Briselska deklaracija o nestalim osobama između Srbije i „Kosova“ ili nepodnošljiva lakoća poigravanja sa državom

Poslednji u nizu ustupaka u procesu koji već svi jasno prepoznaju kao izdaju Kosova i Metohije, predstavlja usvajanje Deklaracije o nestalim osobama, koju su dogovorili predstavnici Srbije i tzv. Kosova. Ovakav čin, svakako nije prvi, a – izvesno je neće biti ni poslednji u urušavanju državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, ali nosi sa sobom drugu vrstu posledica koje nisu zanemarljive. Razlozi humanosti – posebno nakon ratnih sukoba, uvek nameću potrebu bavljenja problemom nestalih lica, čak i kada se svedu na politički dogovor sa ciljem priznanja legitimiteta jednoj strani. Međutim, „Deklaracija iz Brisela“ od 02. maja 2023.godine sa sobom nosi novu dimenziju sagledavanja događaja iz prošlosti sa izvesnim reperkusijama u budućnosti.

Suštinski najvažniji, ujedno i najkobniji segment novog usaglašavanja prestavlja određenje (koji predstavlja okosnicu poslednje Deklaracije) „lica koja su nestala pod prinudom“. Za utvrđivanje ovog esencijalnog pojma sa posledicama koje proizvodi po srpsku državu, važno je samo upućivanje značenja ovog pojma iz preambule Deklaracije da „ova Deklaracije sledi shvatanje Međunarodnog komiteta Crvenog Krsta (MKCK) o nestalim licima koja uključuje lica koja su nestala pod prinudom“.

U cilju preciznog određivanje ovog konstrukta i posledica koje nosi sa sobom ovaj pojam, relevantna je Međunarodna konvencija o zaštiti svih lica od prisilnih nestanaka („Službeni glasnik RS- Međunarodni ugovori“, br. 1/2011). U članu 2. ove Konvencije utvrđuje se (identično određenje nalazi se i u Interameričkoj konvenciji o prisilnom nestanku osoba iz 1994.):

Na političkom planu, „Deklaracijom iz Brisela“ Srbija je prihvatila sve teze tzv. međunarodne zajednice o krivici Srbije za sve što se dešavalo na Kosovu, čime su prihvaćene upravo činjenice koje su predstavljale razloge za „humanitarnu intervenciju“ odnosno agresiju na Srbiju 1999.godine. 

„Za svrhe ove konvencije, za „prisilni nestanak“ se smatra hapšenje, pritvaranje, otmica ili bilo koji drugi oblik lišavanja slobode od strane državnih organa ili lica ili grupe koja postupaju po ovlašćenju, uz podršku ili saglasnost države, nakon čega se odbija da se prizna lišavanje slobode ili se skriva sudbina nestalog lica ili mesto na kome se ono nalazi, čime se takvo lice stavlja van zaštite zakona“

Ukoliko apstrahujemo činjenicu da se ova konvencija, pa i sama Deklaracije odnosi na države, sa određenjima da se radi o postupanju „državnih organa“, ili „lica koja postupaju po ovlašćenju države“, čime je po ko zna koji put Srbija organima tzv. Kosova dala status „državnih organa“ dajući toliko potreban legalitet pobunjenicima iz Prištine, zabrinjava lakoća sa kojom je Srbija prihvatila da su lica na Kosovu u periodu od 01.01.1998.godine do 31.12.2000.godine, nestajala uz pomoć, po nalogu ili ovlašćenju državnih organa Srbije. Nije tajna, da je Viši sud u Beogradu, makar u jednom slučaju prihvatio postupanje po molbi suda tzv. Kosova.

