Reformisati reformu obrazovanja

Odjednom su u zemlji Srbiji svi počeli da se bave obrazovanjem. Čak i oni kojima je to posao, čak su i oni počeli time da se bave! A ovi drugi, kojima to nije posao, nego ih se to pitanje najdirektnije tiče, počeli su da se zanimaju za evoluciju, Darvina, kreacionizam, dualno obrazovanje, seksualno obrazovanje, inkluziju, strukturu školskog sistema, programe predmeta, itd. U ovom polju ne mogu da se „vade“ kako je to prljavi teren politike i kako ne vredi „gubiti živce“ na to. A zašto je to tako? Zato što ih to pitanje, ukoliko su nezainteresovani, najdirektnije pogodi. Ne „po džepu“, kako se to popularno kaže, nego po svemu, po deci, zdravlju, časti i imenu. Sećam se jedne „uzrečice” iz detinjstva koja glasi “Ma, to je tako samo na filmu”, koja je imala težinu one “kao iz bajke”. Ubrzo smo filmske scene počeli da gledamo uživo. Zakucala muka na svačija vrata!

Do sada je prosečan pojedinac razmišljao ovako. Ne tiče me se što su „tamo daleko“ u Kuršumliji ubili žandarma (samo nek mene ne diraju). Ne tiče me se što su Albancima polupali pekare po Vojvodini (ja ću svoj dućan da zaštitim). Ne tiče me se što zapošljavaju nove ljude u komunalnoj policiju (ja sam svog sina zaposlio u bolnicu). Ne tiče me se koliki je budžet republike (niti me zanima šta je to). Ne tiče me se šta deca uče u školi (važno je da imaju „sve petice“ i da se lagano upišu na fakultet). Ne tiče me se što se tamo neko dete u komšiluku drogira (samo nek nije moje). Mnogo je varijacija na zadatu temu! To se običnog čoveka uopšte nije ticalo, jer je on imao uverenje, inače potpuno pogrešno, da ti događaji ne utiču na njegov život i da on, čak i da hoće, ne može da uradi ništa da ih promeni. Niti on utiče na njih, niti oni na njega! 

A šta se sada promenilo? Gotovo ništa, osim nekih “sitnica” koje mobilišu ljude. Migranti u školama? Deca sa posebnim potrebama u redovnim školama? Seksualno obrazovanje u programima? Darvin, Biblija, nauka, etika? Nasilje u školama? Slučaj doktora Milivojevića u vezi sa kažnjavanjem dece? Sadržaji udžbenika istorije, književnosti, itd? Malo po malo, broj problema se gomila i poput pipaka hobotnice dospeva do svakog doma. To više nisu, kao što sam gore sugerisao, tako daleka događanja. Svi su sada tome izloženi i svi se boje. Dobra strana toga je što su naterani da misle i traže rešenja.

Po drugi put u svom životu prisustvujem jednom brutalnom, gotovo jugo-komunističkom preumljenju masa koje zovu reformom obrazovanja. Najpre su nam Srbijanka, Gašo i kompanija godinama uvodili Bolonju. Sve to bez ikakvog reda, vizije i smisla. Narodski rečeno – „Navrat, nanos!“ Tu izreku sam na sopstvenoj koži osetio. Sve doktor do doktora, ekspert do eksperta, sa „sjajnim“ argumentima u stilu „Ako nećete Bolonju, imaćete prazne rafove i krvave ratove“. U atmosferi trijumfalističkog petooktobarskog zanosa (koji je trajao “dobrih” deset godina). Šta smo time dobili, a šta izgubili, to vidimo i tek ćemo videti. 

A sada, u drugom talasu reforme obrazovanja, „neki novi klinci“ nude nam nove obrazovne koncepte i rešenja. Nemam ništa protiv (1) dualnog obrazovanja i (2) zatvaranja škola sa malim brojem đaka ukoliko se te ideje sprovedu na iole normalan način. Sa druge strane, protiv sam osnivanja (3) Akademije za javnu upravu. 

Prvo (1) će, pod uslovom da se sprovede na predloženi način, učenike zanatskih škola da vrati fabrikama i radionicama. Moj otac je kvalifikovani majstor mašinske struke, „pola“ svoje srednje škole je proveo na praksi u Fabrici automobila u Priboju (FAP). Zbog tog kombinovanja teorije i prakse (u školi su ga učili profesori, a u fabrici obučavali majstori) je i postao dobar majstor. Mogao je da radi u Mercedesu! Budućim majstorima treba praksa, ali istinska, a ne ona formalna (tek da se kaže kako su odradili praksu, a zapravo su proveli par sati u nekoj fabrici ili radionici).

Drugo (2), postoje dobri i ekonomski i socijalni razlozi zašto treba ukinuti škole sa malim brojem đaka. Na taj način se „život“ u selima i prigradskim sredinama neće ugasiti, kako to neki misle. Niti će se održavanjem tih škola on obnoviti. Verujem da održavanje ovih škola ne prija nikome (ni deci, ni učiteljima, ni nastavnicima), jedino možda nekim meštanima ili, pak, urbanim sentimentalistima (koji znaju samo da pričaju o selu i tradiciji, ali sa tim u skladu ne žive). Drugo, verujem (mada to zavisi od slučaja do slučaja) da je ukidanje tih škola i ekonomski efikasnije.

Slučaj Akademije za javnu upravu (3) podsetio me je na jedan “događaj od pre nekoliko godina. Koleginica Katarina Anđelković je diplomirala filozofiju “nešto malo” pre mene. Sreli smo se u tom periodu između njenog i mog diplomskog, i upitao sam je da li je negde konkurisala za posao. Između ostalog, rekla je kako BIA (bezbednosno-informativna agencija) raspisuje konkurse za filozofe, psihologe, sociologe … i da se sprema da tu konkuriše. Saznavši to, nekako sam vraćao izgubljeno poverenje u državu. Pored škola, pomislio sam, postoje i druga mesta u državi gde je sistematizacijom predviđeno da ove struke rade. Dakle, ne neko drugi nego baš te struke (po dva filozofa, psihologa, itd …). Nije prošlo ni pola godine, saznao sam sledeću stvar. Osnovana je Akademija za nacionalnu bezbednost, odakle će BIA da dobija svoje buduće kadrove, specijalizovane za bezbednost. Na prvi pogled, tu nema ništa sporno. Elitna specijalizovana škola (poput Vojne i Policijske akademije) treba da poboljša kvalitet tog važnog polja za jednu državu. Ali, već postoji državni Fakultet za bezbednost i (koliko znam) nekoliko privatnih visokih škola bezbednosti!!! I drugo, činom osnivanja te institucije se nama filozofima i nekim drugim strukama oduzima mogućnost zapošljavanja u ustanovama kao što je BIA. Osnivanje jedne takve škole trebalo bi da dovede do smanjenja broja upisanih filozofa, psihologa, sociologa, pravnika, i sl. što se nije desilo, niti se dešava. Isto će se desiti sa Akademijom za javnu upravu (s tim što će nju da pohađaju ljudi koji već rade u državnim i lokalnim upravama). Ima da “guslaju” o kvalitetnoj javnoj upravi, da uposle jedno pedesetak ljudi na toj instituciji, da se jagme oko upisa tatinih i maminih sinova i kćeri (poput upisa na pomenute dve akademije), ali broj brucoša na Pravnim fakultetima (kao i delu Fakulteta političkih nauka) će ostati isti. Većina tih budućih pravnika i politikologa (čiji broj treba “srezati” i nezavisno od osnivanja ove akademije) će da vozi autobuse i konobariše - to će biti jedna od brojnih direktnih posledica reformske kratkovidosti srpskih pedagoških eksperata. Visoko obrazovana radna snaga je svojevrstan ekonomski paradoks – skupo se pravi, a jeftino prodaje! I ta činjenica, ti ljudi koji troše svoje vreme i ulažu svoj trud u nešto – to nikoga ne interesuje, ni političare, ni profesore, ni roditelje, ni akademsku zajednicu. Opravdanja tipa “Niko ne radi to za šta se školovao” (pa se onda nabroji pregršt slučajeva da bi se to potkrepilo) ili “Država nije dužna da zapošljava ljude” (ti koji izgovaraju ovu rečenicu uglavnom rade u sistemu države), nisu opravdanja, to su “šarene laže” (što bi rekla deca). 

Zašto se ova ideja o poboljšanju kvaliteta javne uprave ne ostvari u već postojećim institucijama. Po jedan master program na pravnim fakultetima u ovoj zemlji i rešen problem. Ali ne, mora da se pojavi mesija-prosvetitelj, koji će ostaviti trag u istoriji ovoga naroda, čija bista će biti postavljena ispred Akademije u budućnosti. Ima u “Lepim selima…” ona sjajna “Mandina” rečenica “Da se vi školovani šta pitate, otišli bi i Srbi i Srbija…” Njeno značenje je jasno, ona “izvrgava ruglu” misao da su zavladali neškolovani, priučeni, bahati i nepošteni, i da nam pod njihovom vladavinom dobro ide. Naš današnji problem nije ove vrste. Nas danas (kada kažem danas mislim na protekle dve decenije) zaista vode školovani, pa i najškolovaniji ljudi, i shodno tome, čudno je kako nam ovako loše ide. I na kraju, ne znam gde će škola biti smeštena, ali verujem da će to biti Beograd. A što ne bi bilo Užice, Sombor, Vranje ili Kraljevo? Eto prilike da se spoje reforme i decentralizacija (reči čija se frekventnost naglo povećava kako se bliže izbori).

Neću ništa da objašnjavam, niti da nudim rešenja. Ima mnogo pametnijih od mene koje samo treba slušati. Iako nemaju direktne veze sa situacijom i nisu obrazovni eksperti, pomenuću dvojicu! 

Srpski gitarista, pesnik i tonac Nikola Vranjković je napisao pesmu Cena demokratije, u kojoj prvi stih glasi “Reci mi da znam, koliko košta jedan dan, bez vaše borbe za rešenje svih problema kojih nema.” Genijalna misao! Ovde se političke i intelektualne elite decenijama “ubijaju” od posla, rešavajući ili nepostojeće probleme ili tako što rešavajući jedan prave pet novih! Reforma mora biti spora, postupna, transparentna, obuhvatna  i pažljivo planirana. Sećam se jedne godine svojih studija (2008-2013) u kojoj pravila studiranja sa kojima smo počeli godinu, nisu važila na njenom kraju. 

Ruski reditelj i glumac Nikita Mihalkov je u svom filmu Sunčanica “sve” rekao i objasnio. Preneo nam je jednu univerzalnu političku i egzistencijalnu poruku koja glasi „Ništa (u životu) nije nevažno“. Drugim rečima – sve je važno, svaki minut, svaki susret, svaki događaj, svaki razgovor. Reforma obrazovanja je u jednom društvu događaj analogan ratnom stanju. A ratom su svi pogođeni. I zato je u ovom ratu, tokom ove reforme sve važno. Čak i one stvari koje nam se čine nevažnim, prolaznim, efemernim, kako god to nazvali, ne posvetimo li im pažnju, vratiće nam se poput bumeranga i „obiti o glavu“. Svako od nas je glavni junak Sunčanice. Ostanemo li u svojim manje ili više lagodnim pozicijama i “ljubavnom zanosu”, potonućemo. Zasluženo! Svojom krivicom!

Autor je filozof