Batakovićeva knjiga o "Načertaniju" ili o jednom darovitom prepisivaču

Dušan Bataković, The Foreign Policy of Serbia (1844–1867). Ilija Garašanin's Načertanije, Beograd 2014, 307.

Mada knjiga nosi 2014. kao godinu izdanja, postala je dostupna kasnije, ponajviše od kada je o njoj objavljen tekst u Politici, „Od Zahovog 'Plana' do Garašaninovog 'Načertanija'“ (10. april 2016). U ovom listu retko koja knjiga je predstavljena sa toliko nedmereno pohvalnih reči: „Batakovićeva tumačenja, sadrže još mnoge elemente koji ovoj neobično zanimljivoj i možda prekretničkoj monografiji u našoj istoriografiji, namenjenoj prevashodno međunarodnoj naučnoj javnosti, daju atribute važnog naučnog dela u najboljoj tradiciji evropske istoriografije“. I: „Nova monografija o 'Načertaniju' i njegovom uticaju na oblikovanje spoljne politike Srbije, sve do povlačenja Garašanina s vlasti 1867, zasnovana je na podrobnim arhivskim istraživanjima kod nas i u inostranstvu. Autor je detaljno proučio građu iz arhiva Adama Čartorijskog u Krakovu, rastumačivši više od dve hiljade strana dokumenata na francuskom jeziku, pre svega izveštaje Franje Zaha, agenta poljske emigracije u Beogradu, po čijem je predlošku („Slovenski plan Srbije”), Garašanin sastavio konačnu verziju „Načertanija” iz 1844, spis kojem je kasnije dodat podnaslov „Program spoljne politike Ilije Garašanina na koncu 1844. godine” (podvlačenja R. Lj).

Da li je izrečena tvrdnja tačna i da li je ova knjiga vredna pohvale preko svake mere, dajemo odgovor u ovoj kritici.

Najsporniji deo, ne samo ove knjige, već i ostalih dela Dušana Batakovića, jeste korišćenje neobjavljenih i objavljenih izvora i literature. Ono je veoma sugestivno, nekorektno i izvan istoriografskih pravila.

Bataković je sklon da navede sve svoje radove, dok je veoma restriktivan prema svojim kolegama. Evo primera. U odeljku „Bibliography, Sours. Unpablished sours“ naveo je sedam arhivskih institucija koje uopšte nije koristio ili ih je samo  delimično upotrebio. Budući da je godinama živeo u Parizu i bio amasador u Francuskoj očekivalo se da je bar istražio tri navedena fonda u Ministarstvu spoljnih poslova Francuske u Parizu: „Turquie, Correcpondence consulaire et commercial; Correspondece d'Orient; Turquie, Direction politique“.  Arhiv spoljnih poslova Francuske naveo je samo jednom i to fond „Correspondece d'Orient“ i izveštaj Boa-le-Konta (str. 91, napomena 21), dodavši na sledećoj strani da je Stojan Novaković objavio  ovaj spis, a da pri tome nije izrekao nijednu reč o ovom izdanju![1] Inače interpretacijom ovog spisa bavili su se mnogi povesnici, ali njihova imena Bataković i ne pominje. Ovo, na žalost, nije samo njegov manir već jednog dela savremnih povesnika, a Bataković je njihov najbolji predstavnik.

Arhiv Čartorijskih u Krakovu koristili su mnogi istraživači pre Batakovića (Marsel Handelsman, Henrih Batovski, Antoni Centarovic, Pjotr Žurek, Ljubomir Durković–Jakšić, Dragoslav Stranjaković i drugi), dok Bataković u njemu nikada nije radio, već je na zahtev Balkanološkog instituta u Beogradu, čiji je direktor, dobijena jedna fascikla građe, ali je i ona samo delimice iskorišćena, i to na način koji je  ponajmanje akribičan. O ovakvom postupku biće više reči kasnije.

Urkvartove hartije koje se čuvaju u Oksfordu („Papers of David Urquhart: VIII Periodicals“) koristilo je više njih, a Jelena Paunović–Štermenski još i napisala dve knjige o Urkvartu. Bataković ne navodi ni jednom, ni u jednoj signaturi, ovaj fond, a to ne može ništa drugo da znači osim da ga nije koristio u svojoj knjizi.   

Što se tiče navođenja Haus–, Hof– und Staatsarchiv-a, Wien i Narodne biblioteke Srbije, iz njegovih napomena se vidi da u njima nije radio već da je samo naveo signature pod kojima se čuvaju prepisi Garašaninovog Načertanija preuzevši ih, najverovatnije, iz moje knjige u kojoj sam objavio faksimile prvih strana sa signaturama i iskoristio ih u priređivanju ovog dokumeta – Knjiga o Načertaniju. Nacionalni i državni program Kneževine Srbije (1844), Beograd 1993, str. 11, napomena br. 2 i str. 12, napomena br. 4. Prepise iz Bečkog arhiva ustupio mi je Vasilije Krestić, što sam i naveo u jednoj od napomena.

Bataković nije naveo u napomenama ni jednu konkretnu signaturu iz ova dva bogata fonda, što nesporno ukazuje da ih povesnik nije konsultovao pri radu na ovoj u mnogo čemu spornoj knjizi.

Kad je reč o Arhivu Srbije (Fond Ilije Garašanina) i Arhivu SANU (Hartije Dragoslava Stranjakovića) nije potrebno ni ukazivati na broj istraživača. Svi koji su se bavili ovim znamenitim državnikom i njegovim Načertanijem, radili su u njima i obilno iskoristili arhivalije koje čuvaju. Bataković nije naveo u napomenama ni jednu konkretnu signaturu iz ova dva bogata fonda, što nesporno ukazuje da ih povesnik nije konsultovao pri radu na ovoj u mnogo čemu spornoj knjizi.

Još jedan primer zaslužuje da bude naveden. Bataković, najčešće, ne daje objašnjenja o dokumenatima koja je priložio u dodatku, što je neprihvatljivo sa stanovišta kritičkog priređivanja građe i bilo kakvog ozbiljnijeg rada sa publikovanjem dokumenata, ponaosob ili u knjizi u kojoj postoji autorski tekst sa dodatkom u kome su objavljena najvažnija arhivska akta. Izuzetak je učinio pri jednom dokumentu – „A Few Words abaut Russo-Austrian Intrigues in Early 1845“ gde je u napomeni br. 2 naveo da se njegova kopija nalazi u Arhivi Garašanina, ali signaturu nije dao, što je u nauci nedopustivo. A nije je dao jer je ne zna, budući da nije konsultovao arhiv. O Stranjakovićevim naporima da utvrdi autorstvo ovog dokumenta i njegovom publikovanju vidi Radoš Ljušić, Knjiga o Načertaniju, str. 166, napomena pod *.

Potrebno je  baciti samo letimičan pogled na dodatak u Batakovićevoj i mojoj knjizi i uveriti se o neozbiljnosti i ozbiljnosti priređivanja dokumennata i neophodnosti da se daju nužna objašnjenja. Bataković se na ovaj vid priređivanja dokumenata nije usudio iz prostog razloga jer bi morao da se suoči sa mojim objašnjenjima, da na njih ukaže i da ih prihvati ili ospori, ali je on nastojao da to po svaku cenu izbegne. Ipak, moja kritika ga je sačekala.

Pored već navedenog načina korišćenja nepublikovanih istorijskih izvora, bolje je i tačnije reći ukazivanja na arhive u kojima su drugi radili, ali ne i on, što je neprihvatljivo u nauci,  Batakoviću se mogu izreći i druge ozbiljne primedbe, čak i o literaturi.

Literatura

U odeljku o monografijama Bataković navodi šest svojih monografija, od kojih dve nemaju nikakve veze sa Načertanijem i spoljnom politikom Srbije, a dve zanemarljivo malo. Nasuprot njemu, Vladimir Ćorović je zastupljen u bibliografiji sa četiri knjige, Vladimir Stojančević i Radoš Ljušić sa po tri. Jedino je Dragoslav Stranjaković dobio pravo da bude predstavljen sa deset knjiga. Da bi Batakovićeva bibliografija bila „potpunija“ naveo je trotomno delo Mihaila Gavrilovića – Miloš Obrenović tri puta, svaku knjigu ponaosob! Sličan postupak primenio je i kod navođenja desetotomne Istorije srpskog naroda u izdanju SKZ – tri knjige tri bibliografske  jedinice. Kada je reč o člancima i studijama bio je prema sebi još darežljiviji, uneo je u bibliografiju jedanaest svojih bibliografskih jedinica!  A daleko ozbiljniji istraživači od njega predstavljeni su sa mnogo manje radova: Stojančević sa pet, Stranjaković i Ćorović samo sa po dve, Ljušić sa jednom! Valja istaći da se Bataković prvom polovinom 19. veka nikada nije istraživački bavio i da je njegov doprinos srpskoj povesnici ovog vremena sasvim neznatan i neuporediv sa prethodno pomenutim istoriografima. 

Bataković citira svoje radove i kada treba i kada ne treba, i znatno  češće i više od svih ostalih istorika. On se učestalo drži jednog neprihvatljivog manira – poziva se na svoje ranije radove a ne na neposredno korišćenu literaturu (budući da izvore veoma retko koristi ili ih, još češće, i ne koristi), pa se tako stiče netačn i neopravdan utisak da je do navedenih podataka došao neposredno, a nije. Navodim primer iz knjige na strani 89, gde u napomeni br. 18 citira Histoire du peuple serbe, Lausanne 2005, u kojoj je jedan od autora. Reč je o tabeli o broju stanovništva i gustini naseljenosti koju je preuzeo iz knjige Stanovništvo Narodne republike Srbije od 1834 do 1953, Beograd 1953, strana 12 i 18. Navedena Histoire du peuple serbe(i njeno izdanje na srpskom jeziku) nema napomene, pa ovakve propuste mogu da zapaze samo oni kojima je ova problematika poznata. Ovakvih primera moglo bi se navesti više, ali je ovaj dovoljan da pokaže način „istraživačkog“ rada Dušana Batakovića, što će se vidnije pokazati u narednom pasusu.

Sledeći Batakovićev postupak je neuobičajen u istoriografiji. Na strani 29, gde piše u jednom pasusu o Bosni i Srbiji pred pad pod tursku vlast, u napomeni broj 22 navodi prvo svoj rad – The Serbs of Bosnia and Herzegovina. History and Politics, Paris 1996, a potom, „see also“ Mihaila Dinića i njegov rad – „Zemlje hercega Svetog Save“, Srpske zemlje u srednjem veku, Beograd 1978! Svakom iole ozbiljnijem istoriku poznata je vrednost dela Mihaila Dinića o srpskom srednjem veku, o kom periodu Dušan Bataković nema nijedan istraživački rad. Usuditi se i staviti svoje ime ispred Dinića nije vrlina, već nepoštovanje osnovnih istoriografskih pravila i omalovažavanje velikana srpske srednjovekovne istoriografije. Ovakvih primera ima još, ali je i on dovoljan da osvetli moralni, povesnički, istraživački i prepisivački lik Dušana Batakovića.

Ukupan broj napomena u ovoj knjizi iznosi 356. Bataković citira sebe i svoje radove u 21 napomeni, mene u 6 i jednom sa Vasilijem Krestićem. Budući da sam se, kao i Dragoslav Stranjaković, čiju sam bibliografiju publikovao kao svoj prvi rad, ponajviše bavio prvom polovinom 19. stoleća, i svojim radovima ostavio neki trag u srpskoj istoriografiji, za razliku od Batakovića, ovakav redosled u citiranju upotpunjuje prethodnu sliku o njegovom nedopustivom istoriografskom postupku  i nepoštovanju osnovnih zanatskih pravila, a o moralu da i ne govorim.

Vratimo se arhivima i načinu njihovog korišćenja i citiranja. Bataković navodi arhive u svega 8 (osam) napomena, od toga tri je preuzeo od drugih istorika, a preostalih 5 se odnose na Arhiv Čartorijskog u Krakovu, u kome nije radio već je dokumenta dobio na zahtev Balkanološkog instituta, kako je već rečeno. Ove napomene se odnose na Savete Čartorijskog, Plan Zaha  i, citirana su svega još tri pisma! I to je sve o neobjavljenoj arhiskoj građi iskorišćenoj u ovoj knjizi, tematski veoma bitnoj. Pisati o spoljnoj poltici Srbije u jednom važnom i dugom vremsnkom periiodu (1844–1867), čak proširenom na period ne od 1804. godine, već od Srednjeg veka,  ne samo da je nedovoljno već je poražavajuće neozbiljno i za jednog diplomca a kamoli za direktora Balkanološkog instituta i kandodata za dopisnog člana SANU! Dovoljno je uporediti iznete podatke iz ove Batakovićeve knjige sa knjigama Dragoslava Stranjakovića (Vlada ustavobranitelja 1842–1853, Beograd 1932), Grgur Jakšića, Vojislava Vučković (Spoljna politika  kneza Mihaila 1860–1868. Prvi balkanski savez, Beograd 1962), kao i Ljiljane Aleksić, Aleksandra Rastovića, Ljubodraga Ristića, Suzane Rajić, Čedomira Antića, Danka Leovca i drugih pa uvideti koliko su oni iskoristili arhivske građe u obradi spoljene politike Srbije. Batakovićevi napori su u poređenju sa njihovim sasvim nezapaženi, minorni.     

Budući da se Bataković bavio ideologijom srpske državnosti od Srednjeg veka do 1867. godine, naglašavam da je namerno ili iz neznanja, biće da je prvo, preskočio jedno od osnovnih dela – trotomnu Istoriju srpske državnosti, objavljenu u Novom Sadu 2000, 2001, autora Miloša Blagojevića, Dejana Medakovića, Radoša Ljušića i Ljubodrga Dimića. Miloš Blagojević (Srpska državnost srednjeg veka, Beograd 2011) i Radoš Ljušić (Srpska državanost 19. veka, Beograd 2008) štampali su drugo dopunjeno izdanje u SKZ. Koliko je Bataković loše obavešten pokazuje primer nekorišćenja navedene knjige Blagojevića, a navođenje knjige istog autora – Srbija u doba Nemanjića, 1168–1371, Beograd 1991, dela koje je pisano za takmičenje učenika osnovnih i srednjih škola! Istorik koji se upušta u prikazivanje perioda kojim se nikada nije istraživački bavio, morao bi da poznaje vrednost dela jednog te istog povesnika, u ovom slučaju svog profesora i jednog od najboljih poznavalaca srpskog Srednjeg veka, Miloša Blagojevića, nesumnjivo našeg najboljeg istoriopisca kada je reč o temi kojom se Bataković bavio u svojoj knjizi – srpskom državnošću!

Na ostala dela koja autor ove knjige nije koristio ukazaću kasnije, kada se bude ukazala potreba.

Posmatrajući popis literature i način citiranja u napomenama stekao bi se utisak da je Dušan Bataković daleko najplodniji srpski povesnik devetnaestog stoleća. Da nije tako, bar kad je reč o prvoj polovini 19. veka, vremenu kojem pripada ova knjiga,  znaju i osrednje obavešteni istorici

Objavljivanje Načertanija 

Načertanije Ilije Garašanina objaveno je na srpskom jeziku više puta. Prvi ga je objavio Milenko Vukićević, Delo, br. 38, 1906, 321–336. Potom je tekst Načertanija, Savete Čartorijskog i Zahov Plan publikovao Dragoslav Stranjaković, „Kako je postalo Garašaninovo Načertanije, Spomenik Srpske kraljevske akademije 91, 1939, 65–74. Svi potonji istraživači, i domaći i strani, koristili su i Vukićevića i Stranjakovića, ali znatno češće ovog drugog.

Načertanije je preveo na mađarski jezik, Jožef Tim, A Magyarországi 1848–49-iki Szerb főlkéles tőrténete, I–II, Budapest 1940, 14–25. Na engleski jezik ovaj dokumenat objavio je Paul N. Hehn, „The Originis of Modern–Serbism: The 1844 Nacertanije of Ilija Garasanin“, East European Quatery, 2, 1974, 158–169; na francuskom Mirko Grmek, Le nettoyage ethnique.  Documents historiques sur une ideologie serbe, Paris 1993, 64–80;  na nemačkom Oto Kronštajner u časopisu Die Slawischen Sprachen, Wien 1993, 44–89 i na ruskom jeziku Konstantin Nikiforov, Načertanije Ilii Garašanina i vnešnaяя politika Serbii v 1842–1853 gg, Moskva 2015, 235–249. Ako izuzmemo mađarski jezik, Načertanije Ilije Garašanina publikovano je na četiri svetska jezika: engleski, francuski, nemački i ruski. Ova bitna činjenica ne može se saznati čitanjem Batakovićeve knjige, a mislim da je to morala da bude jedna od njegovih znanstvenih obaveza prema stranim i domaćim čitaocima, budući da je reč o knjizi o Iliji Garašaninu, njegovoj spoljnoj politici i njegovom Načertaniju, i to na engleskom jeziku. Bio bi to normalan i neophodan postupak svakog akribičnog istoričara kojem takav redosled nameće ozbiljna istoriografija, a kojeg se Bataković nije držao. I, bio bi to još jedan njegov propust u ovoj knjizi.

U svojoj Knjizi o Načertaniju ukazao sam kako su nastali prepisi na nemačkom i mađarskom jeziku, kao i dva prepisa na srpskom jeziku, koji se čuvaju u rukopisnom odeljenju Narodne biblioteke.[2] Bataković, iako je knjigu namenio stranim, pre svega, ali i domaćim čitaocima, nije se pozabavio pitanjem objavljivanja Načertanija niti nastankom njegovih prepisa. Osnovni razlog takvom njegovom postupku nalazimo u činjenici da nije mogao izbeći da ne citira moju knjigu i moj rad na ovom pitanju, posebno moje priređivanje Načeranija, koje se razlikuje od Vukićevićevog i Stranjakovićevog, kao i od ostalih domaćih i stranih istoričara. Moje izdanje se razlikuje od Vukićevićevog i Stranjakovićevog ne mnogo i ne bitno, ali se razlikuje dovoljno da mi pruža nepobitnu mogućnost da utvrdima da je Bataković uradio „nov prevod“ sa mog izdanja, a da je taj postupak pokušao da sakrije.

Budući da sam se bavio temom srpske državnosti 19. veka i, posebno, Načertanijem, o čemu sam napisao dve knjige, obe dobro prihvaćene u istoriografiji i nagrađene (Oktobarska nagrada grada Beograda za Knjigu o Načertaniju i Nagrada Novosadskog sajma za trotomnu Istoriju srpske državnosti), dužan sam da odgovorim na neke, blago je reći, nekorektnosti Dušana Batakovića. One su podstaknute mojom konstatacijom u Knjizi o Načertaniju da je književnik Miroslav Josić–Višnjić objavio na nedopustivo krivotvoran način „Načertanije“ Ilije Garašanina. Program spljne i nacionalne politike Srbije na koncu 1844. godine, Beograd 1991. Josić–Višnjić je izmenio i dopunio naslov dokumenta, primenio pravopisne norme savremenog srpskog jezika i „kurzivom naglasio pojedine delove Garašaninovogo programa“.

On je Garašaninova podvlačenja vratio u običan slog, a podvukao je ono što je mislio da je vredno pažnje, odnosno da je najbitnije u ovom čuvenom dokumentu! O neprihvatljivosti ovakvog objavljivanjaNačertanija nije potrebno davati bilo kakav komentar. 

On je Garašaninova podvlačenja vratio u običan slog, a podvukao je ono što je mislio da je vredno pažnje, odnosno da je najbitnije u ovom čuvenom dokumentu! O neprihvatljivosti ovakvog objavljivanja Načertanija nije potrebno davati bilo kakav komentar. U razgovorima sa pokojnim Josićem–Višnjićem ukazivao sam mu da je njegov postupak nedopustiv i sasvim neprihvatljiv u istoriografiji i da se čudim što na takvo priređivanje nije reagovo Bataković kao profesionalni istoričar. Književnik mi je uporno tvrdio da on kao pisac ima pravo da radi sa dokumentom šta hoće, na šta sam mu skreuo pažnju da se to može odnositi samo u nekim slučajevima korišćenja istorijske građe prilikom pisanja romana ili pripovedaka i navodio primer Andrića i njegove Travničke hronike. Nisam ga ubedio, ali sam bio i ostao začuđen zašto je tako priređenom dokumentu Bataković napisao predgovor – „Načertanije: baština ili hipoteka“.[3]   

Posle objavljivanja moje Knjige o Načertaniju i prethodno navedenog predgovora, Bataković je papisao drugi članak „Ilija Garašanin's Načertanije. A Reassessement“, Balcanica XXV–1, 1994, 176–183, i istakao u apstraktu: „In appendix is the new English translation of Načertanije by the author.“[4] „Novi engleski prevod“ priložio je i u dodatku ove knjige (s. 245–260). On je „nov“ u odnosu na do tada jedini prevod na engleskom jeziku navedenog rada  Paula N. Hehn–a. Prevod Hehn–a učinjen je prema tekstu Stranjakovića, prevod Batakovića, učinjen je prema tekstu Ljušića. Hehn ne koristi uglaste zagrade da bi izdvojio Garašaninove dopune Zahovog Plana, pokazujući time da usvaja ceo tekst Načertanija kao njegovo autorsko delo. Bataković je u radu objavljenom u Balcanic–i (1994) istako za engleski prevod svog jedinog prethodnika: „which is not entirely precise“ (s 170, nap. 35). Nesporna je činjenica da postoje razlike u prevođenju, te u narednim primerima prvo navodimo Hehn-a pa Batakovića: „Activity“/„Movement“, „With these“/„From this“, „The sub-structure and framevork of the Serbian Empie“/„These foundations and walss of the Serbian Empire“, „To Define our Relationship to Bulgaria“/„First of All to our Relations to Bulgaria“ i tako dalje, kao i „Program“/„Draft“, „Turkish“/„Ottoman“… Bataković je ponegde preuzeo tekst od Hehn-a koji se razlikuje od originala: „organized, strong, just“ kod objice, a u originalu: „uređena, pravedna, krjepka“. U poslednjem primeru permutacija se lako zapaža, ali nju ne navodim zbog ove sitnice, već zbog lepog manira nesavesnog prepisivanja. Upoređenjem tekstova ove razlike se lako primećuju te stoga ne navodim strane odakle sam ih preuzeo.  

Kada je reč o objavljivanju Garašaninovog Načertanija na engleski jezik Dušana Batakovića, osnovno pitanje jeste sa kog teksta je izvršio prevod? 

Kada je reč o objavljivanju Garašaninovog Načertanija na engleski jezik Dušana Batakovića, osnovno pitanje jeste sa kog teksta je izvršio prevod? Svi dosadašnji prevodi, pa i pomenuti egleski prevod, učinjeni su na osnovu Stranjakovićevog izdanja, osim prevoda na ruski jezik Konstantina Nikiforova (o čemu će biti više reči kasnije), što se da lako utvrditi na osnovu upoređenja tekstova. Samo se Batakovićev prevod od ostalih razlikuje zato što ga je učinio na osnovu mog izdanja iz Knjige o Načertaniju, stranice 151–165. U poređenju mog teksta Načertanija i njegovog navodim strane iz moje Knjige o Načertaniju i njegove The Foreign Policy of Serbia da bih dokazao svoju tvrdnju. Trebalo bi naglasiti da Bataković ne ističe čiji tekst je preveo, čime je narušio jedno od osnovnih pravila publikovanja dokumenata. Nesporno je da se na ovaj postupak odlučio s namerom da ne bi citirao moje izdanje ovog dokumenta i njegovo preuređenje na osnovu Vukićevićevog i Stranjakovićevog izdanja i dva prepisa Načertanija koja se čuvaju u Narodnoj bilioteci Srbije.

Upoređivanjem Batakovićevog teksta sa Stranjakovićevim i mojim dolazimo do sledećih činjeničnih  podataka. Sve izmene koje sam učinio upoređujući prepise sa objavljenim Stranjakovićevim tekstom uneo sam u tekst dokumenta ili ih dao u napomenama, sa kratkim i neophodnim objašnjenjima.

Evo dokaza da je Bataković preveo moj preuređeni i dopunjeni tekst Načertanija. Nema u trećem pasusu Načertanija reči „tako mala“ kod Vučkovića, a kod Stranjakovića „još tako mala“, ali ima kod mene i kod Batakovića („still very small“, Bataković s. 245, Ljušić, s. 151). Sledeće rečenice nema kod Stranjakovića, verovatno je greškom ispuštena, ali sam je ja našao u prepisima i uneo u svoj tekst. Bataković: „What we wish and attempt to do here is to contribute somewhat and prepare the plan of Serbian policy abiding by its natural demands“ (s. 245); Ljušić: „Za ovaj plan prirodi shodne srpske politike nešto prineti i priugotoviti jeste što mi ovde želimo i kušamo“ (s. 152). Stranjaković u odeljku o podeli Turskog carstva u petom pasusu piše „Srbiju“, što sam ja ispravio u „Srbe“, a Bataković prihvatio (Bataković, s. 246, Ljušić, s. 152). U odeljku o odnosima sa Bugarskom, na strani 252, prvi pasus odozgo, u prvoj rečenici, posle zapete, stoji: „on her way towards independence“, čega nema ni kod Vukićevića ni kod Stranjakovića, ali ima kod Ljušića, s. 157: „na ovome svome putu k nezavisimosti“.

