Za i protiv stranih univerziteta u Srbiji

Aleksandar Baucal : Nadstrešnica iznad visokog obrazovanja u Srbiji

U pozadini tragičnih događaja koji su se desili u Novom Sadu i javnih protesta putem kojih građani zahtevaju da se utvrdi odgovornost za ubistvo 14 osoba, nad visokim obrazovanjem u Srbiji se priprema izgradnja slične nadstrešnice.

Prema predlogu za izmenu Zakona o visokom obrazovanju koji je Vlada uputila Skupštini na usvajanje, ova nadstrešnica nad visokim obrazovanjem je jednako kvalitetno projektovana, a način na koji se planira sprovođenje ovih izmena ukazuje da je samo pitanje vremena kada će se ove izmene urušiti na visoko obrazovanje u Srbiji.

Svako treba da se pita da li je u opštem interesu da urušavamo visoko obrazovanje u Srbiji da bi oni koji su trenutno na vlasti sebi omogućili još jedan način za kupovinu/pranje diploma i za korupciju?

Ipak, da krenemo od onoga što se predlaže. Izmenama Zakona se predlaže da strani univerziteti mogu da realizuju svoje programe akademskih studija (osnovnih, master i doktorskih) i to samo na osnovu sporazuma koji će potpisati sa Ministarstvom prosvete. Uslov za dobijanje dozvole za upis studenata i izvođenje nastave je da je strana visokoškolska ustanova i njeni programi akreditovana prema propisima druge države. Pored toga, izmenama se predviđa da će strani fakulteti moći da budu finansirani iz budžeta Republike Srbije. Ne manje važan je i predlog da će naši studenti koji završe ove programe dobijati diplome koje će se tretirati kao strane, a ne kao domaće.

Posebno je zanimljivo obrazloženje koje Vlada navodi za predlaganje navedenih izmena. Vlada tvrdi da su ovi predlozi u skladu sa Strategijom za razvoj obrazovanja pošto će dovesti do unapređenja visokog obrazovanja u Srbiji pri čemu se uopšte ne navodi kako će „napredna“ Vlada zamišlja da će ovim promenama unaprediti, a ne unazaditi visoko obrazovanje u Srbiji.

U analizi ovog predloga izmena Zakona možemo da krenemo od onoga što bi moglo biti potencijalno pozitivno. Pozitivno je da je Vlada prepoznala da je važno da se stalno radi na poboljšanju kvaliteta i pravednosti visokog obrazovanja. Načelno gledano, može biti potencijalno pozitivno da se prošire opcije za studiranje našim mladima. Potencijalno je pozitivno da se poveća konkurentnost u ponudi studijskih programa.

Međutim, svaki od ovih potencijalno pozitivnih razloga su poništeni predlogom Vlade. Sve što je predloženo ne da neće omogućiti ostvarenje ovih pozitivnih efekata, već će nas čak udaljiti od njih.

Predlog da se omogući stranim visokoškolskim ustanovama da realizuju svoje programe samo na osnovu sporazuma sa Ministarstvom neće doprineti unapređivanju kvaliteta visokog obrazovanja, već će dodatno ugroziti i urušiti. Naime, na ovaj način ovi programi neće imati obavezu da budu akreditovani prema istim standardima po kojima se akredituju domaći programi (i na državnim i na privatnim fakultetima).

Postavlja se pitanje kako će takvi programi unaprediti kvalitet visokog obrazovanja ako nemamo nikakvu potvrdu da će oni zadovoljavati iste standarde koje smo propisali za domaće programe?

Možda Vlada pretpostavlja da su svi strani programi po definiciji kvalitetniji od svakog domaćeg i da stoga nema razloga da se oni akredituju po domaćim standardima, ali da li je takvo uverenje u skladu sa realnošću ili se zasniva na nezadovoljstvu Vlade što se naši univerziteti pružaju otpor da lažnim diplomama ili kupljenim diploma mnogih političara na vlasti? Možda Vlada smatra da su naši standardi za akreditaciju tako niski i da zato nisu relevantni za strane programe, ali onda su oni odgovorni zato što su postavili standarde koji ne obezbeđuju građanima kvalitetne studijske programe.

Ako logiku koju Vlada primenjuj u ovom slučaju prenesemo na zdravstveni sektor, da li bi unapredilo naše zdravlje ako bi Vlada donela propis po kojem samo na osnovu potpisanog sporazuma sa Ministarstvom zdravlja strane farmaceutske kompanije mogu da nude bilo koji svoj lek na našem tržištu bez provere koje moraju da prođu svi drugi lekovi?

Konačno, zašto se predlogom izmena ne propiše da svaka strana visokoškolska ustanova može da osnuje svoj ogranak u Srbiji i da obezbedi akreditaciju kao i svi drugi programi. Oni koji su kvalitetni, oni bi trebalo bez problema da dobiju akreditaciju. Ne vidi se ni jedan razlog koji je u vezi sa opštim interesom zašto bi se predlogom izmena Zakona predviđalo prečica za strane univerzitete osim ako ne postoji neki koruptivni interes onih koji će potpisivati takve sporazume.

Uverenje da će se na ovaj način unaprediti kvalitet visokog obrazovanja možemo da testiramo na još jedan način. Ako zamislimo da će nakon usvajanja ovih izmena Zakona u Srbiji doći Harvard možemo da imamo utisak da bi to bilo sigurno pozitivno. Međutim, kvalitet studijskih programa koje pruža Harvard ne leži u sadržaju tih programa nego u kvalitetu mojih kolega naučnika koji na Harvardu drže nastavu.

Ovim izmenama Zakona se ne obezbeđuje da Harvard mora da sa programom dovede i svoje nastavnike. U tom slučaju bi mogli da verujemo da bi to doprinelo unapređenju visokog obrazovanja. Ali pošto se to ne traži, a i da se traži ne bi bilo realno, onda se postavlja pitanje ko će da predaje na tim fakultetima. Možda partijski članovi koji su stekli diplome na sumnjiv način? Pored toga, prema ovim predlozima mogu da se pojave i strani fakulteti koji su mnogo manje kvalitetni od naših univerziteta, a to sasvim sigurno ne bi doprinelo kvalitetu, već urušavanju kvaliteta.

Kada je u pitanju kvalitet naših sadašnjih univerziteta ne treba da zanemarimo da su oni mnogo kvalitetniji od mnogih oblasti života koje uređuje Vlada. Većina naših državnih univerziteti spadaju u 500 ili 2000 najboljih na svetu

Kada je u pitanju kvalitet naših sadašnjih univerziteta ne treba da zanemarimo da su oni mnogo kvalitetniji od mnogih oblasti života koje uređuje Vlada. Većina naših državnih univerziteti spadaju u 500 ili 2000 najboljih na svetu.

Ako uzmemo u obzir da se rangira preko 25000 univerziteta na različitim rang listama to znači da se naši državni univerziteti nalaze u 5-8% najkvalitetnijih. To je mnogo bolje od oblasti koje su pod direktnim upravljanjem Vlade.

Ako pogledamo stanje u oblasti demokratskih sloboda, medija, ljudskih prava, obrazovanja i drugih oblasti možemo da zaključimo da naša Vlada ne uspeva da obezbedi kvalitet koji uspevaju da obezbede naši univerziteti. Iz toga sledi zaključak da će omogućavanje Ministarstvu da potpisuje sporazume sa stranim univerzitetima verovatnije dovesti do inflacije nekvaliteta, nego do unapređenja kvaliteta.

Imajući u vidu sve što je rečeno, možemo takođe da zaključimo da se na ovaj način neće povećati konkurencija u kvalitetu, već će se konkurencija uništiti pošto će se našim budućim studentima ponuditi više nekvalitetnih programa koji im neće obezbediti da postanu dobri profesionalci u nekim oblastima.

A posle će svi oni imati jednaka prava da nas leče da projektuju zgrade i nadstrešnice, da se zapošljavaju u javnoj upravi i da obavljaju druge poslove u našem društvu. Da li to može dobro da se završi po nas ili je verovatnije da će nam se olupati o glavu?

Posebno je zanimljiv deo predloga koji omogućava našim studentima koji upišu ove strane fakultete u Srbiji da budu finansirani iz budžeta Srbije. Međutim, u tom slučaju ćemo svi zajedno finansirati visoko obrazovanje naših mladih da bi oni dobili diplomu stranih fakulteta pri čemu smo već videli da ne postoje nikakve garancije da će ti programi biti kvalitetni (čak i ako budu imali u zaglavlju naziv nekog vodećeg univerziteta).

To bi moglo da bude dobro ako bi tako naši mladi dobili priliku da dobiju diplomu tih vodećih univerziteta koja je ekvivalentna onoj koju bi dobili da su se upisali u matičnoj zemlji. Međutim, ne postoji garancija da će te diplome biti ekvivalentne diplomama koje dobijaju oni koji završe te programe u matičnoj zemlji. Da li ona postoji rizik da se naši studenti onda nađu u nekom praznom prostoru.

Diploma im neće biti validna u drugim zemljama, a neće im automatski biti važeća ni u Srbiji (dok je nostrifikuju). Ponovo se vraćamo na isto. Zar onda ne bi bilo bolje da se ti programi akredituju prema našim standardima i da onda naši mladi dobiju diplomu koja će biti automatski priznata bar u Srbiji.

Pored toga, postavlja se i pitanje zašto će Vlada omogućiti stranim fakultetima sa kojima je potpisala sporazum da dobiju budžetske studente, a da istovremeno to pravo ne omogućava našim privatnim fakultetima koji su akreditovani prema istim standardima kao svi drugi fakulteti u Srbiji. Ovo pitanje postaje još važnije ako pretpostavimo da će ove izmene u Srbiju da dovedu ne kvalitetne strane programe, nego one koji će biti slabiji od onih koje već imamo.

Sve navedeno ukazuje da će ovim izmenama Zakona postojeća „napredna“ vlast unazaditi visoko obrazovanje. I da se pre radi o još jednoj nadstrešnici koju Vlast gradi, ovog puta iznad visokog obrazovanja.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Aleksandar Fatić: Strani univerziteti u Srbiji su konstruktivan potez

Povodom teksta profesora Aleksandra Baucala "Nadstrešnica iznad visokog obrazovanja u Srbiji" (Danas, 16-17. novembar)

U svom tekstu pod navedenim naslovom, objavljenim u Danasu, kolega Aleksandar Baucal navodi nekoliko argumenata u prilog stava protiv plana Vlade da omogući slobodan rad stranim univerzitetima u Srbiji na osnovu postojeće akreditacije u njihovim matičnim zemljama, a po zaključenim sporazumima sa Ministarstvom prosvete.

Navedena inicijativa vlasti je nesporno pozitivna za studente, za građane i za obrazovanje, a argumenti koji se, bar do sada, iznose protiv nje deo su starog i dobro poznatog protekcionističkog instrumentarijuma srpskih visokoškolskih institucija kojim se one brane od ozbiljnog testiranja sopstvenog kvaliteta, rentabilnosti, kadrovskog nivoa i stvarnog nastavnog kvaliteta. U tom smislu, ne samo da se ne slažem sa kolegom Baucalom, nego smatram da, kao što se vlast (svaka vlast) može kritikovati za različite stvari, ta kritika ima smisla samo onda ako smo intelektualno pošteni i spremni da pohvalimo i podržimo stvari koje jesu u društvenom interesu i u skladu sa moralnim načelom da država treba da bude prijatelj građana i da brine o njima. U suprotnom, ako nema spremnosti na pohvalu, kritika postaje puko kritizerstvo.

Kolega Baucal navodi nekoliko argumenata, koji se mogu svesti na sledeće:

1. Otvaranje stranih univerziteta bez lokalne akreditacije kod nacionalnog akreditacionog tela dovodi u pitanje kvalitet visokog obrazovanja;

2. Taj kvalitet se ne može garantovati na osnovu same reputacije univerziteta, jer ne postoji garancija da će isti nastavnici koji predaju na matičnim fakultetima predavati i na podružnicama u Srbiji;

3. Finansiranje studija iz budžeta na stranim univerzitetima dovodi u neravnopravan položaj domaće fakultete;

4. Kritički odnos prema domaćim univerzitetima je neopravdan jer su oni, u celini, bolji, posmatrano međunarodno, od svega drugog što čini vlast.

Svi ovi argumenti koje kolega Baucal navodi su, po mom uverenju, neodrživi. Pokušaću da obrazložim.

