Antizapadni intelektualci i nipodaštavanje studentskog bunta

Srpski antizapadno nastrojeni intelektualci su, po pravilu, usredsređeni na bezobzirnu imperijalnu nastrojenost velikih zapadnih sila, tj. na njihovu težnju da u savremenom kontekstu šire sferu svoga globalnog uticaja, koliko god im to postojeći odnos snaga na svetskom nivou dopušta. Ta težnja je došla najviše do izražaja posle pada tzv. Berlinskog zida kada je Amerika kao jedina supersila nastojala da, pre svega navodnim humanitarnim vojnim intervencijama koje nisu imale nikakvo uporište u međunarodnom pravu, zadominira najvećim delom zemaljske kugle. Neki su to označavali kao pokušaj zaokruživanja američke svetske imperije, naravno, ne u klasičnom smislu toga pojma, jer tako nešto nije više bilo moguće ostvariti.

Ponašanje Amerike kao supersile nije “diferencija specifika” Zapada

No, ovakvo ponašanje Amerike kao supersile nije “diferencija specifika” Zapada, ne kao geografskog već političkog pojma. Naime, nepobitna je činjenica da su tokom svetske istorije sve velike sile sa bitno različitim unutrašnjim državnim uređenjima ispoljavale takve aspiracije. Primera radi: Sovjetski Savez, carska Rusija koja je imala veću teritoriju od ovog prethodnog, post-sovjetska Rusija (recimo njeno vojno uplitanje u Siriju radi pružanja pomoći Asadu), Otomanska Imperija i slično.

Možda se najbolji opis logike ovoga fenomena može naći kod Tukidida koji je za sobom ostavio svedočanstvo o mirovnim pregovorima između antičke Atine, tada po svom unutrašnjem uređenju najdemokratskije zemlje, i Meljana. Prema Tukididu, Atinjani su insistirali na sledećoj stvari: “I mi i vi treba da kažemo ono što uistinu mislimo i da težimo samo onom što je moguće, jer i mi i vi jednako znamo da se pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obe strane, a da moćni čine ono što mogu, a da slabi uzimaju ono što moraju.” Atinjani su kasnije pobili sve muškarce sposobne da služe vojsku, porobili žene i decu, i datom ostrvu pridodali kolonijalni status.

Odnos između država počiva na međusobnom odnosu moći, na “pravu jačega”

Iz navođenja ovih istorijskih fakata nužno proizlazi da je pogrešno spoljnu politiku neke države tretirati kao nužnu izvedenicu iz njenog ustavno-pravnog poretka – to su relikti rigidne marksističke i neomarksističke teze po kojoj je kapitalizam poslednja faza imperijalizma, posle koje sledi nužni put ka “udruženom čovečanstvu”. Realnoistorijski gledano, odnos između država počiva na međusobnom odnosu moći, na “pravu jačega”, što je i razumljivo jer na međunarodnom nivou ne postoji niti će ikada postojati svetska država, te stoga ni podela vlasti. Pri svemu tome, treba naglasiti da je multipolarni svet bolji od unipolarnog, jer u daleko većoj meri uspostavlja dinamičku ravnotežu moći između najvećih sila.

“Specifikum” Zapada ogleda se u tome što je on rodno mesto parlamentarnog sistema čije su nužne karakteristike ne samo stranački pluralizam već i pravna država čija je osnovna komponenta podela na tri međusobno nezavisne grane vlasti zagarantovane odgovarajućim formalno-pravnim procedurama

