Ko napada Mila zbog Radovana?

Pre nego što sam imenovan za pravnog savetnika dr Radovana Karadžića 2009. godine, i narednih deset godina proveo sa Radovanom radeći na njegovoj odbrani, odnosno pre nego što sam bio angažovan u odbranama nekoliko srpskih političara i generala pred sudom u Hagu, bio sam student Pravnog fakulteta Univerziteta u Lajdenu, u Holandiji. Studirao sam na holandskom jeziku i živeo u državi članici NATO pakta. Pre dolaska u Holandiju, studirao sam na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i redovno učestvovao u demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića. O Radovanu Karadžiću, kojeg ću braniti u Hagu, nisam znao skoro ništa.

Međutim, tokom mog petnaestogodišnjeg rada u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju, ukazala mi se prilika da pročitam, pregledam, preslušam i analiziram sve Radovanove govore, prisluškivane telefonske razgovore, intervjue, pisma i zvanične akte, dakle sve što je u periodu 1990–1996. godine Radovan Karadžić napisao, potpisao ili izgovorio. U tom smislu i u tu svrhu sam pregledao oko 5.500 pisanih, audio i video dokumenata koji su mi bili dostupni. Osim toga, tokom suđenja sam bio u mogućnosti da nakon oko 600 ispitanih i analiziranih svedoka tužilaštva i odbrane, nakon 11.000 uvedenih dokaznih predmeta sadržanih na preko 146.000 stranica, nakon 48.000 stranica transkripta sudske rasprave i nakon 2.000.000 stranica dokumenata obelodanjenih od strane haškog tužilaštva, stvorim jasniju sliku o ratu u Bosni i Hercegovini, kao i o ulozi Radovana Karadžića u tom ratu.

Danas, 2025. godine, živim u Ljubljani, oženjen Slovenkom rimokatoličke veroispovesti, sa kojom imam dvoje dece. Pre izvesnog vremena kontaktirali su me novinari RTV Slovenija sa molbom da prokomentarišem krivične predmete koji su se u Hagu vodili protiv nekih Albanaca. Odgovorio sam im da o tim predmetima ne znam ništa, da ne znam činjenice niti dokaze, te da bi sa moje strane bilo neodgovorno da o tome govorim na osnovu ličnih uverenja. Morao bih da se upoznam sa predmetima kako bih o njima mogao da dam neki sud. Sve drugo bilo bi moja spekulacija. Takav pristup, nažalost, ne deli veliki broj ljudi i medija koji ovih dana napadaju prof. dr Mila Lompara zbog činjenice da je Srpska književna zadruga, čiji je on predsednik, objavila stihove koje je dr Karadžić napisao davnih dana, pre izbijanja rata u Bosni i Hercegovini.

I uveren sam, iako nemam dokaze, da niko od navedenih autora članaka, emisija ili rukovodilaca ne zna ama baš ništa o delovanju prvog predsednika Republike Srpske. Baš kao što to ni ja nisam znao dok nisam odvojio deset godina svog života i pročitao skoro sve o tom čoveku

„Duhovno i moralno klonuće M. Lompara“, „Katastrofalan autogol ili skidanje demokratske maske“, brujali su naslovi medija. Jedna novinarka, koju sam lično upoznao u Hagu i za koju verujem da nije loša osoba, zahtevala je od profesora Lompara da objasni objavljivanje stihova osuđenog ratnog zločinca. U tom kontekstu, predsednik jedne opozicione stranke, kritikujući profesora Lompara, izrazio je nadu da deca u školama neće učiti o Radovanu Karadžiću. I uveren sam, iako nemam dokaze, da niko od navedenih autora članaka, emisija ili rukovodilaca ne zna ama baš ništa o delovanju prvog predsednika Republike Srpske. Baš kao što to ni ja nisam znao dok nisam odvojio deset godina svog života i pročitao skoro sve o tom čoveku.  

Iskreno govoreći, ja bih voleo da deca u školi saznaju da je prvi predsednik Srba zapadno od Drine učinio sve da spreči rat u Bosni i Hercegovini. „Nikom ne smije da fali ni dlaka, bez obzira na vjeru, naciju. Svi moraju da se osjećaju potpuno sigurno. Zato vas molim da na terenu učinite sve da se uspostavi faktičko stanje na osnovu pravde i prava, uz puno uvažavanje građana druge nacionalnosti“, rekao je Radovan srpskim poslanicima dve nedelje pre izbijanja sukoba. Ili recimo u novembru 1991, prilikom organizovanja plebiscita srpskog naroda, rekao je svom sagovorniku tokom telefonskog razgovora da su i Muslimani zainteresovani za srpski plebiscit: „Pa hoće da glasaju ljudi, hoće ljudi da žive s nama“. Ili, krajem 1991. godine, kada je rekao srpskim poslanicima da „sva ponuđena rješenja moraju da budu zasnovana na ustavu i zakonu, da odražavaju interes srpskog naroda, ali i da se ne odvijaju na štetu ostalih naroda u BiH... želja nam je da živimo skupa, ali u slozi i ljubavi. Međutim, ako ne možemo skupa, pogubno je ratovati. Bolje je da se podijelimo... ako se u miru razdružimo, imamo šansu nekad u budućnosti da se udružimo“.

Radovan se tokom poslednje sednice zajedničke Skupštine BiH, 24. januara 1992. godine, tokom koje su SDA i HDZ po svaku cenu želeli da usvoje odluku o raspisivanju referenduma o nezavisnosti BiH, obratio poslanicima i predložio im – „nećemo nametati jedni drugima ništa. Nećemo stati, radićemo danonoćno dok ne postignemo takvu državnu organizaciju i takvu formu na koju će sva tri naroda moći da stave potpis. I Hrvati, i Srbi, i Muslimani. I onda ćemo izaći na referendum koji će moći biti gotov za petnaest dana. To je, gospodo, jedini način da se izbjegne neželjeni efekat, da se narodi smire, da počnu konačno normalno da žive. Vjerujte, ne pitamo se mi situacijom rata ili mira, situacije su vrlo često nekontrolisane. Ja mogu sada, i svi mi možemo sada da zamislimo šta bi se desilo, gospodo, kada bi ne daj Bože započeo nemir, međuetnički i međuvjerski rat u Bosni i Hercegovini, možemo to da nacrtamo na tabli. Srbi bi bježali iz muslimanskih krajeva, a Muslimani iz srpskih, Hrvati u svoje krajeve, usput bi bilo pucnjave, bilo bi rušenja gradova, bilo bi krvi do koljena – i gdje bismo se zatekli, isto gdje smo i sada, Srbi u srpskim krajevima, Muslimani u muslimanskim, Hrvati u hrvatskim, samo potpuno homogeno. I šta bismo morali? Morali bi opet da sjednemo da se dogovaramo da stavimo tri potpisa, bez tri potpisa nema rješenja Bosne i Hercegovine“.

A kada je do najgoreg došlo, u julu 1992. Radovan Karadžić poslao je uputstvo svojim Srbima u kojem je naveo da „država koju prave Srbi mora da počiva na vladavini prava i čovječnosti, jer 'Ne trebuje carstvo neljudima, nako da se pred svijetom ruže'. Stoga vas, sve članove i funkcionere Srpske demokratske stranke, molim da neprestano bdijete nad našim postupcima, kako neljudsko ponašanje ne bi potamnilo slavu naše pravedne borbe. Posebnu pažnju treba posvetiti pravednom odnosu prema civilnom stanovništvu naše Republike koje je druge nacionalnosti. Takođe, prema pobijeđenim neprijateljima, pored odredaba Ženevske konvencije, treba pokazati i našu pravoslavnu milost.“

U junu i avgustu 1992. naredio je „da se izdaju uputstva svim borcima i svim radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova da poštuju zarobljene osobe, civile, medicinske ustanove, privatna i javna mjesta, amblem Crvenog krsta i osobe i sredstva Ujedinjenih nacija“, kao i „da se spriječi prisilno preseljavanje i preduzimanje drugih nelegalnih mjera protiv civilnog stanovništva, a eventualne potvrde o prodaji imovine ili izjave da se izbjeglice neće vratiti, nemaju nikakvu pravnu valjanost i stavljaju se van snage“, dodajući da su „svi pripadnici vojske i policije Srpske Republike dužni da pruže svaku pomoć pripadnicima Međunarodnog Crvenog krsta, zatim Visokog komesarijata za izbjeglice pri Ujedinjenim nacijama, te drugim humanitarnim organizacijama. Mora se obezbijediti potpuna sigurnost ovih lica i njihov pristup svim zatvorima za ratne zarobljenike. Svaki organ Vojske i Policije u zoni odgovornosti, dužan je da provede energičnu istragu povodom bilo kakve sumnje ili znaka kršenja međunarodnih humanitarnih prava“. Strogo poverljivi dokumenti upućivani državnim organima sadržavali su naređenja da „omoguće zaštitu i negu svih ranjenih i bolesnih osoba, bez obzira kojoj strani pripadaju; da humano postupaju sa svim zarobljenim licima; da se civilno stanovništvo poštedi svih napada; da se pruži zaštita i sva moguća pomoć izbjeglicama; da se poštuje znak Crvenog krsta i da se upotrebljava samo za obeležavanje ljekarskog osoblja, bolnica i sanitetskog transporta“.

Uostalom, i samo sudsko veće koje je Radovana osudilo na robiju, nevoljno je priznalo i prepoznalo 75 slučajeva širom sudske presude u kojima je Radovan pozivao na mir, naređivao zaštitu Muslimana i Hrvata, naređivao sprečavanje krivičnih dela protiv njih i zahtevao istragu i kažnjavanje zločina počinjenih protiv civila i zarobljenika suprotne strane.

Uostalom, i samo sudsko veće koje je Radovana osudilo na robiju, nevoljno je priznalo i prepoznalo 75 slučajeva širom sudske presude u kojima je Radovan pozivao na mir, naređivao zaštitu Muslimana i Hrvata, naređivao sprečavanje krivičnih dela protiv njih i zahtevao istragu i kažnjavanje zločina počinjenih protiv civila i zarobljenika suprotne strane. Uprkos tome, sudsko veće nije donelo niti jedan jedini zaključak u Radovanovu korist. To, nažalost, nije bilo sve. Sudsko veće je olako prešlo preko ogromnog broja dokaza odbrane, predstavljenih u 138 paragrafa završnog podneska, koji dokazuju da je nakon izbijanja rata došlo do anarhije i haosa na terenu koje srpske vlasti na Palama ne samo da nisu kontrolisale, nego u najvećem broju slučajeva, zbog prekinutih komunikacija, nisu ni imale saznanja šta se zaista događalo na terenu. Pored mnogobrojnih originalnih dokumenata, Radovanovu nevinost potvrdili su i svojim svedočenjem podržali svih 19 čelnih ljudi Republike Srpske, koji su svedočili kao svedoci tužilaštva, odbrane ili sudskog veća, i koji su bili jedini svedoci koji su raspolagali kredibilnim, insajderskim informacijama o stvarnim namerama i postupcima Radovana Karadžića. Međutim, sudsko veće je jednostavno odbilo njihove iskaze u celosti, kao neiskrene, ili ih je, ako bi im zatrebalo, selektivno analiziralo, „zaboravljajući“ da citiraju oslobađajuće delove izjava i svedočenja. Na isti način je sudsko veće odbilo da svoju presudu bazira na svedočenjima 157 svedoka odbrane, koji su, kako je sudsko veće zaključilo – svi prevalili dalek put do Haga da lažno svedoče! Potpunim ignorisanjem dokaza i svedoka odbrane bilo ko od nas mogao je biti proglašen za ratnog zločinca.

Međutim, kada sam kao doktorandus međunarodnog i evropskog prava već dospeo u Tribunal, potrudio sam se da pročitam gore navedenu dokumentaciju i sam formiram mišljenje o Radovanu Karadžiću. Nisam mu verovao na reč, a isto to preporučujem i svim kritičarima profesora Lompara i dr Karadžića – da mi ne veruju na reč da Radovan Karadžić nije ratni zločinac

Ipak, priznajem da ni sam nisam znao šta da mislim o Radovanu Karadžiću kada sam ga upoznao. Godinama sam živeo na Zapadu, trudeći se da zaboravim rat, sankcije i nemaštinu. Međutim, kada sam kao doktorandus međunarodnog i evropskog prava već dospeo u Tribunal, potrudio sam se da pročitam gore navedenu dokumentaciju i sam formiram mišljenje o Radovanu Karadžiću. Nisam mu verovao na reč, a isto to preporučujem i svim kritičarima profesora Lompara i dr Karadžića – da mi ne veruju na reč da Radovan Karadžić nije ratni zločinac. Umesto toga, od srca im preporučujem da prouče dokumentaciju, koja stoji na raspolaganju i koju ću rado ustupiti svakome ko je iskreno zainteresovan za istinu. Meni jalovo srbovanje nikada nije bilo cilj. Naprotiv, svakoj nevinoj žrtvi smo se, u našem timu odbrane, poklonili i za nju, onako u sebi, pomolili, uprkos činjenici da su mnogobrojne žrtve iz našeg naroda ostale neprimećene, a zločini protiv njih nekažnjeni. Zločine su počinili izrodi srpskog naroda, a ne srpski narod ili njegovo rukovodstvo, o čemu detaljno pišem u nastavku Radovanove predsedničke biografije, koja se bavi ratnim dešavanjima i u kojoj navodim na stotine izvornih, najčešće strogo poverljivih dokumenata iz relevantnog vremena.

Sa mnom se, što bi rekao profesor Lompar, ne morate složiti, ali ću se uvek boriti za vašu slobodu da iznesete svoje mišljenje. Stoga pozivam javne ličnosti uverene da je Radovan Karadžić koji trune okovan haškom presudom zaista ratni zločinac, na sučeljavanje mišljenja

Profesor Lompar je, baš kao i Radovan, rodoljub koji Srbiji želi da postane država svih građana, bez obzira na versku i etničku pripadnost, država u kojoj će se poštovati zakoni i Ustav i čiji se nacionalni interesi neće prodavati bilo Zapadu ili Istoku. Sebe ubrajam među takve ljude i stoga sam poželeo da se oglasim zbog nepravednih, moguće i zlonamernih napada na profesora Lompara, kako iz režimskih medija, tako i iz medija bliskih opoziciji. Konačno, iskreno me raduje odluka studenata da na veliki vidovdanski protest za govornika pozovu baš profesora Lompara. Ta odluka ne znači skretanje studentskog pokreta ni udesno ni ulevo, nego volju da se ide u pravcu istinski demokratske Srbije, koja vodi računa o sebi i svom narodu, ne na štetu drugih naroda, ali ni na štetu sopstvenog. Profesor Lompar je oličenje upravo takve Srbije, ličnost u kojoj su se prepoznale sve studentske struje. Milo je ono što je Radovan bio i što bi svaki predsednik morao biti – puni izraz nacionalnog jedinstva.

Sa mnom se, što bi rekao profesor Lompar, ne morate složiti, ali ću se uvek boriti za vašu slobodu da iznesete svoje mišljenje. Stoga pozivam javne ličnosti uverene da je Radovan Karadžić koji trune okovan haškom presudom zaista ratni zločinac, na sučeljavanje mišljenja. Iskreno se radujem suprotnim argumentima, ako postoje, ali isto tako obećavam da će moje mišljenje biti potkrepljeno velikom količinom najrelevantnijih dokumenata.