Dugo putovanje Srbije - od Beogradskog pašaluka do kolonije globalnog kapitala

Politički akteri u Srbiji spore se oko jednog pitanja: kojoj sili naša država treba da se potčini. Kosmopolitski liberali su za Zapad, nacionalstička desnica za Rusiju ili Kinu. Nema nijedne značajne političke partije koja zahteva da se Srbija oslobodi od kolonijalnog položaja. Takva situacija postoji u svim državama koje samostalno ne odlučuju o svojoj sudbini. U kolonijma ne postoji pravi politički život koga nema bez suverenosti. Sa stanovišta društvene celine sve je jedno ko će pobediti na izborima, o nacionalnoj sudbini će odlučivati neko sa strane. Pitanje je ko. U banana republikama birači glasaju, a kad se biračka mesta zatvore američki ambasador proglašava rezultate. 

Vučićeva autoritarna vlast  počivala je do sada  na podršci koji je dobijao pre svega sa Zapada. Smešni su liberalno orijentisani političari koji se žale Evropskoj uniji na nedemokratski i neliberalni karakter vladajućeg režima u Srbiji. Njoj baš takav i treba kako bi ostvarila svoje imperijalne političke i ekonomske ciljeve: priznavanje Kosova i neograničeno eksploatisanje naših prirodnih, privrednih i ljudskih resursa. Proevropski  blok, koji  pored političkih stranaka čine NVO i brojni intelektualci, i ne nastoji da dobije podršku domaćeg stanovništva, već da ubedi EU kako bi bolje od Vučića realizovao njene  interese. Svoj politički program ova grupacija formuliše strogo unutar evroliberalne platforme. Politički akteri ove orijentacje su protiv Vučićeve lične vlasti, ali ne i njene prokapitalističke ideološke osnove.  Priliku su dobili  tokom pandemije kada je on, više nego ranije, počeo da se dodvorava Kini. U isto vreme, prokineski orijentisani Vučićevi protivnici gotovo su postali nevidljivi. Zadatak većine opozicionih političara u Srbiji je da vrše pritsak na Vučića kako bi se ovaj više orijentisao prema njihovom patronu. On, pak, čini ustupke svim državama koje su sposobne da izvrše dovoljno snažan pritisak na njega. Naravno na štetu Srbije, u kojoj vlada onaj političar koji pristaje da bude „sluga sviju gospodara“.

Vučićev prokineski ispad kratko je trajao. On vrlo dobro zna da su,  još uvek, ključne hegemone sile na Balkanu Nemačka i SAD. Uostalom, Kina je ekonomski zainteresovana za pristup evropskim tržištima, Srbija je za nju samo odskočna daska. Nerealno je očekivati da će ona zbog Srbije ulaziti u bilo kakav konflikt sa EU. Kineska kompanija Linglong gradi veliku fabriku automobilskih guma u Zrenjaninu. Gume su namenjene evropskoj industriji, a u Srbiji se proizvode kako se ne bi zagađivale Nemačka, Francuska... i, naravno, zbog gotovo besplatne radne snage.

Zbog potpune kontrole koju nad političkim životom u našoj zemlji  imaju velike sile i siromaštva nije do sada nastala  neka politička snaga koja bi insistirala na samostalnosti naše države. Razvijanje i širenje političkih ideja i programa kontrolišu mahom zapadne fondacije kojima nije u interesu da nastane neki politički pokret koji bi mogao da ponovo otvori razvojne perspektive i da nas oslobodi od diktature najmoćnijih država i globalizovanog kapitala. 

Palanački duh u Srbiji nije posledica neke endemske nesposobnosti našeg naroda da se civilizuje i modrenizuje već je posledica istorijski nasleđenog nepovoljnog položaja unutar širih struktura čiji smo deo: međunarodnih ekonomskih i političkih odnosa. Modernizacija Srbije izostala je u devetnaestom i dvadesetom veku zato što to nije bilo u interesu sila koje su dominirale na Balkanu. Dovoljno je samo pomenuti koliko su za Srbiju i njen društveni razvoj bili fatalni razarajući nemački imperijalni napadi u dvadesetom veku. Svakako da su postojali i unutrašnji razlozi. U siromašnom seljačkom društvu nije mogla da  da nastane dovoljno snažna elita koja bi bila sposobna da formuliše i afirmiše racionalne političke programe.

Iluzija nacionalističke desnice je da se oslobađanje od kolonijalnog ropstva može postići insistiranjem na ekskluzivnom nacionalnom programu. Ideologija „srpskog stanovišta“ bazirana je na tradcionalnoj kulturnoj osnovi, ona ne nudi program nacionalne ekonomske i političke emancipacije. Da bi se taj cilj postigao neophodno je graditi mostove saradnje sa drugim malim balkanskim narodima koji su u istom položaju. Srbi, oslonjeni samo na svoje snage, ne mogu  da se oslobode stranog jarma. Za srpstvo važi ono što je Krleža pisao o hrvatstvu u eseju Nekoliko riječi o malograđanskom historizmu uopće iz 1926: “ Na periferičnoj udaljenosti od Istoka i od Zapada podjednako...hrvatstvo nikada u historiji Istok, a nikada potpuno Zapad, pod kobnim uplivom jačih civilizacija, južne, mediteranske, i sjeverne, germanske, prelazno područje tuđih ekonomskih interesa u sva četiri pravca kompasa, preslabo da se oblikuje u samostalno političko i državno tijelo, a ipak toliko otporno te se ne predaje, hrvatstvo životari tako još od najstarijih glagoljaških vremena...“ (1) 

Zarobljeni u svojim nacionalnim mitovima mali balkanski narodi nisu u stanju da se oblikuju u „samostalno političko i državno tijelo“ već svoje energije troše u besomučnom međusobnom istrebljivanju i mržnji. Tako još lakše postaju plen grabljivog globalnog kaptila. U devetnaestom veku nastala je parola “Balkan balkanskim narodima“. Dimitrije Tucović je pisao 1914. : „Samo stvaranjem nove zajednice namesto srušenoga turskoga gospodarstva mogla se sačuvati davno izgubljena nacionalna sloboda da se opet ne utopi u krvavoj međusobnoj otmici oko zadobivenih oblasti, otmici koja je najveća nesreća po slobodu balkanskih naroda...Balkan bi postao jedna prostrana privredna oblast u kojoj bi moderni privredni život dobio poleta, i svaki deo te oblasti dobio bi u celini jemstva za slobodu saobraćaja, za osiguranje privrednih potreba, za brže privredno razvijanje uopšte. Istinska ekonomkska emancipacija balkanskih naroda leži u privrednoj zajednici Balkana. A sa ujedinjem političkih snaga i privrednim napretkom blakanski narodi bili bi sposobni da dadu otpora zavojevačkim težnjama kapitalističkih evropskih država.“ (2).Ovakav pristup trebalo bi reaktualizovati.

Jugoslovenski socijalizam, bar tokom nekoliko decenije, uspeo je da balkanske narode delimično oslobodi  od imperijalnih kandži. A na kraju je i Savez komunista pretvoren u više nacionalističkih partija. Međunacionalni odnosi su tokom većeg dela postojanja SFRJ činili osnovu političke dinamike i na kraju su zaraćeni nacionalizmi porazili jedan delimično uspešan prosvećeni modernizacijski poduhvat. Naravno, do razbijanja Jugoslavije ne bi došlo da nije pao Berlinski zid. Putin s pravom insistira da je raspad SSSR-a predstavljao geoplitičku katastrofu.

Period jugoslovenskog socijalizma je jedini u istoriji u kome su Srbi, Hrvati, Makednci... imali svoje, koliko toliko, samostalne političke tvorevine. Srbija u devetnaestom veku bila je takođe kolonija. Neoliberalna tranzicija koja je usledila posle razbijanja SFRJ deklasirala je većinu društava u patuljastim državama naslednicama. Radilo se o smišljenom poduhvatu koji je proizveo željene rezultate. Cilj nije bio stvaranje efikasnijih ekonomskih sistema i razvoj liberalne političke demokratije već razaranje državnih tvorevina malih balkanskih naroda i njihovo vraćanje u periferni podređeni položaj u kome su se nalazili pre socijalstičke revolucije. Privreda u SFRJ nije bila efikasna kao one na Zapadu, ali su preduzeća bila u našem vlasništvu. Koncept društvene svojine je bio antimperijalni. Privatne osobe, strane ili domaće, nisu mogle da kupe fabrike. Maršal Tito je bio autoritarni vladar, ali on nije imao ovlašćenje da proda nijednu trafiku. Efikasnost cele privrede i  pojedinačnih preduzeća ne sme se ocenjivati samo na osnovu makroekomskih i mikroekonomskih kriterijuma neoklasične ekonomske teorije nego i po ukupnom društvenom učinku.

Uspešno poslovanje kapitalističkog preduzeća ne doprinosi nužno i napretku zajednice. Naprotiv, strane kompanije iznose profit, a nama ostavlju negativne posledice, poput zagađenja okoline. Zbog velikih donacija koje dobijaju strana preduzeća u budžetu Srbije ima sve manje sredstava za prosvetu, zdravstvo, kulturu... 

Radnici su u jugoslovenskom samupravljanju delimično učestvovali u upravljanju preduzećima, njihov životni standard bio je pristojan. Preduzeća su bila uklopljna u loklane zajednice i doprinosila su njihovom društvenom i kulturnom razvoju. Postojala je dinamična društvena pokrertljivost, deca iz siromašnih porodica mogla su da se leče i školuju. U današnjim „efikasnim“ kapitalističkim preduzećima radnici imaju bedne plate i obespravljeni su. U međunarodnoj podeli rada Srbima je danas određeno da rade samo najprostije manuelne poslove, poput uplitanja automobilskih kablova. Da bi radnik mogao da obavlja taj posao dovoljno je da razlikuje boje. Uspešno poslovanje kapitalističkog preduzeća ne doprinosi nužno i napretku zajednice. Naprotiv, strane kompanije iznose profit, a nama ostavlju negativne posledice, poput zagađenja okoline. Zbog velikih donacija koje dobijaju strana preduzeća u budžetu Srbije ima sve manje sredstava za prosvetu, zdravstvo, kulturu... 

Standardna imperijalna tehnika vladanja ne oslanja se samo na silu, već i na manipulaciju i zaglupljivanje. Kultura predstavlja samosvest nekog naroda i njegovu sposobnost da autonomno rasuđuje šta je za njega dobro. Imperijalnim svetskim središtima moći razaranje kulture je neophodno da bi ljude u malim perifernim narodima pretvorili u robove koji treba da obavljaju samo one poslove koje ne mogu da izvrše roboti. Koncept ljudskih prava iščezava u savremnom digitalnom neoliberalnom kapitalizmu.

Kultura u Srbiji ne može da opstane na tržištu, neophodna je javna briga o njoj. Neoliberlni koncept balansiranog budžeta i podređenost javnog sektora interesima kapitala ugrožavaju danas opstanak srpske kulture. U socijalističkom periodu stvaralačke slobode bile su ograničavane, intelektualci su povremeno hapšeni i porganjani, ali kulturna dobra bila su dostupna većini stanovnika. Zbog skrominih ulaganja u kulturu i uništavanja institucija partijskom upravom postali smo nesposobni da prozremo porobljivačke idološke sheme koje nam se organizovano nameću. Neophodna nam je kultura koja nije ni parohijalna ni kompradorski servilna. 

Zbog ratova devedesetih tranzicija u Srbiji je kasnila. Početkom dvehiljaditih već su bile  poznate posledice tzv. „šok terapije“, naročito one varijante koja je primenjena  u Rusiji. DŽozef Stiglic kaže da je u pitanju bio šok, ali ne i terapija. Izbor tog modela od strane režima DOS-a nije bio posledica neznanja već prihvatanja zapadnog diktata.

Liberalne ideje slobode  danas ne postoje ni u državi i ni u privredi. U ekonomijama suverene su krupne korporacije, slobodno tržište i lična inicijativa postoje  samo u udžbenicima. Koncentracija bogatstva u rukama malog broja svetskih oligarha i globalizacija likvidirali su političku demokratiju

U svetu sve više jačaju autoritarne tendencije. Pandemija virusa kovid-19 dovela je do gigantske kontrole nad stanovništvom. Globalizacija je obesmislila demokratske političke institucije koje sve više služe samo potrebama krupnog biznisa. Milijarderi su tokom pandemije postali još bogatiji. Trideset godina posle pada Berlinskog zida preovlađujući model u svetu sve više postaje autoritarni kapitalizam azijskog i latinoameričkog tipa. To je ideal kome je težio glavni ideolog neoliberalizma Fridrih fon Hajek, koji je tvrdio da mu je bliži nedemokratski liberalizam nego neliberlana demokratija. Evropska unija zamišljena je po tom modelu. Lucidni Imanuel Valerstin je u vreme propasti istočnoevropskog socijalizma tvrdio da je uporedo sa njim propao i liberalizam. Bio je u pravu. Liberalne ideje slobode  danas ne postoje ni u državi i ni u privredi. U ekonomijama suverene su krupne korporacije, slobodno tržište i lična inicijativa postoje  samo u udžbenicima. Koncentracija bogatstva u rukama malog broja svetskih oligarha i globalizacija likvidirali su političku demokratiju.

