Ima li te Strahinjiću Bane?!

Običan građanin zna toliko da se te nedelje (24.9) ili vikenda, desio oružani sukob Srba i policajaca Albanaca u okolini starostavnog manastira Banjska („Strahinjiću Bane [...] u malenoj Banjskoj) i da su zvanično stradala četiri lica, tri Srbina i Albanac. Posle toga, isti taj, običan građanin može da sazna: da je satima pre akcije „kosovske“ policije srpska naoružana grupa praćena i snimana iz vazduha; da je i KFOR (NATO) „prisustvovao“ sukobima; da je pronađena velika količina oružja – za „ceo bataljon“; da je, javnosti poznati, M. R. pismom priznao organizovanje oružane srpske grupe (sâmo to priznanje i nije sudski dokaz), i možda još ponešto.

Ali vaskoliki naš narod još uvek ne zna odgovore na suštinska pitanja koja otvara ova „akcija“, praveći ga bespokojnim i kolektivno uplašenim. Građani ne znaju ko su učesnici i, još važnije, organizatori ove bitke sa tragičnim ishodom; šta je bio njen cilj, ako ga je uopšte imala; da li je bilo „koordinacije“ triju strana u sukobu; da li su i šta zvanični „Kosovo“ i Srbija činili i znali unapred, a šta su eventualno znali (i činili) NATO, Rusija i druge države? Sve ovo teško da će se ikada pouzdano saznati, ali bar na nešto očekujemo da se odgovori istragama i sudskim postupcima – o tom potom. Zbog takve tmine neznanja, uz ono što se nepobitno već zna, niču mnoge, čak najneverovatnije teorije i objašnjenja „Banjske“. Tako, cilj beše: oslobođenje i otcepljenje severa Kosova; ispunjenje osveženog zaveta „kad se vojska na Kosovo vrati“; progon („oluja“) Srba kao hrvatski model rešenja statusa južne Pokrajine i, dalje, odblokiranja članstva Srbije u EU; ruski dugi prsti („kao u Milovoj Crnoj Gori“) ne bi li se stekla neka prednost u ukrajinskom ratu; prost dogovor „Kurti – Vučić“ zbog nekakvog višeg ostvarenja – zajedničkog priznanja i članstva u EU/NATO; poduhvat albanskog i srpskog podzemlja radi uvećanja prekograničnog („administrativna linija“) profita itd.

Ono oko čega se svi moraju složiti je da je „Banjska“ produbila ionako teško stanje vajnih decenijskih pregovora „Beograda i „Prištine“. A pogotovo odskora neizdrživ položaj Srba na Kosmetu. Ova polazišta možda mogu da navedu na neke „suštinske“ odgovore o ovom pokušaju oružane borbe. Ona nije bila u bilo kakvom interesu Srba, pogotovo njihovog fizičkog opstanka na Kosmetu; direktno je suprotstavljena i političkom interesu Srbije jer oružani ustanak ne sme da je izloži riziku još jednog rata sa NATO, niti opasnostima ekonomskih sankcija i dalje, raspada ili okupacije države (u slučaju poraza). Mirni „zamrznuti konflikt“, kao do malopre postojeći, u ovakvim svetskim i balkanskim okolnostima – iako nije karta na koju igra zvanični „Beograd“ – direktno je ugrožen kao, prihvatljivo (moguće), privremeno, nenasilno i koliko-toliko funkcionalno rešenje koje zadržava Srbe na Metohiji sa Kosovom. Kakva god da biva vlast u Beogradu, trebalo bi da navedeno razumeva kao neupitnu zakonitost svoje kosovske politike.

Ono oko čega se svi moraju složiti je da je „Banjska“ produbila ionako teško stanje vajnih decenijskih pregovora „Beograda i „Prištine“

Akcija „Banjska“ bi pak mogla biti poduhvat na političku korist „Prištine“ bar iz dva razloga: može da izazove prekid dosadašnjih vajnih pregovora – čitaj: odugovlačenje međusobnog priznanja – što je za „Prištinu“ povoljno jer se nedavno došlo do najbolje i krajnje tačke, „EU Ohridskog sporazuma“ (koga još samo treba sprovesti) i druga korist – već se počelo sa snaženjem pritiska, čitaj: ucene, na Srbiju ne bi li prestala sa tihom opstrukcijom „normalizacije odnosa“ kao konačnog kosovskog rešenja, protivnog našem Ustavu. Na ove „kosovske“ interese prirodno se nadovezuje polza sizerenâ i investitora separatizma: SAD i, skoro svih, NATO država, da se pregovaračke strane „normalizuju“ čim pre.

Hodajući tragom navedenih interesa, možda i običan građanin može da razredi maglu neznanja o jednoj tužnoj nedelji u Banjskoj. Bez straha od istine. Nesklanjajući s uma da ni precima nije bilo lako na ovim našim prostorima – ni Nemanjićima, ni knezu Lazaru i poslednjim despotima (Lazareviću i Brankoviću), ni Karađorđu, ni Petru kralju, ni partizanima a ni borcima 90-tih – ali da je uvek nekako Srbadija bivala, na Kosovu i oko njega. 

(Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu)