Kako uslovljavanje Evropske unije učiniti bespredmetnim

U poslednjih petnaest godina slaba Srbija igra sa jakom Evropskom unijom hazardnu igru, koja je bila započeta sloganom „i Kosovo i Evropska unija“. Taj u sebi protivrečan slogan, koji je i na samom početku delovao kao politička fikcija, danas predstavlja očiglednu suprotnost sebi samom, dakle „ni Kosovo ni Evropska unija“. Ukratko, dve vladine koalicije, demokratsko-socijalistička (2008-2012) i naprednjačko-socijalistička (2012. do danas i nadalje) žrtvuju Kosovo i Metohiju za „evropski put“, ali bez bilo kakvog dobitka, tj. sa dvostrukim gubitkom.

Razume se, ta dva gubitka međusobno su neuporediva, sve i da pretpostavimo da je perspektiva članstva u EU ikada bila realna. Predati deo teritorije, i to onaj koji sadrži ključni identitetski značaj, za pristupanje Uniji bio bi po sebi istorijski neoprostiv čin. Ali, u slučaju odnosa Srbije i EU nikada se nije radilo o nekakvoj, ma koliko sramnoj, trampi. Već sredinom 2008. godine Uniju je zahvatila prva u seriji kriza koje su promenile njen politički život, uz to uzdrmale čitav sistem u toj meri da je njeno proširenje postalo funkcionalno i sistemski nemoguće. Izuzetak Hrvatske, primljene 2013. godine, objašnjava se enormnim uticajem Nemačke, koja je u okolnostima vanredne antikrizne politike postala neformalni lider Unije. Posle tog ulaska kroz prozor, vrata Unije čvrsto su zamandaljena za ulazak bilo koje zemlje kandidata makar neka od njih i ispunila sve pisane uslove.

Srbija je sebi dozvolila da je Unija ubaci u tor tzv. zapadnog Balkana, tih pet-plus uslovnih država sa političkim klasama i kvazikulturnim elitama programiranim na kretanje putem koji nikuda ne vodi

Srbija je sebi dozvolila da je Unija ubaci u tor tzv. zapadnog Balkana, tih pet-plus uslovnih država sa političkim klasama i kvazikulturnim elitama programiranim na kretanje putem koji nikuda ne vodi. Ali i unutar tog tužnog skupa, Srbija se tretira neravnopravno budući da joj za to kretanje nikuda EU traži uredno faktičko i pravno priznanje njenog silom otcepljenog dela. Ovaj apsurd dugogodišnjeg stanja Srbije, međutim, ima unutrašnje objašnjenje: srpska politička klasa i kulturna kvazielita duboko su potkupljeni i ucenjeni svakom vrstom podrške vodećih zapadnih sila – materijalnom, političkom, karijerističkom, bezbednosnom i dr. Stepen ove egzogene korupcije toliki je da je, statički gledano, nemoguć bilo kakav moralni oporavak dominantnih javnih činilaca u širokom spektru od nosilaca državne politike, preko duhovno okupirane javnosti, do brojnih faktički propalih strukovnih udruženja. Svim ovim sferama podjednako vlada duh oficijelnog evropejstva koji ima ulogu pacifikovanja svake kritičke misli i njoj odgovarajuće društvene akcije.

Pravi pokazatelj uspešnog delovanja evropejskog projekta pacifikacije Srbije jeste javno slepilo povodom sveprisutnog uslovljavajućeg mehanizma Unije. Danas je taj mehanizam dostigao vrhunac odlukom Saveta ministara EU od 22. aprila, da se obaveze Srbije iz Briselsko-ohridskog sporazuma (februar-mart 2023) prenesu u poglavlje 35 tzv. predpristupnih pregovora. Ovo pregovračko poglavlje, benigno nazvanao Ostala pitanja, od samog početka 2014. godine ticalo se pitanja Kosova i Metohije, tj. njegove predaje tamošnjim pobunjenim Albancima.

