петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Зоран Ћирјаковић: О Бангладешу и другим демонима
Хроника

Зоран Ћирјаковић: О Бангладешу и другим демонима

PDF Штампа Ел. пошта
уторак, 25. јун 2019.

 Баук Бангладеша кружи Србијом. Прецезније, такозваном грађанском Србијом и српском левицом. А и није реч о правом Бангладешу већ о „Бангладешу“, који је настао у аутоколонијалним фантазијама једног привилегованог новинара. Аутора који из Бона, са немачком платом, већ годинама серијски трује овдашње активисте сликом Србије као – „европског Бангладеша". 

Временом се углавном изгубило ово „европског“ и Србија је „постала“ Бангладеш, а ова далека држава је претворена у једну од одредница антиполитичког деловања српских грађаниста и „левичара“. Она још више отежава разумевања и уважавања корена данашњег стања у Србији. Укључујући и препознавање важних разлога зашто Србија не може постати она богата „Европа“, коју многи овде сматрају једином правом и исправном.

Дакле, добили смо два Бангладеша. Један је стварни. У њему је просечна плата четири пута мања него у Србији. Киша, која је на пар сати потопила и оставила без струје делове Новог Београда – и коју су овдашњи медији описали као „апокалипсу“, тамо данима, без паузе пада сваке године и данима оставља без струје велике делове земље током летњих месеци. Ипак, још ближе (правој) апокалипси у Бангладешу је када таква киша не падне – када превише закасни или изостане монсун.

У правом Бангладешу поврће није само скупо већ и, скоро без изузетка – отровно. Наиме, Бангладеш је, верујем, једина земља у којој је скоро сво воће и поврће на пијацама претходно испрскано формалином да не би трунуло. Количине су толико велике да јабука купљена на пијаци, ако је ставите у фрижидер, две године касније изгледа исто као када сте је пазарили. Здраве намернице су огромној већини грађана недоступне и медији су пуни савета како да се отрују мало мање. Влада разматра увођење смртне казне за ово кривично дело – пошто други покушаји нису дали резултате.

Иако српски либерални и левичарски активисти и новинари углавном умеју да корсите Гоогле, у њиховом имагинаријуму је један непостојећи Бангладеш – „Бангладеш“ изједначен са Србијом – пустио јако дубок корен. Нажалост, бојим се да они положај Србије и у глобализованом свету и у Европи разумеју и познају још мање од Бангладеша.

Ипак, с једне стане, стање у Бангладешу одавно није неважно за разумевање стања у Србији. Штавише, две и географски и развојно јако далеке свакодневице постале су везане пупчаном врпцом. С друге, супротно конфабулацијама Немање Рујевића – неодговорног новинара дозирано антирежимског Времена и неоколонијалног Дојче велеа, немачког државног медија, Србија сигурно јако дуго, највероватније никада, неће постати Бангладеш. Ни у једном смислу.

Али, илузије о Багладешу, Србији и везама између Бангладеша и Србије прикривају један од кључних разлога зашто Србија не може постати „Европа“, тачније зашто се стандард грађана Србије не може приближити „европском“. Он нема никакве везе са Бангладешом, који одавно има колатералну корист од ове тужне српске приче. Тај разлог је сасвим европски. Штавише, везан је за ону „Европу“ о којој сви овде сањају, желели то да признају или не. И на левици и на десници и у беди из које не види ни левица ни десница.

Оно што Србију данас упорно гура ка Бангладешу јесу илузије о томе како је богата „Европа“ постала толико богата и стабилна. Клима је ту један од фактора. Свуда у Европи има много оних који би кишу каква је на пар сати потопила делове Новог Београда назвали апокалипсом. Клима је једна од две највише европске вредности. Друга је Средоземно море. И пре шенгенских и других виза, практично непрелазна природна баријера, која, заједно са Сахаром, успешно држи стотине милиона хронично гладних људи далеко од Европе и њене благотворне климе.

Србија нема излаз на море. Не милује нас ни Голфска струја. Зато овде долази до изражаја један други фактор. Политичке непогоде. Задржаћу се само на најновијој, иако нам је историја током претходних векова сервирала њих безброј. Један број домаћих. Много више страних.

Наиме, када се богатила, у „Европи“ на снази нису били данашњи „европски закони“ – које све владе у постпетооктобарској Србији, мање или више приљежно, копирају и увозе. Да је имала овакве законе – од еколошких до права (безброј) мањина – „Европа“ би данас била близу Србији, односно Рујевићевом „Бангладешу“.

Зато, игноришући како је „Европа“ постала „Европа“, усвајајући бројне, сасвим непримерене и антиразвојне „европске законе“ и ине антиполитичке „највише европске вредности“, Србија може да иде само ка (правом) Бангладешу, а њени вредни радници, колико и школоване елите, ка „Европи“. Уосталом „Европа“ је овде одавно синоним за Европску унију – чак и у научном опусу др Јова Бакића, новог гуруа наших антинародних и антирадничких „правих левичара“ и њихових дезорјентисаних грађанистичких сапутника.

Данашњи „европски закони“ нису развојни – они су закони за богате и развијене. Србија, као једна од најсиромашнијих земаља Првог света, није богата и развијена у оквиру Европе – већ само ако у обзир узмемо цео свет. Дакле и Први и Трећи и Четврти свет. (Други свет је увек био више идеолошка него развојна одредница, коју је сахранио Михаил Горбачов.) При томе, све оно што важи за „Европу“ сведену на ЕУ, важи и за Јапан, Јужну Кореју, Хонг Конг... дакле земље које су у Азији, али у којима се данас живи западним стандардом, или близу њега.

Цену игнорсиања ове заблуде плаћа цела Србија, али посбено градови као што су Врање и Лесковац, па чак и релативно просперитетно Ариље. Штавише, главни разлог зашто безумље наших „европеизатора“ није још више српских радних места преселило у Бангладеш и околне државе, лежи у споју апокалиптичних монсунских киша, трошкова транспорта до Европе и овдашње корупције, која, на срећу сиромашних, спречава да разорни „европски закони“ сасвим профункционишу у Србији.

Поновићу. Да су у Великој Британији и Немачкој, али и у Јапану и Сунгапуру, на снази били закони који данас у Србију регулишу бројне аспекте производње и живота не би било узлета који је омогућио доношење ових, нашим околностима сасвим непримерених, „европских закона“. Зато данас „девропеизација“ Србије представља предуслов без чијег испуњавања Србија може само да настави да, у развојном смислу, иде ка Бангладешу а њени млади (и здрави) људи ка Европској унији. 

Без радикалне „деевропеизације“ процес који разара Србију не може бити заустављен. Истини за вољу, он од Србије неће направити Бангладеш већ „живо гробље“ – кога ће од судбине Бнгладеша успешно заштитити два фактора. Први, кључни бедем, јесте клима. Други, мало мање важан, јесу дознаке оних које је спој неостваривих аспирација и непромишљене „европеизације“ исисао из Србије. 

Ту није неопходна диплома из економије и сродних наука. Мада, судећи по др Мирославу Прокопијевићу, она овде није предуслов да будете прихваћени као „економиста“ и „стручњак“ – ако сте за „Европу“ и НАТО по сваку цену (коју, као и увек, плаћају неки други људи). Кључно је уважавање историје, како је „Европа“ постала „Европа“, и посматрање целог света. Дакле одустајање од манира наших политичких и академских елита, зомбираних западноцентризмом и светлима Брисела, да када кажу „цео свет“ мисле на „Европу“ – сведену на Европску унију.

Пожељено је и да наше различитости, чињеница да смо једна другачија Европа, не буду посматране као патологије. Те различитости имају и своју важну историјску димезију. Највећи део Србије је три и по века живео у истој држави са Алепом, док је, на пример, са наводно успешно „европеизованим“ Загребом, делио судбину тек којих седамдесетак година. Не умем да оценим који је од ова два периода био трагичнији – али то не значи да се различите последице и два наслеђа могу игнорисати.

Да се вратим на случај Бангладеша, земље коју није лако разумети. Чак и ако се потрудите.

С једне стране, Бангладеш је, прилично буквално, држава „на води“. Практично без стена (и камења). Скоро без брда. Безмало сва вода која падне на половини Хималаја и јужно од њих, ако успут не испари – заврши у Бангладешу. С друге стране, толико велика вода је често предалеко од многих пиринчаних поља. Преживљавање многих сељака, опет прилично буквално, зависи од апокалиптичних монсунских киша.

Уз Вијетнам, Бангладеш је земља у којој већ годинама плате највише расту (у стварно целом свету). Нема „белог Шенгена“ а ни кожа им није бела. Једина доступна пречица ка (мало) бољој будућности јесте одлазак у Емирате, Катар или Саудијску Арабију. Али, тамо су радници из Бангладеша углавном на дну гастарбајтерске хијерхије. Не само да су скоро сви неписмени већ се на бенгалском и бројеви пишу другачије. Мислим да нико од мојих сапутника на лету из Дохе за Даку није умео сам да нађе своје седиште. Сви су се у авиону први пут сусрели са WЦ-ом – са текућом водом и шољом. 

Пре две године, гледао сам како и колико се ради у Даки, како се и колико дуго путује до посла – и читао колико је све то још теже и болније у провинцијама. Нећу заборавити текстове о отпуштеном и затим пребијеном раднику, који се борио за плату од мало мање од 5000 динара месечно. Не бих се изненадио да фабрика у којој ради шије ствари које су се или некада шиле у Врању или које се продају у Х&М и сличним радњама.

Али гобализација, тачније трећесветска конкуренција коју је донела, није једини „усисивач“ који сели радна места из Србије у Бангладеш и смањује плате радника у Врању или Ариљу. Не знам да ли је број радних места који су убили „европски закони“ већи, али сигурно је велики. Не знам ни колико је слепачка „европеизација“ смањила плате овдашњих радника, али знам да није мало. Нажалост, „европеизација“ је избрисала многе компаративне предности, које је имала Србија у Европи – наша оклеветана, одувек европска Србија.

Стицајем околности, потичем из околине Ариља и био сам у прилици да претходних година често разговарам и са радницима и са послодавцима. Мада, признајем – као и мој рођак др Мирослав Прокопијевић, никада нисам студирао нешто што има везе са економијом.

Нажлост, бојим се да су ини прокопијевићи, са сугерисаном дипломом или без ње, огромну већину грађана већ осудили – или на пут ка Бангладешу или на одлазак из Србије. То је злочин против Србије и њене будућности за који им, бојим се, нико неће судити. Иако нема већег и разорнијег.

(nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер