четвртак, 23. мај 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Афричка куга свиња – информације за почетнике и напредне кориснике (од просечног грађанина, конзумента свињског меса, до малих и великих одгајивача)
Куда иде Србија

Афричка куга свиња – информације за почетнике и напредне кориснике (од просечног грађанина, конзумента свињског меса, до малих и великих одгајивача)

PDF Штампа Ел. пошта
Миланко Шеклер   
уторак, 01. август 2023.

Када прочитате овај текст, молим вас да га пошаљите или препоручите за читање сваком вашем пријатељу који узгаја домаће свиње или је ловац. И ако га не намеравате читати, молим вас да га пошаљите вашем рођаку или пријатељу који се бави узгојем домаћих или дивљих свиња или живи на селу или приградском насељу где гаји свиње.

Молба аутора


Пролог

Циљ овог текста је да на што једноставнији и разумљивији начин покушам да пружим све најважније информације о најопаснијој и најтежој заразној болести свиња која се у овом тренутку шири у популацији свиња у Републици Србији. Сви изнети увиди у овом тексту представљају мој независан и потпуно личан став и иза њих не стоји ниједна институција, организација, удружење или било каква интересна група људи. Све изнете чињенице и ставови у овом тексту представљају моје сопствено мишљење и резултат су вишедеценијског искуства у раду са заразним узрочницима болести, како на њиховој дијагностици, тако и на спречавању њиховог појављивања, њиховог сузбијања и превентиви, и то применом најновијих научних и стручних сазнања, као и искустава стечених разменом и сарадњом са домаћим и страним експертима који се баве истом области науке.

Текст је намењен грађанима Србије, а посебно онима који се баве узгојем свиња, без обзира да ли се тиме баве као успутним и додатним послом, којим само обезбеђују квалитетну и јефтину храну за своју породицу, или се баве свињарством као неком врстом успутног и додатног извора прихода за издржавање своје породице, или се баве свињарством као својим основним послом

Текст је намењен грађанима Србије, а посебно онима који се баве узгојем свиња, без обзира да ли се тиме баве као успутним и додатним послом, којим само обезбеђују квалитетну и јефтину храну за своју породицу, или се баве свињарством као неком врстом успутног и додатног извора прихода за издржавање своје породице, или се баве свињарством као својим основним послом од кога живе и издржавају своју породицу, или се пак баве неким сегментом свињарске производње као својим професионалним усмерењем, или су пак само радници који су запослени у овом важном сегменту пољопривредне сточарске производње.

И на крају, желим да напоменем да ћу на крају текста изнети и неке предлоге и идеје који можда могу бити корисни и добри, уз наду да ће бар неки од њих, наћи свој пут до надлежних државних органа и служби, и помоћи им у тешкој борби са овом болести. Ако им ниједна идеја или предлог не буду корисни, нека ми опросте моју крајње добру намеру и губитак свог драгоценог времена на читање овог текста.

Уместо увода

Афричка куга свиња је болест свиња чији је узрочник вирус. Сам назив болести говори о њеном пореклу, односно континенту где је болест први пут откривена, почетком 20. века.

Просто не могу да одолим, овако случајно указаној прилици да одговорим многим медицински и биолошки високо образованим људима у Србији (али их је препун и цео свет, не само Србија), који су за време одигравања пандемије коронавируса у Србији правили огромну штету у јавности, ширећи потпуне лажи и будалаштине о коронавирусу, тако што су јавно износили тезу у медијима како „коронавируса има једну незабележену и врло чудну особину“, јер се ето само он  јавља у свим могућим климатским условима, и то од хладног Сибира и Канаде на северу, па све до тропских регија у Африци, Индији, Јужној Америци. Управо та његова чудесна особина је по њима – тим „великим зналцима“,  „доказ његовог неприродног порекла“, односно доказ да је тај вирус „сигурно вештачки и пореклом из неке лабораторије“.

Е, како је блажено и лепо незнање. Како човек може да причао опуштено о ономе о чему не зна ништа. Нажалост, ти зналци нису знали једну основну карактеристику вируса, а то је да они као јединствени представници микроорганизама, имају такве биолошке особине да се могу појављивати скоро свуда на планети земљи. Поготову је та карактеристика свих постојећих вируса дошла до изражаја у данашње време незапамћеног обима трговине и транспорта, како робе тако и људи и свих врста животиња. Дакле, вирусима је једино потребно присуство њиховог домаћина (човека или врсте животиње у којима се умножава, а та врста у којој се вирус умножава може бити чак и бактерија али и кит – највећи сисар на планети земљи), односно одређене врсте животиња или људи, или пак неколико врста животиња, да би се имали где размножавати. Климатски фактори где њихови домаћини живе (људи и разне врсте животиња) су потпуно минорне важности и потпуно су суштински небитни. Ево само неколико научних чињеница, везаних за Србију, а које су доказане, и у чијем доказивању је и моја маленкост дала свој малени допринос.

Набројаћу само неколико примера:

1. Грознице Западног Нила, је болест коју изазива вирус који преносе комарци, а могу се инфицирати или оболети све врсте дивљих птица (у којима се вирус умножава и које зато служе као велики резервоар овог вируса, а чијим уједом се комарац инфицира вирусом грознице Западног Нила додатно умножи вирус у себи, а потом га следећим уједом може да пренесе на неке друге врсте животиња или понекад и човека), коњи, говеда, живина, и још многе друге врсте, као и људи. Болест, као што јој опет само име каже, потиче са Афричког континента (где је први пут детектована још 1937. године у Уганди), и деценијама се јављала само у тој регији света, дакле Африци, и повремено на Блиском истоку. У САД-у је први пут детектована 1999. године, и то и код људи и код дивљих птица, али само код оних (и људи и дивљих птица) у непосредној близини Централ парку у Њујорку! Чињенице и детаље како је овај вирус доспео баш у центар Њујорка, у Централни Парк, а одатле се раширио на цео амерички континент, и то од поларних области Канаде па све до тропске Флориде је јако занимљива али предуга за овај текст. О томе другом приликом. Од краја 20. Века, као и почетком 21. века, болест грознице Западног Нила почиње да се прво повремено а потом и редовно јавља и у Израелу и Грчкој, али и Румунији, Русији, Украјини. Болест се полако шири на скоро све земље Европе (Италија, Шпанија, Италија, Француска, Немачка, Аустрија, Чешка, итд), да би 2012. године болест по први пут дијагностикована и код људи и код комараца и у Србији, од када се у већем или мањем обиму јавља сваке године. Кретање вируса грознице Западног Нила у Републици Србији се контролише сваке године, спровођењем програма надзора над овим вирусом, који спроводи и финансира Управа за Ветерину, а којим се за вирусом грознице Западног Нила трага у дивљим птицама, комарцима, коњима, говедима, у којима се редовно налази.

2. Болест плавог језика је вирусна болест углавном оваца, али и говеда, и детектована је још почетком двадесетог века у Африци. Од ове болести обољевају и многи други преживари као што су антилопе, камиле, биволи. Срећом, људи се не могу инфицирати овим вирусом. Болест је по први пут напустила афрички континент 1943. године, када је детектована на Кипру. Потом се повремено јавља у јужним деловима Шпаније, Италије, Грчке, да би почетком 2000. година вирус детектован и у Србији. Од тада се вирус повремено појављује и у Србији, и у околним земљама, тако да је ветеринарска служба била принуђена да неколико година узастопно врши вакцинацију целе осетљиве популације домаћих животиња, тако да је појављивање болест поптуно заустављено и сузбијено. Оно што морам да напомене је да се ова болест детектовала и у Француској, и Швајцарској и земљама које излазе на Балтичко море (Белгија, Холандија, Немачка Пољска). Болест се иначе преноси уједом куликоида. Куликоиди су врста ситних инсеката, који јако подсећају на комарце али су доста ситнији од њих и живе у шталама и околини станишта домаћих животиња где успешно презимљавају, а са њиховим преживљавањем (преживљавањем куликоида) преживљава и вирус плавог језика у њима и уједом се следеће године опет преноси са болесних на здраве животиње. Ето још једне афричке болести која је прешла пут од тропских предела Африке, па све до Балтичког мора и хладне и оштре континенталне и субполарне климе. Да није вештачки вирус и овај?

