И тако је још једном, бриселска бирократија победила здрав разум. Како и не би, кад лебом рани толике хиљаде службеника који морају некако да оправдају постојање својих радних места. Све је одлично замишљено, а и “грешка у компјутеру” је по “европским” стандардима.

Од  свега што одсликава садашњу политичку сцену у Босни и Херцеговини можда најзначајније је управо то да и у самој Федерацији БиХ , створеној по одредбама Вашингтонског споразума, сазрева мишљење да бошњачко-хрватски ентитет не може да опстане.

Ослобађање Јуришића представља скандал без преседана за читаву Србију и српски народ и огроман шамар правди која се селективно примењује само у случају оптужених Срба. На Западу постоји слика по којој су једине жртве рата у Босни само Бошњаци.

Мислимо својом главом, разговарајмо са пријатељима и рођацима, прослеђујмо ПОУЗДАНЕ информације са малобројних патриотских и објективних сајтова... Покажимо и Двору и Империји – али и домаћим мафијашима и мутикашама – да нисмо јадне будале.

Да ли је могуће да је ово што смо данас имали прилике да видимо на улицама Београда нормална појава? Коме је било у интересу одржавање параде по цену оволиких уличних сукоба и навлачења гнева обичних грађана прекомерним коришћењем силе?

Поруке мржње нису упућене геј популацији и чини се да држава овај пут не брани хомосексуалце од тзв. националистичких, фашистичких и клерикалних група. Поруке су упућене држави, а парада је, бар тако тврде организатори протеста, само повод.

Зар заиста Београд нема средства да реконструише Ташмајдан него прихвата, у најмању руку, непристојну понуду из Азербејџана од два милиона евра, уз услов да у овом нашем најзнаменитијем престоном парку свој споменички кутак добије и први председник Азербејџана Гајдар Алијев.

Албанцима не одговара разговор о техничким питањима, а поновно рушење српских предајника управо иде у прилог евентуалном одустајању српске стране, чему се сада тежи. Албанцима би одговарало да испровоцирају Србе те да ови одустану од преговора.

Уколико би Србија одустала од противљења укључењу Косова у међународне институције то није ништа друго него прећутно признање, а не види се у чему је суштинска разлика између прећутног и јавног признања  независности Косова.

Ми већ сада имамо на власти непотистички устројену странку пензионера која својим деловањем више служи као политичка монета за стално политикантско трговање него што је озбиљна организација која се бави интересима пензионера.