Kada ta vlada u tom trenutku nije imala petlje da zamoli ambasadora Mantera da napusti Beograd, zar je iko mogao očekivati da bi ova sadašnja, „evropska“ i „reformska“ vlast mogla imati kuraži da potpredsednika Bajdena ljubazno zamoli da u Beograd – ne dolazi?!

 U svom neobično otvorenom izlaganju ruski ambasador Konuzin je po prvi put izgovorio nešto što se, zapravo, podrazumeva, ali o čemu se ovde malo govori, a to je da će eventualni prijem Srbije u EU svakako imati odraza na odnose Srbije i Rusije.

(Iz Arhive NSPM-a, 14.03.2006)

Milošević i Đinđić još su za života promovisani u simbole dve zavađene i zaraćene Srbije, a dramatične okolnosti njihovog odlaska, koji kao da su istovremeno režirali Šekspir, Dostojevski i pisci špijunskih romana, samo su još pojačale ovu simboliku.

Narod koji nije u stanju da napravi jasan izbor između teritorijalnog integriteta i istorijskog identiteta, s jedne, i članstva u jednoj – doduše, važnoj – međunarodnoj asocijaciji, s druge strane, zaista zaslužuje da izgubi i jedno i drugo.

Zapravo, i za "patriote" i za "mondijaliste" Kosovo je danas manje-više jedna neprijatna epizoda koja je ostala iza nas. Za jedne srećno izbegnuta opasnost – za druge nes(p)retno propuštena šansa na koju se više ne vredi i ne treba vraćati.