дијалогу”. По њему, о Косову и Метохији треба преговарати, а не разговарати. Јавност, чак и кад би се помучила, не би могла да дође до одгонетне на који ”формат” преговора о Косову и Метохији мисли Костић. Да ли, када је реч о ”формату”, мисли на Владу Републике Србије која, сходно члану 123 став 1 тачка 1 Устава Републике Србије од 2006. године, ”утврђује и води (унутрашњу и спољну - прим. В.Џ.) политику”. Истина, тешко је од неуролога очекивати дубље промишљање о томе што је Влада Републике Србије своја уставна овлашћења и обавезе, после председничких избора 2017. године, пренела на председника Републике Србије. Или, можда Костић под ”прихватљивим оквиром за преговоре” подразумева председника Републике Србије, који, сходно члану 112 став 1 тачка 1 Устава Републике Србије, ”представља Републику Србију у земљи и иностранству”.

Костић не види никакав проблем у досадашњем току преговора о Косову и Метохији. Можемо само да нагађамо зашто се Костић није определио за ”формат” који нормира Устав Републике Србије?

Костић не види никакав проблем у досадашњем току преговора о Косову и Метохији. Није, наравно, проблематизовао ни то што је преговоре од 2013. до 2017. године водио тадашњи председник Владе Републике Србије уз учешће тадашњег првог потпредседника Владе без учешћа тадашњег председника Републике Србије, а од 2017. године до данас председник Републике Србије без учешћа председника Владе Републике Србије. Можемо само да нагађамо зашто се Костић није определио за ”формат” који нормира Устав Републике Србије?

2. Костић се заложио за ”преговоре”, али се зна да се преговори сукобљених страна увек одржавају у присуству медијатора. Није се заложио да медијатор буде из Уједињених нација, па се може закључити да му уопште не смета медијаторска улога Европске уније која упорно игнорише Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација.

3. Прва Костићева тачка се односи на његово залагање за решења која ”штите по највишим могућим стандардима и организационим форматима појединачна и колективна права наших суграђана на Косову и Метохији”. Када се употреби формулација ”наши суграђани” онда се, свакако, мисли на грађане са којима се живи у истом граду. Даље, под ”нашим грађанима”, које Костић није поменуо, мисли се на људе који живе у Републици Србији.

Разумео бих, а тако бих и схватио, да се Костић заложио за индивидуална и колективна права свих грађана Републике Србије без обзира на националну, верску или било коју другу припадност. Међутим, Костићеви суграђани су Београђани, па се поставља питање: шта је за Костића спорно у погледу заштите њихових индивидуалних и колективних права? Јасно је да Костић нема суграђана на Косову и Метохији!

Права Албанаца на Косову и Метохији нису угрожена, али су итекако угрожена или, прецизније, доведена до непостојања права Срба и осталог неалбанског становништва. Мишљења сам да Костићева мера патриотизма није на том нивоу да би под ”нашим суграђанима” подразумевао само Србе. И то је добро!

Спорно је зашто уместо ”наших суграђана” није употребио израз ”наши сународници” - ако је мислио на косовско-метохијске Србе. Или, зашто уместо ”наших суграђана” није употребио израз ”држављани Републике Србије” - ако је мислио на Србе, Албанце, Роме, Ашкалије и остале српске држављане? Ваљда Костић зна да они нису исписани из српског држављанства и да многи од њих и данас узимају пасоше Републике Србије.

Неспоран је Костићев навод о ”заштити права по највишим стандардима” и он не ствара простор за негативну перцепцију. Али, Костић није појаснио на које ”организационе форме” мисли када се залаже за заштиту индивидуалних и колективних права ”суграђана”. Ту нема много простора за мудровање и домишљање, јер нас је оставио да закључујемо да ли се под ”организационим формама” подразумева Република Србија (у којој, по Костићу, Косово de iure и de facto није наше) или тзв. Република Косово?

Без сумње, Костићев предлог треба посматрати у ширем контексту. Познато је да се под ”организационим формама” за заштиту индивидуалних и колективних права (су)грађана подразумевају државни органи - законодавни, извршни, судски, управни и други - који су конституисани у складу са правним поретком једне државе. Познато је, такође, да су државни органи Републике Србије на 85% територије Аутономне покрајине Косово и Метохије од 1999. године и закључивања Војно-техничког споразума у Куманову, а од 2013. године и закључивања Првог споразума за нормализацију односа у Бриселу и на 100% те наше територије, голом силом после НАТО агресије онемогућени да врше своје уставне надлежности. Осим тога, од 2008. године и нелегалног проглашења тзв. Републике Косово на тој територији је успостављен тзв. правни поредак те самопроглашене квази-државе. Из тога се, сходно предлогу Владимира Костића, може закључити да Република Србија треба да се залаже само за заштиту индивидуалних и колективних права (су)грађана у складу са тзв. правним поретком тзв. Републике Косово, али не и за заштиту државних интереса и сопственог правног поретка.

