Највећи плејбој светске политике

Британски медији очекивали су да ће Силвио Берлускони, председник италијанске Владе који већ годинама иде на живце Западној Европи а посебно Лондону, морати да се повуче са власти због недавног сексуалног скандала. Када се то, међутим, није догодило, нашли су се у чуду, питајући се како је могуће да Берлускони из целе афере изађе не само неуздрман, него чак и популарнији него раније.

На крају, неутралном посматрачу може да буде нејасно само једно: због чега су острашћени енглески новинари веровали да ће Италијани да се наљуте на шефа своје државе само због тога што се понаша потпуно италијански? Јер, Берлускони све време ради управо то – Италијани су слаби не лепе жене, а Берлускони је најчешће окружен атрактивним дамама; Италијани воле луде проводе, а Берлускони редовно организује дивље журке за пријатеље и сараднике; Италијани су луди за фудбалом, а Берлускони је власник и председник Милана, једног од њихових највећих и најуспешнијих клубова; Италијани су, у крајњем случају, патентирали организовани криминал, па то што Берлускони повремено (можда!) загази у нелегалне активности, или "искриви закон" тако да његове пословне махинације остану ван домашаја истражних органа, никако не може да му угрози  популарност код широких народних маса.

"Са своје 72 године, Берлускони неће отићи док га Господ не узме", разочарано пише колумниста лондонског "Гардијана", један од оних који не могу да се начуде премијеровом опстанку на положају упркос сведочењима да је Силвио често користио агенције за пословну пратњу.

У држави која је од Мусолинија наовамо, дакле за последњих шест и по деценија, променила тачно 60 влада, можда би било необјашњиво да неком другом политичару, који личи на своје колеге из осталих европских земаља, јавност опрашта приватне афере. Али, када је реч о Берлусконију, највећем плејбоју светске политике у 21. веку, логично је што је његова гранитна популарност у отаџбини отпорна на скандале.

"Узоран" брак 

Силвио Берлускони рођен је 29. септембра 1936. године у Милану, у породици средње класе. Отац Луиђи био је банкарски службеник, док је мајка Розела радила као секретарица. Луиђи и Розела добили су после њега још двоје деце: ћерку Марију Франћеску (рођена 1943, преминула ове године) и сина Паола (1949. годиште).

У односу на све оно што му се касније дешавало у животу, Белусконију су детињство и младости били прилично досадни периоди. И врло нетипични за њега – све је радио "по пропису": после основне и средње школе, уписао је правни факултет у Милану, на којем је дипломирао 1961. године. Дипломски рад био је на тему правних аспеката оглашивања, што је област на којој ће касније и изградити своју пословну империју.

Почетком ове године, на француско-италијанском самиту, Берлускони је у разговору са француским председником Николом Саркозијем рекао да је једно време студирао и на Сорбони. Руководство Сорбоне је реаговало званичним обавештењем да немају никакве податке о студенту Силвију Берлусконију из тог периода, али да је могуће да је Италијан похађао неки од летњих курсева, тако да је његов наводни боравак у овом париском предграђу остао врста мистерије.

Његов брак са Вероником био је још већи спектакл, у којем се не зна ко је кога више варао и јавно понижавао. Берлусконијеви швалерски подухвати углавном су документовани, али ни Вероника није била имуна на ванбрачне излете.

На Сорбони или не, тек, за време студија Берлусконију је хоби била музика, тачније контрабас. Додуше, као и од свега осталог, Силвио је од хобија умео да прави и паре. Са групом у којој је тада свирао често је наступао на великим туристичким бродовима, што му је био драгоцен приход у студентским данима.

Убрзо после дипломирања, 1965. године, оженио се Карлом Елвиром Дал Ољом, која му је родила двоје деце, ћерку Марију Елвиру (рођена 1966.) и сина Пјера Силвија (1969). Са Карлом је званично био у браку све до 1985, али је њихова заједница последњих неколико година био само мртво слово на папиру. Почетком осамдесетих, наиме, Силвио је почео да се забавља са глумицом Вероником Ларио, која му је родила троје деце: ћерке Барбару и Елеонору и сина Луиђија. Мала Барбара је чак рођена 1984, дакле, док је Силвио званично још био у браку са Карлом Елвиром.

Крајем 1990. године Берлускони сe оженио Вероником Ларио, што је, насупрот његовом првом венчању, био друштвени спектакл у Италији, јер је Силвио у међувремену постао јавна личност, као један од најбогатијих људи у држави. Његов брак са Вероником био је још већи спектакл, у којем се не зна ко је кога више варао и јавно понижавао. Берлусконијеви швалерски подухвати углавном су документовани, али ни Вероника није била имуна на ванбрачне излете. Сумња се да јој је један од љубавника био и политичар Масимо Каћари, доктор филозофије и актуелни градоначелник Венеције. Каћари је, као заклети левичар (раније је био истакнути члан Комунистичке партије Италије), један од најогорченијих политичких противника Силвија Берлусконија, али са његовом женом изгледа није имао превише несугласица. Уосталом, Вероника се није устезала да се јавно супротставља политици свог супруга, као што се овај није устезао да пред новинарима говори о њеној афери са Каћаријем...

Вероникин и Силвиов брак прерастао је последњих година у ружни и јавну свађу, нарочито интензивну после журке за високе званице, организоване јануара 2007. поводом доделе годишњих награда на једној његовој ТВ станици. Према бројним извештајима са журке, Берлускони је отворено флертовао са неколико жена, међу којима је била и Мара Карфаљо, бивша плесачица и манекенка (а сада министарка за једнака права у његовом новом кабинету). Тада 70-годишњи Силвио је, према наводима из штампе, рекао 39 година млађој Мари:

- Да нисам ожењен, одмах бих се женио тобом!

А некој другој девојци је добацио: "Са тобом бих ишао где год пожелиш".

Вероника је после овог скандала послала отворено писмо римској "Републици", левичарском дневном листу који врло оштро критикује Берлусконија. У том писму, затражила је од свог супруга да јој се јавно извини, јер јој нарушава достојанство флертовањем са другим женама и неукусним коментарима. Неочекивано, Силвио ју је послушао и, само неколико сати после њеног писма, објавио је своју поруку јавности, у којој је рекао да му је жао због свега што је радио на спорној журци.

Почетком ове године, међутим, никакво јавно извињење више није могло да умилостиви Веронику, која је, према незваничним али врло поверљивим изворима, 3. маја поднела захтев за развод брака. Наводно, више није могла да трпи мужевљево раскалашно понашање и његова непрестана неверства, која је повремено чинио и са професионалкама, односно проституткама из агенција за пословну пратњу. Сама Вероника није желела ни да потврди ни да порекне захтев за развод, али сва је прилика да га је заиста и поднела, поготово ако се има у виду њено ново отворено писмо јавности, написано и објављено априла месеца, у којем је опет напала супруга због швалерисања са много млађим девојкама, а његове кандидате за Европски парламент назвала "бестидним ђубретом".

Елем, на недавном самиту Г8 у Риму, којим је председавао управо Силвио Берлускони, домаћица супругама шефова осталих држава "осморке" није била Вероника него – Мара Карфаљо.

Медијски монополиста

Како је Силвио Берлускони дошао до богатства, које се данас процењује на девет и по милијарди долара?! Крајње легално по званичној верзији, која гласи отприлике овако:

О томе колико Берлускони озбиљно схвата Милан и фудбал, постоје и никад потврђене гласине према којима је Силвио наводно натерао сина да се одрекне америчке манекенке Кирстен Плацик, са којом се овај тада забављао, како би она прешла у наручје нападача Милана, украјинског голгетера Андреја Шевченка.

Крајем шездесетих, по завршетку факултета, Силвио се бацио на грађевинарске послове. Не као физикалац, нормално, него као предузимач. Прве велике паре зарадио је на пројекту који је осмишљавао годинама – изградио је стамбени комплекс "Милано 2", са око три и по хиљаде апартмана, на периферији свог родног града. А те паре је вишеструко умножио другим пројектом, који је такође дуго планирао – године 1973. основао је малу компанију за кабловску телевизију, намењену искључиво становима у "Милану 2". Телевизија је почела да емитује програм септембра 1974, а 1977. Берлускони је купио још два канала, после чега је централу преселио у централни део Милана и почео да емитује програм преко таласа. Наредне године оснива медијску групу "Фининвест", која се показала као златан рудник. За првих пет година рада, та компанија зарадила је, прерачунато у данашње вредности, скоро 300 милиона евра! Убрзо му је тржиште које је покривао, а које је било ограничено прописом да само јавни сервис РАИ може да има националну покривеност, постало премало, па је решио да "заобиђе" закон. "Фининвест" је организовао мрежу локалних станица – што куповином постојећих, што оснивањем нових – које су све емитовале међусобно сличан, ако не и идентичан програм. "Фининвест" је убрзо покренуо и кабловски "Канал 5", први такав на Апенинском полуострву, а неколико година касније и купио још два кабловска канала, "Италија 1" и "Рете 4". Тако је Берлусконијева компанија прерасла у праву медијску империју, прву и, за сада, једину приватну у Италији.

Иако званично никада није утврђена било каква неправилност у пословању Берлусконијевих предузећа, многи сумњају у легалност његовог муњевитог пословног успеха. За почетак, никада није разјашњено како је успео да финансира почетни подухват, изградњу "Милана 2". Његово име не појављује се ни у једном документу или уговору у периоду између 1968. и 1975. године. Бројне пореске инспекције покушавале су да утврде који је то капитал Берлускони уложио у изградњу стамбеног комплекса, али безуспешно, пошто су све новчане трансакције обављане између офшор компанија.

Такође, никада до краја није разјашњено како је, почетком осамдесетих, Берлускони обезбедио подршку тадашњег премијера Бетина Краксија, која му је била од пресудног значаја. Наиме, када су октобра 1984. судски органи забранили рад Берлусконијевим ТВ станицама, на основу кршења закона који је само јавном сервису дозвољавао националну покривеност, Краксијев кабинет експресно је објавио декрет који је легализовао Берлусконијево пословање. Додуше, декрет је постао правоснажан тек годину дана касније, а у међувремену су "Фининвестови" канали радили по неком необичном режиму, односно, смели су да емитују програм, али без информативних емисија и политичких коментара.

Кракси је, иначе, политичар левичарског опредељења, који је својевремено био генерални секретар Социјалистичке партије Италије, тако да је његово пријатељство са десничарски настројеним Берлусконијем утолико чудније. Али, обојица га спремно потежу као објашњење кад их неко пита за међусобне релације. Када и како су се упознали никоме није баш најјасније, али да су један другом доста помогли у животу више је него очигледно.

У ствари, очигледно је све оно што је Краски урадио за Берлусконија, док је скривено од јавности (и истражних органа који су се почетком прошле деценије бавили Краксијевим корупционашким склоностима) како му се Силвио евентуално одужио.

Осим односа са Краксијем, нерасветљене ће остати и Берлусконијеве евентуалне везе са мафијом, о којима се повремено пише у опозиционо настројеним гласилима. Штавише, неколико сведока сарадника, односно, бивших чланова "Коза ностре" који су касније сведочили против сицилијанског клана, тврдило је да је Берлусконијева партија "Форца Италија" ("Напред Италија") врло тесно сарађивала са мафијом, а да ју је у дужем периоду чак и финансирала (наводно, са 100.000 евра месечно). С обзиром на то да су сви ови искази били само то – искази, без конкретних доказа – Берлусконију, са свим његовим медијима, није било тешко да их нападне као клевете.

Елем, поред медијске империје, Берлускони у свом власништву има и фудбалски клуб Милан, што је његовим политичким противницима такође трн у оку. У држави у којој је фудбалске утакмице редовно обарају рекорде по гледаности, бити председник једног од највећих клубова може само да користи политичару. Поготово када се политичар и разуме у фудбал, као што је изгледа случај са Берлусконијем, који на сва питања у вези са тактиком, саставом екипе или списком појачања за наредну сезону, увек има стручан, темељан и знањем поткован одговор.

О томе колико Берлускони озбиљно схвата Милан и фудбал, постоје и никад потврђене гласине према којима је Силвио наводно натерао сина да се одрекне америчке манекенке Кирстен Плацик, са којом се овај тада забављао, како би она прешла у наручје нападача Милана, украјинског голгетера Андреја Шевченка, који се заљубио у њу на једном пријему: тата Силвио је Пјеру "објаснио" да му не треба таква превртљивица која ће да очијука са другим мушкарцима, али да је зато она преко потребна Шевченку, који ће, кад почне да се забавља с њом, најзад изаћи из играчке кризе...

Можда никога не би зачудило када би све ово било тачно, али сва је прилика да је ипак реч о измишљотини, с обзиром на то да је Берлускони кум старијем сину Шевченка и Плацикове, који су и даље заједно, у браку који делује прилично стабилно.

Баш га брига за Европу

Можда Берлускони није нашао жену Шевченку, али зато можда јесте Саркозију. Односно, можда је управо то рекао на већ поменутом француско-италијанском самиту из фебруара ове године.

