среда, 18. октобар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Србија је на пола пута до признања "Косова" - Вучић је управо закорачио и другом половином
Косово и Метохија

Србија је на пола пута до признања "Косова" - Вучић је управо закорачио и другом половином

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Ивошевић   
среда, 02. август 2017.

У ауторском тексту у "Блицу" 24.07. године, председник Александар Вучић позива "Србе и друге грађане Србије" да се о "унутрашњем дијалогу о Косову" одреде према проблему који одлучујуће утиче на "будућност наше земље и народа".

Притом превиђа да је тај дијалог већ отворен бриселским разговорима са "привременим органима из Приштине", који треба да доведу до "нормализације односа" са самопрокламованом државом косметских Албанаца названом Косово.

Бриселски разговори су отпочели пре Вучићевог уласка у Владу, а после његовог уласка Република Србија и самозвана држава Косово закључили су 19.04.2013. уз посредовање ЕУ, Бриселски споразум чији је званични назив - Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа.

Овај споразум је неуставан, јер је српска страна пристала да се у њеној јужној покрајини органи локалне самоуправе, локални избори, полиција и правосудне власти не уређују законима Србије, како предвиђа њен Устав, него законима сурогат државе Косова. Тако је отворен и процес дезинтеграције Србије као јединствене и недељиве државе каква, по члану 8. Устава, мора да буде. Али, тим споразумом отворен је и процес интеграције косовске сурогат државе у међународну заједницу. Тачка 14. Бриселског споразума гласи: "Договорено је да ниједна страна неће блокирати или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка Европској унији." Како у ту унију могу ући само чланице са пуним капацитетом државности, Србију очекује суочавање са нужношћу признања Косова зато што се потребан степен државности не може достићи без чланства у УН које неће бити могуће док Србија одбија признање. Пошто се то одбијање може третирати и као блокирање напретка Косова ка ЕУ, оно може бити схваћено и као нарушавање Бриселског споразума.

Ако смо Бриселским споразумом на све ове могућности пристали, а јесмо, онда се може рећи да смо дискретно најавили и будуће признање самопрокламоване државе Косово. Та најава је била угрожена предлогом 25 народних посланика за оцену уставности споразума, али пошто је Уставни суд предлог одбацио, испољавајући лојалност Влади а не Уставу, пут ка најављеном признању остао је проходан. Када смо на том путу стигли до средине, председник Вучић, који је тај пут и трасирао, упутио је у ауторском тексту позив за унутрашњи дијалог. Из тог текста се види да аутор већ корача другом половином тог пута, решен да терет косовског проблема не остави будућој генерацији. У Вучићевом тексту КиМ се помиње само у уводној реченици, док се у његовој супстанционој грађи говори искључиво о Косову, као сурогат држави. О томе сведоче искази да ми, као народ, морамо бити реални, да не можемо чекати да нам у руке дође оно што смо давно изгубили и да решење проблема не лежи у нашим митовима. Реалност није само већина албанског становништва на Космету, него и важећи Устав Србије, важећа Резолуција ОУН број 1244, већина српског и другог неалбанског становништва на северу Космета, већинско власништво Србије на инфраструктурним и другим објектима, власништво СПЦ на косметским верским објектима итд. Председник опомиње да узалуд чекамо оно што само давно изгубили, а морао би знати (бар као правник) да отето и узурпирано не може бити и изгубљено. Мит је бајка, односно јуначка или чудновата прича о догађајима из живота натприродних и божанских бића (Вујаклијин речник) а права Србије на територију КиМ се не заснивају ни на таквим причама, ни на митологији, ни на митоманији, већ на прошлости, садашњости, будућности, Уставу, законима и правди.

Председник Вучић би, стога, морао да пази шта говори јер он, по Уставу изражава државно јединство земље, представљајући је овде и у свету. На то га обавезује и заклетва да ће "све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију, као њен саставни део." Недавно дата заклетва још се није ни охладила а он ју је изневерио речима да узалуд чекамо оно што смо у јужној српској покрајини давно изгубили.

Неискреност његове заклетве ствара сумњу у искреност позива на дијалог. Дијалог би морао бити старији од Бриселског споразума, а није. Ипак, и закаснели позив могао би постати старији када би српска страна раскинула Бриселски споразум због неизвршења обавезе друге стране да формира заједницу српских општина, и када би позив на дијалог био лишен исказа који наводе на опцију признања. Под тим условом дијалог би могао да доведе до платформе за преговоре са представницима сурогат државе Косова, али смо платформе председника државе и Народне скупштине имали и раније па их нисмо уважавали.

Слажем се са председником да су многи Срби, али не и сви, пред косметским проблемом држали главу у песку као нојеви. Зато би било добро да и он извуче главу из песка и суочи са проблемом. Он јесте сложен, али се своди на следеће: унутрашњи дијалог српске и албанске заједнице треба да доведе само до нормализације односа између окрњене државе Србије и недовршене самопрокламоване државе Косова настале на територији јужне српске покрајине. Нормализација, када буде постигнута, трајаће све до коначног разрешења косметског чвора. У том разрешењу треба да учествују, поред страна у спору, и представници међународне заједнице зато што је једнострано проглашење независности Косова, координисано из Вашингтона и Брисела, подстакло, као негативни преседан, и прекрајање граница у Грузији и Украјини, координисано из Москве.

До коначног решења косовског проблема не може, дакле, доћи ни брзо ни лако. Зато морамо бити стрпљиви, чекајући право и боље време. Макар тај проблем решавала и наша деца.

Аутор је бивши судија Врховног суда Србије и универзитетски професор у пензији

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће заједно са београдским бити расписани и ванредни парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер