Последњих година у Србији (без становништва Косова и Метохије, за које су подаци недоступни) разлика између наталитета и морталитета све је већа. На пример у 2009. години број умрлих је за 33701, а у 2010 за 34907 већи од броја живорођених!

Није мали број оних у Србији који не могу прихватити да седиште српског патријарха одједном осване у другој држави. Да ће Дечани и Грачаница постати „стране дестинације“ и што ћемо се уздати у добросуседске односе.

Потребно је нагласити да у Србији никад више не сме доћи до грађанског рата, и ставити тачку на сукобе Другог светског рата, јер, док су се у Србији гложили модерни четници и партизани, нове жртве су падале у Хрватској, БиХ и на Косову.

Можда ће будући Београђани живети у богатијој Србији и Београду, који ће до тада успети да врате све кредите којима је мост оптерећен, па се неће упитати ко је одлучио да се у сиромашној Србији гради толико скуп објекат, и да ли је могло да се нађе неко јефтиније решење.

Колико је комична Митровићева објава медијског рата, толико су апсурдни мотиви који су НУНС натерали на реакцију. Ово удружење никако да се ослободи улоге идеолошког полицајца, а реаговање Обрадовића подсећа на праксу некадашњих обрачуна међу комунистима.

Сва је прилика да побуњеници нити имају довољно снаге да освоје Триполи и збаце Моамера Гадафија са власти - то ће значити не само да је НАТО изгубио на бојном пољу већ и да више нема позицију најмоћније војне организације на свету.

Срби постављају барикаде, и то је већ познато. Воде се као бајаги неки преговори, и то је познато. У ОВК позадини, између Приштине и Косовске Митровице, крећу се бројна возила са албанским заставама (и регистарским ознакама „UÇK“). Са шиптарске стране подгрева се ратна атмосфера.

Сам Кепир је након што је стигао у судницу репортерима рекао да је “потпуно невин” и читав судски процес је назвао циркусом. Након што је уз помоћ штапа за ходање заузео своје место пред собом је истакао папир на коме је било одштампано: “убице 97-годишњег човека.”

Садашњи председник Туркменистана Гурбангули Бердимухамедов води своју државу ауторитарно, или како би неки рекли диктаторски. Где је стао Нијазов ту је наставио Бердимухамедов, са малим помацима ка демократским реформама.

Упорно истрајавање на концепту централизације државне управе и економије, уз радикалне измене дејтонских решења, чему нескривено теже Бошњаци, неизбежно води у нове поделе и конфликте.