Kosovo i Metohija kao ključ za promenu režima i sistema

Aktuelni događaji na Kosovu i Metohiji uzrokovani početkom primene „kosovskog“ Zakona o strancima i postupci naprednjačkog režima u Beogradu tim povodom još jednom su belodano pokazali svu pogubnost antinacionalne politike naprednjačkog režima i potpuno odsustvo svesti o državnom interesu. Kako nam je saopšteno, u dogovoru sa predstavnicima Evropske unije i prištinskim separatistima, država Srbija je pristala na to da Srbi iz ostalih delova Srbije koji rade, predaju ili iz drugih razloga borave na teritoriji KiM, dobiju privremene dozvole za boravak i rad na tzv. „Kosovu“, te da Srbi sa samog KiM u naredna tri meseca dobiju lična dokumenta „Kosova“, kako bi nastavili da tamo žive i rade. Dozvole za boravak i rad se izdaju stranim državljanima na teritoriji druge suverene države od strane vlasti te države. Uzimanjem ličnih dokumenata „Kosova“, tamošnji Srbi na toj teritoriji više neće koristiti lična dokumenta izdata od strane organa države Srbije.

Dozvole za boravak i rad se izdaju stranim državljanima na teritoriji druge suverene države od strane vlasti te države. Uzimanjem ličnih dokumenata „Kosova“, tamošnji Srbi na toj teritoriji više neće koristiti lična dokumenta izdata od strane organa države Srbije

Drugim rečima, potpuna integracija Srba u sistem uspostavljen od strane separatističkih vlasti u Prištini, uz bezuslovnu i otvorenu saglasnost režima u Beogradu. To samo dokazuje da se, onda kada se prag vrata koja vode u mračni hodnik nacionalne izdaje jednom pređe, ta vrata zauvek zatvaraju i povratka više nema. Sasvim je prirodna posledica i zakonomeran ishod procesa otpočetog stvaranjem Srpske napredne stranke i sprovedenog instaliranjem režima njene vlasti od strane zapadnih pokrovitelja, te dosadašnje vladavine te stranke u skladu sa očekivanjima takvih sponzora. Dovedena isključivo sa zadatkom da u nizu uzastopnih, tihih poteza konačno preseče kosovski čvor na srpsku štetu, a posledično tome da otkloni i poslednje prepreke za rešavanje srpskog nacionalnog pitanja potpunom dezintegracijom srpskog prostora sa nepovratnim dejstvom, ovako pogubni rezultati njene politike nisu iznenađenje ni za koga ko je iole politički pismen, a nacionalno svestan.

Sa druge strane, ne mogu da se otmem utisku da je jedan deo nazovi opoziocione javnosti u Srbiji sklon ideji o tome da je najbolje rešenje u tome da se sačeka da režim u potpunosti završi sa onim što oni vide kao kosovski problem, pa da onda dođe do njegove smene

Sa druge strane, ne mogu da se otmem utisku da je jedan deo nazovi opoziocione javnosti u Srbiji sklon ideji o tome da je najbolje rešenje u tome da se sačeka da režim u potpunosti završi sa onim što oni vide kao kosovski problem, pa da onda dođe do njegove smene. Po njima, to bi buduću vlast sačinjenu od takvih političkih grupacija oslobodilo balasta, kakvo je, po njihovom razumevanju politike, pitanje opstanka Kosova i Metohije u sastavu Srbije i time otklonilo rizik da se zbog toga zameri zapadnim činiocima uticaja i moći na ovom prostoru. Takav pristup ovom problemu jednako je nemoralan i pritvoran, koliko i postupanje naprednjačkog režima, pokazuje njihov politički, a ako hoćete i ljudski kukavičluk, te spremnost da, po svaku cenu, samo zamene naprednjake u sprovođenju nauma današnjih okupacionih i kolonijalnih gospodara Srbije. U tom smislu treba sagledavati i tumačiti i skorašnje odbijanje dela opozicionih poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Republike Srbije da podrže predlog za održavanje posebne sednice najvišeg predstavničkog tela, čija bi tema bila položaj srpskih obrazovnih i zdravstvenih ustanova, te Srba na Kosovu i Metohiji u svetlu početka primene „kosovskog“ Zakona o strancima. Ne postoji ni jedno opravdanje za takvo postupanje, koje bi moglo da bude razumljivo, kako sa stanovišta zdravog razuma i političke borbe protiv ovakvog režima, tako i u državničkom i nacionalnom pogledu.

Stava sam da problem pravog puta za smenu naprednjačkog režima mora da se sagledava i rešava prvenstveno u kosovsko-metohijskom ključu. Samo takva promena režima bila bi zaista autohtona, izvorna, sprovedena unutrašnjim snagama samog naroda i samo bi ona mogla da dovede i do promene čitavog sistema

Za razliku od ovih jasno vidljivih kretanja i naginjanja ka dobrovoljnoj i samoizvršenoj amputaciji najznačajnijeg dela srpskog državnog, nacionalnog, kulturnog i duhovnog prostora, u prvom slučaju zbog opstanka na vlasti, a u drugom radi dolaska na vlast, stava sam da problem pravog puta za smenu naprednjačkog režima mora da se sagledava i rešava prvenstveno u kosovsko-metohijskom ključu. Samo takva promena režima bila bi zaista autohtona, izvorna, sprovedena unutrašnjim snagama samog naroda i samo bi ona mogla da dovede i do promene čitavog sistema. Takođe, svi ostali načini za smenu vlasti ne bi predstavljali izraz unutrašnjeg narodnog pokreta i prirodnog kretanja srpskog društva i politike, izazvanog iskonskom potrebom za stvarnom promenom uspostavljenog sistema, već samo rezultat spolja nametnute volje i razloga za puku smenu nosilaca vlasti.

Naime, pitanje Kosova i Metohije predstavlja jedino pravo, izvorno političko pitanje u Srbiji danas. To je taj ugaoni kamen, temeljna stajna tačka sa koje je jedino moguće iskreno i istinsko sagledavanje srpske stvarnosti i razloga zbog čega je ovakva vlast u Srbiji danas moguća

Naime, pitanje Kosova i Metohije predstavlja jedino pravo, izvorno političko pitanje u Srbiji danas. To je taj ugaoni kamen, temeljna stajna tačka sa koje je jedino moguće iskreno i istinsko sagledavanje srpske stvarnosti i razloga zbog čega je ovakva vlast u Srbiji danas moguća. Mi moramo da se konačno osvestimo i sebi priznamo da su sva ostala pitanja koja se u javnosti opravdano postavljaju, sve manljivosti, nezakonita postupanja i nepodopštine, koje je ova vlast u poslednjih 13 godina počinila, samo izvedenice i nuspojave njene politike kosovske izdaje. Samo njihovo sagledavanje u kontekstu Kosova i Metohije može da ih rasvetli na celovit način, poveže u jednu objašnjivu celinu. Iz toga razloga, uveren sam da je krajnje vreme da se u borbi protiv ovakve vlasti kandiduje pitanje opstanka Kosova i Metohije u sastavu Srbije, te zaštite i ostvarivanja srpskih nacionalnih prava u sada nametnutom okruženju, sa izgledom na stvaranje uslova za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje u pogodnom trenutku međunarodnih kretanja u budućnosti. Da se konačno vratimo jedinom razlogu i pravom uzroku sadašnjeg turobnog i tragičnog stanja srpskog društva.

Stoga, studentsko-narodni pokret, kao pokret sa najviše izgleda da ozbiljno ugrozi stranku na vlasti, kao i sve stranke koje sebe vide kao pravu opoziciju ovom sistemu, moraju na sledeće izbore, kad god oni bili, da izađu sa političkim programom, čija će jedna od glavnih, a po meni čak i glavna, okosnica da bude očuvanje KiM u sastavu Srbije. Do izbora ima vremena za pripremu opravdane i ostvarive politike po tom pitanju. Narodu se mora istrajno i bez ograda predočiti da je ova vlast po pitanju Kosova i Metohije počinila nacionalnu izdaju do sada neviđenih razmera i razložno obrazložiti da je ta izdaja glavni uzrok opšteprisutnog sloma svih društvenih vrednosti. U potrebi da se održi uprkos počinjenoj izdaji, vlast je stvorila masivan i razoran sistem krađe nacionalnog bogatstva, korupcije, društvene nejednakosti, neustavnosti i nezakonitosti u postupanju državnih organa, neefikasnog pravosuđa, neslobodnih sredstava informisanja, od naroda odmetnutih i sili volje vlasti podvrgnutih snaga bezbednosti, vojske bez voljnog momenta za zaštitu i odbranu teritorijalne celovitosti države.

