Demografski bum u Africi i pad fertiliteta u ostatku sveta - ekonomske posledice

Po projekciji OUN, globalna populacija će do 2100. godine porasti na 10,2 milijarde, pri čemu će porast od čak 147% u Africi nadoknaditi pad od 5% u Americi, Evropi i Aziji. Dakle, najveći demografski izazov našeg vremena nije pad fertiliteta u bogatim zemljama, već eksplozivan rast stanovništva u mnogim od najsiromašnijih ekonomija sveta, posebno širom Afrike.

Kako se globalni fertilitet više nego prepolovio u poslednjih 60 godina i nastavlja da opada, zemlje uhvaćene u zamku niskog fertiliteta će se suočiti sa rastućim troškovima penzija i zdravstvene zaštite. Izvesno je da manji broj rađanja i niži obim populacije znači i manje radnika, štediša i potrošača, što može voditi usporavanju ekonomske aktivnosti. U istom pravcu mogao bi da deluje potencijalni manjak istraživača, pronalazača, naučnika, odnosno onih koji kreiraju inovacije.

Spor ili negativan rast stanovništva jedne države u odnosu na druge zemlje može se pretvoriti u manju vojnu moć i politički uticaj na svetskoj sceni (neki istoričari pripisuju poraz Francuske 1871. u Francusko-pruskom ratu niskom fertilitetu i sporoj stopi rasta stanovništva, koja je proistekla iz rane i široko rasprostranjene upotrebe kontracepcije među bračnim parovima u toj državi).

Većina zemalja Evrope, posebno njenog istočnog dela, koji uglavnom ima negativne neto migracije, se već suočava sa smanjenjem stanovništva i posledičnim rastućim fiskalnim pritiscima po osnovu povećanog udela onih starijih od 65 godina prema radno aktivnom stanovništvu. Kako se ovi trendovi nastavljaju, penzioni sistemi će biti pod pritiskom, dok će nedostatak radne snage postati akutniji problem.

Ulice Tokija, Japan, jun 2025.

Referentne projekcije ukazuju da će pad stope fertiliteta u većem delu sveta tokom naredne četvrtine veka dovesti do globalnog demografskog pomeranja koje će imati dalekosežne društvene i ekonomske posledice. Čak tri četvrtine zemalja će se suočiti sa padom stope rađanja do 2050, dok će povećanje populacije biti koncentrisano u slabo razvijenim državama podsaharske Afrike i Azije, koje se već suočavaju sa akutnim pretnjama od nedostatka resursa i klimatskih promena. Do 2100. godine samo šest zemalja će imati stope fertiliteta dovoljne za prostu reprodukciju populacije, dok će se iste godine u podsaharskoj Africi rađati svaka druga beba na svetu.

Globalni pad fertiliteta

Globalni pad fertiliteta

Iz načina na koji su „frejmovane“ prethodno iznete teze može se izvesti zaključak da je opadanje fertiliteta i populacije nužno loše. S tim povezano, opadajuća stopa fertiliteta se neretko predstavlja kao nadolazeća kriza, te se niske stope fertiliteta u Evropi (1,4) i Severnoj Americi (1,6) rutinski prikazuju kao dokaz „stagnirajućeg“ društva koje pati od demografske „iscrpljenosti“.

Međutim, u proteklih pola veka u svakom društvu koje kombinuje ekonomski prosperitet, dobro obrazovanu žensku populaciju i pristup bezbednoj i pristupačnoj kontracepciji, stope fertiliteta pale su ispod „nivoa zamene“ (od 2,1 deteta po ženi). Kako su se obrazovanje žena i pristup kontracepciji širili, niska fertilitetnost je postajala sve češća.

Stopa fertiliteta u najmogoljudnijoj zemlji na planeti – Indiji – sada iznosi 1,96; Latinska Amerika i Karibi, Vijetnam, Malezija i Turska su takođe pali ispod „famoznih 2,1“ tokom poslednjih godina. Sličan obrazac se javlja i unutar samih država – stope fertiliteta u tri ekonomski najrazvijenije indijske savezne provincije – Gudžarat, Maharaštra i Karnataka – ispod su praga zamene, dok su u siromašnijim provincijama, kao što su Utar Pradeš i Bihar, 2,4 i 3,0.

