O suočavanju sa realnošću ili metafizika propagande

U našem političkom životu često se može čuti izraz «suočavanje sa realnošću». Uglavnom se taj izraz upotrebljava kao «argument» i plasira u vezi sa nekim teškim događajima iz prošlosti (poput 24. marta ili 5. avgusta), kada su strasti građana uzburkane. Postoje i valjani, odnosno ispravni načini upotrebe ovog izraza kao argumenta. Na primer, kada se kaže "Treba ohladiti glavu, ne treba misliti emocijama! Treba se suočiti sa realnošću, pa šta bude!" 

U ovom tekstu analiziraću upotrebu "suočavanja sa realnošću" kao lošeg argumenta. U "suočiti se sa realnošću" pod realnošću  se misli uglavnom na dve stvari. U jednom slučaju je to isključivo opšta ekonomska situacija (nezaposlenost, male plate, nizak životni standard). To zaista jeste ona najneposrednija realnost, ono u čemu živimo i od čega živimo.

Ipak, ljudi nisu "stoka", ono od čega se živi nije i ono za šta se živi. Postoji i ona druga, kulturnoistorijska stvarnost. I sa njom nas poslednjih decenija gotovo svakodnevno suočavaju. Ovim tekstom tvrdim da su te dve realnosti neraskidivo povezane u smislu da se ne može govoriti o jednoj a da se ne uzme u obzir druga. Da bismo se suočili sa ekonomskom realnošću, treba da se suočimo sa kulturnoistorijskom. Nasuprot ovom mišljenju, te dve stvari uporno se razdvajaju. Prvo, tvrdi se da je ekonomija prioritet, a da sve te kulturno-istorijske teške teme treba ostaviti u drugom planu. I drugo, tim teškim temama bave se profesionalni demagozi i komesari, ne dozvoljavajući diskusiju i namećući svoja mišljenja.

Suočavanje sa kulturno-istorijskom realnošću ima dva smisla, u zavisnosti od toga da li ga razmatramo u kontekstu kulture i istorije ili pak ekonomije i svakodnevice.  Može se razumeti kao «suočavanje sa prošlošću»  i kao potiskivanje «visokih političkih tema». „Suočavanje sa prošlošću“ se ovde  uglavnom razume kao suočavanje sa zločinima. Kao da nam je prošlost samo njima bila ispunjena! Imamo i eksperte za tu oblast. Pod  «visokim političkim temama» koje treba potisnuti u drugi plan podrazumevaju se uglavnom pitanja vezana za ratove, zločine, pomirenje u regionu, agresiju na SRJ i pitanje Kosova i Metohije. Na njih se nadovezuju pitanja o četnicima i partizanima, SFRJ, Kraljevini, itd. Javnost ili bar njen veći deo ih percipira kao nešto manje bitno ili čak nebitno u poređenju sa pravim ili realnim problemima.

Međutim, najveći problem u priči o suočavanju i potiskivanju je to što nam od tih nestvarnih, dalekih i apstraktnih problema zavise svi ostali – ekonomski, kulturni i egzistencijalni. Ne možemo da razumemo našu socijalnu stvarnost ako ne razumemo kako je došlo do nje. A preduslov svake vrste delovanja u njoj, kako zaposlenja tako i suočavanja sa prošlošću, jeste njeno razumevanje. Razvoj i zapošljavanje zavise od stabilnosti, a stabilnost zavisi od politike. Politika je ovde turbulentno područje. Začas se iz sadašnjeg vratimo u neki prošli trenutak, kako bi se raščistili neki problemi. A tamo - četnici, partizani, ustaše, fašisti, crvena armija, i ostali...nikako da se saglase ko je prvi počeo! A onda neko preseče sve rasprave i kaže "Moramo da sarađujemo sa susedima na ekonomskom planu jer zavisimo jedni od drugih". U potpunosti se slažem, samo mi nije jasno ni ko su susedi ni ko smo mi. Ovde države nastaju i nestaju tempom koji nije moguće pratiti.

Puno je otvorenih problema, a među njima jedan odskače. Problem svih problema je to  što mi nemamo državu. Svojom glupošću (ako tako nešto uopšte možemo pripisati jednoj naciji, a pretpostavimo da bar metaforično možemo) narod koji je u ovom delu sveta najviše krvi prolio za svoju slobodu i stvaranje svoje države je ostao bez svoje države. Ja još uvek ne znam šta je to Republika Srbija, gde počinje i gde se završava, koja pravila u njoj važe, da li važe i do kada će da važe. Stalno nam govore o pomirenju u regionu, o ulasku u EU, o našim zapadnim i istočnim prijateljima, itd. Ne razumem o čemu govore jer ne razumem ko smo to mi koji treba da se mirimo sa nekim ili integrišemo u neki savez. Nema nas! Hoće li ulazak u EU da važi za jednog građanina RS koji živi u Novom Sadu i Kosovskoj Mitrovici? Nema naše države! Pokažite mi je, gde je? Postoji samo nešto što se tumba i kruni u zadnjih sto godina. Za mene je to "najrealnija realnost" od svih pomenutih.

Slažem se, treba se suočiti sa realnošću. Ali ako se to ne uradi na pravi način, onda će rezultat suočavanja biti gori nego u slučaju da do suočavanja nije došlo. Komunističko vreme o tome veoma dobro svedoči. Umesto da su neka pitanja tada rešena i zatvorena, ona su "bačena pod tepih" zarad "bratstva i jedinstva". Zbog toga je proliveno mnogo krvi i izazvano mnogo patnje. Navešću dva primera suočavanja sa realnošću koja nisu i neće uroditi plodom.

Primer 1: Savremeni filozof Lešek Kolakovski u intervjuu pod nazivom “X vek umire u Sarajevu“  kaže sledeće: »...velikosrpska strategija se podudara sa pokušajima koje su već ostvarila dva totalitarizma dvadesetog veka – da se hladnokrvno i planski preinači pravo naroda i nacija na postojanje (...) U Bosni, međutim, imamo otpor koji pruža Sarajevo, uporno opstajanje autentičnog mirovnog pokreta, tamo postoji pokušaj da se sačuva koegzistencija...upravo se u Sarajevu pretvara u životnu vrednost multikulturalizam o kome se toliko raspravlja o bogatim zapadnim društvima.»

Kolakovski nije autor koga sam puno čitao, ali se od filozofa koji se bavi temama iz oblasti politike očekuje da bolje poznaje stvari o kojima govori. Uzmemo li samo događaje u Sarajevu iz prve polovine 1992. godine, možemo komotno doneti zaključak da samo naivan ili zlonameran čovek može da izjavi ovako nešto.

Navedeni delovi intervjua  uklapaju se u priču bošnjačkih intelektualaca o raspadu SFRJ. Ta njihova teorija, čije su osnovne postavke agresija SRJ na BiH i odbrambeni rat Bošnjaka, jeste potpuni promašaj, ideološka konstrukcija zbog koje je započet rat u SRBiH. Njen sastavni deo jeste multikulturalizam, ali ne onaj pravi i iskreni, nego lažni, onaj koji se upotrebljava u propagandne svrhe i koji je u sukobu sa činjenicama. Pravo nacija i naroda na postojanje u SFRJ ili SRBiH (očuvanje multikulturalizma i koegzistencije) nisu ugrozile nikakve srpske strategije, velike ili male, nego upravo one sarajevske. Jugoslavija se raspala i povodom tog raspada postoje dva nivoa koja treba jasno razlikovati – zašto je rat počeo i šta se u ratu događalo. U ratu su sve strane vršile zločine, u manjoj ili većoj meri.

O karakteru i uzrocima tih zločina se pisalo i još uvek se piše. Istražuje se, vode se polemike, neka suđenja su završena, a neka su još uvek u toku. O početku rata se takođe piše, ali o njemu nema dijaloga. Svi imaju svoje verzije i drže ih se «ko pijan plota». Neće biti pomirenja u regionu bez suočavanja sa prošlošću, a do tog suočavanja neće doći dok se pitanje o početku rata ne razreši. Ako su susedni narodi, učesnici u raspadu SFRJ, saglasni o zločinačkoj prošlosti srpskog naroda, onda moraju objasniti zašto je to njihov stav, moraju ga potkrepiti. Nije dovoljno reći «treba da prevazićemo prošlost» (tako što ćete vi da prihvatite verziju raspada koju "ceo svet" podržava) i pohitamo u svetlu EU budućnost.

Nije dovoljno, jer da bismo prošlost prevazišli moramo je poznavati. Ja ne prihvatam da mi Nataša Kandić i Vuk Drašković pišu istoriju. Nekima poput njih se izgleda veoma žuri, oni bi da zacementiraju pitanje raspada SFRJ i tako operu svoju ulogu u njemu. Što manje pitanja, to manje problema za njih! Nema boljeg dokaza od ovog da je to antinaučni pristup.

Na njihovu žalost, postoje ljudi koji nikada neće prestati da postavljaju pitanja. To što ovi "stručnjaci" zovu suočavanje sa prošlošću i pomirenje u regionu je najobičnija propaganda. Ja i dalje ne shvatam šta je to velikosrpska strategija. Ovaj ključni pojam u priči o raspadu koju forsiraju drugosrbijanci iz Beograda, Sarajevo i Zagreb čini mi se potpuno promašenim. Za njih je očigledan primer velikosrpstva to da je JNA posle 1991. godine bila srpska vojska i da je ona trebalo da proširi granice Srbije ka zapadu. Još dva "pouzdana" indikatora velikosrpstva su Memorandum SANU i promene Ustava Republike Srbije, kojima su neke nadležnosti pokrajinama ukinute. Navedeni primeri su vrlo loša evidencija za tzv. "velikosrpsku strategiju".

Ako je velikosrpstva i bilo, onda ovo nisu bili njegovi izrazi. JNA je postala srpska vojska kada su iz nje pobegli oni koji nisu Srbi i odmah nakon toga počeli da pucaju po njoj! Prirodno je da je Beograd bio zainteresovan (i dužan) da brani Srbe u republikama u kojima im je opstanak bio ugrožen i da je JNA bila zadužena za to. Ne razumem šta je tu velikosrpsko! Pogotovo mi nije jasno šta je velikosrpsko u Memorandumu i ustavnim promenama u Srbiji. Ta dva "događaja" se nikako ne mogu razumeti kao velikosrpski iz sledećih razloga. Da bi nešto bilo velikosrpsko, to mora poremetiti ravnotežu između Srba i drugih naroda Jugoslavije.

Velikosrpstvo bi tu ravnotežu (čitaj "bratstvo i jedinstvo") pomerilo u korist Srba, a na štetu drugih naroda. Ni Memorandum ni ustavne promene to nisu učinili iz prostog razloga što te ravnoteže nije ni bilo. Ona je urušavana decenijama i oni su samo pokušali da je ponovo uspostave. Srbi su stvorili Jugoslaviju, a kao narod su u njoj bili poniženi i podređeni, ni u kom slučaju ravnopravni. Asimetrija koju je ustav iz 1974. doneo to jasno pokazuje. Nije slučajno što je tada jedino SR Srbija dobila pokrajine sa velikim ovlašćenjima, a druge članice federalne republike sa sličnim istorijskim, demografskim i kulturnim prilikama nisu.

Zašto Srbi u SR Hrvatskoj ili Šiptari u SR Makedoniji nisu dobili pokrajine? Ako se stvari ovako opišu, onda od velikosrpske strategije u Memorandumu i ustavnim promenama nema ništa. Za njeno usvajanje i širenje postoje drugi razlozi. Oni koji su krenuli da se odvajaju iz Jugoslavije su sve gorenavedeno znali, ali im je velikosrpstvo bilo dobar alibi za svoju rabotu. Naravno da su dobili veliku pomoć od stranaca, koji na ratovima puno zarađuju, ali su im "vetar u leđa" bile i beogradske kreature na vlasti i u opoziciji. U takvim okolnostima je bilo najracionalnije "prigrliti" priču o "Velikoj Srbiji". Završava vam posao - možete da radite šta hoćete, ta priča će sve da opere. Stranci će da šire propagandu, a Miloševićeva ekipa se savršeno uklapa u dodeljenu joj rolu. Pravo suočavanje sa realnošću bi moralo da se bavi svim ovim pitanjima, a ona se uporno izbegavaju. I to nam nešto govori!

Primer 2: On se tiče Briselskog sporazuma, međunarodnog ugovora koga su potpisali «Beograd i Priština». Da li ovaj sporazum podrazumeva da neko iz Kragujevca i neko iz Prizrena ne potpadaju pod odredbe ovog sporazuma? Naravno da ne! Pravnicima je jasno da međunarodni ugovor mogu da potpišu samo subjekti međunarodnog prava, suverene države. Međutim, pošto bi u javnosti dva politička entiteta bilo sporno da se koristi termin država, onda je odlučeno da glavni gradovi budu potpisnici sporazuma koji bi trebalo da normalizuje odnose dva naroda. Ta normalizacija se svodi na dve stvari: «baciti pod tepih sva neprijatna i neugodna pitanja» i «slepo slušati namesnike iz Evropske unije kojoj i Srbija i Kosovo teže». To bi prema nekima trebalo da bude suočavanje sa realnošću!

Mnogo argumenata u javnim raspravama povodom navedenih pitanja se svodi na sledeći oblik: «Morate prihvatiti realnost na terenu». Ta realnost, pak, kaže da je Srbija izazvala i izgubila ratove, razbila Jugoslaviju, ugnjetavala druge narode, sprovela genocid. Ta realnost kaže da su Srbi vodili agresivne osvajačke ratove devedesetih i da su zbog toga kažnjeni gubitkom teritorija i etničkim čišćenjem. Slučaj Kosova je samo epilog procesa, u kome je pravična «međunarodna zajednica» kaznila Srbiju za sva zlodela koja je ova država nanela svetu i susednim narodima. Sklon sam da drugačije vidim realnost. Srbija je moderna evropska republika koja i dalje trpi posledice komunističke i globalističke propagande.

Propaganda je način na koji «međunarodna zajednica» produkuje realnost. KiM je pokrajina Republike Srbije koja je na putu da, uz podršku «međunarodne zajednice» postane nezavisna republika. Sve i da se to dogodi, suočavanje sa realnošću bi nas obavezalo da proučimo genezu sukoba Srba i Šiptara, da bismo videli ko je u tom odnosu koga ugnjetavao, ko je kriv, ko je i kada koga ubijao, zbog čega se to desilo, da proučimo partijsko organizovanje ovih naroda na KiM, istoriju SFRJ, pa da iz toga donesemo zaključak koja prava imaju Srbi, a koja Šiptari. Međutim, kao i u našem odnosu sa Hrvatima i Bošnjacima, to se uporno izbegava. Unapred osmišljene «istine», plasirane pre nekoliko decenija, moraju se čuvati po svaku cenu zato što na njima počiva «realnost na terenu».

Dok u praksi i medijskom prostoru sve prolazi, teorijski gledano situacija je nepodnošljiva. Neosnovanom «realnošću na terenu» pravdate i zasnivate sadašnje i buduće odnose, a svaki pokušaj propitivanja toga šta je realnost na terenu, svaki pokušaj da se ispita da li je to zaista tako tretirate kao udar na istinu. Perioda SFRJ se više niko, sem profesionalnih istoričara i ne seća. Kada postavite neka pitanja – kada? ko? zašto? jeste li sigurni? – kao da ste najveća zlodela počinili. Ovo je dovoljno da se shvati koliko su «realnosti na terenu i van terena» labave i nepostojane kategorije. Sve se raspadne kad postavite par pitanja! I ne samo da rasprave prestaju, nego možete da dobijete batine! To je tako jedino u slučaju kada istinu ne utvrđuje nauka, nego ona ima svoje zagovornike, fanove i telohranitelje! I kada je u nju uloženo mnogo novca, koji se nekako mora vratiti.