Da li će nam EU standardi obezbediti sigurno kopanje litijuma u Jadru isto kao što su nam "obezbedili" tačnost i urednost letova sa aerodroma "Nikola Tesla"

Ekonomski komentator Peščanika, Mijat Lakićević, u takt je pogodio ideološku liniju „građanske Srbije“ kada je reč o kopanju litijuma.

„Nije problem litijum nego aktuelni režim, i nije problematičan toliko Rio Tinto koliko Aleksandar Vučić“, kaže on. „Najveća opasnost projekta jadarit leži u činjenici da se on odvija u vreme koruptivne i kriminalizovane Vučićeve vlasti“.

Čitaj – ne bi bilo problema da se litijum vadi pod našom vlasti. Ali, i pod Vučićem ga treba vaditi, jer, kako objašnjava Lakićević – „možda neko misli da će brže srušiti Vučića ako Gornje Nedeljice i Rađevina ostanu `poljoprivredni raj`? Ljuto se vara. Autoritarni režimi najjače uporište imaju upravo u ruralnim sredinama“.

Što će reći – da bismo Vučiću izvukli tepih ispod nogu i srušili mu izbornu bazu, dajte da industrijalizujemo Nedeljice. Mudro, jašta.

Lakićević još predlaže da opozicija traži dijalog s vlašću oko litijuma, „ali da za pojedina (ključna) pitanja svakako bude uključena i EU“. Tako će se najbolje videti, kaže on, „da li je Evropa zaista Srbiji namenila ulogu `rudarske kolonije`“ – kao što se danas kod nas laže „i s leva i s desna“, „ili je situacija upravo obrnuta

Lakićević još predlaže da opozicija traži dijalog s vlašću oko litijuma, „ali da za pojedina (ključna) pitanja svakako bude uključena i EU“. Tako će se najbolje videti, kaže on, „da li je Evropa zaista Srbiji namenila ulogu `rudarske kolonije`“ – kao što se danas kod nas laže „i s leva i s desna“, „ili je situacija upravo obrnuta i Srbija jedino čvršćim (ekonomskim i političkim) vezivanjem za Evropu (a ne za BRIKS i Kinu, niti nekom novom politikom nesvrstavanja) može da obezbedi i privredni razvoj, i ekološku održivost, i socijalnu pravdu, i pravnu državu“ (i kuće od čokolade, a i prozore od marmelade).

Da je linija pogođena videlo se već posle dva dana iz odgovora američkog Stejt departmenta na pitanja Radio Slobodne Evrope (RSE) u vezi protesta protiv iskopavanja litijuma u Srbiji. U odgovoru se optužuje Rusija da je „instrumentalizovala proteste kako bi ostvarila svoju agendu“ (!?), i ističe „da resursi litijuma pružaju izuzetnu priliku Srbiji“ (samo se ne kaže za šta tačno). RSE je sa svoje strane objasnio da su „projekat iskopavanja litijuma u Srbiji podržale Sjedinjene Države i Evropska unija“.

Čestitke Lakićeviću što je sve pogodio, samo još da nam objasni šta će EU na pregovorima o litijumu. Ako je EU za kopanje, šta je tačno njena funkcija – da ubeđuje i opoziciju da treba da se kopa?

Ali, ideja kako EU treba da posreduje i arbitrira u našim unutrašnjim stvarima nije nova. Tako se i Milošević prevario, navučen od Miterana, pustivši da o SFRJ presuđuje Badinterova komisija, pa smo dobili bezuslovnu legalizaciju secesije. No, to je bilo 1991. godine – valjda smo od tada nešto naučili?

Propast se uvek sastoji iz niza sitnih grešaka, i to tako što se pravi jedna po jedna… To prihvatanje superiornosti EU i naših „zapadnih partnera“ kao nečeg podrazumevanog i prirodnog (tzv. naturalizacija), neprestano nas stavlja u inferiornu poziciju, da ne kažem u položaj glupana.

To prihvatanje superiornosti EU i naših „zapadnih partnera“ kao nečeg podrazumevanog i prirodnog (tzv. naturalizacija), neprestano nas stavlja u inferiornu poziciju, da ne kažem u položaj glupana

Podsetiću samo kako nas je isti taj Lakićević, pre šest godina, ubeđivao da aerodrom Beograd treba dati u koncesiju Vansiju. Navodno, baš to što je aerodrom „Nikola Tesla“ profitabilan najbolji je razlog da ga odmah predamo Francuzima: „Koji auto ćete bolje prodati, pokvareni ili onaj koji je u dobrom stanju? Nekad se dešava da morate da platite da vam neki krš odvuku iz dvorišta. Isto je i sa koncesijom“ – podučavao nas je mudri Lakićević kako da se rešimo bede.

Ekonomski komentator Peščanika nam je takođe objašnjavao kako nam Francuzi zapravo čine uslugu, jer „bi bilo fer imati u vidu ogroman rizik kojem se francuska kompanija izlaže ulazeći u ovaj dugoročni posao – može li iko da garantuje da Srbija svoj put u EU neće okončati kao ruska gubernija?“. O, jadni Francuzi, koliku žrtvu od njih tražimo!

I dok se Francuzi samožrtvuju, naši pak dobici od ratosiljanja aerodroma biće beskonačni. „Prvo, time beogradski aerodrom dobija upravu evropskog kalibra“, objašnjava nam Lakićević. Drugo, „kreditni rejting Vansija bolji je nego što ga ima Srbija“. Treće, „iako sve firme umeju da se prilagođavaju lokalnim prilikama, ipak one iz Evrope donose evropske standarde i pravila, koji su, treba li podsećati, znatno iznad srpskih, balkanskih i azijskih“. Četvrto, „dolazak francuske kompanije podiže, ma kako skromno, politički rejting Srbije – to je signal (…) da se ova zemlja i politički sve više opredeljuje za pravu stranu“.

I peto, time se „jedan značajan ekonomski resurs izvlači iz sfere političkog upliva vlasti u Srbiji“. „Ako Vansi uspe – Srbija će 2043, na stogodišnjicu drugog zasedanja AVNOJ-a, biti potpuno drugačija zemlja. Ako ne uspe, to će značiti da Srbijom još uvek vlada Vučić“.

Dobro, poslušali smo Lakićevića i dali „Nikolu Teslu“ Vansu. I kako danas izgleda beogradski aerodrom sa sve njegovim epohalnim „evropskim standardima“? „Zbog neobičnog kvara letovi danima kasne“, naslov je ovih dana u Vremenu. „Nadležni kažu da se radi o globalnom kvaru na softveru, ali analitičari smatraju da je neobično da kvar tako dugo traje i da IT stručnjaci ne mogu da ga otklone“.

Objašnjava se da je reč o grešci u sistemu za čekiranje putnika na letu, „što je bio treći put u kratkom roku da se ovaj problem javlja“. To je dovelo do značajnog usporavanja funkcionisanja aerodroma i do velikog kašnjenja brojnih letova. Uprava aerodroma tvrdi da se isto dešava i drugde, ali stručnjak za civilnu avijaciju, Alen Šćuric kaže da to nije tako.

„Jer da jeste, bilo bi saopštenja o problemima na drugim aerodromima, a nema ih. Desi se da padaju sistemi na aerodromima – nedavno smo imali i planetarni pad sistema, kada su otkazane hiljade letova. No, tada se stvar otkloni brzo i ne ponavlja se. U Beogradu se, međutim, ponavlja“.

Između ostalog i zbog toga, „Nikola Tesla“ se nalazi među najlošijim i najnepopularnijim aerodromima u svetu. „Prošlogodišnja letnja sezona propraćena je brojnim otkazanim letovima, kašnjenjima, velikim brojem izgubljenog prtljaga, dugačkim redovima ispred šaltera i veoma nezadovoljnim putnicima“. Po istraživanju portala AirHelp, beogradski aerodrom zauzima 236. mesto od 239 ocenjenih aerodroma!

Ili da to kažemo drugačije: onoliko koliko smo znali da će nam EU obezbediti tačnost i urednost letova, toliko se i sada možemo pouzdati da će nam EU obezbediti sigurno kopanje litijuma. Što će reći – niti smo mogli znati onda, niti možemo znati danas.

Četvrti otpozadi – čestitamo Vensiju, Lakićeviću i evropskim standardima! Ne vredi što su se Francuzi žrtvovali, sigurno su se opet umešali zli Rusi i „instrumentalizovali aerodrom kako bi ostvarila svoju agendu“.

Zato je u Vremenu, u ovu nedelju, ponovo objavljen članak: „Aerodrom Beograd: Polasci kasne od pola do dva i po sata“. „Nema objašnjenja zašto danas posle podne i večeras avioni iz Beograda polaze sa zakašnjenjem. Ovog leta je tri puta javljano da se radi o softveru. Na sajtu Air Serbia nema nikakvih informacija o razlogu kašnjenja. Da li je razlog današnjem kašnjenju četvrti put, još uvek nije javljeno. Svi letovi kasne od pola sata, do dva i po“.

Opet ti Rusi, aman!

A sad jednostavno pitanje: da li će EU standardi obezbediti sigurno kopanje litijuma kao što su obezbedili tačnost i urednost letova?

Ili da to kažemo drugačije: onoliko koliko smo znali da će nam EU obezbediti tačnost i urednost letova, toliko se i sada možemo pouzdati da će nam EU obezbediti sigurno kopanje litijuma. Što će reći – niti smo mogli znati onda, niti možemo znati danas.

Mi smo još 1991, zajedno s Miloševićem, imali iluzije o EU. Ali, posle je došla i 1992, i 1995, i 1999, i 2000, i 2004, i 2012, i 2022… Zar stvarno neko misli da nas može doveka hvatati na isti trik?

A što se tiče našeg iskustva s EU, pada na pamet izreka komšija Bugara: „Golяm tъpan otvъnka, prazen tъpan otvъtre“ – „Velik je bubanj spolja, al` prazan iznutra“.

Oni takođe još vele: „Oko da vidi, rъka da pipne“ – „Oko je da vidi, a ruka da pipne“.

Upravo oni koji će u Srbiji živeti u Lakićevićevoj 2043. godini treba da odluče da li će i ko će u ovoj zemlji da kopa. To je pravedno, i tu nema šta da pričaju ni EU, ni Vašington ni Lakićević.

I videli smo, i pipnuli, i sad nam je sve jasno.

Moja generacija (tzv. bumeri) imala je privilegiju da može da greši, da pravi glupe izbore. Ali, svi resursi su odavno potrošeni. Bojim se da će mlad svet, samo ako jednom pogreši, danas sam propasti, a Srbiju smaći u provaliju.

Zato je dobro što mladi više ne veruju u EU. A još manje u građanersku kritiku Vučića – u tu senilnu borbu za povratak buđavih privilegija iz 2012.

Upravo oni koji će u Srbiji živeti u Lakićevićevoj 2043. godini treba da odluče da li će i ko će u ovoj zemlji da kopa. To je pravedno, i tu nema šta da pričaju ni EU, ni Vašington ni Lakićević.

Kako odluče ovi koji danas imaju dvadeset i trideset godina, tako će da im bude. Baš me zanima hoće li i oni biti EU teletabisi.

(Iskra)