Za početak, nužno je da se otkažu svi sporazumi, koje je ova vlast od 2013. godine zaključila po pitanju Kosova i Metohije i da se prestane sa njihovom primenom, sa pravno i činjenično utemeljenim obrazloženjem da ni druga strana, ni posrednik u tim pregovorima nisu ispunili gotovo ni jednu svoju preuzetu obavezu

Istovremeno, taj program mora da sadrži obavezivanje da se, nakon smene vlasti, sprovede potpuna promena dosadašnje politike ustupaka bez pogovora, te da ta promena podrazumeva novu državnu politiku svakovrsne diplomatske, mirne i demokratske, trenutnim mogućnostima upodobljene, ali trajno odlučne i neodstupne borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta i ponovno uspostavljanje državnog suvereniteta na Kosovu i Metohiji. Za početak, nužno je da se otkažu svi sporazumi, koje je ova vlast od 2013. godine zaključila po pitanju Kosova i Metohije i da se prestane sa njihovom primenom, sa pravno i činjenično utemeljenim obrazloženjem da ni druga strana, ni posrednik u tim pregovorima nisu ispunili gotovo ni jednu svoju preuzetu obavezu. Neće biti kasno ni da se neki budući sastav Ustavnog suda konačno oglasi sa stavom o neustavnosti ovakvih sporazuma. Dalje, treba da se prekine sa bilo kakvim dijalogom pod okriljem EU, jer se ona pokazala kao neobjektivni posrednik, potpuno pristrasan u korist interesa prištinskih separatističkih vlasti. Umesto toga, potrebno je zahtevati vraćanje pregovora u okrilje UN-a, uz obavezno uključivanje Ruske Federacije, a po mogućnosti i ukoliko na toj strani postoji dobra volja i NR Kine kao posrednika u tim pregovorima. Neophodno je da se povrati ravnoteža uticaja velikih sila u pregovaračkom procesu, jer samo tako vrednost uloga legitimnih srpskih interesa raste. Sa druge strane, albanskom narodu na KiM treba iznova i iznova, bez obzira na trenutna odbijanja, nuditi pošteno rešenje, koje podrazumeva fleksibilno unutrašnje uređenje, sa atipičnom i svakako asimetričnom samoupravom, koja bi uvažila realnost na terenu i pripadnicima albanskog naroda garantovala najširi mogući stepen samostalnosti u odlučivanju o svim pitanjima, koja ne zadiru u neotuđiva prava i teritorijalnu celovitost srpske države.

Siguran sam da bi takva državna politika na početku izazvala nezanemarljive pritiske na vlast koja bi pokušala sa njenim sprovođenjem, pre svega sa zapada. Međutim, ukoliko se prvi udari budu izdržali na nogama i bez odustajanja, nikakvih ozbiljnih posledica ne bi bilo, a svakako bi izazvale manje štete nego što je čini sadašnja vlast svojom servilnošću. Takođe, očigledno je da zapad više nije u mogućnosti da zada fatalne udarce, čije posledice ne mogu da se amortizuju i prevaziđu, ukoliko postoji istrajnost u političkim uverenjima i iskrena volja za njihovo ostvarivanje.

Hteli mi to da priznamo ili ne, Njegoš je svojim stihovima o Kosovu kao grdnom sudilištu uhvatio tu, istorijom toliko puta potvrđenu, nepromenljivu meru vrednosti srpskog postojanja

Svakako sam svestan da postoje opravdane dileme da li je takvu politiku moguće voditi, kao što će joj mnogi, sasvim neiskreno i bez ikakvog opravdanja, unapred i bez iskustvene provere, odricati i samo pravo na postojanje i zastupanje, a kamoli na sprovođenje. Moje je mišljenje da je, zapravo, ona jedino i moguća, jer je samo takva državna politika istinski demokratska, utemeljena na stvarno većinskoj volji srpskog naroda. Što je još važnije u ovom trenutku, uveren sam da bi ovakva politika dovela do oslobođanja izvornih unutrašnjih snaga srpskog naroda, kojih, možda, sada i nismo svesni, ne vidimo ih, jer su dugo vremena već zatomljene i zapretene kolonijalnim služenjem stranim interesima. Nama je sada preko potrebna nacionalna težnja i snaga volje za njeno ostvarenje naših predaka iz 19. i sa početka 20. veka. Oni su primer kako treba da se deluje. Pravljeni su i kompromisi, zastajalo se kad treba, do novog pogodnog trenutka, ali se uvek gledalo napred i bez okretanja leđa, sa neugaslom ambicijom da se Srpstvo oslobodi i ujedini. Kao što nam ovo predačko iskustvo govori, kad takva nacionalna težnja postoji, ona, poput vode, uvek nađe svoj put, koliko god vremena da je za to potrebno.

Hteli mi to da priznamo ili ne, Njegoš je svojim stihovima o Kosovu kao grdnom sudilištu uhvatio tu, istorijom toliko puta potvrđenu, nepromenljivu meru vrednosti srpskog postojanja.