“Specifikum” Zapada ogleda se u tome što je on rodno mesto parlamentarnog sistema čije su nužne karakteristike ne samo stranački pluralizam već i pravna država čija je osnovna komponenta podela na tri međusobno nezavisne grane vlasti zagarantovane odgovarajućim formalno-pravnim procedurama, tj. različitim načinima izbora članova najviših instanci pomenutih grana vlasti. Uspostavljanje i adekvatno funkcionisanje takve vrste pravne države je uslov bez kojeg se ne može sprečiti samovoljno, protivustavno i nezakonito ponašanje vlasti, u kontekstu kojeg nije moguće održavanje “fer” izbora, profesionalno delovanje medija, konstituisanje sfere negativnih individualnih sloboda, tj. slobodne kritičke javnosti, autonomije akademske zajednice niti stvarno uzdizanje građana na rang izvornih nosilaca suvereniteta. Naravno, parlamentarni sistem u praksi može imati svoje različite modalitete, zavisno od specifičnosti država, njihovih ustavno-pravnih tradicija, ali u svakom od tih modaliteta moraju da postoje nužni ključni elementi da bi on mogao steći prefiks parlamentarni. Lično sam poklonik liberalne demokratije i liberalnog nacionalizma, što, načelno, znači da gajim patriotski odnos prema vlastitoj državi, samo ukoliko ona svakom svom građaninu bez obzira na njegov etnokulturni i verski identitet garantuje jednaka individualna i građanska prava; i da zalaganju za očuvanje državnog teritorijalnog integriteta, samom po sebi, ne pridajem ni etnonacionalistički niti desni ni levi predznak.

Dakle, opozit Zapadu u terminima ustavno-pravnog poretka je antiparlamentarizam. Ovu tezu potvrđuju sada već čuveni teoretičari koji su iz različitih uglova radikalno kritikovali zapadnu civilizaciju: Niče, Hajdeger, Šmit, Marks, Derida i drugi: i pored svih razlika koje postoje između njih, njihova zajednička tačka bila je – antiparlamentarizam. Uostalom, knjiga Osvalda Špenglera Propast Zapada je paradigmatičan primer proricanja smrti parlamentarizma.

Sada dolazimo do tačke kada možemo preći na problem odbojnosti koji naši antizapadno orijentisani intelektualci ispoljavaju prema studentskom buntu. Oni su, po samorazumevanju, srpski nacionalisti, rodoljubi, patriote usmereni na očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije. Naravno, oni se ne odnose prema naznačenom buntu unisono. Neki se javno ne izjašnjavaju, neki su u svojoj kritici umereniji i oprezniji, ali najveći deo njih, čini se, eksplicitno stigmatizuje studentske blokade i proteste koji iz njih proizilaze, pa prema tome i one koji ih podržavaju.

Radikalni kritičari studentskog bunta objašnjavaju njegovu prirodu na način koji je sličan onome Vučićevom

Radikalni kritičari studentskog bunta objašnjavaju njegovu prirodu na način koji je sličan onome Vučićevom. Oni, naime, ne posmatraju studentski pokret kao autonoman, već tvrde, bez ikakvih iole uverljivih dokaza, da njime upravlja neko “koordinaciono telo koje deluje iz senke” ili da su pobunjeni studenti puki instrumenti kako spoljašnjih (zapadnih) tako i unutrašnjih, kompradorski nastrojenih političkih aktera koji im daju ogroman novac za razaranje i rasparčavanje Srbije, za njeno pretvaranje u plen Zapada. Naravno da ovakvo objašnjenje same suštine studentskih demonstracija povlači za sobom osude poput onih da su pobunjeni studenti i njihovi podržavaoci izdajnici, strani plaćenici, separatisti (Miloš Ković), zastupnici “krvožedne obojene revolucije”(Zoran Ćirjaković), autošovinisti, ljubimci Severine; Čedomir Antić tvrdi da je reč o “malom pokretu anarhista koji ne poštuje nijednu ustanovu, pa ni univerzitet, o blokaderima koji se bore za ustav a krše ga, bore se za demokratiju a zaobilaze demokratske procedure” itd. Zbog naznačenog distanciranog odnosa prema pobunjenim studentima, mnogi intelektualci su skloni da srpsku nacionalnu inteligenciju tretiraju kao perfidno prikrivenu prorežimsku inteligenciju.