Костић би морао да зна да се не може изједначити залагање за индивидуална и колективна права Срба у Хрватској, Мађарској, Румунији, Северној Македонији, Албанији, Босни и Херцеговини и Црној Гори као државама које Република Србија признаје и у тзв. Републици Косово коју као такву Република Србија не признаје

Костић би морао да зна да се не може изједначити залагање за индивидуална и колективна права Срба у Хрватској, Мађарској, Румунији, Северној Македонији, Албанији, Босни и Херцеговини и Црној Гори као државама које Република Србија признаје и у тзв. Републици Косово коју као такву Република Србија не признаје. Треба трагати за одговором на питање због чега је Владимиру Костићу толико тешко да се заложи за заштиту права Срба на Косову и Метохији у складу са правним поретком Републике Србије.

4. Костић се залаже за ”решења која у потребној мери обезбеђују идентитетско присуство Србије на том простору (Косова и Метохије - прим. В.Џ.), пре свега кроз максималну могућу заштиту културне, историјсе и уметничке баштине српског народа на Косову и Метохији, које највећим делом спада у власништво и домен Српске Православне Цркве”.

На веома малом простору је изречено доста намерних нејасноћа (”потребна мера”, ”идентитетско присуство”, ”максимална могућа заштита”), а све са циљем да се одрицање од Косова и Метохије оправда наводном бригом за свиме што би се трајно одвојило од Србије и Срба.

Шта се подразумева под ”потребном мером идентитетског присуства Србије” на Косову и Метохији? Наравно, то није речено, али то, заправо, значи одбацивање и примисли о присуству државних органа Републике Србије на Косову и Метохији чак и у блиској или далекој будућности. Цитирани предлог Владимира Костића значи да тзв. Републику Косово треба признати и de iure и de facto, али да тамо можемо да будемо ”идентитетски присутни” путем одржавања неких трибина, манифестација, пријатељских спортских утакмица, друштвених мрежа и слично.

Костић се у претходној тачки заложио за ”заштиту по највишим могућим стандардима” индивидуалних и колективних права ”наших суграђана на Косову и Метохији”, али се у наредној искључиво заложио за ”заштиту културне, историјске и уметничке баштине српског народа на Косову и Метохији”. То значи да би, сходно Костићевој тачки-предлогу, Србија требало да се одрекне културне, историјске и уметничке баштине која на Косову и Метохији није везана за српски народ, односно оне која није српског порекла. Шта би у том случају било са том несрпском културном, историјском и уметничком баштином на Косову и Метохији? Она би, сходно Костићевој тачки-предлогу, требало да буде препуштена Албанцима и њиховој ”власти” на Косову и Метохији.

У овој Костићевој тачки-предлогу је садржана и констатација да културна, историјска и уметничка баштина на Косову и Метохији ”највећим делом спада у власништво и домен СПЦ”. У питању је општепозната чињеница која у Костићевој тачки-предлогу једино служи да се замагли суштина и узвиси његова земаљска ”брига” за Србију до небеских висина. И овде смо остали без одговора на два веома важна питања. Прво, шта ћемо са православним храмовима, манастирима и осталим црквеним објектима који немају културну, историјску и уметничку вредност попут Пећке Патријаршије, Високих Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке и других? Ко ће да одлучује о ”власништву и домену СПЦ” на Косову и Метохији? То значи да Српску Цркву треба оставити саму да брине о себи на Косову и Метохији.

5. Владимир Костић констатује да је проблем Косова и Метохије ”кључан” и сматра да га ”треба сагледавати у ширем контексту питања важних за будућност Србије /неким чудом се изборна парола Српске напредне странке нашла у тачки-предлогу Владимира Костића - прим. В.Џ./ (друштвених, политичких, безбедносних, економских, демографских итд.)”. Није речено ништа ново, јер је слична размишљања много пре њега, пишући о Косову и Метохији као ”канцеру Србије”[9], детаљније износио Добрица Ћосић.

Уочљиво је да је Костић из ”ширег контекста питања важних за будућност Србије” избацио историјска, духовна, културна, морална, идентитетска и друга питања. По свему судећи, та важна питања за Костића нису важна и, како се види, не представљају део његовог ”ширег”, а заправо суженог контекста. И лаику је јасно да је избацивање тих питања из ширег контекста Косова и Метохије, Србије и Српског народа и његово сужавање на политику (партије), безбедност, економију, демографију и слична питања искључиво у функцији залагања за одрицање и оправдање за трајно српско одрицање од Косова и Метохије.