Prevazilažnje ovakvog stanja koje preti da ugrozi opstanak planete i čovečanstva moguć je samo na antikapitalističkoj platformi. Verski i nacionalstički fundamentalizmi vode u ćorsokak i doprinose legitimiranju represije i suzbijanju političkih sloboda i ljudskih prava. 

Kaptalističkog porobljivačkog jarma podređeni narodi se mogu oslobodti samo ukoliko sarađaju uz pravo da zadrže i slobodno razvijaju svoje kulturne specifičnosti. Zasluga jugoslovenskih komunista je u tome što su afirmisali koncept različitih puteva u socijalizam. Ne postoji univerzalni model koji porobljeni narodi mogu slediti da bi se oslobodili. Svaki treba da traži vlastiti način emancipacije. 

Obnova srpske države počela je Prvim srpskim ustankom 1804. kada je Srbija bila duboka periferija unutar oslabljenog Osmanskog carstva. Posle više od dvesta godina i milionskih žrtava u ratovima za odbranu nezavisnosti ponovo smo u sličnoj situaciji, kao mala koloniija predatorskog globalnog kapitala, velikih sila i međunarodnih finansijskih institucija. 

Ratovi devedesetih ponovo su zakrvili narode iz bivše Jugoslavije. Poduhvat njihovog  oslobađanja putem međusobne saradnje danas izgleda utopijski, ali drugi put ne postoji. Revolucionarni studenti u Parizu 1968 na zidovima Sorbone ispisali su praolu:“Budimo realni, tražimo nemoguće“. Velike sile će, kao što su to činile uvek u istoriji, nastojati da spreče eventualne nove balkanske integracije kako bi i dalje  suvereno dominirale (divide at impera).

Proteklih godina došlo je do značajnih geopolitičkih promena u svetu. Doba unilateralizma i globalne dominacije Zapada prolazi. Uticaj velikih sila na Balkanu je donekle pluralizovan, više aktera sa sukobljenim interesima nastoji da ostvari kontrolu ovog prostora. To otvara makar i male šanse za formulisanje i primenu autonomnih razvojnih koncepata. 

Ekonomske integracije su produktivne za sve ukoliko se odvijaju između privreda sličnog nivoa razvoja. U bliskoj budućnosti ne može se očekivati obnova srpsko-hrvatske saradnje. Bliže privredno  povezivanje moguće je između Srbije, BiH, Makedonije... 

Za nedovoljno razvijene zemlje najvažnije je da ukolone spoljašnja ograničenja svom razvoju, tj. da se osobode kolonijalne zavisnosti. Jačanje levice i drugih antiimperijalstičkih snaga u najmoćnijim državama otvorilo bi perspektive ekonomske i političke emancipacije malih zavisnih naroda i država

Zbog duboke sistemske krize EU gubi potencijale za dalje proširivanje. Naprotiv, ona počinje da se osipa. Potpuno je neizvesno kako će izgledati u budućnosti, ukoliko uopšte bude postojala. Evrozona je do sada funkcionisala u korist bogatijih severnih država, napetosti severa i juga postaju sve izraženije. Tromo reagovanje briselskih institucija tokom pandemija virusa kovid-19 pojačalo je već postojeće tenzije. Predloženi paketi pomoći epidemijom najugorženim državama kasne  i još uvek nisu u potpunosti izvesni. Reorganizacija ili raspad EU mogu Rumuniju, Bugarsku i Grčku približiti konceptu balkanskih integracija. 

Međusobno povezivanje država i naroda koje se nalaze u kolonijalnom položaju ne mora biti u formi čvrstih političkih i teritorijalnih integracija. Pokret nesvrstanih je bio dobar primer, bio je od velike koristi za jugoslovenska preduzeća. Ona nisu bila konkurentna na zapadnim tržištima, ali Titova spoljna politika otvorila im je trećesvetska tržišta i povećala uticaj SFRJ u svetu. Pogrešna je ocena da je spoljna politika socijalističke Jugoslavije bila predimenzionirana. Za nedovoljno razvijene zemlje najvažnije je da ukolone spoljašnja ograničenja svom razvoju, tj. da se osobode kolonijalne zavisnosti. Jačanje levice i drugih antiimperijalstičkih snaga u najmoćnijim državama otvorilo bi perspektive ekonomske i političke emancipacije malih zavisnih naroda i država.

1. Miroslav Krleža, Deset krvavih godina, Zagreb, 1971, str.100

2. Dimitrije Tucović, Srbija i Arbanija, Beograd, 1974. str.111-112