U istom odeljku Batakovićeve knjige, na strani 256, pod br. 3, na kraju pasusa data je u zagradama Garašaninova dopuna u jednoj rečenici  i podvučena, čega ima kod Vukićevića i mene (s. 161) ali ne kod Stranjakovića. Dalje, na strani 257, Bataković koristi termin „forefinger“, dok kod Stranjakovića sasvim pogrešno „prosto“ (možda slovna greška!), a kod mene ispravljeno – „prstom“ (s. 162). Ima još nekoliko manjih ispravki koje otkrivaju Batakovićevo preuzimanje mog teksta, ali je i ovo dovoljno da se zaključi – da je autor ove knjige prevodio Načertanije prema mom tekstu iz Knjige o Načertaniju. Profesionalna akribičnost i moralna norma obavezivale su ga da navede prema kom ili kojim rukopisima ili objavljenim tekstovima je uradio prevod. Bataković nije smeo da prenebregne ovu usvojenu osnovnu obavezu pri objavljivanju dokumenata, odavno ustaljenu kod ozbiljnih istoričara i u ozbiljnoj i kritičkoj istoriografiji i, naravno, „u najboljoj tradiciji evropske istoriografije“.

Da Bataković nije koristio tekst Vukićevića za prevođenje uveravaju  uglaste zgrade koje je upotrebio Srtanjaković, a ja zadržao.  Bataković je umesto uglastih zagrada stavio kose zagrade, a da pri tome nije dao nikakva objašnjenja, nastojeći time da izbegne da kaže da je to uradio Stranjaković, a ja od njega preuzeo.

Bataković nije objasnio ni neke greške u tekstu Načertanija. On je tako postupio, ne zato što ih nije zapazio, jer je reč o očiglednom Zhovom i Garašaninovom nepoznavanju srpske povesnice, već da ne bi morao da istakne da sam ja na njih ukazao u Knjizi o Načertaniju. Navešću samo dve očite netačnosti: Zah i Garašanin pišu da se srpska država mora zasnovati na temelju srpskog carstva „13–og i 14–og stoletija“, a zna se da srpsko carstvo nije postojalo u 13. veku već od 1346. do 1371. godine.  Karađorđa Zah tituliše „herojem“, a Garašanin „vojvodom“, a zna se da je jedna od tri njegove vladarkse titule bila vožd (prethodno: komandant i predvoditelj). U mojoj Knjizi o Načertaniju data su objašnjenja u 37 napomena na Zahov Plan. Kod Batakovića postoji samo jedna napomena kod  pomena sintagme „Greek Empire“, gde daje objašnjenje da je reč o srpskom  caru Dušanu krunisanom u Skoplju kao „caru Srba i Grka“. U Planu Zaha („izstočno–rismkog carstva“ i „carstva grčkog“) i u Načertaniju Garašanina („grčkom carstvu“, „carstvu grčkom“) Bataković je dodao u uglastoj zagradi, i samo u ovom slučaju i nigde više, da je reč o Byzantium, odnosno Byzantine. I Zah i Garašanin misle na Vizantiju, što sam i ukazao u Knjizi o Načertanijum s. 153, nap. 8. I to su sva objašnjenja Batakovića kada je reč o ovom dokumentu i, što je bitnije, i ona su preuzeta od mene.

Konstantin Nikiforov kao i svi ozbiljni povesnici u knjizi Načertanije Ilii Garašanina i vnešnaяя politika Serbii v 1842–1853 gg, Moskva 2015, u napomeni broj 1, na strani 235, u prilogu, dao je tekst Načertanija, i naglasio: „Tekst dokumenta privoditsя po: Garašaninovo 'Načertaniije' [Program spoljašnje i nacionalne poltike Srbije na koncu 1844 godine] // Ljušić R. Knjiga o Načertaniju. Nacionalni i državni program Kneževine Srbije (1844), Beograd 1993, s. 151–165. Kvadratnыmi skobkami eщe D. Straяkovič oboznačil te mesta, kotorih ne bыlo  v 'Pllane' F. Zaha“. Budući da je reč o ruskom istoričaru koji se bavi istorijom srpskog naroda u 19. i 20. veku, kao i Bataković, a obojica su direktori balkanoloških instituta, ruskog i srpskog, navođenje autora i knjige iz koje je izvršio prevod na ruski jezik, ispravan je i korektan potez ozbiljnog ruskog istraživača. Ovaj uobičajeni naučni manir u svim zemljama u suprotnosti je sa Batakovićevim prepisivačkim načelima koja ne poštuju ni osnovna pravila u priređivanju istorijskih dokumenata.

Uzimam ruskog istorika Nikiforova i njegovu knjigu o Načertaniju da bih uporedio citiranost Batakovićevih i mojih radova, kao i navođenje korišćenja arhivskih dokumenata iz Arhiv-e vnešneй politiki Rossii i Arhiva Srbije. Moje radove Nikiforov citirana 31 put, Batakovićeve 12, a dokumenta iz AVPRa 53 puta, povremeno i poneki neobjavljeni dokument  Arhiva Srbije. U upoređenju sa Batakovićevim nekorišćenjem arhiva, o čemu je bilo reči, vidi se koliko je ruski istoriar ozbiljan istraživač, a Bataković ozbiljan prepisivač. Napominjem bitnu činjenicu da Nikiforov ni jednom ne citira Batakovića i njegove radove za vreme  posle 1844. godine.

Dokument „A Few Words abaut Russo–Austrian Intrigues in Early 1845“ snabdeo je sa dve napomene, prva je skoro nepotrebna jer je objašnjena u tekstu, a drugoj nedostaje signatura, osnovna obaveza svakog istraživača (s. 263)! Ni za dokumenat iz 1867. godine („The Programme of Yougoslav Policy proposed to Strossmayer by Ilija Garašanin in March 1867“) ne daje signaturu, već samo kaže gde se čuva – Arhiv Srbije, fond Ilija Garašanin, ali nedostaje broj pod kojim se čuva dokumenat, a nema ni ko je do tada ovaj akt objavio – G. Jakšić, V. Vučković u ranije citiranoj knjizi (s. 279). Kod iole akribičnijih i savesnijih povesnika ovakvi propusti su nezamislivi!

Bataković je u Dodatku priložio dokumenat – „Zah's Report 1843“ (s. 215–220). Na strani 131, u napomeni 44, ne i ispod ovog dokumenta, što bi bilo sasvi prirodno, naveo je da se čuva u Arhivu Čartorijskog, Serbie No 5390 IV, août  1843. Dokumenat je pisan na francuskom jeziku: „Comment j'entends ma mission dans les pays slaves de la Turqui“, août 1843, pp. 9–28. Ovo je jedina potpuna signatura za sva dokumennta koja su data u ovom dodatku![5]

Brojčanik Marković–Bataković i autorstvo Načertanija

Među priloženim dokumentima Bataković je stavio i jednu tabelu Slobodana G. Markovića iz njegovog rada – „Poreklo i dometi Saveta knjaza Čartoriskog, Plana Františeka Zaha i Zah–Garašaninovog  Načertanija“, Dva veka moderne srpske diplomatije, Beograd 2013 (urednici: Č. Popov, D. Živojinović, S. G. Marković). Tabela se sastoji od broja reči u Načertaniju, broja reči preuzetih iz Plana, broja reči dodatih ili izmenjenih, i sve to još iskazano u procentima.

Bataković nije objasnio ni neke greške u tekstu Načertanija. On je tako postupio, ne zato što ih nije zapazio, jer je reč o očiglednom Zhovom i Garašaninovom nepoznavanju srpske povesnice, već da ne bi morao da istakne da sam ja na njih ukazao u Knjizi o Načertaniju. 