Европски медији су, наиме, користећи стручњаке за читање са усана, објавили да је италијански премијер рекао француском председнику: "Ја сам ти дао жену". Алудирао је, претпоставља се, на то што је Саркозијева супруга Карла Бруни рођена Италијанка, а можда и на нешто још горе.

За лош глас који га прати у комшилуку, Берлускони може да захвали не свом раскалашном понашању (који је па политички моћник имун на оргије?!) већ спољној политици коју води, а која је више окренута Русији и Америци него Старом континенту.

Берлусконијев кабинет је оштро демантовао наводе медија, тврдњом да су њихови читачи са усана грдно погрешили, тј. да је он Саркозију причао како је студирао на Сорбони. Свеједно, Карла Бруни му није опростила и врло упадљиво је, на недавном самиту Г8 у Риму, избегавала сваки могући сусрет са њим.

Мада, то није био почетак непријатељства Силвија Берлусконија и Карле Бруни, које датира још од јесени прошле године, када је италијански премијер, у свом стилу, прокоментарисао да је баш добро што ће председник Америке бити Барак Обама који је "млад, згодан и преплануо".

- Берлусконијево понашање је увреда за целу Италију. Знам да ће неки то сматрати хумором, али када чујем такве његове изјаве мени је драго што сам сада Францускиња – огорчено је бранила Карла Бруни част Барака Обаме.

Сукоб Берлусконија и прве даме Француске ипак је много значајнији од препуцавања два земљака. Карла Бруни је, наиме, истакнута левичарка, која је – захваљујући како познанствима и пријатељствима, тако и ранијим љубавним везама – врло активна у политичком животу Европе. Нетрпељивост према Берлусконију коју отворено показује, Карла Бруни дели са већином европских политичара. Да није тако, не би олако изговарала овако оштре ставове о премијеру своје отаџбине.

За лош глас који га прати у комшилуку, Берлускони може да захвали не свом раскалашном понашању (који је па политички моћник имун на оргије?!) већ спољној политици коју води, а која је више окренута Русији и Америци него Старом континенту.

У време претходног мандата, од 2001. до 2006. године, док се скоро цео остатак Европе напрезао не би ли избегао помоћ Америци у "рату против тероризма", Берлускони је спремно стао уз раме Вашингтону и послао 3.200 италијанских војника у Јужни Ирак, што је био највећи тамошњи контингент после америчког и британског. Остали европски лидери просто се утркују ко ће више и квалитетније да увреди Владимира Путина и његову "суверену демократију", али Берлускони негује врло блиске односе са руским лидером, а већ годинама, врло често и јавно, предлаже да се Руској Федерацији понуди чланство у Европској унији.

Сличне релације Берлусконијева Италија има и са Израелом. Укратко, Берлусконија као да је баш брига за левичарску ЕУ, у којој је, ето, силом географских прилика, јер се његова земља налази у Европи.

На крају је постало толико привлачно бранити Берлусконија, да је његов бивши министар Виторио Сграби понудио јавности следеће објашњење: - Ако Берлускони није сексуално задовољен, онда лоше влада!

Због таквих ставова, Силвио Берлускони је непрестано на удару европских неолиберала, а поготово њихове штампе. Његова победа на прошлогодишњим изборима дочекана је у остатку континента као врло лоша вест. Коментатор "Зидојче цајтунга" написао је: "Ово није човек са којим ћемо се радо руковати", енглески "Фајненшел тајмс" написао је за Берлусконија да је "човек врло сумњивог интегритета", а најдаље је отишао француски "Либерасион", који је италијанског премијера представио као "претњу либералној демократији".

Зато и не чуди што је европска, а посебно британска штампа, оберучке дочекала најновији Берлусконијев скандал, који је избио током априла, када је манекенка Барбара Монтреале изјавила да премијер често ангажује пословну пратњу, која га снабдева лепотицама из Источне Европе. Према њеним наводима, једном је присуствовала таквим баханалијама, када проститутке за високу клијентелу напуне Берлусконијеву кућу.

- Све су се понашале као да су у својој кући, биле су на "ти" са премијером, ословљавале су га са Папи. Чак је међу тим девојкама владала изразита конкуренција, такмичиле су се која ће се више зближити са Берлусконијем – каже Барбара Монтреале, уверавајући јавност да Силвио врло често организује такве проводе.

Италијанска јавност, авај, није уверена да је то довољан разлог да премијер буде смењен. Као што су се поједини његови противници и плашили, афера са пословном пратњом чак му је и учврстила популарност. Не толико због тога што италијанске гласаче фасцинира чињеница да неко ко има 72 године може да се "носи" са троструко млађим колгерлама (мада има и тога), већ више зато што је Берлускони на крају заиста могао да изгледа као жртва. Наиме, италијанска левица и неолиберална европска штампа цео овај скандал искористиле су врло грубо, ако не и простачки, захтевајући од Силвија да моментално поднесе оставку. Навијачко призивање таквог расплета, нормално, произвело је потпуно супротан ефекат – они који су нападали Берлусконија испали су монструми који нарушавају туђу приватност.

На крају је постало толико привлачно бранити Берлусконија, да је његов бивши министар Виторио Сграби понудио јавности следеће објашњење:

- Ако Берлускони није сексуално задовољен, онда лоше влада!

Спојио неспојиве

Још више од европских политичара, Берлускони излуђује активисткиње за једнакост полова. Његови мангупски гафови на рачун женске сексуалности и привлачности – а небројени су – редовно изазивају оштре реакције удружења за заштиту права лепшег пола. Две италијанске правнице чак су најавиле да ће га тужити Европском суду за људска права, јер је почетком године изјавио да би било немогуће спречити силовања тако што би се ангажовала војска "пошто би нам било потребно онолико војника колико је и лепих жена", а оне су то оцениле као изразито "сексистички" коментар.

Две италијанске правнице чак су најавиле да ће га тужити Европском суду за људска права, јер је почетком године изјавио да би било немогуће спречити силовања тако што би се ангажовала војска "пошто би нам било потребно онолико војника колико је и лепих жена", а оне су то оцениле као изразито "сексистички" коментар.

Али, ни ти напади не могу да му уздрмају снагу у бирачком телу, које га је већ три пута бирало за шефа државе. Први пут је био премијер само осам месеци, од маја 1994. до јануара 1995. године, што и не чуди ако се има у виду да је направио две различите предизборне коалиције – са међусобно супротстављеним партијама! На северу је био у савезу са Лигом за север, регионалном странком која је балансирала на граници отвореног сепаратизма, а у централној и јужној Италији са Националном алијансом, партијом екстремне националистичке, профашистичке оријентације. Упркос томе што је његова "Форца Италија", иначе основана само два месеца пре избора, освојила 21 одсто гласова, више него иједна друга партија појединачно, Берлускони је морао да распусти кабинет када су његови коалициони партнери схватили да ипак не могу једни с другима.

Упркос брзом силаску са власти, муњевит узлет до ње показао је Берлусконију да у италијанској политици за њега изгледа нема немогућег задатка. За следећу прилику припремао се шест година, али зато је на изборима 2001. његова "Форца Италија" (занимљиво, опет са истим савезницима, али сада им је Берлускони придодао још неке партије деснице, пре свих Унију хришћанских и централних демократа, тако да више нису могли да му загорчавају живот међусобним трвењем) још једном освојила већину, овог пута преко 40 одсто. Његов други мандат трајао је до 2006. године, када је изборе, врло тесно – за свега 25.000 гласова, у бирачком телу које броји 38 милиона гласача – добила лева коалиција Савез Романа Продија (Берлускони их зове "Совјетски Савез").

Продијева влада трајала је свега 20 месеци, пошто се гломазна коалиција распала, због оставке министра правде Клемента Мастеле који је био принуђен на повлачење када је оптужен за корупцију. На прошлогодишњим ванредним изборима, Берлусконијева нова коалиција, са мање-више сличним саставом као и претходне, опет је освојила власт и тако сада Западна Европа још једном мора да се рукује са омраженим десничарем.

Очигледно је да је у Италији, политички веома трусном подручју, Берлускони редак пример некога ко траје. Земљацима улива поверење огромним богатством, које му служи као доказ широких способности, затим вечитим "све је могуће" ставом, као и толико помињаним шеретским, мангупским држањем. Додуше, уме да покаже и искрено хумано лице, као када је 6. априла ове године покрајину Абрузо погодио земљотрес, највећи у протеклих 30 година (307 жртава): Берлускони је неке своје виле уступио на привремено коришћење породицама које су остале без крова над главом. Али, као да ни то није могао да уради без контроверзе: дајући изјаву за једну немачку ТВ станицу, рекао је: "Жртве земљотреса имају све што им треба у центрима за помоћ. Имају медицинске службе на располагању, топлу воду... Али, наравно, то је само привремено. Најбоље је да то посматрају као викенд камповање."

"Ја сам жртва!"

Да ли ће италијански премијер у новом мандату успети да задржи добре односе са Америком велико је питање, пошто му Барак Обама изгледа није заборавио "препланулу" шалу од пре осам месеци. Тако је амерички председник, о чему су медији широм света данима брујали, избегао да се рукује са Берлусконијем кад су се срели на самиту Г8 у Риму.

Са Русијом је већ друга прича, пошто са Путином и Медведевим беспрекорно сарађује.

Али, оно што је њему најбитније, тешко да ће му ико у догледно време нарушити добре односе са италијанским бирачима, које "негује" са једне стране ставовима у прилог традиционалним вредностима (противи се абортусима и истополним браковима, због чега ужива и нимало занемарљиву подршку Ватикана), а са друге честим досеткама, духовитостима, па и безобразлуцима који су негде ипак симпатични.

Италијанима прија то што је њихов премијер способан да у сваком тренутку од политике направи циркус. И ту их треба разумети. Који народ па не би уживао да на месту премијера има особу од 70 и кусур година која изјављује – тачније: одваљује – овакве ствари:

- Маргарет Тачер ми је саветовала да смањим читање новина и решио сам да је послушам. Тражио сам од моје медијске службе да ми доносе само чланке у којима сам представљен позитивно. Ништа ми није стигло већ две недеље.

Италија је постала сјајна земља за улагања. Сада имамо много мање комуниста него раније, а и они који то остали негирају да су то икада били.

- Био је онај аргентински диктатор који се решавао политичких противника тако што би их покупио авионом, а онда им дао фудбалску лопту, отворио врата летелице и рекао им: "Види како је лепо време напољу, иди играј се!" – (у разговору са италијанским новинарима, алудирајући на злогласне "летове смрти", којима су аргентинске власти за време диктатуре Изабел перон ликвидирале политичке противнике тако што су их дрогиране избацивале из авиона у лету; аргентинска влада је од италијанске амбасаде у Буенос Ајресу затражила извињење када је чула овај Берлусконијев коментар, који је постао сензација на "Ју тјубу")

- Нисам типичан политичар јер имам смисао за хумор. Пробаћу да га омекшам и постанем досадан, можда чак веома досадан, али не знам да ли ћу успети.

- Чак ни економска ситуација није толико лоша!

- Прочитајте Црну књигу комунизма и видећете да у Кини Мао Цетунга нису јели своју децу, него су их кували како би њима ђубрили земљиште.

- Примакни се. Помириши ме? На шта ти мирише моја тоалетна вода, а? На светост! – (водитељу усред ТВ емисије)

- Ја сам политички Исус Христ. Ја сам стрпљива жртва, трпим свакога, жртвујем се за свакога.

- Даћу све од себе да испуним ваша очекивања. Обећавам да ћу сексуално апстинирати наредна два и по месеца, све до избора! (на митингу уочи прошлогодишњег гласања)

- У Италији ме посматрају малтене као Немца због мојих радних навика. Такође, ја сам из Милана, града у којем су људи највреднији. Рад, рад, рад... Ја сам скоро Немац! (у интервјуу за немачке новине)

- Италија је постала сјајна земља за улагања. Сада имамо много мање комуниста него раније, а и они који то остали негирају да су то икада били. Још један разлог због којих би требало улагати у Италију јесу прелепе секретарице. Супериорне девојке!

- Из љубави према Италији, осећао сам да морам да је спасим левице.

- Човек заражен сидом пита доктора да ли ће му третман песком помоћи. "Неће", одговара доктор, "али ћете навићи да живите под земљом". (виц који је испричао једном приликом)

- Они су потпуно полудели. Уместо да дођу само до краја вица, они су отишли и даље. И њима бих такође препоручио третман песком. (порука онима који су га критиковали због претходног вица)

- Ја сам најбољи политички лидер у Европи и на целом свету!

- Ја сам прави човек на правом месту!

- Нисам се кандидовао за премијера зато што сам жељан моћи. Имам куће по целом свету, баснословне јахте, прелепе авионе, прелепу жену, прелепу породицу... Ја се у ствари жртвујем.

Припремио: Миодраг Зарковић