Postavlja se pitanje može li se Vučić drugačije ukloniti sa vlasti osim stvaranjem krajnje širokog opozicionog fronta, što je jedino moguće ukoliko sve antivučićevske snage stave privremeno u zagrade svoje ideološke razlike

U vezi sa tim problemom indikativan je tekst Časlava Koprivice “O dvostrukim standardima samoProGlašenog etalona moralno-nacionalne korektnosti” objavljen na sajtu NSPM. Koprivica je inače član Predsedništva Pokreta za odbranu KiM među čijim članovima je i niz mojih bliskih prijatelja, mada nisam njegov pripadnik. U tom tekstu, autor nastoji da odgovori na optužbe Mila Lompara protiv koga je inače pokrenuta pogromaška hajka, prvenstveno zbog toga što podržava studente i učestvuje na tribinama Proglasa. Kad je reč o toj Koprivičinoj polemici, zadržaću se samo na Koprivičinoj oceni da je Aleksandar Vučić (AV) “veleizdajnik i najveća štetočina” srpskog naroda, jer njome autor hoće da opovrgne Lomparovu tezu da je on prikriveni vučićevac. Lično ne sumnjam u iskrenost ove Koprivičine karakterizacije AV-a iz koje sledi da je Vučić najveća prepreka ostvarivanju ideje-vodilje Pokreta za odbranu Kosova. Ako se pri tome ima u vidu da nam dosadašnji tok kompradorske i diktatorske Vučićeve vladavine svedoči da nijedan opozicioni pokret ili stranka nema ni teorijskih izgleda da ga detronizuje, pogotovo ne na izborima, jer je on stekao potpunu kontrolu nad svim granama vlasti, kao i nad vojskom, policijom, bezbednosnim službama, pri čemu je elektronske medije sa nacionalnom frekvencijom pretvorio u svoju propagandnu mašineriju, osnovao svoje paramilitarne falange, onda se postavlja pitanje može li se on drugačije ukloniti sa vlasti osim stvaranjem krajnje širokog opozicionog fronta, što je jedino moguće ukoliko sve antivučićevske snage stave privremeno u zagrade svoje ideološke razlike. Misliti drugačije znači veliku sektašku iluziju i objektivno, nezavisno od subjektivnih namera, pružanje podrške Vučićevom kompradorskom režimu čiji je vrh glavni generator koncepcije “koruptivne ugradnje” posredstvom koje se vrši dosad najveća pljačka vlastitog naroda.

Nije Vučić pohvalio Miloša Kovića zato što sa njim deli ideološke stavove, već naprosto zato što je izložio kritici studentski pokret od koga mu preti najveća opasnost za doživotno održavanje svoje autokratske vladavine. Iz istog razloga je moralno i ideološki izložio kritici Mila Lompara jer je on podržao studentski pokret, dakle, onu društvenu snagu koja najviše ugrožava njegovo samovlašće.

O realističnosti ovakvog pristupa, svedoči upravo neočekivano veliki uspeh studentskog pokreta koji je po svim relativno objektivnim istraživanjima javnog mnenja (recimo istraživanje Crte, NSPM) postao najjača društvena snaga čiji se rejting kreće od 60% do 70%, što će reći da on prevazilazi zbirni rejting SNS koalicije i svih opozicionih stranaka. Uostalom, njihov ogromni društveni uticaj očituje se i na terenu. Prema procenama niškog MUP-a na protestnom okupljanju u Nišu održanom u organizaciji studenata bilo je prisutno 200.000 ljudi, a prema podacima sa sajta istraživačke agencije BNI taj broj je iznosio oko 270.000. Sudeći po tim brojkama u Beogradu se 15. marta može očekivati najveći broj građana koji je ikad protestovao protiv vladajućeg režima. Šta je razlog ovolikog uspeha studentskog bunta?