3. У Србији се 2016. године, појавио до тада никада забележен вирус говеда, који изазива болест познату под називом нодуларни дерматит, или српским језиком речено, „болест квргаве коже говеда“. Ова болест је одувек била присутна само у Африци и афричким земљама, са повременим појавама на Блиском истоку, конкретно у Израелу. Но, чини се да је хаотично ратно стање у Сирији, које је владало годинама, довело до сасвим очекиваног потпуног урушавања многих државних институција у Сирији, па и ветеринарске службе. Тако је зараза за свега неколико година, неазустављиво прешла пут о неколико хиљада киилометара, од Сирије, преко целе Турске, Грчке, Бугарске, Македоније, па све до Србије. Болест иначе преносе инсекти који се хране крвљу или комадићима ктива на ранама коже оболелих грла стока (муве, односно коњске муве, то јест обади). Та болест је успешно заустављена у Србији, и даље од Србије није ушла ни у једну другу земљу, захваљујући брзој интервенцији ветеринарске службе Србије (убијање оболелих грла, исплата штете, и брза вакцинација свих здравих грла говеда у Србији). Ето примера да нама у Србији болест уђе из земаља Европске Уније а ми који нисмо њена чланица, својим квалитетним мерама смо зауставили даље ширење ове заразе на остатак земаља Европске Уније. Јел и то вештачки лабораторијски вирус? А ако јесте лабораторијски - како то да постоји у Африци скоро цео век – кад је вирусологије још била у повоју и нису лабораторије знале ни који вирус изазива болест.

4. Маларија је паразитска болест, коју преносе одређене врсте комараца, чијих представника има и у Србији, али и широм Европе. Да сада питате било ког човека у Србији просечно образованог, па и високог, или чак и многе медицински високо образоване људе, да ли епидемија маларије може да захвати Србију или Европу, вероватно би огромна већина рекла да не може, и страшно погрешили. Маларија је већ одавно харала централноевропском равницом, наносећи велику смртност код људи на територијама тадашњег Хабсбуршког али и Немачког царства (дакле све до Пољске и Немачке, а нарочито су биле честе и јаке појаве болести на тероторији данашње Војводине у којој је било много мочвара погодних за размножавање комарца као јединих преносиоца болести). Веровали или не, болест је у Србији, или Југославији, искорењена тек након Другог светског рата, при чему су задња маларична подручја била управо на пиринчаним пољима у данашњој Македонији, и то седамдесетих година. И сад ми реците, да ли може да избије маларија у Србији и Европи. Па наравно да може. Потребно је само да се инфицирају комарци и забава може одмах да почне! Покрени забаву, рекли би млади!

5. И ево, тек сада стигох коначно и до вируса Афричке куге свиња, којим ће се овај текст посебно бавити. Вирус је детектован код свих врста дивљих свиња у Африци, а посебно је чест код брадавичаве свиње. Код тих врста животиња, овај вирус више и не изазива често болест, јер је временом дошло до обостраног прилагођавања (и дивље свиње су се прилагодиле вирусу и вирус њима, али је тај процес трајао деценијама, а вероватније вековима). Тако су оне постале резервоар вируса Афричке куге свиња одакле се исти шири повремено на домаће свиње које су на вирус јако осетљиве доводећи до великог процента обољевања и смртности која достиже и 100%!Овај вирус већ педесетих и шездесетих година двадесетог века је повремено напуштао афрички континент и прави „излете“ у Шпанију и Италију, али повремено (мислим осамдесетих година) је стизао и све до Холандије, Француске и Белгије, наносећи огромне штете свињарству. Сваки пут је спровођењем оштрих и дисциплинованих мера вирус са успехом искорењен. Једино где вирус афричке куге свиња упорно опстаје већ више од пола века је италијанско острво Сардинија. Разлога за то је много, а један од важних је присуство велике популације дивљих свиња, али и начин узгоја домаћих свиња (слободно пуштене у шумама). Но, да се ми вратимо на до сада познате и важне чињенице које су довеле до последњег и у историји појављивања вируса Афричке куге свиња, убедљиво највећег ширења ове болести, која је захватила више од трећине земаља света!

Неке важне особине вируса Афричке куге свиња које доводе до њеног лаког преношења на здраве домаће свиње

Прва занимљива чињеница о њему јесте, да је он једини представник те фамилије, рода и врсте вируса који заражава животиње. Дакле, радио се о вирус који припада дволанчаним ДНК вируса (дволанчани ДНК вируси су по правилу много отпорнији једноланчани), а поред тога овај вирус има и врло необичну грађу јер има чак троструки омотач (спољни омотач, капсид или средњи омотач и унутрашња мембрана), што га додатно чини још отпорнијим у спољној средини. Дакле, сама по себи отпорна дволанчана ДНК нуклеинске киселине, која је увијена у описани троструки омотач чини овај вирус јако отпорним и на врло високе температуре спољне средине, и на веома високе температуре, а свако додатно присуство органских материја (вирус се ретко нађе сам у спољној средини, већ је увек у крви, измету, мокраћи, слини, повраћеним деловима хране из желудца, делови слузи, ткива, гноја итд), што чини да вирус афричке куге свиња може опстати у спољној средини невероватно дуго.

Величина овог вируса је по свим параметрима огромна, и он има чак 180 000 нуклеотидних парова, односно његов геном је заиста огроман. Тако огроман геном, сасвим очекивано,контролише и синтезу великог броја протеина и градивних елемената вируса, што га чини врло комплексним и невероватно тешким за прављење вакцине. Тај посао се покушава већ деценијама, али се природа и грађа вируса томе оштро опире, као што се опире, на пример, вирус СИДЕ опире производњи вакцине или је још бољи пример вирус херпеса. Врло је мали број људи којима бар некада у животу није „избио“ херпес, обично на уснама, али и код не малог броја људи, исти се појављује и у гениталној регији. Али без обзира на то, вакцине за херпес још увек нема, јер саме карактеристике овог вируса (као и афричке куге свиња) и његових механизама у борби против имунолошког система човека утичу на то да ли ће бити произведена вакцина или не.

А када кажемо да је вирус афричке куге свиња веома отпоран – шта тачно мислимо?

На ниске температуре је веома отпоран, што значи да на температурама фрижидера, или замрзивача може остати, рекао бих, језиво дуго инфективан и жив и спреман да инфицира неку свињу. Дакле, ако смо заклали свињу која је била инфицирана овим вирусом, али без изражених знакова болести јер је била у периоду инкубације (то јест у оном периоду времена које мора да протекне од момента инфицирања животиње вирусом до појаве првих знакова болести - а које најчешће траје од 4 до 19 дана), онда чувањем таквог сировог меса у замрзивачу чувамо и вирус афричке куге свиња, или ако смо направили кобасице (само мало просушене и сирове за пржење и роштиљ), такође чувамо и у њима вирус афричке куге свиња, и ако након што смо ми јели, а остатке хране нехајно бацили својим свињама, са сигурношћу ћемо их заразити овим вирусом и изазвати појаву болести.

Да бих вам илустровао фантастичну отпорност овог чудног вируса, набројаћу вам само неке податке из стручне и научне литературе која се бавила дужином преживљавања овог вируса у различитим условима и срединама.

Вирус афричке куге свиња може преживети у крви на температури од – 20 Ц више од 6 година!

У залеђеној слезини, на – 20 Ц, више од 2 године!

У коштаној сржи, или у костима дивље свиње која је рецимо угинула негде у шуми, и ако је температура била нижа од +6 до +8 Ц, овај вирус преживи више од 6 месеци!

У сировом месу залеђеном на – 20 Ц (у замрзивачу) преживи више од 2 године!

У измету оболеле свиње, на температури од +4 Ц, вирус преживи 159 дана или скоро 5 и по месеци, односно, рекли бисмо може презимити у измету и кренути да заражава свиње на пролеће!

У мокраћи болесне свиње, на +4 Ц више од 2 месеца.

У остацима хране коју су јеле болесне свиње (остаци концентрата), на температури од +4 Ц, више од 2 месеца може да преживи.

На разним врстама земљишта, влажном, песковитом или иловачи, најмање неколико недеља доказано може да преживети, а вероватно и дуже!

Дакле, ови подаци објашњавају зашто се овај вирус лако шири и преноси несавесним понашањем људи, односно одгајивача свиња, али се исто може пренети и приликом транспорта између фарми, транспорта концентрата, непажњом ветеринара, или непажњом било које особе која се нађе на зараженој фарми свиња или њеној близини.

Више је него јасно, да преко запрљаних чизама, ципела, одела, клешта за обележавање свиња, вреће концентрата, прљавих ручних колица, преко ногу паса и мачака, преко запрљаних гума аутомобила, преко неочишћеног, неопраног и недезинфикованог камиона који је возио заражене свиње, преко цистерне са осоком са заражене фарме, преко зараженог ђубрета које се вози на њиву, где долазе дивље свиње, преко отпаданог меса из замрзивача (на пример на пролеће обично бацимо месо од свиња које нисмо потрошили у току зиме јер почне да мења мирис, и не мирише нам пријатно, баш лепо ако га бацимо домаћим свињама), преко отпадног меса из фрижидера (на пример сирове кобасице које нисмо испржили у оквиру 7 дана, па се убуђају, а ми их бацимо свињама нашим), преко прибора за клање ако га не оперемо добро врелом водом и откувамо, итд., итд..

Вирус афричке куге свиња у отпацима након клања свиње, ако су негде бачени на ђубриште у дворишту или дивљој депонији, може преживети и до 6 месеци и заразити неку свињу (домаћу или дивљу) која их поједе. Вирус у старим лешевима угинулих дивљих свиња, које нађемо у шуми, може да се детектује у костима (у коштаној сржи), чак и после пола године, када су од леша само кости и остале!

Да би се вирус афричке куге свиња уништио у свињском месу са сигурношћу, онда се такво свињско месо мора третирати температуром од најмање 70 Ц (али да тако висока температура буде гарантовано постигнута не само на површини комада меса, већ и у најдубљим деловима комада меса. Дакле, ако је комад меса димензија 5 цм x 5 цм, та температура од + 70 Ц мора бити у самом центру те коцке меса (2, 5 цм у дубини тог меса!), а то верујте није нимало лак, при чему та температура мора да делује у трајању од најмање 30 минута. Дакле, ако би се спремио роштиљ од зараженог меса свиње, он никада не би постигао довољно високу температуру у средини меса, или ћевапа или кобасице, и таквим термички обрађеним месом који би се нашао у остацима хране (помијама) можемо са сигурношћу заразити сваку свињу. То је и разлог зашто се месо мора од свих свиња које су заражене или се сумња да су заражене, да се уништи!

Да би се уништио потенцијално присутан вирус у помијама (разним отпацима хране у којима се налази и месо свиња заражено вирусом афричке куге свиња), морале би да се кувају најмање 2 час, на +90 Ц уз непрекидно мешање. Ко може гарантовати ту врсту термичког третмана? Зато је огроман ризик и забрањено хранити свиње помијама, које се организовано прикупљају из на пример здравствених установа, или разних ресторана и хотела, или из војних организација или студентских центара исхране итд..

Но, иако је вирус отпоран, многа дезинфекциона средства хемијска га убијају. Од наједноставнијих и најјефтинијих хемијских средстава за дезинфекцију се користи 2% каустична или масна сода (натријум хидроксид или NаОH), који се може купити у свим пољопривредним апотекама. За дезинфекцију се могу користити и многи други на тржишту присутни дезифицијенси кao шto su Оксоид, Виркон и слично. Наравно, они су доста скупљи.

Мислим да је јасно колико су путеви ширења овог вируса бескрајно бројни, и како по правилу тим путевима вирус афричке куге свиња најчешће преноси човек! Наравно, морамо још једном напоменути да су главни резервоар овог вируса у Србији и широм Европе дивље свиње. Морамо имати у виду, да се у самој Африци вирус афричке куге свиња често преноси и преко крпеља, али сам убеђен да у Србији, макар тренутно, тај вид преношења и ширења ове болести за сада није значајније присутан.

Резервоар вируса афричке куге свиња су недвосмислено дивље свиње. Контрола њиховог кретња је само донекле могућа, али је спречавање њиховог контакта са домаћим свињама свакако изводљива и зависи само од нас самих и наше дисциплине као друштва и појединаца.

Главни клинички знаци појаве афричке куге свиња код инфицираних животиња

Управо велики и широк спектар могућих клиничких знакова болести код заражених свиња може представљати велику препреку у правовременом откривању болесних грла и спровођењу прописаних мера.

Болест се може појавити и без икаквих видљивих клиничких симптома, где само затекнемо свињу изненада угинулу.

У другим случајевима животиња губи апетити, не једе, потиштена је, нерадо устаје, има температуру тела од 40,5 Ц па до 42 Ц.

После неколико дана, код животиње се обично могу приметити крварења или јако црвенило по кожи (најчешће по ушима, њушци, репу, ногама, по стомаку стомаку и бочним странама трупа).

Код болесних животиња се јавља често и: пролив (често и крвава), изненадни побачај, несигурност у ходу, односно заношење задњег дела тела, повраћање, отежано дисање, кашљање, исцедак око очију итд.

И на крају, болест се може јавити у хроничном облику, када су једини симптоми губитак телесне тежине (мршављење), повремена температура тела која брзо пролази сама од себе, некротичне ране на кожи у облику чирева које тешко зарастају, појава отока зглобова на ногама, повремено кашљање, при чему ове хронично оболеле животиње могу живети месецима или чак и годинама, и за све то време излучивати вирус афричке куге свиња којим се заражавају остале здраве свиње!

Овакво шаренило симптома, може правити проблеме у дијагностици болести, али само у самом почетку појаве првих случајева болести код свиња на неком подручју. Већ након лабораторијске потврде присуства ове болести у неком месту, ветеринарска служба готово рутински открива нове случајеве болести.

Мислим да не требам посебно наглашавати, како власници животиња морају са појачаном пажњом пратити здравствено стање својих животиња, и са појавом било какве промене здравственог стања, одмах о томе обавестити свог ординирајућег ветеринара. Један од најважнијих фактора у сузбијању оваквих зараза је заправо време, и свака брза дијагностика и брзо уклањање болесних животиња најефикасније зауставља њено даље ширење.

Кратка прича о данашњем великом и глобалном ширењу вируса Афричке куге свиња у Азији и Европи

У свету свиња, који је постао потпуно неодвојив од света људи (овде не важи она стих из народне песме „Два смо света различита“!), већ 16. година траје заједнички и светски велики рат, који је покренула појава тренутно најопасније болести свиња на планети земљи, а то је афричка куга свиња.

Све почиње 2007. године, када се изненада и неочекивано појављује афричка куга свиња, у популацији домаћих свиња у Грузији. Обзиром да се између Грузије и Афричког континента налази огроман и широк појас великог броја земаља Блиског истока, земаља чији велики делови чине пустињски предели (у којима ни дивље свиње не могу да живе), и чији су становници скоро искључиво припадници муслиманске вероисповести, а што значи да нити узгајају нити користе свињско месо у исхрани, онда је појава ове болести у том тренутку била још загонетнија.

Наравно, обзиром да се ова болест по први пут и сасвим неочекивано појавила у Грузији, прошло је доста времена док је успостављена коначна дијагноза да се ради о афричкој куги свиња, јер на њено присуство нико од ветеринара није ни помислио! Тај нешто дужи проток времена, од појаве првих случајева болести до њене коначне и тачне дијагностике, довели су до великих последица по свињарску производњу два велика континента: Азије и Европе. Наиме, неке оболеле домаће свиње у Грузији су већ ступиле у контакт са дивљим свињама, а Грузија, као земља чији добар део представљају јужне падине високих Кавкаских планина, представља природно станиште великог броја дивљих свиња. Дивље свиње су се међусобно заражавале и ускоро је болест прешла са оне стране Кавказа, односно захватила је дивље свиње најјужнијих делова Руске Федерације. Ускоро, руски експерти су дијагностиковали присуство афричке куге свиња и код својих дивљих свиња, али и код домаћих свиња. Имао сам прилике да пре 7. година (2017.), приликом посете једне ветеринарске вирусолошке лабораторије, разговарам са старим искусним руским епизоотиологом (ветеринарска епидемиологија се тако тачно назива), у вези тренутне ситуације са афричком кугом свиња у тадашњој Русији. Од њега сам сазнао да су руски експерти у почетку посумњали да се ради о биотероризму, односно биолошком рату, и да је појава вируса афричке куге свиња била вероватно последица намерног вештачког уношења овог вируса у Русију. Но, убрзо је истрага, по речима овог искусног ветеринарског епидемиолога, показала да је вирус афричке куге свиња ушао у Грузију путем отпада (помија) са једног грузијског прекоокенаског брода. Наиме, у грузијску црноморску луку Поти (грузијска лука у Црном Мору, где се болест прво и појавила) је пристао грузијски брод, који је дошао из Африке. За потребе исхране морнара на том броду током путовања, купљено је свињско месо у Африци. По доласку у Грузију, остатке хране је узео један од морнара да би хранио своје свиње у близини луке Поти где је и живео. Тако је вирус афричке куге свиња заразио његове и околне домаће свиње. Обзиром да су свиње узгајане у дворишту (као и код нас на селу, дакле на отвореном и пуштене у оближње шуме, оне су тако болесне излучивале огромне количине вируса афричке куге свиња путем измета, мокраће, повраћања, пролива, слине и тиме заразиле и дивље свиње са којима су биле у директном или индиректном контакту. И данас се сећам неких прича које сам чуо још када сам био дете док сам проводио делове распуста у селима око Студенице, да се често дешавало да домаће крмаче опрасе „пругасте“ прасиће (те „пруге“ су иначе карактеристичне за мале прасиће дивље свиње и њихова функција је да помогну прасићима малим да се лакше сакрију и буду неприметни у густом шипражју), што је значило да су се пуштене домаће свиње и тада, као и сада међусобно могле парити са дивљим свињама. Такви контакти су идеални за преношење многих болести и са дивљих свиња на домаће свиње, али и обратно. Тако се инфициране дивље свиње из Грузије заразиле дивље свиње у Русији, а дивље свиње из Русије потом и домаће свиње у сеоским двориштима, а потом и на великим фармама. Болест је полако напредовала и кретала се према далеком истоку, али и према границама источноевропских земаља. У време дешавања ове анегдоте (2017. година), болест афричке куге свиња је већ била ушла у Белорусију и источне делове прибалтичких земаља. Прича руског ветеринарског епидемиолога се завршава следећим речима: „Ова болест ће полако али сигурно напредовати према Европи и источноевропским земљама. У њима ће изазвати стравичне последице по свињарство и практично искоренити породично узгајање свиња за своје потребе, које је свуда практиковано као традиционална припрема хране за породицу, за период зиме (клање и сушење меса, уз модернизовано чување у замрзивачу). Болест сама, као и ветеринарска служба је истребила све домаће свиње које су гајене у двориштима, али и све свиње које су гајене у неким врстама прилагођених објеката, односно у лошим ненаменским објектима проглашеним за свињце или импровизованим фармама. У самом преношењу ове болести је увек доминирао фактор човек. Иако су дивље свиње преносиле вирус афричке куге свиња међу собом и он полако напредовао у кретању и на исток и на запад Русије, ми смо имали скокове нових појава оболелих свиња и преко 1000 км за свега пар дана. Било је јасно да нису ни дивље ни домаће свиње купиле карту, селе на воз и тако пренеле вирус афричке куге свиња, већ да су то урадили несавесни људи. Били смо принуђени да све те заражене приручне и лоше фарме након убијања свиња срушимо и изградимо потпуно нове и модерне фарме, у којима је могуће строго контролисати кретање људи и животиња, односно улазак и излазак са фарме. Радници се пресвлаче и купају и облаче одела само за фарму. Када излазе исто. Фарме су ограђене дуплим оградама, како би се спречио сваки могући евентуални контакт са дивљим свињама као резервоаром болести. Врло често се у близини тих фарми у неправилним временским интервалима испаљују маневарске топовске гранате или се пуца из пушке, како би се плашиле и терале дивље свиње. У будућности, и у вашој земљи, као и у нашој, и свим источноевропским земљама, свињарством ће моћи да се баве само савремене фарме са добрим мерама биосигурности и биобезбедности.“. Следеће године 2018. године вирус афричке куге је преко Русије и Монголије, већ стигао и до Кине. Кина је светски највећи и узгајивач и потрошач свињског меса (преко 60% меса у свињи које се конзумира је свињско), односно и увозник свињског меса. У њој постоје такозвани „свињски градови“, односно зграде-свињци, у облику огромних и високих вишеспратница! Земља је убила на десетине и десетине милиона свиња у покушају да заустави њено даље ширење. Након Кине, вирус афричке куге се спустио у југоисточну Азију и захватио Koреју, Тајланд, Вијетнам, Лаос, Филипине итд. На другој страни Русије, према Европи, вирус је ушао Украјину, а одатле у Румунију, Бугарску, а из прибалтичких земаља (Естонија, Летонија, Литванија) и Белорусије, вирус се пробио у Пољску, Словачку, Чешку, Мађарску, Немачку, Белгију. Ове године је болест прешла и у Македонију, Грчку, БиХ, Хрватску, итд.

Кратак историјат појаве вируса афричке куге свиња у Србији

Трудићу се да дам један што краћи општи преглед кретања ове опасне заразе свиња у Србији. У изнетим подацима можда нису баш временски сви догађаји тачно датирани и наведени (заиста нисам имао времена да трагам за тим подацима – јер је потреба за текстом хитна и писао сам само оно што ми је било „доступно одмах и великом већином у глави“), али то и није био циљ овог текста, већ да се види и прикаже права природа болести и њен начин ширења, њена подмукла природа и напредовање у Србији, а самим тим и побољшају и олакшају мере заштите од ове болести код наших пољопривредника. Што се тиче тренутне анализе стања ове болести у Србији, за потребе овог текста сам користио искључиво свима доступне званичне податке, објављене на сајту Управе за ветерину.

Прва појава вируса афричке куге свиња у Србији се десила још 2019. године, код домаћих свиња, у околини Младеновца. Иако се појава болести очекивала у граничним рубним деловима према Румунији и Бугарској, обзиром да је тамо већ владала епидемија ове болести и код дивљих и домаћих свиња. Но болест се потпуно неочекивано појавила малтене у самом центру Србије. Овом приликом не можемо причати о детаљима и изворима ове заразе, сем да је везана за доношење „домаћих сирових кобасица“ које су биле пореклом из тада заражене суседне земље (мислим да је у питању била Румунија). Драстичним мерама депопулације домаћих свиња у зараженом подручју (убијање свих животиња једне врсте на неком подручју), болест је веома брзо искорењена и није се даље ширила из овог подручја по Србији. Болест је регистрована и у Зрењанину, односно у малом пограничном месту Српски Итебеј у непосредној близини границе са Румунијом, односно у Банату. Извршена је и у овом случају депопулација домаћих свиња и болест успешно заустављена.

Након тога се болест афричке куге свиња спорадично региструје где је и очекивана, а то значи углавном код угинулих дивљих свиња у граничним зонама према Бугарској, са повременим заражавањем домаћих свиња у истом подручју, и то само код свиња гајених у двориштима и на пашњацима и воћњацима. Мања епидемија у подручју Зајечара 2021. године се завршава и заражавањем једне на жалост велике и модерне фарме свиња, која је била са добром организацијом контроле кретања како људи, тако и животиња. Нажалост, она је била смештена релативно близу једне велике и регистроване општинске депоније, што је очигледно представљало превелик ризик за избијање ове болести. Могући сценарији појаве ове болести на великој модерној фарми су различити, али један од вероватнијих може бити и да је неко био неодговоран и можда бацио своју угинулу свињу или прасе на депонију или у редован отпад, одакле је вирус афричке куге свиња могао бити пренет преко мишева и пацова који су као редовни станари сваке депоније, могли само себи знаним путевима прећи и на ову фарму свиња, у потрази за храном (концентратом) којег је било у изобиљу с обзиром на то да се радило о фарми од неколико хиљада а можда и више животиња (заборавио сам заиста). И овај пут је извршена еутаназија свих оболелих животиња на зараженој фарми и болест је опет успешно сузбијена у том тренутку. Током 2022. године, спорадична појава свиња заражених афричком кугом свиња наставља да се региструје у домаћинствима, како уз границу са Бугарском и Румунијом, али и са све чешћим „искакањима случајева болести“ све до долине реке Велике Мораве, односно у самом Поморављу. Оваква ситуација у Србији и околним земљама данас, се умногоме може објаснити и разбуктавањем појаве епидемије афричке куге дивљих свиња у Украјини, чијим се сузбијањем нико озбиљно не бави већ годину и по дана, у земљи захваћеној ратним дешавањима. Дивље свиње, инфициране и у огромном броју, услед жестоких ратних дејстава беже из Украјине и самим тим растурају вирус афричке куге свиња у околне граничне земље (Словачка, Пољска, Мађарска, Румунија).Из свега овога је битно запамтити само једно, а то је да је ветеринарска служба Србије, све ове случајеве појављивања заражених домаћих свиња на спорадичним појединачним домаћинствима, са успехом сузбијала и спречавала њихово даље кретање и ширење на пре свега велике фарме свиња, и регионе Србије који су познати као главни и највећи произвођачи свиња, а то је Мачва и генерално цела Војводина.

