Када се погледа број латинично штампаних дневних новина у Србији, или се пажљиво прочитају рекламе на билбордима у српској престоници, која се Београд зове, човек би помислио да је у сопственој држави постао мањина.

Сваком читаоцу је јасно да је Терзић са овом причом узео у руке врућ кромпир – толико врућ, да саме државне службе које се овим питањима професионално баве до сада нису успевале да изађу на крај са багажом који она носе са собом.

Питање даљег опстанка и евентуалног опоравка положаја српске ћирилице у Србији уопште није језикословно питање. То чак није ни превасходно политичко питање! То је искључиво политичко питање.

Сама књига представља дневник председника Савезне Републике Југославије, човека који се од самог почетка сматрао и понашао као да је ту дошао силом прилика, да је довучен и у све то угуран против своје воље. У најгоре време, са најмање моћи, са највише непријатеља.

Упечатљивије од свих осталих, неколико хиљада становника Фокландских острва осећало се позваним да организује поворку аутомобила, током које су махали британским заставама и транспарентима са натписом „Falk you, Sean!“.

Престрављен и духовно исцрпљен, опседнут вером у себе, окренут интересу и задовољствима, човек савременог доба подигао је високо заставу егоизма и хедонизма.

Заплет је хаотичан – ипак, највећа мана је ту онај неприродни дијалог, који још више подвлачи ионако претерано наглашену представу ратних дилема. Анђелина Џоли не поседује способност да удахне живот ликовима “од крви и меса“.

У многобројним реаговањима и у текстовима изнета је тврдња смена Сретена Угричића припремана дуго у редовима Демократске странке. То би значило да ова стожерна странка владајуће коалиције има утицај на вођење кадровске или било које политике у области културе, али то је велика заблуда.

Учесници шоу-биз шаблона су, по правилу, или олињали политичари (демократски избор је, у начелу, увек избор између истих) или новодошли партијски анонимуси који треба режирано да се посвађају око неке, за народ потпуно небитне, а задате, теме.

Милошевићевско "нацификовање" Хрвата и Албанаца и угричићевско "нацификовање" Срба базирани су на идентичној логици и носе исте опасности. С једне стране нацификација може обичне грађане претворити у "добровољне извршиоце" масовних злочина.