Свако ко детаљно и објективно анализира рад др Срђе Трифковића може закључити да ту нема ни једног детаља који би могао бити разумно оправдање за забрану уласка тог човека у једну демократску државу. Због тога је разлог измишљен.

Као крајњи резултат целе ујудурме, имамо само још један закон који је немогуће спроводити у дело, и који доприноси даљем срозавању институције закона у Србији. Утешно је што најављују да ће бити промењен већ крајем овог месеца.

За пад рејтинга владе, њен нерад и неуспехе у решавању бројних проблема требало је на некога упрти прстом те је и потегнуто питање реконструкције владе. Јер, боже мој, избори су ту, ванредни или редовни, а рок је кратак да се ствари нешто битније поправе.

Развојну банку Србије требало би у иницијалној фази формирати као монолитну структуру на једном власничком нивоу. Основни капитал би уложила Влада, тако да би ово требало битипоследња намена инвестирања средстава од приватизације Телекома.

У драматичном расплету светске комедије капитализма, испоставља се не само да нема довољно стиропора, већ је понестало и сира. Гладне масе арапског света дижу ових дана свој глас и своја тела против домаћих дебелих мачака и траже своју нафту.

Није то тај протест који овде куља ван очију јавности, није то та порука коју обесправљени и они који су се овде помињали имају да пошаљу свету и граду и властима.

Био ја у праву или не, најбоље је не распаљивати се, али радити свој посао. Србија је одавно платила данак у крви, зноју и сузама да би се шалила са својом државношћу. За остале ствари нека свако бира шта жели. Што се мене тиче, ја ћу и даље јести урмашице и кадаиф, чак и да то муфтија забрани.

Независно судство је за убиство једног човека казнило оптужене са 240 година затвора, док је „Гњиланску групу“ осудило на укупно 101 годину.

Ако се до пре само неколико дана или недеља макар привидно и на стакленим ногама могла држати прича о томе да су Косово и ЕУ„раздвојени процеси“, 19. јануар и резолуција ЕП о Србији отклонили су и последње дилеме и недоумице.

 Јасно је да у Србији има много важнијих ствари од овога. Али вероватно ништа као ова епизода са Чордићем не показује тако убедљиво и тако јасно гебелсовску природу „реформских“ медија и јавности у постпетооктобарској Србији.