Jасно је да се наш данашњи однос према Јасеновцу, као месту највећег српског страдања, није озбиљније променио, а о томе сведочи и очита маргинализација изложбе о Јасеновцу 1941-1945.година

Власт бројем посланика несумњиво може да промени Устав – парламент је политички једнообразан, а страначки апарат организационо кадар да своје бираче мотивише да изађу на референдум. Стога чуди да се у овај поступак закорачило готово нечујно, као да се Устав мења тек реда ради, а не да је реч о најважнијем државном послу. 

Kада је Хрватска ушла у ЕУ (2013) и као једина западнобалканска земља напустила ово друштво, више није било никаквог географског смисла да остане овај заједнички назив

Вишестраначки систем у Србији  фактички је  престао да постоји. Једна партија, Српска напредна странка (СНС), и њен лидер, Александар Вучић, имају сву власт у својим рукама

Прича са „државним ударима“, „атентатима“ и „прислушкивањем“ има сличну психолошки-мотивациону и интегративну функцију. Нема сумње да ће се то пре или касније завршити као у оној причи о баби и вуку. На крају им нико више неће ништа веровати, чак и ако случајно буду у праву.

Вучић се на власти одржава захваљујући подршци спољног фактора – који га је, уосталом, на власт и довео – као и захваљујући политичкој контроли свих друштвених и финансијских токова, те медијској манипулацији и перманентном залуђивању широких бирачких маса

Можда је свесрпски вођа, свезнадар и суперстар и о поменутом услову ЕК већ три пута питао Меркелову, али одговора још није добио или је, пак – у ћутању сигурност. Па ћемо о томе бити обавештени тек када на ред дође нова епизода Вучићевог “косовског јуначења” са почетка овог текста или када на ред, после Косова*, дође Република Српска? 

Након три деценије многостраначја и после толиких изборних циклуса, нелегалних и октроисаних избора - политички плурализам опет не станује у Србији

Као свој скроман допринос, предлажем слоган „Последња шанса“. За Њега и Његове, за све нас, за Србију. И, то све у кондиционалу – све под условом да одлучи да испуни своју, у три године, три пута дату реч, али и уставну обавезу и, као председник Републике, повуче се са места председника Ес-ен-еса.

 О оваквим непримереним и неприхватљивим генерализацијама и искључивим осудама није се огласила самопрокламована антифашистичка и грађањистичка јавност, напротив, они су листом устали у одбрану права на слободу мишљења Динка Грухоњића који се у свом тексту служи најприземнијим и неаргументованим уопштавањима и дисквалификацијама