Park u Pekingu, Kina, avgust 2023.

Najbrže rastuće ekonomije na svetu u proteklih 50 godina – Južna Koreja, Kina, Tajvan i Singapur – dostigle su najniže stope fertiliteta, u rasponu od 0,8 do 1,2 deteta po ženi. Nasuprot tome, najviše stope fertiliteta se nalaze tamo gde je siromaštvo ili su prava žena ozbiljno ograničena, kao što su podsaharska Afrika (4,26) i Avganistan (4,76).

Upozorenja o padu fertiliteta često se fokusiraju na koeficijent zavisnosti starijih osoba – broj penzionera u odnosu na ekonomski aktivno stanovništvo („dependency ratio“). U zemljama gde je pad fertiliteta počeo najranije, procenjuje se da će odnos ljudi starijih od 65 godina i radno sposobnih osoba (starosti 15-64) porasti sa oko jedne četvrtine danas na polovinu do 2050.

Ipak, ova široko korišćena mera implicira da će starosna granica za penzionisanje ostati fiksna uprkos porastu očekivanog životnog veka. Naime, ako se starosna granica za penzionisanje postepeno povećava tako da udeo odraslog života provedenog na radu i u penziji ostane približno stabilan, značajan deo porasta „dependency koeficijenta“ – oko polovine u slučaju Britanije – bio bi eliminisan. Dodatno, ovaj indikator ignoriše činjenicu da su deca takođe izdržavana lica, što znači da niži fertilitet smanjuje širu verziju ovog indikatora, koja uključuje i one do 15-19 godina (dok ta deca ne uđu na tržište radne snage).

Dom za negu starih lica u Vigstonu, Velika Britanija, april 2020.

Ključ je u rastu produktivnosti

Ipak, pad fertiliteta i starenje populacije znači povećanje broja penzionera u odnosu na radnike. Međutim, ključno pitanje je da li rast produktivnosti može nadoknaditi razliku, kao što je to bilo do sada. Godine 1800. stope zavisnosti u starijim godinama bile su blizu nule, jer je većina ljudi radila od detinjstva do smrti. U današnjim razvijenim ekonomijama, na svakog radnika dolazi oko 0,4 penzionera, od kojih svaki ulazi na tržište radne snage mnogo kasnije u životu i radi mnogo manje sati godišnje nego njihove kolege početkom 19. veka.

Udeo radnih sati nakon 15. godine opao je za najmanje 60%, ali je BDP po glavi stanovnika razvijenih ekonomija povećan 15 puta. Ovo je, naravno, posledica izuzetne sposobnosti čovečanstva da poveća produktivnost.

U predindustrijskim društvima, većina ljudi je radila u poljoprivredi, radeći više od 60 sati nedeljno samo da bi proizvela dovoljno hrane za preživljavanje. U razvijenim ekonomijama danas, manje od 3% odraslih radnog doba – koji rade mnogo manje sati – proizvodi dovoljno hrane da prehrane ne samo sebe već i penzionere, decu i tinejdžere, koji više ne moraju da rade.

Fabrika mobilnih telefona, Ningbo, Kina

Isto važi i za industriju, koja trenutno zapošljava manje od petine radne snage u razvijenim ekonomijama. Tako 125 miliona fabričkih radnika u Kini proizvodi 30% svih proizvedenih dobara koje koristi 8,2 milijarde ljudi u svetu, dok će automatizacija zasnovana na robotima brzo smanjivati taj broj čak i dok proizvodnja nastavlja da raste. U proizvodnji, na primer, svih pametnih telefona, laptopova i tableta na svetu zaposleno je manje od 15 miliona ljudi, što je mali deo globalne radno sposobne populacije od pet milijardi.

Uloga veštačke inteligencije

Na prvi pogled, veštačka inteligencija može izgledati samo kao još jedan alat za automatizaciju sve šireg spektra zadataka, ali njen kapacitet samoučenja čini više od toga – ne samo tehnologijom koja može povećati produktivnost, već može snažno ubrzati tehnološki napredak. Ovaj transformativni potencijal je osnova optimističnih projekcija ekonomskog uticaja veštačke inteligencije, pri čemu pravi vernici predviđaju da bi mogla da automatizuje skoro sve poslove, višestruko povećavajući prosečni godišnji privredni rast u poređenju sa prosekom od 2,8% u 20. veku.

Ipak, postoje dobri razlozi da se takva optimistična predviđanja uzmu sa velikom rezervom, posebno ona koja sugerišu da će se brzi dobici u produktivnosti snažno odraziti na BDP. Ali, očigledno se krećemo ka budućnosti u kojoj mašine mogu da obavljaju većinu ljudskih poslova.

Bruklinski most, Njujork, januar 2024.

Do 2100. svu hranu na svetu moglo bi da proizvodi manje od 1% svetske populacije, a proizvodnja, transport i logistika mogli bi zahtevati slično mali deo radne snage. Mnogi ljudi mogu ostati zaposleni u ovim sektorima, ali samo zato što visoke stope fertiliteta u siromašnijim zemljama i dalje generišu višak radne snage spremne da radi za veoma niske plate, a ne zato što je to tehnološki neophodno.

Kada su u pitanju kancelarijski poslovi, čovečanstvo je pokazalo gotovo neograničen kapacitet za izmišljanje zadataka posvećenih konkurenciji sa nultim zbirom, posebno u oblastima kao što su marketing, prodaja, lobiranje i finansije. Ali veštačka inteligencija je i dalje spremna da automatizuje značajan deo – otprilike oko jedne trećine poslova koji uključuju ponavljajuće zadatke poput prikupljanja i obrade informacija.

Zadatke koji zahtevaju ručnu koordinaciju, finu motoriku i fleksibilnost biće mnogo teže automatizovati (roboti su i dalje prilično nesposobni u nečemu tako jednostavnom kao što je punjenje mašine za pranje sudova; vodoinstalateri i električari verovatno neće biti zamenjeni uskoro). Ali čak i ovde pitanje je gotovo sigurno „kada“, a ne „da li“.

Humanoidni robot „Mornin“ kao prodavac na Sajmu automobila u Kuala Lumpuru, Malezija, maj 2025.

Čak i u sektoru zdravstva i socijalne pomoći manjina odrađenih sati uključuje emocionalno važnu interakciju licem u lice. Procene su da bi 36% odrađenih sati u ovom sektoru moglo biti automatizovano pomoću već postojećih tehnologija, što implicira da pronalaženje dovoljnog broja radnika neće biti veliki izazov.

U svetu gotovo neograničene automatizacije pitanje je da li će biti dovoljno posla da svi dobro zarađuju za život. Međutim, kakav god da je odgovor, apsurdno je brinuti se o nedostatku radnih mesta, a istovremeno se plašiti da će nas niska plodnost ostaviti sa premalo radnika.

Veštačka inteligencija će ubrzati rast produktivnosti, ali je problem da će dobici uglavnom otići ka vlasnicima kapitala i malom broju visokokvalifikovanih programera, dok će plate nižekvalifikovanih radnika pasti.

U svetu gotovo potpune automatizacije, lako je zamisliti malu bogatu elitu koja zapošljava armije nisko plaćenih radnika da se brinu o baštama, organizuju zabave, pružaju ličnu negu i šetaju pse, za plate toliko niske da njihova zamena mašinama ne bi bila isplativa.

Roboti "Dinsaw" za zdravstvenu zaštitu i usluge starijim licima, Bangkok, Tajland, jul 2023.

Ali plate u takvom svetu će i dalje odražavati ravnotežu između rada i kapitala: što je veća radna snaga u odnosu na kapital, to će plate pasti niže. Suprotno tome, ako niska plodnost dovede do postepenog smanjenja stanovništva, plate za radnike sa nižim prihodima će verovatno biti barem nešto veće.

