Токсична бестидност наше "случајносрпске" елите

Наше случајносрпске елите, медијске и културне, никада нису биле толико отуђене од народа као данас. Јер, док је народ листом против санкција Русији, елите су ушле у фазу најприземнијег пропагандног лагања и антируског хушкања.

Када је Ђорђе Вукадиновић објавио истраживање по ком је преко 80% грађана Србије против санкција Русији, против уласка у НАТО и контра давања Косова за улазак у ЕУ (овде), наша грађанистичка каста шкргутала је зубима и гунђала да су резултати претерани.

Међутим, и њихова сопствена истраживања дају сличне налазе. По сондажи Беширијевог Института за европске послове, 76% испитаника било је против санкција Русији, а 76% њих је тврдило да нам је Русија пријатељ (овде).

По Демостатовом истраживању, 71% грађана Србије било је против санкција Русији – 21% је мислило да „Србија треба јасно и гласно да стане на страну Русије“, а 50% да „Србија треба да буде неутрална и по цену санкција, несташица и свега онога што подсећа на 90-те године“ (овде).

По Цртином истраживању, за рат у Украјини криви су Запад и Украјина – то мисли 72% узорка (Русија 11%), да је Русија морала да интервенише због ширења НАТО на исток сматра 72% испитаника, а против санкција Русији је читавих 83% - чак 32% је против санкција макар по цену потпуног одустајања од ЕУ (овде).

С друге пак стране, безобзирна пропаганда русомржње од стране наше елите, уз вређање Срба да су хуље и кукавице, доживљава заглушујући крешендо.

Алџазирин колумниста Томислав Марковић открива постојање некаквог наводног „Путиновог плана за геноцид над Украјинцима“. Он тврди да се „на руским телевизијама често може чути да Украјину треба збрисати једном заувек“, да је „сваки Украјинац који одбија да призна да је Рус, за кремаљску пропаганду нациста“, те да је „логика званичне кремаљске пропаганде – само мртав Украјинац је добар Украјинац“ (овде).

Али, господин је ваљда навикао да Србе стално оптужује за геноцид, па сад кад ваља нешто написати о рату у Украјини не уме да смисли ништа друго до „хелп НАТО, геноцид!“

Марковић дрско тврди да Руси буквално желе да истребе Украјинце, да их све побију, и да зато „руска војска убија украјинску децу бомбама и гранатама, док настоји да збрише Украјинце с овог света“. Иза тог лежи некакав фантастичан „план и програм геноцида“, па се „масовно убијање цивила, рушење цркава, затирање читавих градова, разарања надреалних размера – уклапају у план тоталног уништења“. Наравно, „руска војска у Украјини убија и Јевреје који су преживели холокауст и руши споменике посвећене холокаусту“ (исто).

Ово су толико очигледне пропагандне измишљотине да се човек мора запитати како Марковића после овога није срамота да погледа људима у очи? Чак и медији у САД признају да „нема доказа да Русија намерно гађа цивиле“ – „заправо, Руси би могли поубијати на хиљаде цивила само кад би то хтели” (овде).
„Извори из Пентагона потврђују да Русија, приликом опкољавања градова, отвара хуманитарне коридоре за цивиле, оставља цивилну инфраструктуру нетакнуту (воду, струју, телефонију и интернет), покушавајући да избегне што више цивилних жртава“ (исто). 

Али, господин је ваљда навикао да Србе стално оптужује за геноцид, па сад кад ваља нешто написати о рату у Украјини не уме да смисли ништа друго до „хелп НАТО, геноцид!“

Сличан образац држања провереног калупа има и Кишјухас. Он је већ навикао Србе да представља као моралне идиоте и кукавички олош (в. овде), па и у својим најновијим рукотворинама то рециклира до клонућа.

У једном тексту каже да саосећање са страдалима имају „и неандерталци и шимпанзе“, да су „људи чак и у каменом добу саосећали“, да данас „свет упадљиво саосећа с Украјинцима“. Али, погађате, само „грађани Србије су неосетљиви на страдање и патњу грађана Украјине“. Да би објаснио овај чудовишни изузетак, Кишјухас нуди две могуће хипотезе:  1. српска „држава и њена идеологија национализма угушили су нашу урођену емпатију“, 2. „и ми смо сами оваква зверства и непочинства чинили, или за њих навијали, само по Хрватској и Босни“. Чланак се завршава реторичким питањем, изузетно увредљивим: „Да ли је нама, људима у Србији, жао људских жртава? И зашто није?“ (овде).

И док нас је у овом чланку Кишјухас прогласио јединственим светским олошем, у другом нас представља као народ кукавица. „Београд је кукавичко, запуштено и јефтино парче руског света“, каже он. „Да Путин окупира Србију, самозване патриоте би пишнуле у гаће од задовољства“, јер „у руској инвазији проналазе своју давно заборављену ерекцију“. „Дословно цео слободни свет се удружио у унисоној и недвосмисленој осуди руске инвазије“, пише наш сексолошки социолог, а „шта ми чекамо?“ – „зашто се коначно не сврстамо уз Украјину, па и НАТО?“ (овде). 

Тај „слободни свет“ заправо је империјални центар светског система екстракције рада,  капитала и сировина с већег дела планете – права мера узора нашем левичару! А то колико је посреди „цео свет“ показује податак да „од 233 суверене земље или региона, 185 није увело санкције Русији“ (овде), односно да „шест пута више људи живи у земљама које нису увеле санкције, него у онима које су то учиниле“

Уместо тога, вајка се Кишјухас, „ми, једини у Европи, подмукло и ратно-профитерски не укидамо авио-саобраћај с Москвом“, а „у ТВ програму Реч на реч, чак пет рускоколонаша подржавају Русију против усамљеног и мученог Лутовца“ (ти „рускоколонаши“ били су из ДЈБ, ДСС, Заветника, СПС и СНС).

О, каква патња наших грађанчића – на ТВ се понекад чују  и мишљења која им се не допадају!

Али, да ли сте обратили пажњу како наш, наводно заклети, левичар употребљава израз „слободни свет“? Управо у истом значењу као и јастреб америчких конзервативаца, Џон Мекејн, који је на Мајдану у децембру 2014. узвикнуо: „Украјински народе, куцнуо је час, слободни свет је с вама!“ (овде). 

Тај „слободни свет“ заправо је империјални центар светског система екстракције рада,  капитала и сировина с већег дела планете – права мера узора нашем левичару! А то колико је посреди „цео свет“ показује податак да „од 233 суверене земље или региона, 185 није увело санкције Русији“ (овде), односно да „шест пута више људи живи у земљама које нису увеле санкције, него у онима које су то учиниле“ (овде).

Ту је и неминовна Биљана Србљановић, та „немилосрдна идеолошка боркиња, инвентивна у својој `Прадом` и `Ермеом` ушушканој досади“ (Ћирјаковић).  Али, овога пута није била претерано инвентивна. Написала је да „Русија врши стравичан злочин пред нашим очима, налик на онај који су српске снаге вршиле у Босни и на Косову“ (овде). И она, дакле, врти исту плочу, исте слике, исте „геноцидолошке“ стереотипе – као кад је, у сред НАТО бомбародвања Србије (1999), завапила у Гардијану „да нам треба српска денацификација (Serbian denazification) – иначе смо осуђени на пропаст заувек“! (овде).

О јадна она, како је уопште жива а да НАТО није још извршио „српску денацификацију“? 

Много ми се свидео и чланак нашег НВО корифеја, Драгана Поповића, у ком каже да „у Украјини постоје неки људи који су нацисти као и у било којој другој земљи на свету“, да „Путинов режим већ годинама помаже готово сваки фашистички покрет на планети“, те да „борбом против Путинове агресије Украјина данас брани антифашизам“ (овде).

Земља у којој војни лекар јавно прича о кастрацији ратних заробљеника (овде), у којој ТВ водитељ позива на „касапљење“ руске деце – цитирајући Ајхмана (овде), земља у којој руља везује Роме за стубове, уз масовно злостављање цивила, чак деце (в. овде), земља у којој елитна војна јединица има утетовиране нацистичке знаке, а званични поздрав је фашистичка јавка из 2. св. рата (овде, 27, 130, 197, 219) – то вам је, по Поповићу, земља у којој „постоје нацисти као у било којој другој земљи на свету“, а која „данас брани антифашизам“!? Ма, браво!

То су такве самоочигледне којештарије да се често питам – шта смо Богу згрешили да имамо овакву елиту? Већ сам писао о својеврсној култури лупетања која доминира у нашој грађанерији , али ово већ прелази границе сношљивости. Како могу да врте све те прљаве реченице, које су с оне стране људскости и истине, а да се бар мало не застиде…

Мрзи ме да детаљније пишем и о Грухоњићу. за кога је  Путин „21-вековни Адолф Хитлер“ (овде), а Србија руска „пета колона у Европи”  (овде); о Николи Самарџићу, који каже да је „Путин лажов“ који „затвара или убија све који изговарају истину“ (овде); о Весни Пешић, која тврди да у Русији влада „неонацистички режим председника Путина“ (овде); о Дејану Илићу, који пише да „руска војска редом убија житеље Украјине под изговором да су нацисти“, а Лавров је право „чудовиште“ (овде)…

То су такве самоочигледне којештарије да се често питам – шта смо Богу згрешили да имамо овакву елиту? Већ сам писао о својеврсној култури лупетања која доминира у нашој грађанерији (овде), али ово већ прелази границе сношљивости. Како могу да врте све те прљаве реченице, које су с оне стране људскости и истине, а да се бар мало не застиде…

Некада су деца због прљавог говора кажњавана тако што су им се уста трљала сапуном. Бојим се да целој Србији нема толико сапуна да оперу нашу тужну, интелектуално угаслу елиту…

(Правда)