1. Potpuno je jasno da otvaranje stranih fakulteta otvara prostor konkurencije koji ne prija srpskim univerzitetima, koji su već poznati po tome da postavljaju različite brane, ne samo stranim fakultetima i obrazovnim programima, ako nisu „srasli“ sa lokalnim programima, nego i našim ljudima koji dolaze iz inostranstva sa stranim kvalifikacijama. Srpski univerziteti nemaju problem sa tim da, bez posebne akreditacije, sprovode zajedničke programe sa stranim univerzitetima, dičeći se reputacijom tih univerziteta, ali imaju problem da isti ti univerziteti nude svoje programe bez cenzorske palice nacionalnih akreditacionih organa. Pošto je predlogom zakona, kako kolega Baucal sam kaže, predviđeno da se diplome stečene na podružnicama stranih fakulteta otvorenih u Srbiji tretiraju kao strane diplome, nema nikakve logičke osnove da se od tih fakulteta traži srpska akreditacija. Ovim zakonom se postiže upravo ono što i treba da se postigne, a to je da se internacionalizuje začaureno srpsko visoko obrazovanje koje veoma zaostaje za ozbiljnim međunarodnim obrazovanjem. Nacionalni akreditacioni organi se sastoje od ljudi koji rade na domaćim univerzitetima. Oni su deo visokog obrazovanja u Srbiji i samim tim ne mogu, logički posmatrano, bez obzira na njihove namere, biti faktor promene tog obrazovanja njegovom internacionalizacijom; oni su izraz kulture i standarda domaćih univerziteta, a ne međunarodne akademske javnosti, koja je, u mnogim aspektima, sasvim nesaglasna sa duhom srpskih univerziteta.

2. Univerziteti koji uživaju određenu reputaciju angažuju nastavnike koji će tu reputaciju održati. To je slučaj na Harvardu u Masačusetsu, i to bi bilo slučaj na Harvardu u Beogradu, iako na dva kampusa ne bi, očigledno, radili isti ljudi. Postoji antička poslovica koja glasi „Reputacija je sve“. Argument da to što isti ljudi ne bi predavali na jednom i na drugom Harvardu potpuno promašuje suštinu reputacije Harvarda, kao i suštinu akademske reputacije uopšte.

3. Finansiranje studenata iz budžeta da studiraju na stranim univerzitetima je prosvećen i istovremeno prosvetiteljski potez. Nekada su studenti iz Srbije studirali u Pešti, Beču i Londonu, a te studije, u vreme Kraljevine, plaćala je država za svoje najbolje studente. Danas, u stanju rasula pojedinih oblasti studija na domaćim univerzitetima, postoje dve alternative: ili da se pojedini fakulteti, na kojima je posebno loš kvalitet obrazovanja, rasformiraju i da se studenti koji obećavaju šalju u inostranstvo, kao nekad, ili ovo rešenje, predviđeno predmetnim zakonom, naime da se omogući finansiranje studija na stranim univerzitetima koji su prisutni u Srbiji i nisu pod pritiskom srpskih „standarda“ visokog obrazovanja. Nije jasno, osim korporativnog interesa domaćeg visokog obrazovanja, zašto bi neko kome je u srcu opštenarodni interes, imao bilo kakav problem sa ovim potezom koji je, suštinski, konstruktivan.

4. Domaći univerziteti nisu dobri. Oni nisu ništa bolji od ostatka društva. Istina, postoje velike razlike u kvalitetu i integritetu pojedinih fakulteta. Suštinski, organski kvalitet univerziteta sa tačke gledišta studenata se ne meri mestom univerziteta na Šangajskoj i drugim listama, jer su parametri po kojima se to rangiranje sprovodi, blago rečeno, parcijalni i udaljeni od potreba i interesa jednog redovnog studenta. Kvalitet univerziteta je kvalitet nastave i kvalitet njihovih diplomaca, a za mnoge fakultete domaćih univerziteta taj parametar je katastrofalan. Pogledajte samo pravosuđe, na šta liči, kakvo je znanje velike većine tih ljudi, i kakav je njihov integritet. Oni su rak rana društva danas.
Postoji jedan princip kojim se dosta pouzdano može meriti kvalitet univerziteta u organskom smislu, dakle onaj kvalitet koji je značajan za narod, za studente. On se sastoji u sledećem.
Na svakom univerzitetu, i najlošijem i najboljem, vi možete imati izvanredne diplomce i stručnjake. I na najlošijem univerzitetu može diplomirati sjajan student, ako radi, ima inicijativu, nabavlja literaturu, trudi se sam. Međutim, na istom tom univerzitetu možete imati katastrofalne diplomce. Ne meri se kvalitet univerziteta po broju nobelovaca, nego po tome kakvi su najgori studenti koji sa njega izlaze.

Na Harvardu nisu svi vrhunski studenti, ali kada nako diplomira na Harvardu, možete biti prilično uvereni da nije potpuni diletant za svoju struku i da neke stvari ipak zna, da je kompetentan. U suprotnom, ne bi mogao da diplomira.
Na srpskim (i mnogim drugim regionalnim) univerzitetima, postoje vrhunski diplomci i stručnjaci koji izlaze sa studijskih programa, ali postoje i potpuni diletanti, ljudi bez elementarnih stručnih znanja i intelektualne kulture. Ponovo, pogledajte pravosuđe kao primer.

Internacionalizacija univerziteta, upravo na način kako to predviđa ovaj zakon, najbezbolniji je način da se izvede reforma domaćeg visokog obrazovanja koja je već dugo neophodna

Podvrgnite nosioce pravosudnih funkcija ispitu, i najosnovnijem, o aktuelnoj literaturi i ključnim principima različitih oblasti prava, po kojima studiraju studenti prve i druge godine studija prava na ozbiljnim univerzitetima. Videćete da ni 1% neće položiti, i suočićete se sa katastrofalnim nedostatkom elementarne kompetencije, intelektualne kulture, nepoznavanjem elementarne pravne logike. I toga ima koliko hoćete. Na tome se vidi kvalitet univerziteta. Dakle, nije ispravan zaključak kolege Baucala da su srpski univerziteti bolji od ostatka društva. Neki fakulteti svakako jesu. Ali univerziteti u celini nisu. Zato je potrebno da se standard podigne otvaranjem privatnih univerziteta.

Internacionalizacija univerziteta, upravo na način kako to predviđa ovaj zakon, najbezbolniji je način da se izvede reforma domaćeg visokog obrazovanja koja je već dugo neophodna. Kao i svaka reforma, ona nekim učesnicima u društvenom životu neće odgovarati, a nekima hoće. To je tako sa svim društvenim reformama. Ipak, kada je reč o reformi obrazovanja, najvažnije je da li će narodu biti bolje.

A hoće. I obrazovno, i u smislu vrednosti za novac koji se izdvaja iz budžeta, i u smislu moralne satisfakcije.

Internacionalizacija će odgovarati najvećem broju građana.

Autor je profesor, osnivač Instituta za praktičnu humanistiku

Danas: Odgovor Aleksandra Baucala na tekst Aleksandra Fatića

Kolega Aleksandar Fatić je u svom tekstu izneo i obrazložio pozitivan stav o predlogu Vlade Republike Srbije da se stranim univerzitetima, koji imaju akreditaciju u svojoj matičnoj zemlji, omogući da nude svoje studijske programe u Srbiji samo na osnovu sporazuma sa Ministarstvom prosvete uz zaobilaženje postojećeg sistema za akreditaciju i kontrolu kvaliteta. Na taj način je doprineo da se nastavi javna diskusija o ovom pitanju i da zajednički analiziramo razloge za i protiv ovog predloga i da tako omogućimo svima nama da formiramo sopstveni stav na osnovu tih argumenata.

Na početku bih želeo da identifikujem nekoliko tačaka slaganja sa kolegom Fatićem.

Prvo, slažem se da u razmatranju ove inicijative osnovni kriterijum treba da bude da li je ona u opštem interesu, a ne da li ona ugrožava nečije partikularne interese (npr. naših univerziteta i nastavnika).

Takođe se slažemo da bi država trebala da bude prijatelj i da brine o njima, a ne da bude neprijatelj svojih građana.

Treća tačka slaganja se odnosi da je konkurencija važna i da ona može, pod određenim okolnostima, da dovede do pozitivnih promena. Konačno, slažemo se da postojeće stanje u visokom obrazovanju treba dodatno da se unapredi. Važno je da identifikujemo ove vrednosti pošto nam one pomažu da usmerimo našu diskusiju na procenu da li je konkretni predlog Vlade u skladu sa njima ili će nas udaljiti od ovi vrednosti.