Onaj ko se odlučio da prione jednostavnoj formuli sigurne vlasti u Srbiji, tj. vladavini pod zaštitom Evropske unije i zapadnog sistema moći, prihvatio je uslov nad uslovima – predaju Kosova i Metohije njegovim aktuelnim okupatorima. Ta predaja krenula je od briselskih sporazuma iz 2013. i 2015. godine i nastavila se faktičkim odricanjem zvanične Srbije od svoje južne pokrajine

Onaj ko se odlučio da prione jednostavnoj formuli sigurne vlasti u Srbiji, tj. vladavini pod zaštitom Evropske unije i zapadnog sistema moći, prihvatio je uslov nad uslovima – predaju Kosova i Metohije njegovim aktuelnim okupatorima. Ta predaja krenula je od briselskih sporazuma iz 2013. i 2015. godine i nastavila se faktičkim odricanjem zvanične Srbije od svoje južne pokrajine. Ali, to odricanje mora biti definitivno i dobrovoljno, ono mora biti stvar pravne a ne samo faktičke predaje. Zato se pristupilo Briselsko-ohridskom saporazumu čija primena vodi do krajnjeg akta predaje – obavezujućeg međunarodnopravnog sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa dve ravnopravne ugovorne strane – „Kosova“ i Srbije (čl. 6 Sporazuma). To bi bio trasirani kraj srpskog Kosova i Metohije.

Poglavlje 35 pregovora o tzv. pristupanju Srbije Uniji, obogaćeno primenjenim Briselsko-ohridskim sporazumom, zapravo je uslov nad uslovima Srbije na njenom „evropskom putu“. Sada nam nema kud, seire prvovernici evropskih integracija Srbije, oslobođeni golog vrednosnog podržavanja ovog ultimatuma i ohrabreni „činjenicom“ da je zvanična Srbija takoreći sporazumno prihvatila svoje uslovljavajuće obaveze. Više nije važno ko je to prihvatio, s kojim legalitetom i kakvim legitimitetom; nije važno koji je to režim Srbija morala da trpi dvanaest godina radi te „činjenice“ i koliko će dugo morati da ga podnosi da bi ista „činjenica“ proizvodila naredne „činjenice“ na putu  statusnog izjednačenja Srbije sa nakaznom tvorevinom kakva je „država Kosovo“.

Srbija danas živi obuhvaćena fatalističkom maglom „evropskog puta“ koju uduvava moćna medijska mašinerija s obe strane propagandnog spektra – vladinog i tzv. nevladinog. Čak i mnogi koji sumnjaju u deklarisani cilj tog puta – članstvo Srbije EU – ne usuđuju se da izađu iz ovog začaranog kruga

Srbija danas živi obuhvaćena fatalističkom maglom „evropskog puta“ koju uduvava moćna medijska mašinerija s obe strane propagandnog spektra – vladinog i tzv. nevladinog. Čak i mnogi koji sumnjaju u deklarisani cilj tog puta – članstvo Srbije EU – ne usuđuju se da izađu iz ovog začaranog kruga. Njihova poslednja odbrana je očekivanje da će Srbija samo na tom putu, iako bez cilja, moći da se reformiše u pravcu moderne države. Jedino što sami sebi ne mogu da objasne jeste paradoks da poslednjih petnaest godina jasno pokazuju da se Srbija, koliko god bila na tom putu, dosledno udaljavala od svakog iskustva moderne države. Stvar je u tome, što ovde nema paradoksa.

Ispod propagandnog nanosa, rekosmo sa dve strane, fatalističkog materijala mogle bi se pronaći mnoge proste činjenice koje bi dovele u pitanje jedinstvenu politiku uslovljavanja Srbije na njenoj stranputici u nacionalnu propast.

Najpre, kakva je to politika uslovljavanja kad ni njeno doslovno i efikasno ispunjavanje ne bi urodilo prijemom Srbije u EU. Ako se pitanje tako postavi, onda odgovor vodi ka uslovima koje Unija mora da ispuni da bi bilo koga na današnjoj listi, prema tome i Srbiju, mogla da prihvati u svoje redove. Pošto je njena unutrašnja situacija takva da bez obzira na ispunjene uslove nikoga ne može da primi, Unija dakle ne ispunjava unutrašnje uslove za prijem. O tome govore i njeni visoki zvaničnici, najotvorenije E. Makron više puta ponovljenom tvrdnjom, da Unija mora da se reformiše kako bi bila spremna za nova proširenja. Ali, ako je išta u Uniji zaključano iza sedam brava, to je njeno unutrašnje reformisanje. Danas nema pitanja iz domena njenog bogatog kriznog arsenala koje bi dobilo opštu saglasnost i zavredelo međuvladinu konferenciju o reformi njenih temeljnih pravila. Zato Unija već deceniju i po egzistira između zastarelog osnovnog ugovora i paralegalnih propisa kojima se zalečuju učestale krize. Posebno, i nezavisno od njenih unutrašnjih kriza, uhvaćena u mengele američke globalne politike sile, Unija upada u vrtlog troškova koje ne može da podnese bez privredne stagnacije i pretnje nove finansijske krize.

Kakav je to onda uslov Srbiji da ne može da ostane na putu ka EU ako u skladu sa zahtevima iz obogaćenog poglavlja 35 ne prizna de iure nezavisnost „Kosova“. Da li to znači da bi Srbija u slučaju odbacivanja tog i takvog uslova bila kažnjena ukidanjem njene perspektive članstva. Nikako! Realna situacija je takva da Srbija priznala-nepriznala „Kosovo“ ostaje tu gde je – na pokretnoj trasi za vežbanje kondicije a ne u realnom kretanju. Ukratko, ovde zapravo nema uslovljavanja, tj. ono je fiktivno onoliko koliko i kretanje Srbije na pokretnoj trasi. Što bi se poslovično reklo – uslovljavanje Unije je pretnja praznom puškom. Kada zvanična Srbija sebi prizna da je ta puška prazna, oslobodiće se tog famoznog uslova.

Kakav je to onda uslov Srbiji da ne može da ostane na putu ka EU ako u skladu sa zahtevima iz obogaćenog poglavlja 35 ne prizna de iure nezavisnost „Kosova“. Da li to znači da bi Srbija u slučaju odbacivanja tog i takvog uslova bila kažnjena ukidanjem njene perspektive članstva. Nikako!

Razume se, politika koja bi sledila ovaj common sense morala bi da odgovori na mnoga pitanja realnih odnosa između Srbije i EU. U poslednjih petnaest godina Unija je Srbiju učinila do te mere zavisnom i, što je nagore, sve vlade u tom periodu išle su planski u tu vrstu zavisnosti, da bi nekakav „zaokret“ ka drugačijim trgovinskim i mnogim drugim relacijama bila neodgovorna avantura. Ali opet, i pored poštovanja logike polit-realizma, nije jasno zašto bi Srbija strepela od nekakve osvete EU ako bi joj se predočio sav iracionalizam njene politike uslovljavanja. Ovde se ne radi o hazarderskom okratanju leđa Uniji, već samo o odbrani onoga što sama Unija podrazumeva pod sintagmom odbrana vitalnih nacionalnih interesa. Srbija može da računa na pet država članica Unije koje, ne priznajući nezavisnost „Kosova“, lako mogu da razumeju razloge odbijanja ultimatuma iza kojeg ne postoji ostvarljiv uslov. Nakupilo bi se tim povodom još država članica koje bi razumevanjem za razloge Srbije prihvatile drugačiji modus co-operandi u odnosu na postojeći koga karakteriše stil naređenje-izvršenje.

Ovakav pravac demontaže nepravične putanje obogaćenog poglavlja 35 ishodio bi prekidom tzv. pregovora između Beograda i Prištine u sadašnjem ključu pregovaramo a svi znamo ishod. Takav posredujući stil bio bi ponižavajući za svaku državu, a sagovornike iz Unije bi trebalo upoznati sa time da Srbija ne prihvata ovu političku šikanu. U tom kontekstu otvara se pitanje – da li Unija želi odnose sa Srbojom kao državolikim bogaljem ili stratešku saradnju sa evropskom državom koja pre svega drži do sebe. To pitanje, međutim, treba da otvori srpska strana, što nije zamislivo sa ovom dugogodišnjom vlašću. Ona je takvu priliku imala od svog početka (od 2012. godine), ali je umesto toga odabrala laki put davanja državnih interesa i dobara na veresiju tražeći za uzvrat samo zaštitu od sopstvenog naroda. No, bez obzira na ovu nepovoljnu istorijsku kontengenciju, razlog nacionalne dužnosti i istorijske odgovornosti za današnju poziciju Srbije ostaje aktuelan sve dok ona postoji.

I pored osećaja fatalnosti, ostaju breše kroz koje može da prođe pravo da se misli i govori drugačije od oficijlne istine, pa i da se javno deluje u pravcu alternativnom u odnosu na neupitnu evropejsku dogmu. Stanje dosadašnje pogubne antinacionalne politike prebiva u realnosti političkih obaveza prema EU koje je na leđa narodu navalio poredak lične vlasti. Međutim, nijedan sporazum od pomenutih nema puno pravno značenje, budući da ni briselski sporazumi iz 2013. i 2015. godine, ni potonji Briselsko-ohridski sporazum nisu uvedeni u pravni poredak Srbije, jer nisu bili potvrđeni u Narodnoj skupštini. Prvi briselski sporazum iz 2013. prošvercovan je u Skupštini maja iste godine u vidu dodatka zaključka vlade koji je Skupština, doduše, prihvatila, ali nikada nije bio objavljen u Službenom glasilu, pa ni stupio na snagu kao pravni akt. Ostali sporazumi pravno su takođe nevalidni, premda su ih politički odgovorni nosioci vlasti prihvatili u vidu političke obaveze. Ali, ne treba nikada zaboraviti na najvažniju političku obavezu najviših vlasti Srbije, predsednika i vlade, o potpisivanju konačnog dokumenta – pravno obavezujućeg sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa „Kosova“ i Srbije. Taj dokument ne bi izbegao akt skupštinskog potvrđivanja, jer on je zamišljen kao poslednji čin u procesu priznavanja „Kosova“ od strane Srbije. Za Srbiju to bi imalo značaj njenog odstupanja od statusa države i prelazak u staus dominiona. S druge strane, onemogućavanje tog poslednjeg čina njene državne disolucije imalo bi suprotan značaj oporavka njene posrnule državnosti.

Stanje dosadašnje pogubne antinacionalne politike prebiva u realnosti političkih obaveza prema EU koje je na leđa narodu navalio poredak lične vlasti. Međutim, nijedan sporazum od pomenutih nema puno pravno značenje, budući da ni briselski sporazumi iz 2013. i 2015. godine, ni potonji Briselsko-ohridski sporazum nisu uvedeni u pravni poredak Srbije, jer nisu bili potvrđeni u Narodnoj skupštini

Breša drugačijih mogućnosti postoji i u nesigurnosti domaćeg izvođača tuđih radova u raspoloženje većinske Srbije suočene sa definitivnim porazom. Njegov problem je u tome što od zaštitničke strane nije dobio ništa čime bi ubeđivao narod u dovoljan dobitak u ovakvoj situaciji, budući da se glava šećera u vidu tzv. zajednice srpskih opština do kraja istopila. Tu nebitnu koncesiju u relaciji prema brojnim nadležnostima i službama Srbije u pokrajini predatih Albancima, proigrala je EU u svojoj bahatoj ignoranciji srpskih interesa. Sada je potrebno pojačati bajku o „evropskom putu“ i tom dosadnom pričom uspavati narod.     

Da bi se ovaj već napisani scenario izbegao, potrebno je napraviti prvi korak – osloboditi se sveprisutnog straha od EU, prekinuti igru „evropskog puta“ na njenoj najslabijoj tački – pregovorima o tzv. normalizaciji sa „Kosovom“ i nadalje postupati kao prava evropska moderna država. To je zadatak ravan pesnikovom stihu „naka bude što biti ne može“ ispevanom u vreme kada je Srbija praktično dokazala da u tom stihu nema ničega iluzornog.