Da li se brojanjem reči u Planu i Načertaniju može rešiti problem autorstva drugog spisa? Naravno da ne može, jer u ovom slučaju kvantitet je zanemarljiv u odnosu na kvalitet i nove ideje koje su nametnute Garašaninovim intervencijama. Mnogo je važnije Markovićevo nipodaštavanje Garašaninove uloge u nastanku Načertanija, kao i njegove državničke ličnosti i kreatora srbijanske spoljne poltike. Već u naslovu on je pokušao da uveri čitaoce da su Saveti Čartorijskog i Plan Zaha njihovi samostalni spisi (dokumenti), a da je Načertanije zajedničko delo Zah–Garašaninovo! A zna se da su Saveti Čartorijskog pisani na osnovu ideja i spisa Dejvida Urkvarta (Izvod iz izveštaja... 1833), Plan Zahov na osnovu Saveta Čartorijskog, a Načertanije Garašanina po ugledu na Zahov Plan. To nimalo ne smeta Markoviću da napiše da je Načertanije „samo versija“ ili „prerađena versija“ dokumenta Františeka Zaha i najbližih saradnika Garašanina. Nesporno je da se Garašanin znatno više oslanjao na Zaha, nego prethodno pominjani jedni na druge, što ne znači da bi trebalo uvesti dvostruko autorstvo na Savete i Plan. Brojanje reči u ovom slučaju ne bi dalo nikakve valjane rezultate, jer bi ispalo da je Urkvart najsamostalniji i najoriginalniji. On je svoj Izveštaj, i širu i užu verziju, sastavio na osnovu razgovora sa knezom Milošem i Dimitrijem Davidovićem, pa bi ova dvojica, knez Srbije i njegov „veliki vezir“, bili osnovni izvor ovih ideja. Bataković se jasno ne izjašnjava o Markovićevim pogledima, ali koristeći ovu tabelu i navodiće je među dokumentima u dodatku svoje knjige, iskazuje bliskost ovakvim sudovima (s. 155). 

Vraćanje na pitanje autorstva Garašaninovog Načertanija nije novost u istoriografiji, činili su to pre Markovića i Batakovića mnogi povesnici. Ništa se u tom pogledu bitno nije promenilo od Dragoslava Stranjakovića, koji je tvrdio da je oko 90% Plana pruzeto u Načertaniju. U Markovićevoj tabeli taj odnos je nešto povoljniji po Garašanina – ukupan broj preuzetih reči je 84,4%, prema 15,6% dodatih i izmenjenih reči.[6] Problem ne rešava  broj preuzetih reči niti konačan procenat preuzetog teksta, već smisao i suština intervencije, kojim su mnoge bitne ideje promenjene i prilagođene potrebama Srbije i njene spoljne politike, na šta su još davno ukazali mnogi povesnici. Nikiforov o tome piše: „Zah vo mnogim ishodil iz polьskih interesov, stremяsь sozdatь silьnый protivoves na Balkanah Avstrii i Rossii, a Garašnin prisposobil sego 'Plan' k nasuщnыm zadačam i realьnыm vozmožnostяm Serbskago knяžestva, ponimaя nevozmožnostь odnovremnnoй borbы i s Turcieй, i s Avstrieй“ (Načertanie, s. 80). Na smisao Garašaninovih intervencija i izmena ukazivano je u istoriografskim radovima više puta, pa se u ovoj kritici na njih posebno ne  osvrćem, jer njih nisu osporili ni broj reč, ni procenti, ni nipodaštavanja Batakovića i Markovića.

Slobodan Marković je sebi postavio zadatak da pokaže da Garašnin nije samostalni tvorac Načertanija i da Načertanije nije srpski program,  već da sadrži podlogu „srpsko-hrvatske i srpsko-bugarske saradnje, pa i nacionalnog okupljanja oko Srbije“, što će reći jugoslovenskog i južnoslovenskog programa, bez Slovenaca rimokatolika i sa Hrvatima rimokatolicima i pravoslavnim Bugarima. Kneževina Srbija bila je u vreme 1844. godine mala pravoslavna  kneževina koja je trebalo da preraste u „veću pravoslavno–katoličku srpsku odnosno južnoslovensku državu, u kojoj bi puna prava imali i Sloveni islamske vere“. Ostavimo po strani Markovićevu opreznost kod sintagme „Sloveni islamske vere“, i istaknimo njegovo sužavanje pojma „južnoslovenke države“, jer su iz nje izostavljeni Slovenci. Bez obzira na ovu razliku, on nas ovim shvatanjem vraća u vreme međuratne Kraljevine Jugoslavije i forsiranja državne ideje o jugoslovenstvu. Sve navedeno krunisao je tvrdnjom, kojom je prožeta autorova osnovna zamisao – ovakva dražva mogla bi da se odupre Rusiji i njenoj balkanskoj politici, jer su sva „četiri Načertanija“ antiruska, a njihovi autori pobornici pravoslavno–katoličke saradnje (Poreklo i dometi, str. 133).

Marković i ne zaslužuje ovoliku pažnju da nije prihvatio tvrdnju Batakovića o modernosti Načertanija koji nosi „pečat francuskih načela o samoopredeljenju naroda“. Ni Bataković ni Marković ne navode iz Načertanija, niti iz bilo kog drugog Garašaninovog dokumenta, bilo kakav izvod ili citat kojim bi potkrepili ovu tvrdnju. Tradicionalista i konzervativac, koji nastoji da obnovi staro srpsko ili Dušanovo carstvo ne može biti, niti je bio, pobornik ovih i sličnih ideja, odnosno  „francuskih načela o samoopredeljenju naroda“. Njegova tvrdnja da su Plan  i Načertanije dokumenti i o „unutrašnjem preobražaju Srbije“ sasvim je proizvoljna (Poreklo i dometi, s. 133/134). Kod Zaha postoji odeljak „O unutrašnjoj politici Srbije, koja bi naznačenoj spoljašnjoj odgovarala“, ali je njega Garašanin sasvim izostavio, i to bi bila njegova najznačajnija promena u Planu,  i bitna razlika između Plana i Načertanija.

Uz ovo nesaglasje ukazujem i još na dva važna pitanja koja su drmala ondašnju državu i njeno društvo: ustavno pitanje i nasledstvo prestola. O prvom pitanju nema nikakvog pomena u Načertaniju,  a kad je reč o drugom pitanju ono je predstavljeno samo sa po jednom rečenicom u oba dokumenta. Zah se zalaže da nasledstvo prestola pripadne Karađorđevićima, dok Garašanin ispravlja Čeha, opravdano, „da knjažesko dostoinstvo mora biti nasljedstveno“, dakle, bez imenovanja dinastije, što se uzima kao hrabar i mudar potez srpskog državnika, budući da je ondašnji knez bio Aleksandar Karađorđević i da je spis bio njemu namenjen i predat! Iako oba autora posebno ne naglašavaju, i Zah i Garašanin su za potpunu versku ravnopravnost („vjerozakonske slobode“) u budućoj srpskoj državi.[7]

Marković je otišao u još jednu krajnost: „Ovaj spis nije nikada bio temeljni spoljnopolitički dokument nezavisne srpske države, a i u vreme Kneževine Srbije sȃm Garašanin ga je prema potrebi koristio i to prevashodno od 1845. do 1853“ (Poreklo i dometi, s. 134). Kako jedan spis, kao što je Načertanije. Program spoljašnje i nacionalne politike Srbije,  primenjivan od 1845. do 1853. godine,  „nije nikada bio temeljni spoljnopolitički dokumenat“, kako to tvrdi Marković u istoj rečenici. Ovu kontradiktornu i nesuvislu tvrdnju pobija njegov sledbenik u mnogim pogledima na srpsku spoljnu politiku, Dušan Bataković, koji u svojoj knjizi prati spoljnopolitičke  dgađaje do 1867. godine, dokle je Garašnin obavljao državničke dužnosti. Batakovićevo pretposlednje poglavlje u potpunosti potire prethodnu Markovićevu tvrdnju: „Načertanije  in Action (1844–1867): Foreign Policy under Garašanin“, o kojem će kasnije biti više reči.

Da je Markoviću mržnja prema sopstvenom narodu i njegovoj povesti pomutila rezone, nije svedok samo prethodno citirani tekst, već i sledeći zaključci. Marković u tekstu pisanom u vidu intervjua („Zahov dokument i njegovi tumači“) objavljen u posebnom izdanju lista Politika, „Načertanije Ilije Garašanina“, 15. i 16. februar 2012, kaže da Načertanije „nije plan srpskog nacionalnog ujedinjenja, a još manje jugoslovenskog“ i, zaključuje, da je  „Načertanije napisao jedan stranac – Čeh, František Zah, uz malu ili nimalu pomoć Ilije Garašanina, i njegovih najbližih sradanika (podvukao R. Lj). Ovakvom tvrdnjom vratio je srpsku istoriografiju ispod marksističko–komunističkog nipodaštavanja ovog dokumenta i Ilije Garašanina, ali je istovremeno i potro sve što su njegovi prethodnici napisali u ovom „Politikinom“ dodatku. U prethodnom radu istakao je Garašaninovu jugoslovensku i južnoslovensku ideju, doduše skraćenu, bez Slovenaca, a ovde je sasvim negira – „još manje jugoslovenskog“! Kada jedan autor, u dva teksta, nastala u relativno kratkom periodu – 2012. i 2013. godine, iznosi ovako suprostavljene stavove, jasno je da je reč o neozbiljnom, površnom  i lakomislenom istoriopiscu, sadrugu Dušana Batakovića u istoriografiji i u mnogo čemu drugom.

Interpretacija

Pored već iznetih brojnih slabosti ove knjige, dodajmo još neke, kako bi se stekla potpuna predstava o jednom neozbiljnom povesniku prepisivačkih manira i jednoj knjizi promašene teme.

Bataković u ovoj knjizi piše: „On the other hand Radoš Ljušić… based primarly on the Serban (i.e. Serbo–Croattian) sources and literature, offers very little in terms of analysis in comparison with previous interpretations“ i upućuje čitaoce na primedbe date u svom radu „Ilija Garašanins Načertanije“ (s. 9). Bataković ni u jednom od navedenih članka, niti u ovoj knjizi, nije naveo nijednu konkretnu primedbu na moje radove o Garašaninu i Načertaniju, ni pozitivnu ni negativnu. Stoga ostaje nepoznannica šta bi to bilo „on the first hand“, možda njegov prepisivački potencijal i Markovićevo nipodaštavanje Garašaninove ličnosti i Načertanija. Kada se zna da se Garašaninom i njegovim Načertanijem bavilo više od pedesetak povesnika i publicista, a da sam samo ja sa svojom knjigom, inače nagrađenom prestižnom nagradom (Oktobarska nagrada za nauku) svrstan u kategoriju „on the other hand“, onda je jasno da je Batakovićeva ocena više nego pristrasna, i može se objasniti samo preporučivanjem jednom moćniku za jedno teško dostižno zvanje.

Prvi tekst Dušana Btakovića na ovu temu napisan je kao predgovor Josić–Višnjićevom izdanju Načertanija: „Načertanije, baština ili hipoteka“. Bataković u sažetom tekstu ne iznosi ništa što do tada nije bilo poznato o ovom programu srbijanske spoljne politike, svevši njegov smisao na dve tačke: 1) „nezavisna spoljna politika“ i 2) „razvijanje jugoslovenske saradnje“, kao čin o „prodiranju liberalnih načela nacionalne politike na Balkanu“. Vredan je pažnje njegov stav, koji delimice odstupa od pisanja u ovoj knjizi: „Načertanije nikada nije bilo program kojega se kao impertivnog cilja držala srpska država, niti su ga svi nosioci njene politike tumačili na isti način“.[8]

U svom drugom radu, Ilija Garašanin Načertanije, Bataković u napomeni br. 1 navodi radove Stranjakovića, Vučkovića, Žačeka i stranice 24–43 iz moje knjige, „which summarize previous analysis“. U prevodu ovog rada na srpski jezik, delimice skraćenog, „Ilija Garašanin: problemi i značenja“ u: Dijalog povejsničara–istoričara, knj. 1, Zagreb 2000, 109–125, izbačen je prethodni citat (sic!). A koliko je Bataković u svojim radovima temeljan analizator pokazaće naredni osvrt na ovu knjigu i na dva njegova rada o Načertaniju.

Radi uštede protora upućujem čitaoce na Batakovićev srpski i engleski tekst, navodeći srpski sa veliko S, a engleski sa veliko E, a knjigu sa  veliko K i broj strana. 

Bataković ispravno tvrdi da se „Garašaninov spis parcijalno i pogrešno tumači i različito ocenjuje“ (S, s. 110; E, s. 158 ). Odeljak knjige „Načertanije: The Historical Contecst“ (s. 21–67) završava kratkom konstatacijom da je moderna Srbija bila prisiljena da oscilira između Istoka i Zapada, posebno u vrme nastanka Načertanija (s. 67).

Potom, valja ukazati na njegovo promenljivo viđenje Srpske revolucije: „The Serbian Revolution of 1804“, odnosno „national and social revolution (1804–1813)“. Bataković je Srpsku revoluciju sveo na Prvi srpski ustanak, ali ju je, u sledećem pasusu, proširio do 1815. godine, proglasivši ovu godinu za godinu sloma revolucionarnih načela. U knjizi navodi na s. 49, napomena 73 svoj rad: „A Balkan–Size French Revolution? The 1804 Serbian Uprising in European perspective“,  Balcanica, XXXVI, 2005 (E, s. 159, S, s. 111), potom više autora, od Leopolda Rankea do Andreja Mitrovića, i njihove radove o Srpskoj reovluciji, osim moje knjige – Tumačenja Srpske revolucije u istoriografiji 19. i 20. veka –  Beograd 1992.[9] Kada piše o Karađorđu koristi davno zaboravljenog i zastarelog Milenka Vukićevića, ali ne i knjige o Karađorđu Dragoslava Stranjakovića[10] i moju[11]. On navodi članak Iva Banca o Vojvodini i Karađorđevoj revoluciji, ne i knjigu Slavka Gavrilovića, znatno bolju i potpuniju (K. s. 63, nap. 118).[12]  Kada govori o Karađorđevim oslobodilačkim idejama koristi knjigu A. Boppe, Documents inédits sur les relations de la Serbie avec Napoleon Ier (1809–1814), Beograd, 1888, a ne našu noviju i sadržajniju literaturu (S, s. 111/2). Potrebno je naglasiti da u oba svoja članka, koja prethode njegovoj najnovijoj knjizi, izlaganje o nastanku Načertanija počinje sa Savetima Čartorijskog (E, s. 161, S, s. 115), kao da su Saveti pali s neba u Srbiju, kao da nikakvih ideja u njoj i nije bilo, i kao da sve počinje s Čartorijskim u nastanku državnog programa Srbije.

Batakovićevo oplemenjivanje Garašaninovog Načertanija i epohe u kojoj je nastao, sa posebnim osvrtom na spoljnu politiku, trebalo bi da predstavlja odeljak o srpskoj rusofiliji: „The root of Serbian Russophilia“ (s. 69–80). Van je svakog spora da se ova tema može dovesti u vezu sa idejama Načertanija, pre svega antiruskog opredeljenja poljske emigracije, ali u ovom odeljku nema ničeg konkretnog i neposredno vezanog za Načertanije, već opštih stvari od Hilandara, srpskih patrijaraha do „Serbian Revolution (1804–1813)“.

Bataković u odeljku „Serbia under Prince Miloš Obrenović: Consolidation vs. Revolution“ najmanje koristi moju knjigu Kneževina Srbija (1830–1839), Beograd 1986, a uopšte knjigu Dimitrije Davidović (1789–1838). Orijentalni novinar, evropski političar, Beograd 2013², a vrlo retko trotomnu knjigu Mihaila Gavrilovića, Miloš Obrenović. On, čak, u jednom podnaslovu koristi sintagmu srpski tip velikog vezira („a Serbian-type grand vizier“) za kneza Miloša, iako je taj termin prvi uveo Jernej Kopitar za Dimitrija Davidovića, a ja prihvatio. Batakovićevo pripisivanje ove sintagme srpskom knezu ne samo da nije prihvatljivo, već je i pogrešno.[13]

Iz navedenog se vidi da je ovaj odeljak Bataković napisao selektivnim korišćenjem literature, te su i rezultati selektivni, daleko od mogućnosti spoznaje pravog stanja u Srbiji tog vremena i, što je veoma bitno, njenog vladara, začetnika ideja primenjenih u Načeratniju.

Ono što bi mogao naznačiti kao nešto novo čega nema u radovima i knjigama o Garašninu i Načertaniju jeste pokušaj Batakovića da prati događaje od ranog Srednjeg veka do Srpske revolucije, zahvatajući osmansku i habzburšku vladavinu (s. 22–48). Ta „novina“ pre se može tumačiti kao promašen i nepotreban tekst, jer autor nije naveo nijedan valjan razlog takvom postupku. Isto mišljenje o ovom delu Batakovićeve knjige izneo je i ruski istoriačr Nikiforov, koji je, s pravom, istakao da je „polovina knigi posvящena predыstori znamenitog programa poяvleniя znamenitoй programы – ot Srednevekovья do pervыh pravleniй knяzeй Miloša i Mihaila Obrenovičeй“ (s. 24). Izbegavši da koristi najvrednije delo Miloša Blagojevića, Bataković se u ovoj šetnji srpskom državotvornom prošlošću slabo ili nikako snalazio. 

Zapažanje ruskog povesnika Nikiforova da je Bataković nepotrebno zalazio u srednjovekovne probleme Srbije i da je vremenu do dolaska Zaha u Beograd i nastanku Načertanija posvetio veći deo knjige, čitavih 115 strana!  Odeljku koji sledi podario je 47 strana (115–162), a da nije uradio osnovnu stvar – analizu Garašninovog Načertanija!  Preostalo poglavlje o primeni Načertanija u spoljnoj politici Srbije od 1844. do 1867. godine ispisao je na 31 stranu (163–194) i zaključna razmatranja na 10 strana (194–204). Preostali deo knjige čini dodatak, priložena dokumenta  i bibliografija – 96 stranica (205–301). Tako izgleda raspored izlaganja i raspored poglavlja po stranama. 

U poglavlju „Serbia, the Great Powers and the Polish Emigration“ (s. 107–134) dao je kratak pregled prve vladavine kneza Mihaila podržavanog od Rusije, uspostavljanja veze sa poljskom emigracijom i analizu Savtea Čartorijskog. Sve tri teme u srpskoj i stranoj istoriografiji odavno su „prilično rasvetljene“,[14] te Bataković ne donosi ništa novo. Analizu Saveta Čartorijskog podelio je na prioritete u unutrašnjem razvoju i na spoljnu politiku Srbije (s. 124–128). Savete Čartorijskog analizirao je prema izdanju Stranjakovića i ukazao da ih daje u dodatku svoje knjige (s. 125, nap. 17). Nema nikakvih nagoveštaja o originalu, niti je korišćen, niti je poslužio za upoređenje sa Stranjakovićevim izdanjem, niti bilo šta što bi moglo da rasvetli nastanak ovog dokumenta, oslonivši se, u izlaganju, na istraživanja, pre svega, Handelsmana i Durković–Jakšića. Na kraju, u četiri napomene (40–43) navodi Arhiv Čartorijskogu Krakovu, fond Srbija i: 1) pismo V. Zamojskog  Palmerstonu od 17. jula 1843, 2) tekst Zamojskog – La Serbie en 1843, i 3) pismo Čartorijskog Gizou iz 1845. Sasvim nelogično dao je na početku knjige, na strani 7, napomena br. 1, u uvodu, signaturu ovog dokumenta u Arhivu Čartorijskog, br. 5404, IV, Serbie, I, 1843, pp. 81–88. I to je sve kad je reč o „novoj“ arhivskoj građi o Savetima Čartorijskog i, uopšte, kad je reč o ovoj knjizi. Nova zapažanja Bataković ne iznosi, osim što na kraju konstatuje ono što su pre njega svi uradili: „Cartoryski's Conseil were an important and unavoidable sours of Garašanin's Načertanije, drawn up with Zach's assistance only a year later“ (s. 133).

Dakle, Saveti Čartorijskog su bili „jedna od polaznih tačaka u formulisanju definitivnog teksta Načertanija“. Drugi izvor bio je Zahov Plan u kojem je idealistiki shvaćeno slovenstvo i jugoslovenstvo: „Garašanin je konačni tekst Načertanija, u kojem ima mnogo pasusa doslovno preuzetih od Zaha, pažljivo preradio, dodajući mu i svoja originalna rešenja“ (S, s. 117, 119, 120).

Batakovićev zaključak bio bi, imajući sva tri teksta na umu: 1) Srbija mora da vodi izbalansiranu spoljnu politiku između velikih sila, sa osloncem na Rusiju. 2) Uspostavljanje južnoslovenske saradnje kako bi se postiglo ujedinjenje sa Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i Satrom Srbijom, s mogućnosšću izlaska na Jadransko more. 3) Ujedinjenje sa jugoslovenskim nardima Habzburške monarhije „zadatak je sledećih pokoljenja“. Načertanije daje prvenstvo srpskom,  a ne  jugoslovenskom ujedinjenju (S, s. 122/3, E, s. 170; K, s. 152–153). 4) „Ipak, sve mistifikacije nastale oko Načertanija bile su, i ostaju, isključivo političkog porekla“ (S, s. 124; E, s.171).

U odeljku „Conceiving Načertanije:Zach and Garašanin 1844“ ne pruža nijedan nov podatak o odnosima ove dvojice saradnika. Nešto više pažnje poklonio je odeljku Zaha o Hrvatima, navodeći Krestićev rad „Garašanin i Hrvati“ samo jednom (sic!), iako je u njemu ovaj problem najpotpunije prikazan. U odnosu na entuzijastu Zaha, Garašanin je bio racionalan političar, što se i pre Batakovića dobro znalo. Za razliku od Slobodana Markovića, koji je upotrebio termin „Zah–Garašaninovo Načertanije“, Bataković misli da je Garašnin dobro uradio, iz političkih potreba Srbije i kao realan političar, što je skratio jedne, a proširio ili izmenio druge delove Plana  „and produced the so-called“ Program srpske spoljne i nacionalne politike,„mach better known as Načertanije (Draft)“. On ukratko iznosi Garašaninove izmene u Zahovom Planu odavno utvrđene i objašnjene i zaključuje da je Načertanije „was an inclusive national programme, bassed on geopolitical realities and certainly not the project of a 'Greater Serbia'“ (K, s. 161). I u tome je bitna razlika između Batakovićevih i Markovićevih pogleda na Zaha i Garašanina i njihova dokumenta.

Ako je u prethodnom poglavlju ostavio čitaoce bez posebne i samostalne analize Načertanija, narednim poglavljem: „'Načertanije' in Action (1844–1867): Foreigne Policy under Garašanin“, Bataković je ponudio čitaocima još jedno isprazno prepričavanje zasnovano na razgranatom daru prepisivanja. Autor ne samo da nije naveo nijedan neobjavljeni istorijski izvor u celoj knjizi, pa i u ovom poglavlju, već nije iskoristio ni neke bitne radove za poznavanje ovih događaja. Primera radi navedim pisanje o radu Petrovske skupštine, a da nije citirao jedini istraživački rad Jovana Milićevića, njoj posvećen.[15] 

Bataković tvrdi da je Garašanin u Revoluciji 1848. godine „set out with more energy and enthusiasm to put the ideas of Načertanije into practice“. Ovu ispravnu i snažnu konstataciju propratio je u jednom pasusu idejom o Srpskom vicekraljevstvu Konstantina Nikolajevića. U napomeni 22, strana 174 piše: „There are two versions of this project in the Archives of Serbia, Papers of Ilija Garašanin: no 1847 and 1849“. Pošto naglašava da postoje dve verzije, normalno je da kaže u čemu se razlikuju i da li ih je iko koristio pre njega. Bataković je u produžetku napomene naveo da je ovaj dokumenat (ni ovde ne kaže koju od dve verzije) prvi objavio Milorad Ekmečić. Potom upućuje na Arhiv Čartorijskog i navodi signaturu, ali se ne vidi šta je iz njega preuzeto, šta je novo, ako toga ima, a šta je već objavljeno, što bi, kao i svaki akribični istraživač trebalo da uradi.[16]

Pošto naglašava da postoje dve verzije, normalno je da kaže u čemu se razlikuju i da li ih je iko koristio pre njega. Bataković je u produžetku napomene naveo da je ovaj dokumenat (ni ovde ne kaže koju od dve verzije) prvi objavio Milorad Ekmečić. 

Potom, u narednom pasusu, pominje Jovana Marinovića, Tomu Kovačevića i njihov nacionalni i propagandni rad pod Garašaninovim pokroviteljstvom tokom 1848. i 1849. godine, i to u dva pasusua. Bataković ne navodi ni memoar Jovana Marinovića o hrišćanim u Turskom carstvu, kao ni njegovu bogatu delatnost tokom Revolucije 1848/9. godine i posle nje, posebno 1854. godine, ali i još nekih srbijsnkih političara. Reč je o Marinovićevom Planu o srpskom nezavisnom Kraljevstvu, Minimalanom planu Konstantina Nikolajevića, kao i o planovima Stefana Stefanovića Tenke i Alekse Jankovića (1854).[17] 

Naredni pododeljak posvetio je Srbiji i francuskoj balkanskoj politici, a da u narednih pet i po strana nema ni jedne signature iz francuskih arhiva, niti ijednog rada francuskih istoričara o balkanskoj politici, ali ima jedan njegov („La Serbie au temps du Traité de Paris: un pas vers l'Europe“). Oskudan je i u prikazivanju Srbije u vreme Krimskog rata, a literatura o ovoj temi je znatno bogatija od one koju je Bataković iskoristio.

Više pažnje zaslužuje potpoglavlje „Garašanin's anti–Austrian and pro–Balkan Policy“. Istakavši da je posle revolucije Habzburška monarhija bila za Garašanina „main enemy of Serbia and Serb interests in the Balkans“ (s. 181). Autor se, potom, nešto detaljnije posvetio vremenu od 1861. do 1867. godine  kada je Garašanin bio predsednik vlade i ministar spoljenih poslova. Na 10 strana poziva se isključivo na dobro zasnovanu biografiju Garašanina od Stranjakovića i jednu od najboljih knjiga o srpskoj spoljnoj politici Grgura Jakšića i Vojislava Vučkovića.[18] Knjigu je priveo zaključku veštim prepričavanjem i prepisivanjem tuđih ideja i istraživačkih poduhvata.

Poslednje poglavlje ove sporne knjige ima zaključak u vidu posebnog poglavlja: „Deconstruction of a Myth: Načertanije and its Aftermathe“. Ponovivši tvrdnju da je Načeratnije modifikovani Plan Zaha „and adopted to the international situation of 1844“, Bataković naglašava da Srbija posle Revolucije 1848/9. godine je „an important factor in the region“, ponavlja tezu o značaju saradnje sa Hrvatima i Bugarima i ističe da su „'Serbia's Slavic Plan' and Načeratnije were gradually transformed during the next two decades into wider Yugoslav, i.e. South Slav program“ (s. 196/7). Ukratko, bez nekih ozbiljnih zapažanja i ideja ukazuje na ustaljene događaje do 1918. godine, što je primetio i ruski povesnik Konstantin Nikiforov, o čemu je bilo reči.  U pododeljku,  u kojem se očekivalo povesnikovo završno viđenje Načeranija, Bataković nas vraća na uvodna razmatranja o literaturi i oceni, pre svega, hrvatskih istorika o ovom dukumentu: „Misconceptions and misinterpretations“. Izlaganje Batakovića usmerena su na Petra Šimunića, Jaroslava Šidaka i Mirka Valentića i fašističkoj ideologiji Nezavisne države Hrvatske, protežući izlaganje i do nastanka Republike Srpske, i sve to na četiri strane!

Slobodno se može reći, da Batakovićeva knjiga zbunjujuće koncepcije nema nikakav zaključak, već samo ukazuje na događaje koji su sledili od sredine 19. veka do danas. Autor se, očigledno, pazio da ne daje završne sudove, uveren da je dovoljno ocenio Iliju Garašnina i njegovo Načertanije u ranijim odeljcima knjige.

Zaključak

Arhivka podloga za jednu knjigu o Načertaniju i spoljnoj politici Ilije Garašanina je nedopustivo oskudna. Bataković navodi sedam arhivskih ustanova ali se iz napomena ne vidi da je u bilo kojoj od njih radio na ovoj temi. Izuzetak čini Arhiv Čartorijskog, ali ni u njemu nije boravio, već je iz Krakova Balkanološki institut, čiji je direktor, dobio jednu fasciklu građe na usluzi. Pokazao sam da je autor knjige navodio arhivske signature na osnovu napomena iz pojedinih knjiga, mada i to retko. Ponajviše je koristio, kao na strani 139, u napomeni 5, Zahove raporte Čartorijskom 1843–1844. godine, date uopšteno, pa se ne može utvrditi šta je od istih preuzeo. U sledećoj napomeni on je sam razobličio svoj „istraživački“ postupak, preuzevšo jedan oveći citat iz Mekenzijeve knjige o Garašaninu, u kojem je američki istorik neposredno naveo dokmenat iz ovog arhiva, a Bataković preuzeo od njega. Ovakav postupak u nauci je nerihvtaljiv, pogotovo ako je očigledan, kao u ovom slučaju. Ako je u nekom od navedenih arhiva i radio, radio je na nekoj drugoj temi. Dakle, arhivivstička podloga ove knjige sasvim je bezvredna. Ovde ne ubrajam objvljene arhivske izvore, o čijem korišćenju i načinu citiranja sam izneo više primedaba. 

Naglašavam da se Bataković ovog manira držao i ranije, moglo bi se reći u skoro svim svojim radovima.

Odeljak knjige „Dokuments“, u kojem je priložio prevode sedam dokumenata na engleski jezik, izuzimajući Savete Čartorijskog koji su na francuskom jeziku, ne ubrajajući tu jednu tabelu, veoma je sporan, pre svega, sa tačke akribičnosti i načina priređivanja dokumenata. Osnovnu zamerku autoru dao sam u pogledu prevoda samog teksta Načertanija, nadam se i dokazao da je preveden sa teksta koji sam priredio u svojoj Knjizi o Načertaniju. Takav postupak je nekorektan, protivan istoriografskom zanatu i nemoralan. Bataković je bio moj student, pouzdano znam da ga nisam učio da se na ovakav način priređuje kritičko izdanje arhivske građe. Sam je neko vreme predavao na Filozofskom fakultetu Uvod u istorijske studije, iz kojeg se stiču elementarna istoriografska znanja, pa i ova o pubilokvanju arhivalija.

Oskudan u arhivskim istraživanjima, možda je tačnije reći bez njih, ali sa vrlo istančanim smislom za prepisivanje tuđih rezultata putem prepričavanja ili ukazivanja na njih, Bataković slovi za kabinetskog istorika antike i ranog srednjeg veka, oskudnih u izvornoj pisanoj građi, a ne 19. i 20. veka, bogatih arhivskom građom.  Zato su  učestale reči u Batakovićevim napomenama – „Quotted in“, „Quoted from“, „More in“, „Mach mor in“, „More details in“, „More details are given in“ itd.

Bataković rado citira knjigu Damira Agičića, Tajna politika Srbije u XIX stoljeću, Zagreb 1994. I dok Agičićeva knjiga vrvi od mnoštva signatura, pre svega srbijanskih arhivskih ustanova, čak i faksimila originalnih dokumenata, kod Batakovića svega toga nema! Arhivistička praznina i pustoš – odlika je ove knjige!

Ono što ponajviše nedostaje ovoj knjizi jeste analiza Načertanija, autorovo viđenje ovog dokumenta. Nesprono je iz njegovog izlaganja da Načertanije nije velikosrpski program, nije ni srpski – iako to neposredno ne kaže, ali jeste južnoslovenski ili jugoslovenski, u jednoj skraćenoj varijanti (bez Slovenaca). Ono što vredi posebno istaći jeste Batakovićevo uporno i nepopustljivo ukazivanje da su hrvatski povesnici, ali se i to ranije znalo i na to ukazivalo (pre svih Durković–Jakšić, Vučković i Krestić), u njemu videli začetke svih zala srpskog naroda od vremena pojave ustaštva.

Kad je reč o rasporedu izlaganja materije u Batakovićevoj knjizi, Nikiforov ističe da je polovina knjige posvećena predistoriji Načertanija, a završena malim odeljkom o njegovoj primeni (s.24). Ovo zapažljnje ruskog povesnika, sasvim opravdano, ukazuje na osnovnu slabost knjige. Osim potpune oskudnosti u istraživačkom pogledu, ona je strukturalno tako urađena da je najvažnijem pitanju, samom Načertaniju, posvetio najmanje pažnje, a trebalo je najviše. Ovaj značajan dokumenat  o srpskoj državotvornoj istoriji, hvaljen i osporavan, s razlogom ili bez razloga, morao je da dobije mnogo više prostora i da bude u žiži autorovog izlaganja. Stiče se utisak da je Bataković više i radije pisao o Savetima Čartorijskkog, Planu Zaha, čak i Štrosmajerovom predlogu Garašaninu (1867) nego o Načertaniju. A to bi se moglo okarakterisati kao promašaj teme, najblaže rečeno.

Kritiku Batakovićeve knjige završavam rečima ruskog povesnika, koji je, uz mene i Batakovića, napisao knjigu o Načertaniju. Konstantin Nikiforov, direktor Instituta balkanistike i slavistike Ruske akademije nauka, pozvao se na najvećeg ruskog znalca istorije Balkana prve polovine 19. veka, Irene Stepanovne Dostjan, i napisao: „V rossiйskoй postsovetskoй istoriografiii I. S. Dostяn zanяla poziciю, blizkuю vzglяdami R. Lюšiča“ (s. 84).  

[18] Spoljna politika kneza Mihaila 1860-1868. Prvi balkanski savez, Beograd 1962.