А једино су умови са истанчаним смислом за мучење били у стању да једног од најистакнутијих србомрзаца на Балкану поставе за нашег главног надзорника на путу ка ЕУ. Како је време пролазило, тако је и г. Кацин напредовао. Бивао је министар у неколико наврата, затим је стигао и у ЕУ, у којој је посланик већ више година.

Истина, нико у Србији, тада није ни знао ни чуо за Дарка Шарића, али очито да су „жути“, од којих је већина есенција и оличење поштења (питајте у ЦЗ-у, рецимо), осим верватно новог тон мајстора првог потпредседника, и вечитог директора полиције Милорада Вељовића, али ко зна он зна, а ко не зна?

Нова власт је испољила невероватну брзину и лакоћу у уобличавању свега што је претходна парафирала са образложењем да све што је парафирано представља међународни уговор. 

То је највећи изазов пред којим се и данас налази не само премијер ове земље, зато он мора пре свега да схвати да га његов положај условљава и његово понашање које се не може сводити на неубедљиво и често недуховито „шармирање“ наше јавности.

Нити значи да је Демократској странци потребна нова политика. Напротив. Циљ је частан и исправан. И ми од њега не смемо да одустанемо. Потребно је да се вратимо својим основним принципима, идејама и вредностима око којих смо своју политику и изградили.

Реакције на догађаје са спомеником биле су униформне, скоро школски примери уобичајеног деловања невладиног сектора. Ко год се о том догађају огласио, проговорио је скоро идентичном реториком, која је, занимљиво, подсећала на ставове из саопштења Велике Британије. 

Предлогом „резолуције о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе (ПИС) на КиМ“ постало је још јасније да „српска“ власт не само де факто, већ и де јуре признаје независност Косова.

Питање је само да ли ће црква остати доследна у свом крсташком рату против сексуалне револуције и у својим редовима. Постоји основана сумња да ова пошаст није ендемски везана само за католичко свештенство, већ и да ортодоксни клер није имун ни на порнграфију, нити на бизнис.

Ако се неком живи овде, нема разлога за одлазак. Нисмо најгора земља на свету. Највећи парадокс је у томе што су, колико сам разумео, они који су одговорили Ћосићу заправо левичари.