Zablude o „demografskoj dividendi“

Empirija ukazuje da stalno visok fertilitet često dovodi do sporog rasta prihoda i široko rasprostranjene nezaposlenosti. Naime, održivo povećanje prihoda po glavi stanovnika zavisi od povećanja kapitala po radniku – fizičkog (infrastruktura i oprema) i ljudskog (obrazovanje i veštine radne snage). Brzi rast stanovništva potkopava oba, ograničavajući ulaganja u obrazovanje, smanjujući fizičku infrastrukturu po glavi stanovnika i onemogućavajući dovoljno brzo stvaranje radnih mesta da bi se apsorbovali novi radnici.

Istorijski gledano, spor rast ili pad populacije koristio je radnicima, a štetio vlasnicima kapitala. Pad evropskog stanovništva nakon Crne kuge 1348. godine doveo je do povećanja realnih plata i smanjenja zakupnina zemljoposednika. Ova povećanja plata su takođe podstakla inovacije, stavljajući severozapadnu Evropu na put ka održivom poboljšanju životnog standarda.

Protest protiv problema na tržištu stanovanja i visokih kirija u Amsterdamu, septembar 2021.

Dodatno, rastuća populacija podstiče rast troškova života i proširuje nejednakost, pre svega povećanjem troškova stanovanja, što su u proteklih 20 godina iskusile mnoge zemlje. Ovo je delimično rezultat ekonomskog prosperiteta. Naime, kako automatizacija smanjuje troškove mnogih dobara i usluga, domaćinstva posvećuju veći deo svojih prihoda konkurenciji za oskudne resurse poput stanovanja i zemljišta. Studije ukazuju da imigracija i veće stope nataliteta proizvode praktično isti efekat na rast cena stanova na duži rok.

Indikativna je slika savremene Indije, čija je ekonomija brzo rastuće ostrvo visoke produktivnosti okruženo ogromnim okeanom nezaposlenosti sa niskim prihodima, pri čemu je veliki deo radno sposobnog stanovništva isključen iz „priče“ o rastu zemlje. Da je fertilitet opao ranije, Indija bi danas imala višu stopu zaposlenosti i prihod po glavi stanovnika.

S druge strane, demografska putanja Afrike je očigledno neodrživa. Između 1990. i 2020. BDP po glavi stanovnika u podsaharskoj Africi rastao je za 0,9% godišnje – tempo toliko spor da ekstremno siromaštvo može da traje još dugo. Naime, radno sposobno stanovništvo regiona poraslo je sa 206 miliona u 1990. na 580 miliona danas.

Ulični oglasi za posao, Lagos, Nigerija

Umesto da proizvede demografsku dividendu, ovaj populacioni bum je podstakao krizu nezaposlenosti (procenjuje se da je 93% radno sposobnog stanovništva Nigerije nezaposleno ili zaglavljeno u neformalnoj ekonomiji, dok je čak i u Južnoj Africi – najnaprednijoj ekonomiji regiona – 35% radnika van formalnog zaposlenja).

Predviđa se da će stanovništvo radno sposobnog doba u podsaharskoj Africi porasti na 1,1 milijardu do 2050. i 1,9 milijardi do 2100. Ali u svetu gde se većina poslova može automatizovati, nema šanse da će tako veliki broj ljudi biti apsorbovan u visokoproduktivne poslove.

Optimalni fertilitet

Ako bi Južna Koreja održavala svoju trenutnu stopu od 0,8 na neodređeno vreme, odnos penzionera i radnika bi na kraju porastao sa 0,3 na oko 1,5 – teret koji čak ni veliki tehnološki napredak možda neće nadoknaditi. Dok će izuzetno niske stope fertiliteta u istočnoj Aziji zaista stvoriti ozbiljne izazove ako se održe unedogled, stope fertiliteta u rasponu od 1,5-1,9 su verovatno pogodnije za ljudsku dobrobit od onih iznad praga zamene od 2,1.

Mumbaj, Indija, januar 2025.