Na političkom planu, „Deklaracijom iz Brisela“ Srbija je prihvatila sve teze tzv. međunarodne zajednice o krivici Srbije za sve što se dešavalo na Kosovu, čime su prihvaćene upravo činjenice koje su predstavljale razloge za „humanitarnu intervenciju“ odnosno agresiju na Srbiju 1999.godine. Posebno problemsko polje predstavlja činjenica da se pod prisilnim nestankom podrazumeva upravo hapšenje, pritvaranje, otmica ili bilo koji drugi oblik lišavanje slobode od strane državnih organa. Ukoliko, pređemo na teren normi humanitarnog prava (zajednički član 3. Ženevskih konvencija, Dodatni protokol iz 1977), pa i Statutu Međunarodnog krivičnog suda, jasno je da se radi o zločinima protiv čovečnosti.

Suštinski je sporno prihvatanje teze o odgovornosti državnih organa za sudbinu „prisilno nestalih“. Na ovaj način Srbija je prihvatila objektivnu odgovornost države za sva nestala lica za koje se – nepoznato je na koji način može utvrditi sudbina ovih lica, nezavisno od individualne odgovornosti. Tačka 19. optužnice (kasnije i u presudi) u predmetu Lazarević i dr. glasi:

„Cilj ovog udruženog zločinačkog poduhvata bio je inter alia, promena etničke ravnoteže na Kosovu u nastojanju da se obezbedi trajna srpska kontrola nad ovom pokrajinom. Taj cilj trebalo je da se ostvari krivičnim sredstvima, konkretno, široko rasprostranjenom ili sistematskom kampanjom terora i nasilja uključujući deportaciju, ubistva, prisilno premeštanje i progon, usmerenom protiv albanskog stanovništva na Kosovu, tokokm perioda na koji se odnosi optužnica. Da bi ostvarili ovaj cilj, svaki od optuženih delujući individualno i/ili u međusobnoj sprezi, te sprezi sa drugima, doprineo je udruženom zločinačkom poduhvatu, koristeći de iure i de facto ovlašćenja kojima je raspolagao“

Sa obzirom da prisilni nestanak lica, predstavlja delo koje je već normirano normama međunarodnog krivičnog prava, kao i da je ovaj argument već korišćen kao opšte mesto u dokazivanju zajedničkog zločionačkog poduhvata, potpisana Deklaracija – u svetlu postojećih osuđujućih presuda Haškog tribunala, predstavljaće dobru osnovu za obeštećenje prisilno nestalih na Kosovu i Metohiji. U širem smislu ova Deklaracija suštinski predstavlja priznanje i opravdanje zapadne politike na Balkanu, počev od razbijanja SFRJ, do otvorene oružane agresije, sankcija, manipulacija i laži. U trenutku kada se politika Zapada na Balkanu, uveliko kritički sagledava (imajući u vidu događaje u Ukrajini), veće priznanje politika Zapada nije mogla da dobije. Takođe, važno je ukazati na vremensko određenje u ovoj Deklaraciji koje se odnosi na 01.januar 1998.godine, do 31. decembra 2000.godine. Zašto su pregovarači ograničili ovaj vremenski period kada je poznato (pitajte udruženja nestalih sa Kosova i Metohije) da je dobar broj nestalih Srba i drugih nealbanaca, otet i po svojoj prilici ubijen i nakon 2000.godine.

Ograničenje u vidu pisane izjave da „termin prinudno nestali koji se koristi u Deklaraciji nije striktno pravni termin, već da naglašava okolnosti pod kojima je neko lice nestalo, bez obzira na različite pravne kvalifikacije“. Ukoliko navedena izjava predstavlja neprihvatanje ili rezervu na dogovoreni akt, onda je jasno da ista predstavlja međunarodni ugovor, čime je Srbija dodala još jedan kamen u temelje tzv. Kosova.

Deklaracija omogućava da se shodno članu 24 Međunarodne konvencija o zaštiti svih lica od prisilnih nestanaka („Službeni glasnik RS- Međunarodni ugovori“, br. 1/2011) žrtvama „prisilnog nestanka“ obezedi „pravo na odštetu i brzu, pravičnu i adekvatnu nadoknadu“ i druga prava iz oblasti „socijalnog blagostanja, finansijska pitanja“ i sl. Potpisana Deklaracija uvodi objektivnu odgovornost za oštećene u sklopu prisilno nestalih. Na isti način kako je to srpska sudska praksa nekritički, protivpravno i nerazumno prihvatila objektivnu odgovornost za zločine na Ovčari, obavezujući državu Srbiju da po principu objektivne odgovornosti isplati naknadu štete porodicama oštećenih.

Ograničenje u vidu pisane izjave da „termin prinudno nestali koji se koristi u Deklaraciji nije striktno pravni termin, već da naglašava okolnosti pod kojima je neko lice nestalo, bez obzira na različite pravne kvalifikacije“. Ukoliko navedena izjava predstavlja neprihvatanje ili rezervu na dogovoreni akt, onda je jasno da ista predstavlja međunarodni ugovor, čime je Srbija dodala još jedan kamen u temelje tzv. Kosova. Odredbe Bečke konvencije o ugovornom pmravu – jasno ukazuju da se „rezereve“ a ugovor mogu staviti u „trenutku potpisivanja, ratifikovanja, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja ugovoru“ (član 19. BKUP), kao i da su tzv. rezerve primenjive samo na međunarodne ugovore između subjekata međunarodnog prava. Na stranu sama činjenica da prosta izjava o sopstvenom shvatanju ili percepciji upotrebljenih termina, ukoliko ne prestavlja rezervu u smislu BKUP, nema apsolutno nikakav značaj (člaln 20-24 BKUP).

Izlaz iz ovakvog pristupa kao svojevrsno izbavljenje – rezervisano za domaću upotrebu nađen je u „izjavi“ kojim se negira pravni karakter pojma „prinudno nestali“ („enforced disappearance” ili „forced disappearance of persons” kako se navodi u Interameričkoj konvenciji o prisilnom nestanku osoba koja je inače prepisana u tzv. Briselskoj deklaraciji). Ma kako u očima srpskih pregovarača to izgledalo ili bilo doživljeno, ovaj termin predstavlja pravni pojam. Svaka pojava i svaki pojam sociološki, politički, antropološki postoji sam za sebe. Ali ukoliko se u jednom aktu koji predstavlja predmest usaglašavanja dva organizovana entiteta, na pojam koji je predmet usaglašavanja, uvedu prava i obaveze, političke ili pravde prirode on nužno postaje i pravni pojam.

Navedena Deklaracija od 02. maja 2023.godine, predstavlja nastavak politike predaje, sa nesagledivim posledicama. Međutim, načinjeni koraci, jasno ukazuju da su procesi u toj meri odmakli da više nisu reverzibilni. Uostalom, ako se srpsko društvo pomirilo za priznanjem tzv. Kosova, zar je problem u obeštenju tzv. Kosova.

Naime, jedan pojam može egzistirati sam po sebi, ali ali tek u odnosu na inkriminaciju ili neku drugu posledicu - ratni sukob, retribuciju ili krivičnu odgovornost – kako se navodi u Deklaraciji, kroz pereuzimanje prava i obaveza, „prinudno nestali“ postaje pravni pojam. Baš kao u pobedničkoj Deklaraciji (kojom je predviđeno osnivanje i učešće „zajedničke komisije“ kojom će predsedavati EU). Uostalom, ni ubistvo nije nužno pravni termin, ni etničko čišćenje nije nužno obeležje genocida, suverenitet može biti i filozofski pojam, terorizam može predstavljati sociološki fenomen, ali u sadejstvu sa drugim činjenicama, predviđenim pravima i obavezama, uvek se pretvara u pravni pojam. Uostalom, nije slučajno što Statut Međunarodnog krivičnog suda u članu 7(2) inkriminiše ovo postupanje kao krivično delo preuzimajući inkrminaciju iz Međunarodna konvencija o zaštiti svih lica od prisilnih nestanaka.

Navedena Deklaracija od 02. maja 2023.godine, predstavlja nastavak politike predaje, sa nesagledivim posledicama. Međutim, načinjeni koraci, jasno ukazuju da su procesi u toj meri odmakli da više nisu reverzibilni. Uostalom, ako se srpsko društvo pomirilo za priznanjem tzv. Kosova, zar je problem u obeštenju tzv. Kosova.