Може се слободно закључити и да је Костић на крајње некреативан начин плагирао раније саопштени став Добрице Ћосића, који је много пре Костића тврдио да ”Косово и Метохија у Србији представља демографски, економски и политички терет који Србија не може успешно да носи и нормално да се развија. Косово и Метохија у територијалној целокупности у Србији било би фактор трајне политичке нестабилости и кочница њеног цивилизацијског препорода”.[10]

6. Исти је случај и са Костићевом тачком-предлогом да Србија ”у избору својих одлука (о Косову и Метохији - прим. В.Џ.) треба да води рачуна да не буде поново изолована и искључена из токова ширег окружења коме припада”. За народни и свој пркос због неправедних и деструктивних санкција међународне заједнице Србији, Костић експлицитно тврди да је ”контрапродуктиван” и да ”ако се апсолутизује у политички став, у супротности је са интересима грађана, народа и државе”. За евентуалну нову изолацију и санкционисање Србије, разуме се због Србијиног одбијања да се трајно одрекне Косова и Метохије, Костић сматра да би била ”коначни успех њених (Србијиних - прим. В.Џ.) хипотетичких ”уклетих непријатеља” под условом да постоје”. Одмах иза тога, Костић нам посебно указује на ”тешке демографске, економске, технолошке и друге последице изолације са чим, на жалост, имамо искуства из не тако далеке прошлости”.

Зачуђујуће је што Костић из историјског искуства Српског народа не може да докучи ко су српски непријатељи. Поражавајуће је што Костић, после свега што нам се догодило кроз историју, није сигуран у постојање српских непријатеља, па их зато дефинише као ”хипотетичке”. Иако није сигуран у њихово постојање (наводи ”под условом да постоје”), Костић је сигуран да би ти ”хипотетички” непријатељи доживели ”коначни успех”. Како би то ”хипотетички непријатељи ако постоје” сигурно доживели реалан и ”коначни успех”? Костићево подсећање на потенцијалне нове санкције и изолацију је једино у функцији уверавања Срба ”коме ће се приволети царству”.           

7. Са претходне две је непосредно и повезана следећа Костићева тачка-предлог о Косову и Метохији. Он предлаже да ”наши стратешки и политички избори морају посебно узети у обзир изузетно тешке и сложене регионалне односе, да се никако не дође у ситуацију да будемо оствро окружено ”ненаклоњеним” суседима”. Костић се прибојава да би ”њихове одлуке у ситуацијама политичких и стратешких дилема биле превасходно условљене њиховим већ изабраним правцима геостратешких интеграција (тј. ЕУ, НАТО, доминантан утицај САД), уз пренебрегавање принципа ”права и правде” због сопствених партикуларних интереса”.

И овај Костићев навод је у функцији залагања за српско одрицање од Косова и Метохије. Костић, заправо, предлаже да Србија, због ”тешких и сложених регионалних односа”, постане чланица ЕУ, НАТО и држава под доминантним утицајем САД, а што у реалним геополитичким и геостратешким односима значи да се одрекне пријатељства са Русијом, Кином и другим важним пријатељским државама.

8. Костић је на крају истакао да ”као појединац подржава званичну политику (државног руководства Србије - прим. В.Џ.)”, али не и ”недефинисано дуг status quo”. Али, брине да се у избору одлуку ”не одрекнемо својих стратешких приоритета”.

***

Костићеве тачке-предлози су у функцији образложења његовог става да Косово ”de iure и de facto није наше”. У питању је размишљање суштински атеизираног и национално отуђеног лекара који не може ни да наслути, а камоли да осети, доживи и другима пренесе метафизичку димензију и значај Косова и Метохије за Србију и Српски народ у целини - за прошлост, садашњост и будућност. Костићеви предлози су радикално супротстављени не само Уставу и правном поретку Србије него и образу и души Српског народа. На срећу, Косово и Метохија не стају у тачке, посебно не у Костићеве, а косовско-метохијско питање се не решава се тачкама него мудрошћу, вековним искуством, стрпљењем, жртвом и подвигом. Зашто, на пример, и стрпљење не би било решење?

Жалосно је што многи наши интелектуалци, а међу њима и академик Владимир Костић, нису ни чули, а камоли прочитали ”Плач Старе Србије” архимандрита Серафима (Ристића), ”Страдање Старе Србије и Македоније” Епископа Жичког Саве Дечанца, ”Дневник” руског јеромонаха Дионисија, записе Петра Костића, Григорија Божовића и других Срба. Или, ”Задужбине Косова и Метохије”, ”Књигу о Косову” академика Димитрија Богдановића, ”Од Косова до Јадовна” Епископа Атанасија (Јевтића) и осталу косовско-метохијску литературу која нам помаже да пронађемо праве одговоре о Косову и Метохији.

(Аутор је протојереј-ставрофор, доктор наука и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске)