Jutarnje propagandne brazde i azbučnik srpske javne pogrde

Svaki od predratnih kongresa Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke imao je i svoj tematski institucionalni slogan: „Pobeda vere“ (1933), „Trijumf volje“ (1934), „Partijski kongres slobode“ (1935), „Partijski kongres časti“ (1936), „Partijski kongres rada“ (1937), „Partijski kongres Velike Nemačke“ (1938) i „Partijski kongres mira“ (bio zakazan za 1939. godinu, ali nije održan zbog nemačkog napada na Poljsku i otpočinjanja svetske vojne).

Dakle, ključne reči te faze nacističke propagande bile su: „vera“, „ volja“, „sloboda“, „čast“, „rad“, „Velika Nemačka“, „mir“, uz podrazumevajuće - „pobeda“ i „trijumf“.

Ostanimo za trenutak u tom „zlatnom i crnom dobu“ propagande.

Početkom Drugog svetskog rata propagandne formacije pri Vermahtu brojale su čak 150.000 ljudi. Podaci sa ratišta i u vezi sa ratom „hendlovani“ su (i unisono emitovani iz tog jednog jedinog centra) u Ministarstvu narodnog prosvetljenja i propagande tri puta dnevno na svakodnevnom nivou 365 dana u godini.

Sinopsis je bio isti.

Svakoga dana, od juna 1940, u 11.00 časova bi počinjala „ministarska konferencija“ kojom je upravljao dr Jozef Gebels lično i na kojoj su učestvovali načelnici političkih odeljenja u Ministarstvu propagande, šefovi Vermahta i najvažnijih institucija vlasti – sve skupa, za sve ovo vreme, tek pedesetak ljudi. U pripremi konferencije Gebels je već imao na raspolaganju pres kliping (pregled pisanja domaće, ali i inostrane štampe), kao i privremeni dnevni izeštaj Vermahta, čime je držao apsolutni monopol na najvažnije informacije. Onda bi samo saopštio na šta se toga dana mora staviti težište u dnevnoj propagandnoj aktivnosti, čime se sme samo uzgred baviti, a šta se mora skroz prećutati. Davao je i uputstva kako treba da se reaguje na pisanje strane štampe.

Ministar propagande Jozef Gebels (desno sa trakom na rukavu na kojoj je kukasti krst) na izložbi 1938. na kojoj je predstavljen model DKE 38, „mali nemački radio prijemnik“ poznat i kao „Gebelsova gubica“

Druga, tzv. „konferencija za objavljivanje dnevne parole“ započinjala je u 11.30, njom je rukovodio glasnogovornik vlade Oto Ditrih, a učestvovali su novinari i „novinari“ koji su se bavili domaćim medijima. Ditrih je, prema ličnim Hitlerovim natuknicama, formulisao dnevni moto koji je bio smernica šta će i kako toga dana pisati nemački mediji.

Treća, tzv. „konferencija za štampu Rajha“ je održavana od 12 ili 12.30 sati, kada bi akreditovani predstavnici domaće štampe već bili upoznati sa proklamovanim dnevnim parolama, dok su novine u unutrašnjosti o „dnevnim zapovestima“ bile obaveštavane putem „cirkulara za štampu“ ili „poverljivih informacija“.

Odnekle vam je poznat i takoreći blizak ovaj scenario svakojutarnjeg oranja prve propagandne brazde?  Posle kojih naslovne strane svih tabloida, „hedovi“ gotovo svih televizija i portala na srpskom jeziku zaliče kao jaje jajetu...  

Još će vam poznatije i bliže našoj sadašnjosti zazvučati sledeća premisa koju je osmislio i izrekao neprikosnoveni kralj propagande.

„Vi i češki narod morate da zauzmete stav. Nemojte mi reći da češki narod želi ovo ili ono. Mislim da ponešto znam o vođenju naroda. Narod misli onako kako ga njegovi intelektualci uče da misli. Njegove ideje su ideje njegovih intelektualnih vođa. Vaša intelektualna obaveza je da objasnite češkom narodu koju odluku treba da donese...“ („Gebels – gospodar istinite laži“, Zoran S. Cvetković)

Nemačka invazija na Poljsku 1939: vest o navodnom „poljskom napadu na radio-stanicu Glajvic“ koja je emitovana na radiju bila je lažna i to je bio izgovor za nemačku invaziju

Tako je, naime, 11. septembra 1940, pred okupljenim (ili prikupljenim i privedenim) umetnicima i novinarima, intelektualnom elitom nemačkog okupacionog protektorata zvanog Češka i Moravska, zborio ministar narodnog prosvetljenja Nemačke, zahtevajući i nudeći „odanost za odanost“...

Elem, intelektualci i ono što danas zovemo „politički mejnstrim“, to su oni akteri koji kreiraju, proizvode i kontrolišu i svaku političku, pa i propagandnu, akciju, pošto joj, prethodno, podastru ćilim.

Oni nameću i politički i medijski jezik, jezik uvreda, pogrde i mržnje koji je, kao strašni cunami, potopio ceo ovdašnji javni diskurs.

Naša politička stvarnost, naša javna scena postala je svojevrsna „parapsihopolitikopatologija“, otvoreno prvenstvo u grđenju neistomišljenika, turnir bez pravde i pravila, u kome više ne postoje „crvene linije“ obzira i pristojnosti.

Jer, nije se zaustavilo samo na augmentativu (uvećanici) sa pripadajućim sufiksima –ina, -etina, - urina, -erda, -ača. Dnevna politička komunikacija u Srbiji danas je sve sam ogoljen ili potpuno go – pejorativ! Čiju glavnu magistralu, vlastitim primerom, trasira upravo neprikosnoveni inženjer svega ovoga ovde...

Moja mala analiza sadržaja glavnih kanala komunikacije u Srbiji od 2012. godine do danas, pokazuje da su ključne javne reči (napomena: baš baš nepristojne izraze i „atribute“ sam izostavio) kod nas:

Avetinja. Alavac. Alamunja. Antihrist.

Balvan. Bagra. Baksuz. Baraba. Bezvrednik. Bednik. Bezobraznik. Bezočnik. Beskičmenjak. Besramnik. Bestidnik. Bilmez. Bitanga. Bolid. Bruka. Buzdovan. Buzga. Bukva.

Varalica. Vo.

Gad. Gamad. Gelipter. Gmaz. Gnus. Gnjida. Govno. Gologuzan. Grubijan. Guja. Gulanfer.

Dvoličnjak. Dijabola. Dramoser. Drznik. Dripac. Drkadžija. Dunster.

Đubre.

Žgadija. Živina. Životinja.

Zamlata. Zvrndov. Zgubidan. Zlica. Zlobnik. Zloslutnik. Zloća.

Izlapetis. Izrod. Imbecil.

Jado. Jebivetar.

Kabadahija. Kavgadžija. Kamarila. Karakušljivac. Kenjac. Klošar. Konj. Kočoprndža. Kreten. Krpa. Kulov. Kurajber. Kurton.

Landara. Laprdalo. Levat. Lelemud. Licemer. Lopuža. Lopurda. Luftiguz.

Ljiga.

Magarac. Mazga. Majmun. Mamlaz. Mandov. Manipulator. Mahaluša. Mentol. Moron. Mrsimud. Mukica. Mutivoda. Mutikaša. Mufljuz.

Nakaza. Namćor. Nasilnik. Nevaljalac. Neotesanac. Nepomenik. Nepoštenjak. Nesit. Nesoj. Nesrećnik. Nečasnik. Nečovek. Nitkov. Ništak. Ništarija. Nula.

Odljud. Odron. Ološ. Opajdara. Otpad.

Pavijan. Pajser. Pakosnik. Palamud. Perfidnik. Pogančina. Podlac. Podmuklica. Pokvarenjak. Položara. Polusvet. Prevarant. Prevrtljivac. Prepredenjak. Pretvornik. Pritvorica. Probisvet. Prokletnik. Propalica. Prostak. Protuva. Pseto.

Radodajka. Raspikuća. Rđa. Rospija.

Svinja. Secikesa. Siledžija. Skot. Slino. Smeće. Smrad. Smrdljivac. Smutljivac. Spletkaroš. Stodlaka. Stoka.

Tele. Topuzina. Tutomudo. Tutuk. Tutumrak.

Šaban. Šalabajzer. Štekara. Šugavac. Šunto. Šupak. Šušumiga.

Đilkan. Ćutuk. Ćuslo.

Fukara. Fuksa. Funjara.

Hajvan. Hinja. Hipokrit. Hohštapler. Huligan. Hulja.

Uličar. Uštva. Ugursuz.

DŽabalebaroš. DŽiber. DŽukac. DŽukela. DŽulov.

Šibicar. Šljam...

I tome slično.

Sve je, tamo daleko u Nemačkoj, da podsetim, licemerno krunisano  sloganom nacionalsocijalista na izborima, marta 1936: „Unseren Kindern die Zukunft durch AH“

Koji je, za naše izbore 2020, namenski, za potrebe ovdašnjih naprednjaka, besprizorno pokraden i preveden kao: „AV – za našu decu!“

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)