Netrpeljivost ili racionalna analiza - odgovor Antoniću

Analiza političkih prilika u Srbiji, danas kao i u prošlosti, takođe podleže analizi. Kakva je vrednost jednog analitičkog stanovišta o političkim stvarima? Često se događa u srpskom analitičkom diskursu da se u analizi krijumčari neka želja ili potreba analitičara. U ovom slučaju, analitički stav prilagođava činjenice svojim političkim željama i potrebama.

U našoj analitičkoj javnosti ima i analiza koje su čvrsto vezane za lične i grupne interese. Ništa novo! U društvenom životu pojedinci i grupe se rukovode interesima i zbog njih, oni su u stanju da prilagode mišljenje svojim interesima a ne stvarnim činjenicama. Nije malo na našoj javnoj sceni i onih analitičara koji dolaze iz umetničko-medijskih krugova, nedostatak socijalnog znanja nadoknađuju jakim emocijama i teškim i uvredljivim rečima. Oni su na korak od predrasudnih analiza, a to je oblik mišljenja koji je rasprostranjen u Srbiji, pri čemu se ne otkriva baš lako i brzo.

Naravno, ima među analizama i racionalno utemeljenih. To je oblik analitičkog mišljenja koji u društvenim i kulturnim  pojavama traži razloge za svoje mišljenje i razmatra posledice primene mišljenja u stvarnosti. To je najviši oblik mišljenja o društvenim činjenicama, ali i o političkim stvarima.

Ove meditacije o vrednosti analize političkih stvari u Srbiji, pohodile su me posle čitanja teksta Slobodana Antonića Vučić kao slepa mrlja (para)patriotske javnosti.

U koju «vreću vrednosti» javnog mišljenja spada analiza o kojoj je reč?

Da prođemo kroz strukturu teksta. Najveći deo teksta posvećen je premijeru Vlade Ivici Dačiću, zapravo njegovim postupcima i izjavama. A tekst je tempiran kao kritika Vučića.

Ako se neko dugo bavi analizom politike vlasti i opozicije, onda mora da zna da organizacija ne govori jednim glasom i kada deluje o okviru jedne politike. Teško je razumeti ignorisanje razlike u govoru članova vlade, a pogotovu postupak da se jedan govor prilepljuje drugom članu vlade.

Antonić tvrdi da vlada vodi «kapitulantsku kosovsku politiku». Na kojim argumentima zasniva ovu tvrdnju? Ni manje ni više na dugom citatu Žarka Koraća, uz asistenciju Dragoljuba Mićunovića! Kao, oni su ugaoni kamen srpske politike! Pa takvih izjava ima u svakoj kafani u centru i periferiji grada! A u toj izjavi, uzgred, hvali se Dačić. Drugi argument je još čudniji. Boris Tadić je malo dete u odnosu na ovu vladu! Navesti to u prilog svojoj tvrdnji, to da je bivši predsednik učinio kardinalni zaokret u kosovskoj politici, odlukom da poništi skupštinsku rezoluciju o Kosovu i izmesti problem pokrajine iz UN u okrilje Euleksa, to je prava blasfemija. Ako je razgovor sa predstavnicima kosovskih Albanaca, nešto što srpska strana treba da odbije, onda, ukoliko hoćemo da budemo odgovorni za svoje reči, treba da kažemo a kako Srbija da brani srpske interese na Kosovu. Dopuštam da postoji i neki drugi put. Ali, da čujemo kako Srbija u ovim okolnostima da brani Kosovo i srpske interese na Kosovu, na kome albanska strana odbija i pomisao da živi u Srbiji.

Naredeni korak Antonićeve analize je nagli zaokret od Dačića prema Vučiću. On tvrdi da je Vučić «ključna tačka današnje kosovske kapitulacije». Kako brani ovu tvrdnju? Nijednom rečenicom koju je Vučić izrekao o Kosovu. Ako nema njegovih reči, ima četiri ose i to: lažna borba protiv korupcije, kontinuitet EU narativa, kontrola medijskog polja, kontrola opozicije. Već na prvi pogled vidi se da ništa od ovoga nema veze sa kosovskom politikom. A i nezavisno od tog promašaja, činjenički nije tačna tvrdnja o medijima i kontroli opozicije. Nije nikakav problem da se izbroje provladini i kontravladini medijski sadržaji, nije nikakav problem da se analizira govor opozicije. A tužno je da Antonić banalizuje borbu protiv korupcije. (Zašto 12 godina niko nije ušao u ovu borbu?)

Konačno, teška reč – kapitulacija. Ona bi odgovarala u trenutku kada bi neko mimo Ustava priznao kosovsku lažnu državu. Za sada toga nema. Ako je to put kapitulacije, onda treba reći gde je početak tog puta i ko je sve u srpskoj politici išao tim putem. Ako bismo i došli do onoga što srpsko političko i nacionalno biće ne može i nikada, verujem, neće prihvatiti, ko bi bio odgovoran: istorija, inostrani centri bombardovanja, srpski političari i političke elite od 1918. do 2012...

Dakle, da se vratim na početno pitanje: kakva je vrednost Antonićeve analize. U njoj se, po mom čitanju, nalazi ponešto od različitih stilova javnog mišljenja u Srbiji. I znanja, interesa, potreba, želja, osećanja. Njegova analiza je izvedena iz netrpeljivosti prema Vučiću. Pred nama je odbojnost i nepodnošenje ličnosti na vlasti uvijena u formu analize. Razume se, Antonić ima pravo na to. Ali pravo je i da se ospori prividna vrednost takve kritike. Svaka racionalana kritika je dobrodošla. A verujem da i osporavanje kritike jeste put ka racionalnijem uvidu političkih prilika, ustanova i ličnosti Republike Srbije.