Naravno, ključno pitanje je da li će se pad stopa fertiliteta zaustaviti ili će se trend pada nastaviti, za šta ima puno indicija. Održavanje globalne stope fertiliteta na 1,75 bi impliciralo pad stanovništva od oko 30% tokom narednih sto godina – dovoljno da ublaži nejednakost koju će veštačka inteligencija gotovo sigurno pojačati, a da istovremeno smanji pritiske na životnu sredinu bez gušenja inovacija.

Sudeći po projekciji OUN to se neće desiti skoro, budući da će globalna populacija porasti na 10,2 milijarde do 2100. godine, pri čemu će porast od čak 147% u Africi nadoknaditi pad od 5% u Americi, Evropi i Aziji.

Dakle, najveći demografski izazov našeg vremena nije pad fertiliteta u bogatim zemljama, već eksplozivan rast stanovništva u mnogim od najsiromašnijih ekonomija sveta, posebno širom Afrike.

Pijaca u Nijameju, Niger, avgust 2023.

Jasno je da su proizvodne karakteristike stanovništva važnije od njegove veličine, kada su u pitanju kapaciteti za kreiranje znanja i inovacije. Broj zdravih i dobro obrazovanih ljudi predstavlja ljudski kapital koji doprinosi napretku u znanju determinišući tehnološki napredak i ekonomski rast.

Dodatno, pad stanovništva može poboljšati društvenu dobrobit ako smanji pritiske na životnu sredinu, kroz manje zagađenje zemljišta, vazduha i vode, usporene klimatske promene, sprečavanje gubitka biodiverziteta.

Postoje mnoge prednosti država koje imaju opadajući broj ljudi i koje stoga neće doživeti fiskalnu ili socijalnu katastrofu. Ekonomisti su već osporili mit da je povećanje stanovništva esencijalno za ekonomski rast (ključni pokazatelj je BDP po stanovniku, a ne ukupan BDP, jer on čini pojedinca bogatijim).

Napredak u ljudskom razvoju i pad nataliteta

Studije ukazuju da je od Venecije, odnosno 11. veka, ostvarena veoma mala korelacija između ekonomskog rasta i povećanja broja stanovnika i da su najvažnije bile inovacije i specijalizacija. Više ljudi i veća stopa prirodnog priraštaja uglavnom znače više siromaštva, a ne više bogatstva, što pokazuje primer Afrike danas.

Čak i za Kinu, gde je rast populacije odigrao veliku ulogu u ukupnom rastu BDP-a, istraživanja ukazuju da je veći značaj imalo snažno povećanje ulaganja u socijalni kapital (od početka reforme 1979).

Dakle, rast populacije ne vodi porastu bogastva, već stvaranje bogatstva dovodi do stagnacije ili, pak, opadanja broja stanovnika, što je naravno posledica socijalnih, a ne ekonomskih faktora.

Soveto, Južna Afrika

U slobodnom društvu, fertilitet ne bi trebalo da određuju političari ili ekonomisti, već pojedinci, posebno žene. Otkrivene preferencije iz proteklih pola veka su više nego jasne: u svakoj razvijenoj ekonomiji gde ljudi imaju slobodu da biraju, stope fertiliteta se stabilizuju znatno ispod 2,0.

Od Irske do Južne Koreje, empirija ukazuje da kada ljudi postanu bogati i dovoljno slobodni da biraju, oni biraju individualizam. Ljudi žele veće porodice, ali ne toliko koliko žele slobodno vreme i višak novca

Čak i uz efikasne pronatalitetne politike, malo je verovatno da će stope fertiliteta porasti iznad raspona od 1,5-1,9 koji je primećen u mnogim razvijenim zemljama tokom poslednjih 50 godina, uključujući i one sa odličnim sistemima brige o deci i obilnom ponudom pristupačnih stanova.

Od Irske do Južne Koreje, empirija ukazuje da kada ljudi postanu bogati i dovoljno slobodni da biraju, oni biraju individualizam. Ljudi žele veće porodice, ali ne toliko koliko žele slobodno vreme i višak novca, odnosno ne toliko koliko žele da žive u gradu po svom izboru ili da budu u vezi koja je zabavna, a ne samo stabilna.

(RTS)