уторак, 12. децембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Нови образовни закони и Зукорлић на челу скупштинског Одбора за образовање - увреда за српску просвету и универзитете
Куда иде Србија

Нови образовни закони и Зукорлић на челу скупштинског Одбора за образовање - увреда за српску просвету и универзитете

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Јовановић   
петак, 06. октобар 2017.

Конференција универзитета Србије je недавно затражила смену Муамера Зукорлића председника Одбора за образовање Скупштине Републике Србије, због нестручног и некомпетентног обављања функције, али и злоупотребе положаја за остваривање личних интереса. Повод су његове изјаве о ректорократији у високом образовању и повлашћеном положају Универзитета у Београду који гуши све друге универзитете (http://www.politika.rs//articles/details/389332).

Нема спора да је иницијатива више него оправдана и да је охрабрила многе (у академској заједници и ван ње) да ће први универзитетски људи прекинути завет ћутања када је реч о развоју српског образовања и будућности наше државе. Поготово што садашњи тренутак карактерише бахати утицај политике на образовање (јачи и погубнији него у време комунизма) и својеврсни политичко-образовни  инжењеринг с циљем да се промени свест српског народа.

Нажалост, иницијатива КОНУСА-а је персонална, кратког даха и избегава да се усмери на најбитније, погубне процесе у образовању.
Ево зашто.

Најпре, она је закаснела. Муамер Зукорлић и раније је давао веома узнемиравајуће изјаве, водио универзитет који се, економским терминима речено, налази у „сивој зони“ (да овде оставимо по страни бесправну градњу у центру Новог Пазара) и као такав био је Скупштини Србије више него подобан за изузетно значајну политичко-просветну функцију. Универзитети Србије, и први међу њима Универзитет у Београду, покренули су се тек када су им засметале Зукорлићеве изјаве које се односе на њих саме.

Нису дигли глас, А МОРАЛИ СУ када је ова власт поставила Зукорлића на место Одбора за просвету. Ћутали су када је на ову функцију дошао човек који за деценију и по није успео да акредитује свој универзитет, који је игнорисао академске процедуре и критеријуме, а ослањао се на радне дозволе које су му давали председници или одговарајући министри готово свих српских влада. Упркос томе, он је све време уписивао студенте у Новом Пазару и другим градовима, дајући им дипломе и докторате. Постављајући оваквог „образовног делатника“ на место чувара образовних закона, српска власт је понизила српске универзитете који су, све до пре неки дан, ћутали. А и сада им то није био разлог за смену.

Зашто је још ова иницијатива кратког даха и мање битна него што изгледа? У Скупштини Србије су 27. септембра ове године усвојена два изузетно значајна закона, а која су се у време КОНУС-овог реаговања налазила у скупштинској процедури: Закон о основама система образовања и васпитања и Закон о високом образовању. Оба су у дефинитивном облику настала у канцеларијама Министарства просвете, под директним патронатом министра просвете и његових најближих сарадника. Прожета су антиинтелектуалним и антиобразовним духом, са низом лоших решења на свим нивоима образовања.

У првом закону, треба поменути бар два најважнија од лоших решења: (1) изузетно висока овлашћења и моћ министра просвете (што би и за Доситеја Обрадовића било премного, а знамо да наши ововремени министри просвете могу да се приближе великом просветитељу само када стану пред његов споменик) и (2) свођење Националног просветног савета, најстручнијег образовног тела у основном и средњошколском образовању, на ниво тек једног од саветника министра просвете.

Национални просветни савет чине академици, професори универзитета, представници стручних друштава и удружења.Оваквим законским решењем министар Младен Шарчевић (Мића Јовановић средњег српског и регионалног образовања!) спустио је НПС на ниво оних које ће можда и да саслуша, али, сигурно је већ сада, неће никада да послуша. Он је веома добро разумео своју улогу стечајног управника српске просвете, због тога су му и неопходна толика овлашћења. Из тих разлога се, управо преко Муамера Зукорлића и Одбора за образовање, смењује угледнии друштвено одговорни професор др Александар Липковски са места председника Националног просветног савета, док је Универзитет у Београду, чији је он тамо представник, по обичају ћутао. (Иначе, зачуђујућа је – уз часне изузетке –  равнодушност нашег најстаријег универзитета према проблемима и развоју основног и средњег образовања, на чије се резултате у сваком погледу непосредно наставља.)

Министарство просвете, односно министар просвете и његови сарадници, нису уважили НИЈЕДНУ од двадесет и четири примедбе Националног савета за високо образовање у току израде Закона о високом образовању, а све су биле изузетно битне и тичу се организације студија, академских критеријума и најважније,очувања аутономије универзитета. И у њему су, као и у првом закону, најзначајније и независне просветне институције − Национални савет за високо образовање, Национално акредитационо тело, Комисија за акредитацију, и друге  − доследно сведене на ниво комисија Министарства просвете.

Битно је умањена аутономија универзитета у корист Министарства просвете, а када универзитету узмете аутономију, он престаје да постоји као друштвено, наставно и научно одговорна институција. Због тога Савет за високо образовање није дао сагласност на предложену радну верзију Закона, али министра Шарчевића и власт која га је поставила није брига за мишљење Савета (у којем се, поред осталих, налазе академици, укључив и председника САНУ, професори емеритуси, доскорашњи ректори и проректори, најугледнији професори универзитета свих научних области). Није претерано рећи да је по први пут у Србији направљен закон о универзитету за који се универзитет као институција суштински ништа није питао, осим што га универзитетски представници у комисијама делом легитимизовали.

Оба закона су прављена у истом духу и са истим циљем. Они убрзано треба да обесмисле српско школство и учине га вазалом владајуће политичке воље, да спрече критичко мишљење код ђака и студената, смање улогу идентитетских и националних предмета на рачун тзв. предузетничког образовања, заправо елементарне обучености будуће јефтине радне снаге.

То је само део разлога зашто иницијативу за смену Муамера Зукорлића треба подржати, али је и примити са резервом, јер се сменом једнога човека не решава ништа битно. Да је власт мање бахата и силеџијска, а више мудра (што је у овом тренутку тешко и замислити), прихватањем предложене смене задовољила би њене иницијаторе, а заузврат би спровела све остало што је наумила и о чему у иницијативи није ни било говора.

Међутим, о томе власт нека  размишља, а академска заједница мора да полази од онога што је њена стручна и етичка дужност. Шта би били захтеви, тачније, шта је много раније требало да буду захтеви КОНУСА-а, достојни његове академске улоге и одговорности за државу Србију? Зар понижавање оба просветна Савета и доношење накарадних закона нису важнији разлози од Зукорлићеве изјаве, ма колико њу не смемо потценити?

Чим је видео у којем правцу се креће израда закона и да се академска заједница не уважава, КОНУС је морао, уз повлачење својих чланова из комисија за израду закона, да захтева: (1) да се оба образовна закона повуку из процедуре, односно, из употребе,  (2) да министар просвете буде смењен и (3) да сваки будући министар образовања буде именован уз претходну сагласност највиших просветних тела и институција. У чисто процедуралном смислу можда је први захтев закаснио, али, стручно и морално гледано, изузетно би било важно да се ови захтеви јавно и јасно поставе и да се не одустаје од њих.

(И неопходно је непрестано, независно од конкретних повода, истрајавати на захтеву свих захтева: да се без одлагања средства за просвету подигну у буџету Републике на 5.5−6 % БДП. То су урадиле све озбиљне европске земље, а приговор да нема пара је неоснован и циничан јер се не ради о апсолутном износу него о проценту средстава. Ако држава даје готово дупло мање, она за толико закида своју најважнију делатност.)

Ако можда  КОНУС, као асоцијација више државних и приватних универзитета, није у стању да пошаље један овакав, само наизглед радикалан а заправо доследан и нужан захтев, онда би то морало да буде дужност и обавеза Универзитета у Београду. Тим пре, јер у Зукорлићевој изјави јесте опаснији, и са дугорочнијим последицама, онај део који се односи на Универзитет у Београду, а чији је смисао да се улога и значај нашег најстаријег и, зашто не рећи, најбољег универзитета у свему изједначи са другим универзитетима, па и са муфтијиним. Не треба много мудрости да се види да Зукорлић не говори ни случајно, ни непромишљено, и да његово мишљење потајно деле многи од оних који су га, без устручавања и стида, поставили на овако важну функцију.

Правде ради, за овакав свој положај добрим делом крив је и наш највећи универзитет. Академска заједница као скуп слободних, најобразованијих и друштвено најодговорнијих људи, а посебно Универзитет у Београду као најзначајнији међу српским универзитетима, има неотуђиву одговорност да утиче на битна питања своје земље. Ректор БУ морао би да буде свестан да је његова улога значајнија од било којег министра просвете и морао би да буде спреман да је преузме – да не би себе довео у ситуацију да изда универзитет који му је поверен да га води! Изјава Муамера Зукорлића јесте само најновија опомена Универзитету у Београду, и људима који имају част да га воде, колико је напора, одговорности и храбрости неопходно уложити да би се сачувала и развијала ова институција, једна од најзначајнијих у српском народу и српској држави.

(Аутор је професор Учитељског факултета у Београду)