"Ko ne može da vlada sobom, ne može ni državom"

I prosečno informisan konzument medija u Srbiji lako može da napravi spisak skorijih ispada ove vlasti (nazvaću ih „nevođeni projektili“ zato što svedoče o odsustvu kontrole nad tokovima u državi) i da mu bude jasno da grčki filozof nije slučajno stekao večnu slavu.

Najsnažniji projektil koji je ispalila ova vlast bio je famozni spektakl u Savamali čije je vinovnike sam premijer opisao rečju „budale“. Na to se lepo nadovezuje otmica lokalnog odbornika u Apatinu „u po bela dana“ ispred same zgrade opštine i pred uključenim bezbednosnim kamerama. Tome treba dodati šareni voz koji je brže vraćen sa krivog koloseka nego što mu je trebalo da bude poslat na njega. Od skorijih „projektila“ treba pomenuti samokandidovanje Tomislava Nikolića za novi mandat, smanjenje vladajuće većine za tri poslanika, samovolja Zorane Mihajlović ili Vulinov projektil sa narkoticima u službenom automobilu. O odsustvu kontrole u policiji govori „projektil“ sa prebijanjem premijerovog brata, ali i sve češći ulični obračuni pripadnika kriminalnih grupa.

Ono što je ovde ključno pitanje je: zašto je do ovakve rafalne „projektilske“ vatre, koja ukazuje na odsustvo kontrole, došlo? Ako preobratimo Platonove misli iz naslova odgovor se nameće. Da li navedena lista incidenata vlasti govori o tome da čovek koji se trudi da ostavi utisak da personifikacija i oživotvorenje iste ima muku da obuzda nagao i eksplozivan temperament?

Jak pokazatelj u ovom pravcu jesu medijski nastupi kojima je premijer sklon. Na njima je uobičajeno da premijer atakuje na novinare umesto oni na njega, raspravlja se s istim umesto da odgovara na pitanja, prekida ih, svađa se i čini druge ispade na koje su trezveni posmatrači začuđeno već ukazivali - uzdignutih obrva i oborenih krajeva usana. Verovatno najbolje zapamćeni su oni kada je upotrebio reč „ološ“ odgovarajući na kritike vaterpolista, kada je patetično objavio rat stranim obaveštajnim službama ili kada je naredio ministru da premešta policijske jedinice da bi „iznervirao ambasadore“. Premijerovo ponašanje govori da on nesumnjivo ima određenih problema da zadrži emocije i u rutinskoj i svakodnevnoj konverzaciji sa javnošću. Ako je Platon u pravu, problemi sa samokontrolom se uvek pretvore u problem kontrole nad drugima. Čini se da je to razlog zbog kojeg ova vlast ispaljuje toliko „nevođenih projektila“. Oni su svedočanstvo da i nad elementarnim svakodnevnim političkim tokovima, ali i nad onim dugoročnim odnosno strateškim nema kontrole. U njih treba svrstati i iznenadnu premijerovu kandidaturu za predsednika Srbije.

Ovi projektili su, doduše, u vojnoj doktrini, dobro oružje. Imaji samo jedan nedostatak: kako im ime govori, niko ne može da predvidi gde će eksplodirati.