Reč plenum postojala je mnogo pre boljševičke revolucije: ona ima višestruko značenje – zasedanje, zbor, sabor

Mislim da su Koprivičini stavovi kako su pobunjeni studenti finansirani sa Zapada i da su studentski plenumi reinkarnacija boljševičkog načina organizovanja međusobno nespojivi: kako je moguće da moćni političko-bezbednosni faktori sa Zapada izdašno finansiraju studentsko ponovno formiranje plenuma boljševičkog tipa? Reč plenum postojala je mnogo pre boljševičke revolucije: ona ima višestruko značenje – zasedanje, zbor, sabor; termin plenarna sednica upotrebljava se i u kontekstu naučnih skupova i na Zapadu. Studentski plenumi nisu ni rezultat studentskog priklanjanja neposrednoj demokratiji, jer se u okviru njih ne raspravlja o ideološkim pitanjima.

Studentski bunt nije stranački obojen, jer pitanja vladavine prava i uopšte parlamentarnog ustavno-pravnog poretka nalaze se na višem konceptualnom nivou od pitanja ovih ili onih stranačkih orijentacija

Sami studenti ističu da između njih postoje bitne ideološke razlike, te da bi rasprava o njihovim ideološkim orijentacijama nužno unela razdor među njih. Stoga one nisu predmet njihovih razgovora na plenumima. Drugim rečima, plenumi su ideološki neutralni u tom smislu što su razgovori na njima vezani za pitanja uspostavljanja pravne države, što za sobom povlači insistiranje na striktnoj podeli vlasti, tj. da se svaka grana vlasti kreće u domenu svojih nadležnosti. U vezi sa uspostavljanjem pravne države su i zahtevi za poštovanjem konstitutivnih principa liberalno-demokratskog poretka: sloboda govora i izražavanja, udruživanja, izbora veroispovesti, sloboda medija i slično. Svi ti principi su čisto formalnog i negativnog karaktera, jer nam ne saopštavaju šta treba da činimo, već šta ne smemo da činimo. Uostalom, centralni studentski zahtev – da se objavi celokupna dokumentacija u vezi sa rekonstrukcijom nadstrešnice – upućen je pravosudnim organima zbog osnovane sumnje da je ogromna korupcija generisana sa vrha vlasti osnovni uzrok pada nadstrešnice. Zbog toga su studenti na Vučićeve tvrdnje da je taj zahtev ispunjen odgovarali da njihov zahtev nije upućen njemu jer on za to nije nadležan, poručujući mu time da on, prema svojim ovlašćenjima, nema pravo da javno preko medija pokazuje navodno celokupnu dokumentaciju i da nalaže Vladi njeno objavljivanje. Iz tog ugla posmatrano, studentski bunt nije stranački obojen, jer pitanja vladavine prava i uopšte parlamentarnog ustavno-pravnog poretka nalaze se na višem konceptualnom nivou od pitanja ovih ili onih stranačkih orijentacija. Načelno gledano, stranke mogu imati desni, ekstremnije desni, centrumaški ili levi i ekstremnije levi ideološki predznak, dok liberalno-demokratski poredak ne može biti ni desni, ni levi i slično.

Borba za uspostavljanje pravne države je na posredan način usmerena protiv postojećeg režima koji sve više i više teži ustanovljavanju suverene diktature u kojoj su suveren i diktator objedinjeni u jednoj ličnosti

Druga je, naravno, stvar što je borba za uspostavljanje pravne države na posredan način usmerena protiv postojećeg režima koji sve više i više teži ustanovljavanju suverene diktature u kojoj su suveren i diktator objedinjeni u jednoj ličnosti. Pri svemu tome, teško je poverovati da će Vučić i njegovo podaničko roblje pristati da ispune centralni studentski zahtev, kao što je teško poverovati u to da će se Vučić povući u okvire svojih ustavnih ovlašćenja, jer bi te stvari za posledicu imale njegov silazak sa političke scene.

Ali ovde je bitno naglasiti da su studenti shvatili ono što ni opozicione stranke ni različiti pokreti nisu: da je u postojećem kontekstu jedini način da se obezvlasti vladajući režim – privremeno stavljanje ideoloških razlika u zagrade zarad stvaranja što masovnijeg fronta čiji će jedini objedinjujući cilj biti vršenje što većeg pritiska na Vučića da pristane na formiranje prelazne ili ekspertske vlade ili pak da bude prinuđen da siđe sa vlasti, pošto mu vojska i policija suočene s nekoliko stotina hiljada pobunjenih građana u Beogradu otkažu poslušnost.

