Чак и у самом извештају о укупним резултатима избора има неправилности - број бирача који су гласали већи је од броја гласачких листића у гласачким кутијама (где су завршили гласачки листићи тог „вишка“ бирача – једино да су их неки бирачи однели кућама?!).

Један од најдрагоценијих успеха нашег нараштаја јесте у томе што је учинио да Андрићева ћуприја буде довољно широка, а Дрина довољно плитка. Очување те реалности представља данас један од наших најзначајнијих завета.

Поздрављам свако смањење броја запослених у ванпривредном сектору, па тако и смањење броја посланика Народне скупштине. Али ако се истовремено са смањењем броја посланика не приступи и промени изборног система – џаба кречимо.

Све озбиљне политичке анализе показују да је средишно место и главно чвориште неодговорности у политичким партијама и начину како оне функционишу у нашем друштву. Саставни део овог процеса је и деловање провладиних економских експерата, партијских маркетиншких стручњака и спин-делатника.

Чињеница да је Демократска странка изгубила и председничке и парламентарне изборе доноси многе изазове јер је ДС требало да буде политичка снага која ће гарантовати стабилизацију и консолидацију демократије у српском друштву.

Већ дуго, још од почетка деведесетих, а посебно одмах после 5. октобра, политичка елита располутила је српско друштво на „ми и они“. Шта их је руководило да „почине такав грех“ и Србију доведу на руб политичке нестабилности, отварајући бреше за стране утицаје и уцене као мало где на европском простору?

Видели смо на, буквално историјским, изборима 2012. да је „Осовина Берлин-Париз-Брисел“ рачунала на традицију српског полтронства и пре свега опортунизма. И нису погрешили.

Овај фалсификат је још грубљи и бесмисленији утолико што ја заиста не мислим да је немогуће да господин Тадић буде кандидат ДС за председника владе, али свакако не мислим – нити би ико нормалан то могао рећи – да би „свако друго решење било у великој мери нелогично“.

Демократска странка није само изгубила изборе, нити је њен пораз последица једино економске кризе. Она је изгубила кредибилитет демократске партије, дочекујући новог председника Србије као неког ко припада ратно-хушкачком миљеу.

На овим изборима прави пораз доживела је проруска опција и проруски оријентисана Србија. Српска радикална странка, која је била најпринципијелнија у својим ставовима, доживела је, нажалост, убедљив пораз.