Почетком 2023. године, афричка куга свиња се из горе набројаних земаља које се граниче са Украјином, наставља да путем заражене популације дивљих свиња пре свега, прелива и улази у следећи прстен земаља које се граниче са земљама које се са друге стране граниче са Украјином, а то су Бугарска и Србија, а убрзо затим и у Македонија, Република Српска, односно Босна и Херцеговина и Хрватска.

Сагласно овде укратко изнетој епидемиолошкој ситуацији, и у Србији почетком 2023. године, афричка куга свиња и даље наставља да се јавља, али у знатно већем обиму односно учесталије, и то углавном код дивљих свиња али и повремено и све чешће и код домаћих свиња, и то на истим подручјима где се јављала и код дивљих свиња. Тиме је јасно да су до овог великог уношења вируса и повећања броја случајева афричке куге код домаћих свиња довеле пре свега миграције и ширење болести код дивљих свиња. Но, мора се приметити, и да је можда кључни догађај за даље ширење и појаву афричке куге свиња у Србији се десио током зиме и почетком пролећа 2023. године. Појава болести прво код дивљих свиња у Браничевском округу, високо на Хомољским планинама, односно њено касније појављивање код домаћих свиња у све већем броју села и места на и около Хомољских планина, се завршава коначним ширењем броја случајева појава ове болести и у равничарском делу округа, у околини Пожаревца и равницама око Велике Мораве. Први случај појаве афричке куге свиња у Мрчајевцима, у Моравичком округу се дешава почетком маја 2023. године, и појава болести је директно повезана са превозом оболелих домаћих свиња из Браничевског округа. На основу тога, усуђујем се претпоставити да је сличним начином болест вероватно још лакше пренета у град Београд (односно његову околину), односно Јужнобанатски округ и околину Панчева. Разлог за ову претпоставку је чињеница да се прасићи за тов највише набављају из околине Пожаревца, јер их власници радо продају тако мало (што је реткост у Србији), јер се не баве товом свиња. Зато је чест илегални транспорт из тог региона у све делове Србије где се људи баве товом и одгајањем свиња.

Тако се болест афричке куге свиња коначно домогла и Војводине, дела Србије где постоји највећа популација домаћих свиња. Почетак ширења ове болести у овом делу Србије је кренуо почетком јуна месеца 2023. године, и траје све до данашњих дана. У неким местима је вршено уклањање оболелих животиња толико дуго, да је уклоњено скоро 90% почетне популације свиња. То поставља оправдано питање, да ли можда ипак било боље урадити одмах депопулацију свих свиња у зараженом месту и тако ефикасно и одмах зауставити даље пирење болести на околна места. Болест се у међувремену раширила и на неколико места у Сремском округу, али и на места у Средњебанатском и Јужнобачком округу, што је нарочито опасно јер се ради о окрузима са великим бројем свиња. Поред тога, болест се појавила и у Шумадијском округу, то јест Крагујевцу. И ова појава у Крагујевцу је изгледа везана за илегални транспорт свиња! Ја немам службене податке извора заразе за све нове случајеве појаве болест афричке куге свиња, пре свега на потпуно новим управним окрузима, али се да претпоставити да се највероватније ради о илегалном транспорту свиња. На крају крајева, један посве занимљив истраживачки рад на тему начина ширења ове заразе су објавили аутори из Кине, који тврде да је у самом почетку ширења болести афричке куге свиња, у преко 90% извор заразе није био познат (да ли је транспорт, помије, инфицирана обућа, ауто, одећа, дивље свиње, крпељи итд), али да су након 5 година борбе против ове болести открили да је у задњој години, то јест ове 2023. године у преко 90% случајева разлог појаве болести илегални транспорт, а сви остали разлози заједно чине мање од 10% заражавања. Личног сам мишљења да је и код нас вероватно то главни пут ширења ове болести тренутно, уз врло слична искуства у Русији, Пољској, Румунији, Бугарској итд.

Данас јеАфричка куга свиња у Србији тренутно присутна у 12 управних округа (од 24 округа укупно) или у преко 30 општина, односно у преко 1000 појединачних домаћинстава. До сада је убијено сигурно неколико десетина хиљада домаћих свиња.

II део: Шта данас у Србији, могу и треба да учине одгајивачи свиња, без обзира да ли се ради о одгоју свега неколико јединки, или неколико хиљада свиња?

Пре свега, одговорни одгајивач свиња, мора да зна да свиње у овом тренутку не смеју бити пуштене у дворишту, јер је ризик од заражавања у тим условима вишеструко већи. Дакле свиње морају бити затворене у објекту који обезбеђује потпуно спречавање контакта свиња са другим свињама из суседства или дивљим свињама. Такође треба да се забрани улазак свакоме (и гостима и члановима породице који не учествују у гајењу свиња) у онај део дворишта (такозвани економски део) у коме се налази свињац. Ако је неопходан улазак некога од чланова породице или одгајивача свиња у тај део дворишта онда се мора обавезно користити дезинфекциона баријера у коју ће особа морати да угази и дезинфикује своју обућу, и то сваки пут када тамо улази. Дезинфекциона баријера се обично прави од сунђера дебелог око 5 цм који се стави у некакво корито или лавор или поклопац од шпорета и натопи са 2% раствором масне или каустичне соде (натријум хидроксид), или неким другим дезифицијенсом који се припрема према упутству произвођача. Лично сам више присталица тога да се као дезинфекциона баријера користи дубље корито или лавор у који је сипан припремљен раствор дезифицијенса и то у количини која обезбеђује његову дубину од најмање око 10 цм висине, а користи се тако да особа мора да угази у тај раствор, а пошто је дубина 10 цм може угазити само онај ко има обувене чизме, што значи да свака особа која има ципеле, тако СИГУРНО МОРА да се презује у чизме које увек стоје близу дезинфекционе баријере ако неко мора због посла неког да уђе у тај део дворишта где је свињац. Код свиња треба да иде из породице само једна, унапред одређена особа, која након свакодневног описаног обавезног проласка кроз дезинфекциону баријеру, обавезно се пресвлачи и улази код свиња увек у истој радној одећи која се не износи из просторије за пресвлачење и свињца, сем када се та одећа носи на прање.

Свиње никада не хранити никаквим остацима хране који су пореклом ван породице где се гаје свиње. А ако су остаци хране пореклом из породице одгајивача (остаци ручка односно оброка), онда их обавезно пре давања свиња прокувати тако да кључају најмање сат времена уз мешање. Мислим на храну која у свом саставу има делове који садрже месо свиња. Наравно, ни кора од лубенице неће бити безбедна за исхрану домаћих свиња ако потиче са њиве коју често посећују дивље свиње или домаће свиње од неког комшије, које могу бити болесне!!! Дакле, сваки власник свиња мора бити свестан свих могућих ризика, и сам одлучивати и доносити одлуке о потенцијалним ризицима.

У део дворишта са свињцем (а ако мене питате не примати га ни у остатак дворишта, па ни у кућу ако свраћа директно из лова!), никада не дозвољавати улазак људи који се баве ловом, чак и када су се предходно пресвукли и преобукли код своје куће. Нипошто не конзумирати месо дивљих свиња или кобасице, ако остаци те хране могу да заврше код ваших свиња у свињцу. 

Ако трактор или камион довози концентрат или кукуруз или нешто друго за исхрану ваших свиња, возилу не дозволити да улази у двориште пре него што се комплетно не напрскају раствором за дезинфекцију све гуме. Уколико су прљаво гуме на возилу, концентрат истоварити испред вашег дворишта па полако превести сам у свињац, поштујући своју дезинфекциону баријеру. Када уносите концентрат у свињац, обавезно дезинфиковати и точак ручних колица.

Раствор дезифицијенса мењати чим се запрља, или након неколико дана (раствор натријумходроксида или масне каустичне соде) или у складу са упуством произвођача дезифицијенса који користите. На сваких седам дана, напрскати раствором дезифицијенса све главне стазе којима се крећете до свињца, ако и претпростор испред свињца, али и простор у свињцу којим се крећете ви а не свиње.

Не дозвољавати ни члановима породице који су се кретали по селу или по комшилуку где има свиња да након повратка кући улази и свињац ако се није пресвукао и користио дезинфекциону баријеру.

Описану процедуру употребе дезинфекционе баријере морају проћи чак и ветеринари, ветеринарски техничари, па и ветеринарски инспектори који долазе код ваших свиња. Не заборавите, ви сте газда у вашем дворишту, ви сте творац ваших процедура и главни заштитник и контролор здравља ваше стоке.

Вршити редовно тровање глодара и инсеката (пре свега мува) непосредно око свињца.

Не набављати свиње од препродаваца, односно свиње које немају сву законом прописану документацију и уверења. Набављати их увек од поузданог и одговорног одгајивача свиња. Уколико не знате таквог, питајте вашег ординирајућег ветеринара.

Све овде описано понашање за малог одгајивача свиња важи и за велике одгајиваче свиња који имају неколико стотина свиња, само што у том случају, ако имате раднике које плаћате, они не смеју имати свиње нити посећивати друге свињце нити ићи у лов, и морају се обавезно пре уласка у свињац пресвлачити и туширати, као и после изласка из свињца.

И шта ћемо сад или како помоћи ветеринарској служби?

То шта ради ветеринарска служба Србије, односно Управа за ветерину и њени упошљеници се може видети на и на њеном сајту, где се могу наћи, видети и прочитати сви, како законски, тако и одговарајући подзаконски акти, на основу којих се доносе решења и спроводе прописане мере и поступци, у процесу спречавања даљег ширења и појављивања афричке куге свиња у Србији. Знам да ово сваком звучи испразно и помало досадно, али што се тиче овог дела проблема, мора се знати да је одговарајућа законска регулатива одавно комплетирана и припремљена и да је она у потпуносто сагласна и компатибилна са међународним стандардима који регулишу борбу против афричке куге свиња. То су на првом месту стандарди и приручници које је донела Светска организације за здравље животиња (WOAH – што је скраћеница од пуног назива који гласи – World Organization for Animal Health), са седиштем у Паризу. То је организација врло слична Светској Здравственој организацији (WHO) по својој првобитној намени, са том разликом, бар је то моје лично мишљење, да ова организација много боље функционише и да су све земље чланице далеко равноправније и да могу остварити и заштити лако своја права и интересе, без обзира да ли су огромна и моћна земља или пак мале и сиромашна, као што је Србија. Најбоље се то може приметити на састанцима и скупштинама ове организације, и то по томе да представници САД, Кине или Русије, нису ни у ком смислу привилеговани и повлашћени у било ком смислу. Дакле, законска регулатива која регулише начине и поступке у борби против заустављања ширења ове болести у Србији, је у складу са приручницима написаним од стране највећих светских експерата за ову болест, али и ставовима наших највећих домаћих експерата који се баве овом болешћу.

Дакле, држави Србији и њеним органима који се баве очувањем здравља животиња (у овом случају свиња), остаје само да у практичним и теренским условима у Србији, спроведу већ добро познате и законом прописане мере и поступке, на стручан и што квалитетнији начин, како би ефекти тих активности што пре зауставили даље ширење и појављивање ове болести код свиња у Србији.

Ветеринарска служба Србије је већ деценијама учествовали у сузбијању појаве многих заразних болести домаћих животиња, и при томе показала заиста завидне резултате. Нема потребе да наводим овде све њене велике успехе, али биће довољно само да поменем неке скорије: искорењивање класичне куге свиња у Србији поступком вакцинације која се више и не мора да врши (На пример: када сам ја почео да радим у лабораторији у Ветеринарском институт у Краљеву деведесетих година прошлог века, скоро сваке недеље је било по неколико појава ове болести свиња и то само на 4 округа која је покривала установа у којој сам радио!), искорењивање беснила код лисица поступком вакцинације преко мамаца хране који се бацају иза авиона на подручју целе Србије, заустављање даљег ширења болести квргаве коже (нодуларног дерматита) говеда 2016. године за свега неколико месеци и то поступком еутаназије заражених и вакцинације здравих говеда, итд.

Ветеринарску службу Србије чини само нешто преко 3000 ветеринара. Један део њих ради на 2 Ветеринарска Факултета, један број у 12 ветеринарских специјалистичких и научних института, један део у компанијама за производњу и продају лекова и медицинских средстава и опреме, а остатак је у ветеринарским амбулантама и станицама. Дакле, тај укупан број ветеринара у Србији се брине о здрављу скоро 800.000 говеда, 2.700.000 свиња, 1.720.000 оваца, 191.000 коза, скоро 15.000.000 живине, и наравно, о свим вашим куцама и мацама, зечевима, хрчцима, заморцима, морским прасићима, птичицама, разноразним другим кућним љубимцима, које ни најмаштовитији човек не може набројати. Свакако се овај број ветеринара брине и, јеленске дивљачи, срндаћа, дивљих свиња, медведа, вукова, лисица, о здрављу риба на рибњацима и свега другог што живи у Републици Србији. Ако упоредите тај број ветеринара са неколико десетина пута већим бројем лекара који брину о здрављу људи, биће вам јасно колико ветеринари у Србији морају да раде у редовним околностима а да не причам колико морају да раде у оваквим ванредним ситуацијама.

Иако потпуно верујем у компетентност, знање и способност ветеринарске службе Србије, ипак мислим да је овај пут другачије и много теже. Зашто?

У директним активностима на еутаназији животиња оболелих афричке куге свиња ради највише 50 (ни толико сигурно) ветеринара и ветеринарских техничара, из постојећа 4 кризна штаба за сузбијање заразних болести домаћих животиња. У неким другим околностима, о којима сам овде већ писао, се показало да је то сасвим довољно. Али у тренутним околностима, где се на сузбијању ове опаке болести свиња ради на терену веће пар месеци (углавном на подручју делова Војводине), морају се узети у обзир неке новонастале околности којих до сада приликом сузбијања неких других болести није било

Поступак је следећи. На основу анализе узорака узетих од болесних свиња, које надлежне ветеринарске лабораторије ураде од момента када доспеју у лабораторију за највише три сата (без обзира које је доба дана и који је дан у недељи, и радним даним и викендом), ветеринарска инспекција и ветеринарски радници одмах сутрадан врше еутаназију животиња на зараженим домаћинствима и фармама (без обзира који је дан у недељи), и то на температурама од близу + 40Ц у хладу! Они често раде и на директном сунцу где је температура и далеко виша. Прво се врши процена тржишне вредности животиња које ће се успавати и нешкодљиво уклонити, а коју ће држава исплатити власнику свиња.. Након тога животиње се успављују а након тога нешкодљиво уклањају (или транспортом у кафилерије или затрпавањем на унапред припремљеним одговарајућим локацијама где се копају јаме гробнице за те сврхе). При свим овим активностима ветеринарски радници су обучени у комплетну заштитну опрему (скафандере, комбинезоне, чизме), као што су били обучени и здравствени радници за време сузбијања пандемије коронавируса! Тим здравственим радницима је тада цела Србија, сасвим заслужено, а нашим ветеринарским радницима не да нико никада не аплаудира, већ су многи нажалост спремни и да им звижде и да их ни криве ни дужне окриве за ову ситуацију! Не можете ни замислити какав је тежак психички притисак за ветеринарске раднике док свакодневно врше еутаназију на стотине и стотине животиња дневно. Број заражених дворишта, односно заражених свиња је већ толико велики да се свиње понекад и не стижу убити одмах истог дана што би било идеално, већ сутрадан или прекосутра. Бојим се да ће бити и горе. Сем што су радници на овим пословима већ физички исцрпљени у потпуности, не можете ни замислити како је,када након убијања толиког броја животиња сваки дан, када одете у собу потпуно физички исрпљени да покушате да заспите и одморите се за сутрашњи радни дана који ће бити исти као и претходни, а који врло често траје од седам изјутра до седам увече!??

У целој овој тешкој ситуацији, велика је срећа, да ветеринарске лабораторије у Републици Србији имају максимално оспособљено и утренирано особље за овакве тешке ситуације и ванредне ситуације. Не постоји врста лабораторијских анализа за било које болести животиња, нити толико велика количина узорака која би оваквим заиста мајсторима свога посла могла бити проблем. Није случајно што су баш ове и овакве ветеринарске дијагностичке лабораторије у Србији прве несебично притекле у помоћ колегама у дијагностичким лабораторијама здравственог сектора за време пандемије коронавируса. Хвала Богу, нама та врста стручне помоћи није потребна, мада сам мишљења, да када би нам та помоћ и затребала, вероватно би нас здравствени радници зачуђено упитали „да ли сте ви нормални - зар да ми да радимо узорке свиња или неких других животиња“ у нашим лабораторијама за људе! Дај Боже да грешим. Хвала Богу, да нисмо нити ћемо бити икада у таквој ситуацији, по питању саме дијагностике, али сам мишљења да је дошао тренутак да ветеринарској служби Србије, поред здравственог сектора, морају помоћи и многи други делови друштва и то што пре!

