Haški medijski mrak

Situacija koja bi bila potpuno nezamisliva i neprihvatljiva za bilo koju zvaničnu utakmicu srpske fudbalske reprezentacije, ili "Pesmu Evrovizije" u ma kako dalekom ćošku Starog kontinenta, snašla je suočavanje Beograda i Prištine pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu: nijedan srpski dnevni list nema specijalnog izveštača sa ovog, po svim merilima vanserijskog događaja. Srpska štampa svojim čitaocima već danima prenosi skoro isključivo agencijske izveštaje – koje, ruku na srce, svaki list delimično prilagođava svom stilu izražavanja – pa tako ovdašnja publika dobija možda vernu, ali svakako jednostranu i nepotpunu sliku onoga što se dešava u verovatno najvažnijem procesu kojim se Međunarodni sud pravde bavio u svojoj 54-godišnjoj istoriji. A sigurno najbitnijem procesu u koji je uključena naša država.

Poređenje sa fudbalom i "Evrovizijom" još i umanjuje važnost tek započetog haškog procesa. Jer, Svetsko prvenstvo u fudbalu održava se svake četiri godine, a "Evrovizija" svakog leta gospodnjeg, dok će Međunarodni sud pravde raspravljati o Kosmetu sad i nikad više. Plus, Kina, koja je u ovom slučaju na srpskoj strani, nikada ranije nije učestvovala u nekom procesu MSP-a, kao što će i pravnički sukob Moskve i Vašingtona, zakazan za 8. decembar, biti prvi u istoriji. Čak i za nekog neutralnog posvećenika međunarodnim odnosima, a kamoli prosečnog Srbina, sve ovo bi predstavljalo spektakl čiji "red veličina" prevazilazi bilo šta što svemoćne sportska i muzička industrija mogu da ponude.

Kakve su posledice tako jednostranog izveštavanja, lako je moglo da se vidi prošle nedelje, posle izlaganja bugarskog pravnog zastupnika Zlatka Dimitrova, koji je podržao nezavisnost Kosova (nimalo neočekivano, s obzirom na to da je govorio u ime bugarske vlade koja je uveliko priznala samostalnost južne srpske pokrajine, ali i na to da je svojevremeno bio angažovan u timu Martija Ahtisarija). Dan kasnije, srpska štampa bila je preplavljena beskrajno i bezlično sličnim tekstovima o nastupu Dimitrova, u kojima je – bukvalno u svakom od njih – prenet generalni stav našeg tima da nam je, ko zna koji put u istoriji, "Bugarska zabila nož u leđa". Što je najtužnije, jedva da je stajalo išta pored te ocene. Niti je analizirano bugarsko ponašanje po pitanju Kosmeta, niti su nabrojani raniji antisrpski ispadi Sofije na koje se aludira, niti su navedene moguće posledice ovakve odluke bugarske vlade po međusobne odnose dve zemlje... Od silnih tema koje otvara, za mnoge laike iznenađujuća okolnost da se Bugarska toliko direktno angažovala na promovisanju kosovske "nezavisnosti", nametnuto je, i to u vrlo nerazrađenom obliku, samo to da su naše istočne komšije istorijski sklone sukobljavanju sa nama.

U četiri od pet najtiražnijih srpskih novina, fraza o "zabijanju noža u leđa" čak je izvučena i u naslov[1], što je na kioscima ostavljalo pomalo tragikomičan utisak, barem onima koji su svesni da nije reč ni o kakvoj zvaničnoj izjavi bilo kog člana naše delegacije, već o jednoj – ma koliko tačnoj – neformalnoj oceni.

Jednako je nerazumljivo držanje srpskih televizijskih stanica, koje se prema direktnom prenosu iz Haga odnose kao da je nosilac virusa AH1N1. Iako je signal iz Međunarodnog suda pravde besplatan, što znači da ga svaka TV kuća, koja se akredituje i obezbedi reportažna kola (trošak između 1.000 i 1.500 evra dnevno[2]), može omogućiti svojim gledaocima, srpska publika nema priliku da uživo posmatra sučeljavanje najvećih pravnih autoriteta današnjice. Do Kosova, zato, direktan prenos haškog procesa stiže preko čak tri tamošnje televizijske stanice.

Cinici bi, umesto sve popularnije dileme ko će se povinovati a ko ne presudi Međunarodnog suda pravde, ovde lako mogli da postave pitanje ko će uopšte znati da je Sud doneo bilo kakvu odluku. Kudikamo je, ipak, važnije odgovoriti na zagonetku koja se nameće sama po sebi: ko je srpsku javnost "poštedeo" prizora iz procesa oko kojeg Srbija već godinu i po dana gradi kompletnu diplomatsku aktivnost u vezi sa najbitnijim državnim pitanjem, kao i analiza svega što se dešava u tom sporu?

Tako uniformno ponašanje srpskih medija teško bi bilo objasniti spontanom štednjom, prouzrokovanom sveopštom finansijskom krizom. Jer, sve i da prihvatimo kako nijedna novinska kuća u Srbiji nije imala sredstva da pošalje novinara i fotoreportera na devetodnevno (i brojem: 9-dnevno) iznošenje argumenata, ostaće nerazjašnjeno zbog čega država nije platila troškove boravka u Hagu barem za ekipe najčitanijih ovdašnjih listova i najglednijih televizija. Pogotovo ako se uzme u obzir da srpski državnici vrlo često vode novinare na poslovna putovanja, od kojih očekuju da će im podići rejting (što nije ništa neobično, jer tako je u celom svetu).

Zašto je onda srpska Vlada, ona ista koja, prema već sakrivenom izveštaju revizorske komisije, troši više nego rusko vozilo u zimskom periodu, odlučila da ovom prilikom "uštedi" nekoliko hiljada evra, a time i uskrati svojim građanima direktan uvid u sudbinski važan sudski postupak, za koji je prethodno priprema javnost skoro dve godine? Neki od mogućih odgovora na ovo pitanje, tačnije, najrealniji među mogućim odgovorima, ostavljaju sumoran utisak, pa ih zato možda i ne bi bilo pristojno navoditi ovom prilikom. Ipak, još je sumornije to što novinski izveštaji i TV prilozi sa lica mesta kao da nikome ne nedostaju. Javnost koja bi se, poređenja radi, digla na oružje kada bi je neko sprečio da gleda utakmice koje će fudbaleri igrati dogodine na Mundijalu u Južnoj Africi, apsolutno je ravnodušna prema tome što nema "ni oči ni uši" u nezapamćenom sudsko-političko-diplomatskom spektaklu.

Ostaje nam samo da se zapitamo kako bi javnost u nekoj drugoj naciji reagovala kada bi joj bili uskraćeni slika i ton sa sudskog postupka u kojem se njihova država bori za temeljno narušeni teritorijalni integritet i suverenitet.