Ипак, уместо да „експлодирају“ на овим изборима, уместо да једном агресивном кампањом подсете колико су суштински у свему били у праву, а колико су странке власти дубоко грешиле (и колико сада дубоко греше), деессесовци су водили неамбициозну, млаку и досадну изборну кампању.

Изгледом, али и вербалном и невербалном комуникацијом доста подсећа на Слободана Милошевића, а његови говори на предизборним скуповима у Нишу, Суботици и Београду имају доста сличности.

Како то да печатовско-видовњачка артиљерија није посумњала да су, на пример, Двери „пројекат смишљен у западним кухињама да потопи, или макар угрози Коштуницу и радикале“, а да има и подршку демократа због наде да ће тако, евентуално, смањити СНС за неколико процената?

Не знам колико је уопште потребно објашњавати порекло ове тачке, ако знамо да скоро све медије у Србији или поседује, или контролише страни капитал.

Весни Ракић-Водинелић је преостало да буде гневна на РИК, а да Управни суд прогласи недовољно трезним јер се „тек разбудио из реформског мамурлука“. Биће да државне институције још нису сасвим глајшалтоване  по рецептури „гвоздене метле“.

До урушавања ће пре или касније морати да дође, јер огроман број младих данас жели да постане део бирократског и/или безбедоносног апарата државе, а власт се труди да те апетите испуни стварањем свакаквих државних органа и агенција.

НОПО би требало, по мени, да има идеологију која ће окупити све оне који су одлучни да се боре за такав систем друштвених односа у чијем је центру човек, а потом држава и нација, а не профит. То мора да буде систем који ће бити резистентан на корупцију, у коме ће бити сигурни сви грађани, а не само они који плаћају приватно обезбеђење.

Шта, дакле, остаје истински патриотски оријентисаном грађанину Србије на предстојећим изборима? Постоје алтернативе: Двери и листа НОПО, за које се може рећи да су доследни својим циљевима иако су практично маргинализовани у средствима јавног информисања.

Негативан имиџ Србије ипак није утицао на посету бившег градоначелника Њујорка "Њујорку Балкана". Иако су коментари његове посете у Србији претежно емотивни, Ђулијани је у Београду, свакако нашао свој интерес.