Издаја! Крај државе Србије на Косову потписан је 2013. а запечаћен 2024.

 Нема више било шта да се напише.

Просто нема.

Пишем овај текст у недјељу, 1.9, након Свете Литургије, суочен са притиском сопствене савијести, немоћан као јединка да било шта учиним, немоћан да гледам коначне дане косовске издаје наше завјетне земље и најхрабријих од свих Срба – оних који су остали да живе на Косову и Метохији.

Покушавао сам да живим достојно Косовског завјета. Да изродимо Јелена и ја четворо дјеце, сви рођени на царски рез, сви – колико смо знали и умјели – васпитавани у духу свете вјере и завјетног Предања, сви окренути ослобођењу и уједињењу свих српских земаља а најприје Косова и Метохије. Покушавао сам – понекад само успјевао да стигнем и постигнем, да помогнем ријечју и животом и присуством и молитвом. Углавном без успјеха.

Оно нешто тзв. “националне интелигенције” није у стању да се одрекне меса уз пост и одгоји више од једног дјетета, уз сву бригу за Косово. Идеали небески, житије земаљско. И коме онда писати?

Масе српског народа живе својим животом, инстинктима, опонашањем ове културе пропасти, затворени у нагоне који нити су више они базични – јер чак и базични нагони не би дали једној врсти да немилосрдно убија своју новорођенчад. Једна лажна елита живи истим тим нагонима – само их је мало више уобличила у форме “културе”. Иако се гнуша “народа”, Друга Србија и народ се у суштини мало разликују у својим метафизичким поставкама. И једни и други вјерују да је живот у суштини бесмислен и “само један”. Да је ово што имаш сада – једино и загарантовано. Да не вриједи радити било шта преко границе личног задовољства. Народ вјерује у “лијепо се провести” а “елита” у исто то.

Увјеравали су ме пријатељи и познаници да се чека тренутак, да морамо да ојачамо, да нико неће издати када дође до часа, а најмање власт и њене вође. Пола њих је знало да ће издати јер су већ тада мијењали душу за новац а пола су и сами себе и нас увјеравали. 

Оно нешто тзв. “националне интелигенције” није у стању да се одрекне меса уз пост и одгоји више од једног дјетета, уз сву бригу за Косово. Идеали небески, житије земаљско. И коме онда писати?

Живио сам у ишчекивању дана када нећемо допустити да нас тихо удаве. Пискарао, молио се (“нада мном је небо затворено”), спремао себе самога, гланцао чизме када почне комешање, надајући се да ће нас бар милион гланцати чизме и наћи се тамо гдје треба када буде требало. Свађао се понекад са мајком и супругом о томе ко ће нам дјецу гледати ако или када мене не буде ту. Но узалуд се свађао. И не: није ми толико криво зато што се никада није догосила епска нова Косовска битка.

Годинама сам себи понављао да неће Свети Сава допустити да његов народ нестане, макар да неће дати да нестанемо као кукавице које гледају док их чисте са Косова и Метохије. Изгледа да ни Свети Сава неће преко онога што смо сами спремни да урадимо. А то је тренутно – ништа

Криво ми је што сам годинама говорио сународницима да је оно што се дешава – издаја, да дајемо све што имамо ни за шта: за робовски статус у Србији и Српској, за несигирне и лажне наде о томе да ћемо “бити спремни када дође час”. Увјеравали су ме пријатељи и познаници да се чека тренутак, да морамо да ојачамо, да нико неће издати када дође до часа, а најмање власт и њене вође. Пола њих је знало да ће издати јер су већ тада мијењали душу за новац а пола су и сами себе и нас увјеравали. И узладу је било цртати и кумити и опомињати. Овако је како јер смо се као народ измијенили. Пристали на компромис и компримисе. И нас туце идеалиста ту никад ништа није могло.

Сада је тако како је. Када се један народ не одбрани као народ, не треба да се чуди што ће му узети земљу. Можда се неко надао да ће парчање Србије ићи са Југа на даље, од Прешева према Новом Пазару или од Суботице према Земуну. Ни то није искључено када смо већ показали да уз дернек-национализам може да прође коначно угушење Србије на Косову – крај који је потписан још 2013. и запечаћен 2024. Но то што ће нам узети Јадар – да ли власт или опозиција, неважно – не смије да чуди народ који је себи мрмљао у браду да “има и горе” када су нам узимали Газиводе. И не морам бити пророк да схватим да неће бити лако ни сачувати ово мало снаге и слободе што имамо у Српској, поред самљевеног народа и олигархије без образа и памети.

У дану када се зулум шиптарске полиције на Сјеверу догађа зато што се већ једанаест година “купује вријеме” за “одсудни час”, нема више шта да се пише и напише. И иначе: коме и чему? Годинама сам себи понављао да неће Свети Сава допустити да његов народ нестане, макар да неће дати да нестанемо као кукавице које гледају док их чисте са Косова и Метохије. Изгледа да ни Свети Сава неће преко онога што смо сами спремни да урадимо. А то је тренутно – ништа.

(Покрет за одбрану Косова и Метохије)