Kolega Fatić smatra da će ovaj predlog povećati konkurenciju i da će tako dovesti do poboljšanja kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji. Kao što je ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Daron Ačemoglu pokazao u svojim istraživanjima konkurencija ima pozitivne efekte samo u kontekstu dobrih institucija i jednakih standarda.

Pošto se ovim predlogom predviđa da strani univerziteti mogu da konkurišu našim univerzitetima (državnim i privatnim) pri čemu nisu u obavezi da poštuju iste standarde, to znači da se ovim zakonom stvara konkurencija koja će imati negativne, a ne pozitivne efekte. Kako izgledaju negativne efekti takve vrste konkurencije vidimo u našem političkom životu.

Konkurencija političkih stranaka pri čemu vladajuće stranke mogu da uzurpiraju sve društvene institucije i da ne poštuju zakone koji važe za sve druge, dovela je do urušavanja demokratije, države i društva. To su razlozi zašto imam drugačiji stav o mogućnosti da će ove izmene povećati pozitivnu konkurenciju i dovesti do boljeg visokog obrazovanja.

To nas dovodi do pitanja sadašnjih standarda kvaliteta visokoškolskih ustanova i njihovih programa, kao i njihove primene u evaluaciji i davanju akreditacija. Postojeći standardi, a posebno njihova primena, mogu i treba da budu bolji, ali to ne znači da je u opštem interesu da ne postoje nikakvi standardi.

Uz napomenu da analogije imaju i svoja ograničenja, zamislimo da omogućimo stranim proizvođačima hrane da prodaju svoje proizvode u našim prodavnicama samo na osnovu sporazuma sa nekim ministarstvom i bez usklađivanja sa standardima koji važe u našoj zemlji. Da li bi to dugoročno dovelo do povećanja kvaliteta hrane koju možemo da kupimo u prodavnicama ili do snižavanja kvaliteta. Meni je uverljivije da bi došlo do snižavanja, a ne do povećanja kvaliteta.

Dakle, ako se radi o univerzitetima i programima koji su dobili akreditaciju u svojoj matičnoj zemlji u kojoj su standardi kvaliteta zahtevniji od naših, onda njima neće biti problem da dobiju akreditaciju u Srbiji. Sa druge strane, ako se radi o univerzitetu koji je dobio akreditaciju u matičnoj zemlji u kojoj nema standarda ili su oni manje zahtevni od naših, onda će ponovo biti u našem opštem interesu da oni usklade svoj program koji bi nudili u Srbiji sa našim standardima.

Bez zahteva da se strani univerziteti usklade sa postojećim standardima kvaliteta u Srbiji rizikujemo da stvorimo nelojalnu konkurenciju, a ne konkurenciju koja bi podstakla razvoj visokog obrazovanja u Srbiji

Iz ovakvog razmišljanja sledi da bez zahteva da se strani univerziteti usklade sa postojećim standardima kvaliteta u Srbiji rizikujemo da stvorimo nelojalnu konkurenciju, a ne konkurenciju koja bi podstakla razvoj visokog obrazovanja u Srbiji.

Zato sam bliži proceni da bi konkurencija uz poštovanje istih standarda kvaliteta bila u opštem interesu i da bi bila izraz brige o građanima, a da je stvaranje nelojalne konkurencije ugrožavanje tih vrednosti.

Zahteva da strani univerziteti usklade svoj program sa postojećim standardima u Srbiji je važan zbog još jedne okolnosti. Naime, po sadašnjem predlogu mogli bi da dobijemo i veoma nekvalitetne programe, kao i kvalitetne programe. Uloga filtera je ovim predlogom data Ministarstvu prosvete koje treba da osigura da kod nas ne dođu programi koji će sniziti kvalitet visokog obrazovanja, već samo oni koji će doprineti pozitivnoj konkurenciji.

Moje mišljenje je da Ministarstvo nema kapacitet da se bavi ocenom kvaliteta programa koji će biti predloženi. Ministarstvo nema te kapacitete zato što smo, u skladu sa dobrom praksom u EU, osnovali nezavisno akreditaciono telo koje treba da kapcitete za ocenu kvaliteta. Umesto da stvaramo duple standarde (jedne za domaće, a druge za strane programe), meni se čini da je bolja ideja da unapređujemo postojeći sistem akreditacije i da obezbedimo da naše akreditaciono telo ponovo dobije status člana Evropske asocijacije za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju (ENQA).

Treba se podsetiti da je naše akreditaciono telo izgubilo status člana zbog prethodnih inovacija ove vlasti u sferi visokog obrazovanja. Dakle, ponovo dolazimo do zaključka da ovaj predlog ne može da obezbedi unapređivanje kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji zato što će efekti zavisiti od odluka Ministarstva koje nema potrebne kapacitete da obavi ulogu filtera između kvalitetnih i nekvalitetnih programa.

Ako mladi odlaze zbog partijske države u kojoj ne mogu da grade svoju karijeru ako nisu članovi vladajućih stranaka, ako odlaze zbog kriminala i korupcije i drugih negativnih pojava koje nas „guše“ svakog dana, onda dolazak stranih programa za koje ne postoje garancije kvaliteta neće sprečiti njihov odlazak

Pored toga, problemi sa sadašnjim sistemom za osiguranje kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji su najčešće povezani sa političkim pritiscima vlasti na nacionalno akreditaciono telo. U tom slučaju političke zloupotrebe mogu da budu veće ako Ministarstvo bude ocenjivalo kvalitet stranih programa umesto nacionalnog akreditacionog tela.

Ipak, postoji jedna mogućnost da se od stranih univerziteta ne zahteva da prođu proceduru akreditacije koja važi za sve programe u Srbiji. Naime, ako bi se predlogom predvidelo da na osnovu sporazuma sa Ministarstvom mogu da dođu samo univerziteti koji su bolje rangirani od najbolje rangiranog univerziteta u Srbiji (sada je to Beogradski univerzitet, ali sutra može biti i neki drugi) i da ponude programe koje realizuju nastavnici koji su bolji od nastavnika koji su kod nas najbolji u datoj oblasti, onda bi mogli da se složimo da nema razloga da u tim okolnostima tražimo od stranih univerziteta da prolaze našu akreditaciju.

Međutim, i u tim okolnostima postoji rizik da ti programi ne bi morali da održavaju kvalitet u budućnosti. Naime, postavlja se pitanje ko bi pratio kvalitet tih programa i na oduzimao dozvolu za rad u slučaju da dođe do snižavanja kvaliteta (npr. zamenom adekvatnih nastavnika onima koji ne zadovoljavaju kriterijume itd.). Iz tog razloga, čak i u ovoj hipotetičkoj situaciji za naš opšti interes bilo bi bolje da se držimo naših standarda i da zahtevamo i od stranih univerziteta da ih poštuju.

Kolega Fatić je u svom tekstu izneo svoj stav da strani univerziteti ne treba da poštuju naše standarde pošto će oni koji završe te programe dobiti strane diplome. Međutim, pošto će te programe moći da upišu i naši državljani, onda država ima odgovornost da obezbedi da se našim građanima u našoj zemlji ne nudi usluga koja ne zadovoljava određeni nivo kvaliteta. Takva odgovornost sledi iz principa da država treba da brine o svojim građanima.

U suprotnom svaki građanin bi morao sam za sebe da proverava da li je neki ponuđeni program kvalitetan, ili nije, umesto da se osloni na institucionalni mehanizam za osiguranje kvaliteta. Zato bih rekao da je bolje za sve nas da ne stvaramo paralelne programe (one koji su usklađeni sa standardima i one koji nisu), već da se fokusiramo na unapređenje standard i njihove primene tako da možemo da obezbedimo da programi koji se nude u Srbiji budu u skladu sa našim standardima bez obzira da li se oni nude od strane državnih, privatnih ili stranih univerziteta.

Konačno, kolega Fatić je izneo svoje pozitivno mišljenje o mogućnosti da država finansira studiranje naših građana na stranim programima (koji ne zadovoljavaju naše standarde kvaliteta) i da dobiju strane diplome. Pitanje je da li je to u opštem interesu?

Ako bi govorili o nekom programu univerziteta koji su bolji od našeg najboljeg i ako bi strani univerziteti obezbedili kvalitetne uslove (nastavnici, oprema i slično) i ako bi ta strana diploma bila jednaka onoj koju bi naš student dobio u matičnoj zemlji tog univerziteta, onda bi to bilo u opštem interesu. Međutim, ako gore navedeni uslovi nisu ispunjeni onda se ne vidi zašto bi svi zajedno (iz budžeta) finansirali dobijanje stranih diploma pri čemu nema garancije da se radi o validnim diplomama.

Dakle, na osnovu svega navedenog ja sam bliži zaključku da predložene izmene ne obezbeđuje mehanizme da će njihova primena dovesti do jačanja opšteg interesa. Jedino osiguranje koje nam daje leži u našem poverenju da će Ministarstvo sve odluke doneti u skladu sa opštim interesom iako ne postoje pravni mehanizmi koji bi ih obavezali da donose takve odluke. U takvim okolnostima verovatnije je da će se budžetska sredstva koristiti u skladu sa privatnim, a ne opštim interesima.

Primer rušenja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu podseća nas na tragičan i tužan način šta se dešava kada se neki sektor prepusti korupciji, kada privatni interesi počnu da dominiraju nad opštim.

Kada je reč o dobijanju stranih diploma u domaćim „isturenim odeljenjima“ stranih univerziteta treba da se postavi još jedno pitanje koje do sada nismo razmatrali. Da li će te strane diplome biti važeće u matičnim zemljama ili će postojati neka „zvezdica“ na dnu diplome koja će praviti veliku razliku?

Na primer, pretpostavimo da po ovom zakonu dođe „Harvard“ u Srbiju, da li smo sigurni da će ta diploma biti jednaka diplomi koju neko dobija na „Harvardu“ u Americi?

Da bi ona bila važeća i u Americi Harvard bi morao da obezbedi u Srbiji iste uslove kao u Americi. Ako ne postoje garancije za jednakost strane diplome koju dobija naš student onda se postavlja pitanje kako je to u opštem interesu građana Srbije?

Ne bih želeo da ignorišem negativne ocene koje je kolega Fatić izneo o našem visokom obrazovanju, kvalitetu programa, kvalitetu nastavnika, kao i druge negativne ocene.

Kao što sam već naveo, moje mišljenje je da ima puno aspekata u kojima naše visoko obrazovanje treba i može da se unapređuje, da ima i praksi i primera koje su negativne i neprihvatljive, ali mi ne deluju uverljivo uopštena ocena da je stanje tako katastrofalno i da nam je jedina opcija da budućnost svog visokog obrazovanja gradimo na omogućavanju da svako nudi svoje programe bez ispunjavanja standarda koje imamo u Srbiji.

Na kraju treba nešto reči i o argumentu koji je navela ministarka prosvete. Naime, ona je na sednici Odbora za prosvetu Skupštine Srbije navela da ovaj predlog podržava podizanje nataliteta u Srbiji pošto mladi neće odlaziti iz zemlje zbog kvalitetnijih studija.

Ministarka bi bila u pravu ako pretpostavimo da mladi odlaze iz Srbije zbog kvalitetnijeg visokog obrazovanja, a ne zbog svih negativnih društvenih okolnosti koje su stvorile vladajuće stranke od 2012.

Ako mladi odlaze zbog partijske države u kojoj ne mogu da grade svoju karijeru ako nisu članovi vladajućih stranaka, ako odlaze zbog kriminala i korupcije i drugih negativnih pojava koje nas „guše“ svakog dana, onda dolazak stranih programa za koje ne postoje garancije kvaliteta neće sprečiti njihov odlazak.

A ako zbog takvog Zakona dođe do urušavanja visokog obrazovanja onda možemo da pretpostavimo da će se odlazak mladih dodatno povećati.

Na osnovu svih gore navedenih razloga meni deluje da imamo više razloga da se usmerimo na predloge kako da unapredimo postojeće standarde kvaliteta, kako da ih dosledno primenimo na sve univerzitete bez obzira na njihovo vlasništvo i kako da sprečimo negativne pojave (npr. kada se akreditacija dodeljuje nekim programima zbog političkih pritisaka).

Uz dužno poštovanje koleginica i kolega koje imaju drugačije mišljenje, meni se čini da bi nam to bio bolji put da obezbedimo da naredne generacije mladih dobiju kvalitetnije visoko obrazovanje nego put koji predlaže Vlada postojećim izmenama Zakona o visokom obrazovanju.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

(Danas)