Studenti su uspeli da rascepkanu akademsku zajednicu čije su grupacije između sebe vodile “krstaške ratove”, ujedine u velikoj meri, naravno ne ne na osnovu neke teorijske ili ideološko-političke koncepcije jer je to u vreme pluralizma nemoguće, već na osnovu zajedničke borbe za čisto formalne principe na kojima se zasniva pravna država. Jedino na takav način ujedinjena akademska zajednica može pružati efikasan otpor pokušajima podrivanja njene autonomije i delovati kao kolektivni autoritativni kritičar samovoljnog, ustavom i zakonima neograničenog ponašanja vlasti.

Posle studentskih marševa, Srbija nije više ista; veliki procenat građana nije više paralisan strahom, apatičan, bezvoljan, bez nade da se išta može promeniti

Prepešačivši Srbiju “uzduž i popreko” (ni žuljevi, ni uganuća zglobova, ni prehlade nisu ih mogli pokolebati), oni su demonstrirali nesvakidašnju odvažnost, snagu volje, istrajnost i podigli ogroman deo Srbije na noge, uključujući i male varoši i sela. Ne nastupajući elitistički, stekli su simpatije ne malog broja različitih slojeva, profesija i ljudi svih uzrasta. Posle njihovih marševa, Srbija nije više ista; veliki procenat građana nije više paralisan strahom, apatičan, bezvoljan, bez nade da se išta može promeniti. Naprotiv, većina građana Srbije je spremna na beskompromisne akcije širokih razmera koje vode korenitim promenama - svesna paradnog patriotizma vodećih ličnosti ovog režima koje su rasprodajom prirodnih resursa naše zemlje pretvorile Srbiju u koloniju nalik kolonijama Trećeg sveta i Latinske Amerike i koje su pod plaštom neimarstva izvršile do sada po svome obimu neviđenu pljačku vlastitog naroda perući novac “koruptivnom ugradnjom”. To su moderni varvari, bez trunke savesti i saosećanja koji ne poštuju zakone, ni Božje ni ljudske. Vukovi u “jagnjećoj koži”.

Zar iko zdravog razuma može verovati da bi studenti pešačili 150 kilometra za 10 “crvenih” ili 100 evra. Oni su dokazali svoju nepotkupljivost odbivši Vučićev predlog u vezi sa krajnje povoljnim kreditima za stanove. Dobro, jasno je da Vučić ne veruje u svoju izjavu da studente finansira CIA, jer generalni sekretar NATO-a Mark Rute, Grenel i glavni igrači u EU bezrezervno podržavaju Vučića a ne studente, ali izgleda da naši pojedini antizapadnjaci zaista veruju u to i istovremeno blagonaklono gledaju na najveću zapadnu silu — SAD, otkad je Tramp načinio zaokret u spoljnoj politici. Kakav galimatijas!

Gotovo svi studenti izjavljuju da posle završenih studija žele da ostanu u Srbiji; prilikom pešačenja i protesta pevaju se, uz himnu, i rodoljubive pesme Vostani Serbie, Tamo daleko…

Nezasnovane su i izjave onih koji tvrde da je studenski pokret, generalno uzev, antipatriotski. Jer gotovo svi studenti izjavljuju da posle završenih studija žele da ostanu u Srbiji; prilikom pešačenja i protesta pevaju se, uz himnu, i rodoljubive pesme Vostani Serbie, Tamo daleko… Veliki broj demonstranata nosi na sebi pravoslavna obeležja. Na protestu u Kragujevcu iskazali su duboki respekt prema Sretenjskom ustavu označivši ga kao u tadašnjoj Evropi jedan od najliberalnijih. Time su izrazili poštovanje prema srpskoj istoriji i ustavno-pravnoj tradiciji. To nisu činili samo etnički Srbi, već i studenti drugačijeg etničkog porekla. Jedan student iz Novog Pazara muslimanske vere je tom prilikom istakao da se prvi put osećao kao istinski deo Srbije, tj. da je Srbiju osetio kao svoju državu. Uostalom studenti iz Novog Pazara samoinicijativno su se priključili opštem studentskom buntu deleći njegove ciljeve, što je potvrda da studentski pokret doprinosi umanjenju međuetničke distance i ima integrativnu funkciju.

