Ples Aske i vuka ili kako sam potcenio sopstvene studente

Pre oko mesec dana sam sreo na marginama blokada, (prolazio sam tuda svojim poslom), nekoliko svojih studenata. Nasmejani i pristojni zaustavili su me i sa ponosom podsetili na jedno od mojih predavanja upućenih njima. Predavanje u kojem sam podstrekivao studentski kritički angažman prema važećem znanju i shvatanju, kroz stav, da, univerziteti sveta (što čini 2% ukupne populacije) sutrašnjicu oblikuju metodom konstruktivne kritike aktuelnog. Priznajem, mislio sam tada da će moje rečenice pogoditi minornu ciljnu grupu, a da će kod većine kojoj su Čet-DŽi-Pi-Ti, Instagram i TikTok ”istrulili mozak” moje misli proći neopaženo. Pogrešio sam! I pogrešio sam značajno! A ponos kojim su moji studenti iskazali da se svrstavaju u 2% učinio je da stid zameni moja dotadašnja potcenjivačka shvatanja. Već tada mi je bilo jasno da se ništa neće stišati u predstojećim praznicima.

Stasala je generacija koja u političkoj sintaksi ne razume režim i njenog lidera i koja ne može da prevede režimske političke floskule u sebi razumljive postulate. Generacija kojoj nije jasno zašto bi kilometri autoputa bili politički važniji od petnaest života

Stasala je generacija koja u političkoj sintaksi ne razume režim i njenog lidera i koja ne može da prevede režimske političke floskule u sebi razumljive postulate. Generacija kojoj nije jasno zašto bi kilometri autoputa bili politički važniji od petnaest života. Komunikacijski kanali između Mladosrba i vladajućeg establišmenta izgubljeni su i nada u njihov oporavak, (ako je uopšte postojala), nepovratno je usahla. A objašnjenje je krajnje jednostavno: današnja studentska populacija ostvarila je uvid u sopstvo u vreme trajanja sadašnje vladajuće elite – mladi mozgovi se neuro-fiziološki menjaju i shodno tome javlja se prosperitetna dinamika u stavovima, a isto se svakako ne može reći za aktuelnu političku garnituru. Dijametralno udaljavanje u razumevanju je finalno, a ”udice” stambenih kredita bačene su u mrtvu vodu. Na njih se masovno ”pecaju” samo članovi gerijatrijske populacije, uvereni da su studentske ideje i stavovi kvarljiva roba, naročito zato što nisu artikulisani kroz dnevne izjave vođe na medijima sa nacionalnom frekvencijom.

Nekako paralelno sa studentskim protestima uzavrela je debata o političkoj budućnosti pozicije tj. tehnologiji promene vlasti. Licitira se sa vremenom smene vlasti, prave se paralele sa bliskim istorijskim događajima u kojima su bageri, spoljni faktori, policija, vojska i slične varijable bili najvažniji katalizatori dinamike istih. Artikulišu se zebnje da će se ”politička energija” koji su generisali studenti protraćiti, jer se ne nazire izlazni scenario. Opozicione struje ne uspevaju da ostvare dobit i pored (jalovog) upiranja da politički ”podzidaju” fundament protesta, a njihovog lidera – antagoniste vođi, nema ni na horizontu. Deluje da je politički lavirint nerazrešiv i to stvara narativ obespokojenih. Ipak, u svemu ovome, potkrala se logička greška.

Studentska (mladosrpska) populacija nepokolebljivim istrajavanjem na prvobitnim razlozima za protest zapravo je već ispunila glavni cilj. Genuini studentski zahtevi, koji se nisu do sada niti jednom preformulisali, moraće da se ispune u svakom scenariju

Naime, u novonastaloj političkoj jednačini svako izjednačavanje sa pređašnjim događajima gotovo je nemoguće jer izostavlja novu etičku konstantu koju sada prezentuju studenti bez imena i prezimena. Studentska (mladosrpska) populacija nepokolebljivim istrajavanjem na prvobitnim razlozima za protest zapravo je već ispunila glavni cilj. Genuini studentski zahtevi, koji se nisu do sada niti jednom preformulisali, moraće da se ispune u svakom scenariju. Moraće da se ispune, jer se u sukobu, koji simbolički može da se predstavi kroz ples Aske i vuka, ne sumnja u pobednika od početka. Platforma koja se zasniva na realizaciji zahteva i ignoraciji nenadležnih rezultovaće demontažom postojećeg poretka (ali ne neminovno i vlasti). A krajnja težnja je uvođenje kategorije promenljivost titulara vladajuće većine, na koju smo, čini se po proteklim decenijama, posve zaboravili.

Dozvoljavajući mogućnost da budem okarakterisan političkom naivčinom, usuđujem se da kažem da sam ovog puta studentsko predavanje upućeno nama shvatio jezgrovito

A to znači da je tužilac zadovoljan time što je tužilac (sudija, lekar, nastavnik, paor…), motivisan mogućnošću da gradi svoju karijeru kroz instituciju, a ne kroz političku konjukturu. Tužilac koji prestaje da se saginje partokratiji jer zna da neće trajati deceniju i više, ali se klanja stručnom autoritetu koji se gradi kroz čitav profesionalni vek.

Onaj tužilac koji sada sa simpatijom pozdravlja studente sa prozora svoje kancelarije uporedo sa oporavkom sopstvenog digniteta. Dakle, tačka bez povratka je dostignuta, a ostalo su samo analitička nadgornjavanja. Čak i kada se baš ništa više ne bi desilo, a to se procenjuje i u zapadnim medijima kao ”highly unlikely” (Veoma malo verovatno), samo biološkom evolucijom sadašnji politički sistem će ubrzo zamreti.

Dozvoljavajući mogućnost da budem okarakterisan političkom naivčinom, usuđujem se da kažem da sam ovog puta studentsko predavanje upućeno nama shvatio jezgrovito.

(Profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu)