Književni lakrdijaš

(Odgovor Svetislavu Basari na tekst "Rođeni istoriograf")

„Basarine istoriografske bahanalije“ je tekst koji sam napisao i predao, pre dva meseca, „Letopisu Matice srpske“, a na sajtu NSPM pojavio se bez mog znanja. Kada bi Basara umeo da prihvati kritiku, branio bi se argumentima, a ne gomilom izbljuvanih gnusnih reči.

Dostojanstvo, čast i obrazovanje ne dopuštaju mi da se spuštam na prostački, očekivani i kulturnoj javnosti dobro znani psovački nivo Basarinog piskaranja i ruženja svega i svakoga. Navodim primer nekorektnog poigravanja Miloradom Pekmeščićem, alias Ekmečićem, našim i svetski uglednim istorikom i vrhunskim intelektualcem. Ovaj, sve više pamfletista a sve manje književnik, veruje da ima pravo da zloupotrebljava istoriju i da se služi istorijskim događajima u svom najnovijem romanu-paskvili, a ne dozvoljava istoričarima da se pozabave njegovim „književnim“ ostvarenjem. Po shvatanju Basare, književnici mogu da se bave istorijom, ali istoriografi ne smeju da se zanimaju za književnost. Pri tome, svoje nepoznavanje sopstvene povesti proglašava fikcijom i njom se štiti, a one koji mu opravdano stavljaju zamerke, svrstavši tu i najbolje prijatelje, proglašava idiotskim interpretatorima.

Moja „tričava karijera“ jeste redovni profesor novije srpske istorije na Univerzitetu u Beogradu, dok je Basarina i dalje srednjoškolski lakrdijaš. Biti sluga svoga naroda i njegovih dahija možda nije pohvalno, ali šićardžijski služiti druge narode i njihove dahije - najveća je sramota. Jednoga dana, kada presahnu izmećarske pare iz inostranstva, na srpskom stubu srama naći će se mnogi potkupljivi čauši, predvođeni najvećim lakrdijašem u srpskoj književnosti i najnetrpeljivijim polemičarem i kolumnistom svih vremena.

Moja kritika, ne prikaz, njegovog lakrdijaškog romana-paskvile odnosi se, prvenstveno, na Basarinu zloupotrebu istorije i nepoznavanje istorijskih činjenica. I, umesto da se osvrne na konkretne primedbe, on mi „učeno“ spočitava da ne razumem njegovu fikciju, imaginaciju i ironiju. Evo nekoliko primera njegovog nepoznavanja srpske povesti prve polovine 19. veka, kojem periodu je, ponajviše, posvećen ovaj, nazoviroman: 1) Neumesna tvrdnja, po autoru fikcija, o nestanku tri lista iz Rankeove „Srpske revolucije“, a sve u službi da bi optužio ustanike za zametke „etničkog čišćenja“ Turaka. 2) Netačan i preuveličan podatak da su ustanici u Beogradu porušili 273 „vitke džamije“. 3) Da su Srbi Hatišerife, kojima su stekli autonomiju, koristili za duvanske fišeke i tako ih uništili, a utvrđeno je da su ih odneli iz Srbije Mađari u vreme Prvog svetskog rata. 4) Da je Dositej osnovao Veliku školu, a svi osnovnoškolci znaju, osim neukog srednjoškolca, da je to uradio Ivan Jugović. 5) Da je Jovan Popović Sterija otvorio Licej, iako se zna da je Sterija došao u Srbiju 1841, a da je Licej počeo sa radom još 1838. godine. 6) Bivši ambasador ne zna kako je nastala zastava („krpa“) njegove zemlje, ne razlikujući ustaničke vojvodske od srpske državne zastave, niti način i vreme njenog nastanka i sve tako i tome slično, beskrajno, do svršetka romana.

Ovo nisu književne fikcije, ovo je nepoznavanje povesti sopstvenog naroda. Basara nijednu, od bezbroj primedbi, nije pokušao da ospori, te se, kao i svi neznalci, bacio na blaćenje moje ličnosti i srpske istoriografije. U tome je pokazao neopisanu mržnju i zlobu, po kojoj će biti upamćen u srpskoj književnosti znatno više nego po svojim delima.

Ono po čemu ova knjiga ne bi mogla da se svrsta u roman, a sasvim se uklapa u paskvile politikantskog žanra, jeste njen stil. Svesni su toga i autor i njegovi dobronamerni kritičari koji su zapazili i skrenuli mu pažnju na „profanaciju stila“. „Budući da držim do mišljenja iskusnih čitalaca, a moji prijatelji to jesu, bio sam naumio da posegnem u fundus već pomalo otrcanih, ali još uvek sasvim upotrebljivih književnih postupaka, da stilski ujednačim roman i da jaruge u kompoziciji zatrpam naslagama pseudoistorijskog šuta“, podvlači i vajka se pisac. Pijani književnik nije za to imao nerv, ni vreme, te navodimo nekoliko primera njegovog „književnog“ stila i ruženja sopstvenog naroda.

Ustanici nisu odmah sahranili Dositeja Obradovića, sve dok nije počeo „da smrducka“, a poznato je da su ga Karađorđe i Srbijanci obožavali i cenili. Čuveni Todor iz bratstva Avakumovića „je tečno govorio na dupe“. Jedan od paskvilantovih junaka više puta kaže: „Jedi govna!“ Basara neke srbijanske ličnosti naziva „...kreaturama napravljenim ‘gladnim kurcem“‘. Sledeći primer predstavlja vrhunac paskvilantove vulgarnosti, nezabeležen ni u srednjovekvnim sotijama. Apis odlazi u WC. „Malo potom, iz toaleta su se začuli zvuci pražnjenja creva, potmule erupcije, jezivo stenjanje i gromoglasni prdeži.“ Neka čitaoci sami prosude koliko mržnje izbija iz narednih paskvilantskih reči i u kojoj meri su one neknjiževne. Zoran Đinđić kaže: „Ako nastavi da smeta, povući ćemo mu fitilj kroz dupe, izvući ga na usta, onda ga zapaliti, i Lojanicu (Koštunicu) upotrebiti kao sveću na proslavi prve godišnjice Petog oktobra!“ Na sličan način nastavio je da ruži svoje „omiljene“ ličnosti - Vuka Karadžića, Milovana Đilasa, Dobricu Ćosića, Slobodana Miloševića i pročaja.

Ovakav repertoar ružnih i uvredljivih reči neizostavan je u svim njegovim novinskim tekstovima, pa i u kolumni u kojoj sam bio omiljena meta. Reč je o poganom jeziku kakav nije zabeležen u srpskoj književnosti, niti novinarstvu, te stoga neka služi na čast listovima koji su pristali da ga neguju. Pred snagom iznetih argumenata u kritici Basarinog romana, odgovorio je prazninom ružnih i uvredljivih reči. Ovakve gadosti mogu biti napisane samo jezikom pijanog i pomućenog uma.

Ograničen prostorom naveo sam samo deo zloglasno bogatog repertoara stilskih figura ovog brzopisca romana-paskvile, koji vrvi od neujednačenog pisanja velikog i malog slova (npr. Srpsko vojvodstvo i Srpsko Vojvodstvo, Otomansko Carstvo i Otomansko carstvo itd., itd.), neravnina i neujednačenosti stila i jezika i velikih skokova i praznina u kompoziciji. Autor je na dosad nezabeležen način prikazao ljude i vreme u Srbiji 19. i 20 stoleća, dok se za kraj „romana“ može reći da je čista paskvila. Ovo delo nema radnju, nema priču, nema kohezionu celinu. Događaji kojima je započet roman i njegov kraj nisu povezani onom niti koja bi morala da čini okosnicu pripovedanja. „Palamuđenje“ je jedina ispravna reč za ovakvo pisanje.

Krajnje je vreme da se svi skupa upitamo, makar oni kojima je bar malo stalo do ugleda srpske književnosti i istoriografije - čemu služi ovakvo i ovoliko blaćenje sopstvene povesti? Za koga i po čijoj naredbi se to radi? I dokle, pobogu?

Ako bi Basarin angažovani lakrdijaški roman trebalo da utiče na preoblikovanje srpske istorijske svesti, a on je zbog toga i napisan, onda bi morao da bude bar malo ubedljiviji, pouzdaniji i ciničniji u onoj meri u kojoj čitaoci neće posumnjati u njegove neskriveno loše namere. A one su toliko uočljive da su zasmetale i njegovim najboljim prijateljima.

Sudeći po pisanju Svetislava Basare - sve je negativno u istoriji Srba. On se potrudio da i to, u poslednje vreme ustaljeno loše mišljenje neprekidno podgrejavano, svojim pisanjem učini još negativnijim, dovodeći pojave i ličnosti i njihovo ponašanje i rad do apsurda. Osim Franje Josifa i Nenada Čanka u knjizi nema pozitivnih ličnosti! Stoga se može reći da se Basara nije poigravao istorijom svog naroda, on je nju na nedopustiv način zloupotrebio, proglašavajući svoju nečasnu radnju književnom fikcijom.

Pa kakav je to roman, i kakvo je to „književno“ ostvarenje, kad autor nije bio sposoban da osmisli ni naslov, već ga je pozajmio od Višnjića.

Seča i transplantacija glava je omiljena Basarina tema u romanu-pamfletu, ali i u otužnoj kolumni „Danasa“. Neka služi na čast i uređivačkoj politici lista „Danas“ i Basari, kulturnim poslenicima Druge Srbije, ne samo ovakvo negovanje stila i jezika već i predlog za transplantaciju moje glave i njeno isticanje na ulazu u SANU, koje bi se izvelo u stilu Hašima Tačija i njegovih zloglasnih hordi. Ako se njegova namera, podržavana od vašeg lista, i ostvari, te se moja glava, zveckajući, dokotrlja do ulaza u SANU, uvek postoji i mogućnost da se i Basarina otkotrlja do Stambola, njegovog omiljenog grada, čije su negdašnje zidine „ukrašavale“ glave mnogih Srba, među njima i Voždova. U mojoj Metohiji važi pravilo da se ljudi ne tužakaju na sudu, da ne uzvraćaju uvredama na uvrede, već da pamte i ne praštaju! A vreme je večno, a njegov protok nebitan u ovakvim slučajevima.

Basarine „Dahije“ nisu istorijski roman, već politički pamflet, ili kako se u prvoj polovini 19. veka govorilo - paskvila, u službi antisrpske pošasti. Kada ona jednoga dana utihne prestankom kupovine srpskih rajetinskih duša, kao što se to dešava sa svim pojavama kratkog daha, posebno onih uperenih protiv svog naroda, čime će se baviti paskvilant Basara?

(Danas)