Na protestima se nose prvenstveno srpske i univerzitetske zastave; nema zastava EU. Studenti su se ogradili i od nevladinog sektora i od Proglasa i odbili su da daju intervju za Slobodnu Evropu

Iluzija je da SPC u celini ima negativan odnos prema studentskoj pobuni. Taj privid se stiče zbog ponašanja vrha crkve. Mnogi sveštenici podržavaju studente. Pet episkopa je poslalo pismo patrijarhu Porfiriju u kojem izražavaju svoju podršku borbi studenata za pravdu. Mitropolit Joanikije javno je osudio upućivanje pogrdnih reči studentima. Pri ulasku studenata u Niš oglašavala su se se crkvena zvona. Na niškom protestu su učestvovali i Srbi sa Kosova, a kosovsko udruženje Otadžbina je nedvosmisleno podržalo studensku pobunu. Na protestima se nose prvenstveno srpske i univerzitetske zastave; nema zastava EU. Studenti su se ogradili i od nevladinog sektora i od Proglasa i istovremeno su odbili da daju intervju za Slobodnu Evropu.

Da li je borba borba protiv sistemski generisane korupcije patriotski čin ili nije?

Radikalni kritičari studenata olako prelaze preko činjenice da je okidač za njihov bunt bio pad nadstrešnice u kojem je živote izgubilo 15 osoba posle čega je isplivala parola “korupcija ubija” kojom se naznačuje da je glavni uzrok ovog tragičnog događjaja bila korupcija. Da li je borba borba protiv sistemski generisane korupcije patriotski čin ili nije? Setimo se samo čuvene operacije italijanskog pravosuđa nazvane “Čiste ruke” izazvane saznanjima o masovnoj političkoj korupciji u koju su bili umešani lideri tadašnje vladajuće koalicije u sprezi sa italijanskom mafijom. Epilog te operacije bio je – zatvorske kazne za mnoge istaknute političare, između ostalih i za Andreotija, kao i zabrana političkog delovanja njegove Demohrišćanske stranke i Kraksijeve SPI.

Ne sećam da je iko od onih koji su studentskom buntu pripisivali najpogrdnije etikete reagovao na Vučićevu prvu reakciju povodom pada nadstrešnice – da ona jedino nije rekonstruisana

Izvinjavam se ako grešim, ali se ne sećam da je iko od onih koji su studentskom buntu pripisivali najpogrdnije etikete reagovao na Vučićevu prvu reakciju povodom pada nadstrešnice – da ona jedino nije rekonstruisana. Ta neistinita izjava nije bila obična manipulacija imanentna politici kao takvoj, već je ona bila u funkciji pokušaja prikrivanja osoba uključenih u dugi koruptivni lanac u sklopu rekonstrukcije nadstrešnice, lanac koji seže do samog vrha izvršne vlasti.

Onima koji prebacuju studentima da kao navodni ustavobranitelji i sami krše određene zakone treba odgovoriti da je studentski bunt manifestacija građanske neposlušnosti koja, po svojoj definiciji, uključuje u sebe i kršenje pojedinih zakona i istaći da Vučić gotovo svakodnevno izlazi iz svojih ustavnih ovlašćenja i postavlja se iznad zakona; štaviše, moglo bi se reći da on teži ka tome da njegova volja postane jedini zakon Srbije.

Svi oni koji nipodaštavaju studentsku pobunu ispoljavaju zabrinutost da studenti svojim višemesečnim blokadama razaraju obrazovni sistem kao glavni pokretač napretka svake zemlje. Kao da postojeći režim odavno nije taj sistem srozao na najniže grane, omogućujući poplavu kupovine doktorata, braneći očite plagijatore (recimo Siniša Mali, Šapić, Nikolić i drugi), dižući u zvezde one podobne, a blateći kritičare režima, bez obzira na njihov ugled u svetskim razmerama, držeći prosvetne radnike (srednjoškolske profesore, nastavnike i učitelje) u ponižavajućem položaju u kakvom obavljači ove “svete” profesije nikad dosad nisu bili. Zato se moramo zapitati ne krije li se iza ovog pritiska nekih univerzitetskih profesora da se blokade što pre ukinu prizemni motiv – njihov strah da zbog prolongiranih blokada ostanu bez plata?

I na samom kraju skrenuo bih pažnju da među našim intelektualcima vlada konfuzija u vezi sa značenjem pojma građanin. Otuda i neuka podela na nacionalnu i građansku inteligenciju, kao da pripadnici “nacionalne inteligencije” nisu građani. U građanskoj državi svi odrasli državljani imaju status građana, s tim što oni naravno mogu imati bitno različit odnos prema patriotizmu, njenoj istoriji i kulturnoj tradiciji. Pristalice tzv. nacionalne države zalažu se za to da titular države bude narod koji je ovu stvorio, ali istovremeno zastupaju stav da u toj i takvoj državi svi njeni članovi, nezavisno od etničkog porekla, verske i kulturne orijentacije, imaju jednaka individualna i građanska prava. Dakle, i prema takvoj koncepciji države svi njeni članovi su građani. Ići ispod toga značilo bi uvođenje etnocentrizma, etnonacionalizma, tj. favorizovanja većinskog etniciteta što bi nužno vodilo ka dezintegraciji Srbije.

Treća opcija više ne postoji. Naime, oni koji odbiju da se priključe rastućem studentsko-građanskom buntu biće marginalizovani, da ne kažem politički mrtvi

Zbog svega rečenog, mada Mila Lompara poznajem samo sporadično i mada u teorijskom pogledu nismo istomišljenici, njegovo bezrezervno pružanje podrške studentima, kao i njegovo gostovanje na tribinama Proglasa uvažavam kao odvažni čin patriotski nastrojenog intelektualca. On je shvatio da je ono “ili-ili” glavno obeležje naše trenutne situacije: ili si za Vučićev način vladavine koji Srbiju vodi u sunovrat ili si protiv njega. Treća opcija više ne postoji. Naime, oni koji odbiju da se priključe rastućem studentsko-građanskom buntu biće marginalizovani, da ne kažem politički mrtvi.

Tačno je da je objedinjavanje svih antirežimskih snaga različitih ideoloških opredeljenja nužno zlo, ali je ono moralni i politički imperativ ukoliko hoćemo da se rešimo “većeg zla”

Tačno je da je objedinjavanje svih antirežimskih snaga različitih ideoloških opredeljenja nužno zlo, ali je ono moralni i politički imperativ ukoliko hoćemo da se rešimo “većeg zla”. Čedomir Antić sasvim sigurno misli bitno drugačije jer ističe da bi bila učinjena nenadoknadiva šteta ukoliko bi postojeći plenumi oborili postojeći režim, opisujući blokadere kao zadojene totalitarnim duhom, koji za svoje postupke mogu naći opravdanje, jer su i boljševici i fašisti nalazili opravdanje za svoje. On, kao i Vučić, nudi privid treće opcije: neku vrstu dijaloga između vlasti i njenih oponenta, recimo “okrugli sto”, ali bi takav dijalog bio fingirani dijalog čiji bi se rezultat sveo na izvestan broj kozmetičkih Vučićevih ustupka i prekid zahuktalih studentsko-građanskih pritiska, što bi njemu išlo u prilog, jer su ga ti zahuktali pritisci saterali u ćošak.

*Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Feliks Romulijana