И шта ћемо сад – или како и ко све треба да се укључи у заустављање афричке куге свиња?

1. Као прво, убеђен сам, да се морало и да се мора много више радити на едукацији и информисању становништва Републике Србије о природи ове болести и начинима и методама којима се морамо изборити са овом болести ако је желимо што пре ставити  под потпуну контролу. То значи да се не може само у пар минута рећи каква је тренутна ситуација са афричком кугом свиња, говорити само крупне речи као на просидби, и „похвалити се шта је све урађено“, и са тим приступом завршити све активности око обавештавања јавности у Србији о тренутној ситуацији у сузбијању афричке куге свиња. Побогу, зашто уопште говорити о владајућој епидемији болести свиња као да је некаква срамота, или као да се треба некоме јавно правдати око тога. Напротив, морају се организовати јавне дебате и гостовања на свим телевизијама са националном фрекфенцијом наших еминентних стручњака за болести свиња, ветеринарске епидемиологије и вирусологије, који би тако у што краћем временском периоду допрли до сваког постојећег одгајивача свиња, па макар он имао и једну једину свињу. Ветеринари су у претходном периоду углавном допрли са својим информацијама до највећих произвођача свиња, као и оних средњих, али нису допрли до огромног броја одгајивача свиња, који свињу гаје за сопствене потребе. А управо они и представљају најугроженију категорију произвођача свиња данас у Србији, јер имају најмање информација о болести, а уједно и најлошије услове за гајење свиња, па је појава болести код њих и најчешћа, а управо се присуством болести код њих, драстично угрожавају средњи и највећи произвођачи свиња у Србији. Не смемо заборавити да ће без обзира што држава исплаћује вредност еутаназираних животиња, доћи до драстичног погоршања социјалног положаја свих оних који су остали без свиња. Онима којима су убијене две свиње, а не смеју да купе нове животиње и убаце у шталу док зараза не прође, биће тешко да обезбеде месо као врсту зимнице, за своју породицу. Онима који живе од производње свиња, биће тешко да у будућем периоду нађу нови извор финансијске стабилности за себе и своју породицу. Највећи одгајивачи свиња, до којих болест, хвала Богу, још није масовно допрла (већ спорадично), били би принуђени да отпусте све своје раднике. У условима тренутне геополитичке и економске ситуације у Европи и свету, није тешко замислити да у једном тренутку можда и не можете да купите свињско месо, иако имате новац за то, јер ће га сви чувати за себе зарад очувања хранидбене безбедности свог становништва. Сетите се само како је „солидарност“ нестала у почетка пандемије, када су земље отимале једна другој оно што им треба, без обзира чије је и ко је платио. И наша земља мора о томе данас да размишља. Уколико се хитно не заустави даље ширење болести, потребно је размотрити са домаћим експертима могућности клања здравих животиња у незараженим подручјима, и њихов откуп по добрим тржишним ценама, како би се тиме смањила штета по државу која настаје исплатом еутаназираних свиња чије се месо уништава и баца (а плаћа). Откупом свиња и клањем држава такође даје новац, али за свињско месо које ће купити и чувати, а не за месо и лешеве које ће свакако бацити и сахранити! Плус на то треба додати трошкове убијања животиња, њиховог уклањања и спровођења дезинфекције у зараженим двориштима.

2. Уколико и даље буду велика и обимна ангажовања ветеринара и техничара на пословима еутаназије заражених животиња (веровали или не, на тим пословима тренутно ради укупно највише 50 људи), потребно је размислити о ангажовању људи из војске (који би прошли краћу обуку), као и додатног ангажовања ветеринара и ветеринарских техничара из приватних ветеринарских станица и амбуланти, који би омогућили ширу и чешћи „ротацију“ већ ионако преоптерећених људи који тренутно раде на ивици својих снага, послове који су јако тешки и опасни. Мора се знати да се за потребе еутаназије свиња користе јако опасна средства за успављивање животиња, која се аплицирају инјекционо, и која, далеко било, у условима преоптерећења могу довести и до грешке и тешких последица по оне који раде.!

3. Такође сам личног мишљења, да је неопходно и да се ветеринарским радницима који раде на еутаназији заражених свиња већ месецима обезбеди и додатна помоћ физичких радника. Врло често, они поред свог тешког и одговорног посла еутаназије животиња, морају услед разноразних разлога и да физички раде на манипулацији оболелих животиња (њихово пребацивање, па чак и физички утовар мртвих животиња што их додатно јако исцрпљује). Разлози за то су што често локална самоуправа нема никаквог разумевања за важност и значај посла који се тренутно обавља у њиховим местима. Извор те физичке снаге за просте послове манипулације свињама би поред локалне самоуправе такође могла бити и Војска Србије. Мислим да би уместо теретане повремено могли бити ангажовани и на овим корисним пословима за читаву заједницу.

4. Можда и моја најважнија напомена јесте да се мора под хитно организовати и појачати сарадња са полицијом. Ако све земље у којима је ситуација са афричком кугом свиња тренутно тешка (Румунија, Бугарска, Република Српска, Хрватска), или земље које су већ прошле кроз ту тешку фазу (Кина, Русија, Пољска), јасно указују да је илегални транспорт најчешћи извор ширења ове болести, онда је више него јасно коју би важну улогу морала да одигра полиција (посебно сабраћајна). Ако је ова држава, у поступку успоравања ширења епидемије ковида -19 (док није имала ни ковид болнице ни вакцину), доносила одлуку да забрани свако кретање људи у Србији, не видим зашто је проблем да се стави под контролу кретање људи из заражене, односно угрожене зоне, односно зар је толико велики проблем ограничити и контролисати кретање људи и животиња у једном једином селу или месту или општини, и да се на тај начин спречи физички излазак вируса афричке куге свиња и његово даље преношење на нове локације. Такође та иста полиција мора драстично појачано контролисати сваки транспорт живих животиња, али и производа у целој Србији, и о свакој неправилности одмах обавестити ветеринарску инспекцију и Управу за ветерину. Мора се прогласити нулта толеранција на сваки илегални транспорт животиња којим се потенцијално шири зараза у Србији. Шта то значи – па значи да казне морају бити драконске и да о њиховом изрицању мора бити обавештена најшира јавност! Мислим да је то много важније него ко шта ради и ко је коме опсовао мајку и шта већ у разноразним „ријалити програмима“! Посебно мислим да је за појачано ангажовање полиције сада прави тренутак јер оне хиљаде полицајаца који су ангажовани у школама (а тренутно је распуст и деца не иду у школу!), би могли да се одмах прерасподеле и ангажују на овим тренутно најважнијим пословима ветеринарске службе Србије. Полиција и војска би морали контролисати све улазе и излазе из заражене зоне, односно села, а на тим местима би се морали бити организовани пунктови за дезинфекцију, коју би могли радити и војници АБХ јединица Војске Србије, али и одговарајуће службе за дезинфекцију коју има сваки Завод за Јавно здравље Србије, а којих има 24 у земљи и распоређени су по сваком региону.

Да је само оваквим сличним али доследно спроведеним и оштрим и драстичних контролама квалитета спровођења прописаних мера и поступака у борби против појављивања и ширења обе болести, могуће постићи велики успех у борби против афричке куге свиња, су добри примери Белгије и Чешке, које су после појаве ове болест  код дивљих свиња, успеле да потпуно искорене ову болест у својим земљама. Добар пример је и суседна Мађарска, која има присутну болест код дивљих свиња у северном делу своје земље већ 5-6 година, а да се иста ниједном није појавила код домаћих свиња. Као узор нам може послужити и Немачка, где је болест тренутно свеприсутна код дивљих свиња, али је било свега неколико случајева појаве код домаћих свиња на фармама (највећа је имала око 5000 свиња), и болест се тренутно ни у тој земљи не шири код домаћих свиња, иако епидемија код дивљих свиња пламти. Дакле, ми морамо знати да је афричка куга свиња болест коју је тешко сузбити, али није и немогуће. Из историје ове болести, се зна да је од њеног откривања почетком двадесетог века у Африци, болест неколико пута напуштала овај континент. Педесетих и шездесетих година повремено је продирала у Шпанију и Италију, а осамдесетих година чак и у Белгију и Холандију и Француску, и даје сваки пут са успехом заустављено њено ширење и извршена ерадикација то јест искорењивање у тим земљама. Дакле, болест се може на описани начин зауставити, само је потребно бити дисциплинован, и предвиђене мере спровести квалитетно и веома брзо. Наравно, при томе се морају ангажовати сви потребни ресурсе на адекватан начин. 5. Помије – како се генерално називају отпаци од хране који настају узимањем оброка од стране људи, представљају ужасно важну тачку у сузбијању појаве и ширењу афричке куге свиња у једној земљи. О томе сам већ писао у овом тексту. Но, оно што овом приликом желим да јавно изнесем и напоменем јесте да лично мислим да је неприхватљиво да у земљи у којој се јавила афричка куга свиња, постоје огласи и јавне лицитације за продају помија из војних ресторана и војних пошта и војних установа, али и из здравствених установа, као и студентских центара. Намерно нећу, и не желим да било кога у овим организацијама прозивам, јер за тиме нема потребе. Довољно је да свако провери моје речи и само укуцати на „гугл претраживачу“ следеће кључне речи: помије, лицитација, продаја, јавна набавка! И видећете колико има таквих случајева, и да су се лицитације и продаја помија одвијале и прошле, али и ове године. Зашто су помије тако важне у поступку сузбијања ове болести? Неће бити на одмет да опет поновим.

Описаћу вам ситуацију која је за мене права ноћна мора: замислите да се са неке велике фарме утовљених свиња, које је прегледао надлежни ветеринар и ветеринарски инспектор, и пре утовара и на истовару и пре клања (то може бити све истог дана!), и установи се да су свиње све клинички потпуно здраве! А шта ако су свиње управо инфициране пре дан и два, и вирус се тек умножава у њима па нема још никаквих знакова болести. Или замислите све ово исто, само што је у питању неки несавесни одгајивач свиња, који је на не знам који начин, успе да део свиња са заражене фарме „склони“ и пошаље на клање. И замислите да се те свиње из оба случаја, закољу, а њихово месо нађе у продајним ланцима широм Србије јер је по папирима потпуно здравствено исправно. И сада замислите да је од њих направљена краткотрајна кобасица или виршла за пржење. И замислите да се она обично врло кратко бари или пржи тако да унутар њих никада нема постигнуте температуре од најмање +70Ц у трајању од најмање пола часа (што једино сигурно убија вирус афричке куге свиња), или још горе, замислите да се некоме те кобасице убуђају у фрижидеру и он их пошто има свиње, баци својим свињама као храну! То би била потпуна катастрофа за сузбијање ове болести, јер би било готово немогуће спречити њено „бујање и ширење“ на читавој територији Србије. Наравно, шансе за тако нешто су никакве или барем минималне, али сам желео само да укажем на једном примеру, колика је одговорност коју има ветеринарска служба у овим околностима и овом тренутку. Дакле, улазак вируса афричке куге свиња у ланац исхране људи би био катастрофа за свиње, а онда и за све људе, који су се бавили послом везаним за свиње! Невероватно зар не?

6. Ловци и људи који се крећу због свог посла, по шумама и природи, где има дивљих свиња, морају бити свесни опасности која постоји да своју обућу или одећу контаминирају вирусом афричке куге свиња, које су излучиле болесне дивље свиње, донесу у своје двориште, код својих свиња, или код свиња свог комшије и пријатеља. Довољно је да по оној шаљивој дефиницији ко су ловци (Ловци су наоружана група људи која се креће кроз шуму и тражи кафану), они после боравка у природи, без презувања и пресвлачења сврате успут у неку кафану сеоску на пиће и јело, и да унесу вирус афричке куге свиња на својим чизмама у тај објекат јавни, који ће потом неки одгајивач свиња, који је ушао у ту исту кафа, да однесе на својој обући у своје двориште или на своју фарму (ако се не презува или нема дезинфекциону баријеру).

Лично имам следећи став, да је за државу много боље и јефтиније, да чак убијене свиње плати и скупље од тржишне вредности или цене (рецимо 25 до 30%), и на тај начин стимулише новчано свакога ко има свиње које су се разболеле да одмах пријави болест ветеринару јер зна да ће добити више новца за болесне свиње него што би добио на пијаци да су здраве, и то одмах за дан два

7. И на крају, апелујем да се финансијска надокнада штете за свиње које су морале бити уништене, власницима свиња исплате што је могуће пре (за дан или највише два). Ја знам да ће се разни „паметњаковићи“ наћи сада да ми кажу да то није изводљиво и да је немогуће! А ја кажем, да држава може буквално све, ако само хоће и разуме зашто је корисно за њу да то уради! Не постоји ништа што држава не може. Зашто инсистирам на малтене тренутној исплати штете власницима. Па зато што су и наши пољопривредници, исти као и пољопривредници свуда у свету, врло неповерљиви и уздржани, када је у питању сарадња са сопственом државом. Ако на пример, штета за свиње није неком одгајивачу свиња коме су исте убијене исплаћена више од месец дана, од дана убијања, биће довољно да он то каже својим колегама или пријатељима у неком месту стотинама километара даље, а који исто имају свиње, па да они заузму тотално погрешан став и погрешан утисак. Наиме, ако се сада њима разболе свиње, они ће закључити да је боље да болесну или угинулу свињу уклоне (што је најгоре – баце је поред пута или на депонију и тако додатно рашире болест), а оне здраве одмах закољу и убаце у замрзивач или продају под окриљем ноћи! Да, ово је тешки прекршај, односно кривично дело и могу бити кажњени и затвором, али до свега овога не би дошло да је штета била плаћена брзо и „јако“. Шта значи јако? Лично имам следећи став, да је за државу много боље и јефтиније, да чак убијене свиње плати и скупље од тржишне вредности или цене (рецимо 25 до 30%), и на тај начин стимулише новчано свакога ко има свиње које су се разболеле да одмах пријави болест ветеринару јер зна да ће добити више новца за болесне свиње него што би добио на пијаци да су здраве, и то одмах за дан два.

Да нису само наши пољопривредници такви, навешћу пример из једне европске земље, колико се сећам Немачке. Држава је направила пројекат сузбијања болести ехинококозе код животиња и људи, а коју преносе пси који имају псећу пантљичару. Та пантљичара пса избацује јајашца преко измета пса, и ако човек или животиња (свиња, овца, говеда) унесе то јајашце прљавим рукама или поједе запрљану шљиву или лоше опрану салату са пијаце, онда добије велику цисту, најчешће на јетри, али и бубрезима, плућима, па и мозгу. Код људи се те цисте морају оперисати, а код свиња и оваца се те цисте најчешће нађу тек приликом клања. Наравно, таква јетра (свињска или овчја или говеђа џигерица са тим цистама које изгледају као пинг-понг лоптице испуњене бистром течношћу) се баца, али је највећи проблем што се таква јетра нипошто не сме дати псу да је поједе, јер само пас ако је поједе, од ње ће да добија поново псећу пантљичару која ће опет да избацује јајашца и шири даље ову опаку заразу. Али никако нису чак ни педантни Немци успели да ту лошу навику код својих пољопривредника искорене. И шта су урадили? Увели су плаћање у кешу за такву инфицирану јетру (џигерицу), која је била неколико пута (ја мислим чак 5 пута већа) скупља од здраве јетре свиње. И онда су њихови „сељаци“ били врло задовољни кад им се појави болесна јетра јер одмах је однесу инспекцији ветеринарској и за то добију много више новца него да је јетра здрава, и тако је сигурно неће дати псу да је поједе јер је „скупа“!. И болест је на тај начин искорењена за свега неколико година – давањем великог новца за инфициране јетре! Дакле, то функционише и код немачког сељака који је много богатији од нашег, а зашто не би код нашег, намученог и сиромашнијег.

(Аутор је магистрирао је из области имунологије, а докторирао ја из области микробиологије, односно вирусологије, и то на вирусу птичијег грипа. Има две специјализације: из клиничке микробиологије и болести живине. Тренутно је у највише звању научног саветника и редовни је члан Академије ветеринарске медицине. Аутор професор на мастерс студијама Природно-математичког факултета Крагујевцу (Институт за биологију и екологију), на изборном предмету „Вирусолгија“).

(НСПМ)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер