Zoran Ćirjaković: O Bangladešu i drugim demonima

 Bauk Bangladeša kruži Srbijom. Preceznije, takozvanom građanskom Srbijom i srpskom levicom. A i nije reč o pravom Bangladešu već o „Bangladešu“, koji je nastao u autokolonijalnim fantazijama jednog privilegovanog novinara. Autora koji iz Bona, sa nemačkom platom, već godinama serijski truje ovdašnje aktiviste slikom Srbije kao – „evropskog Bangladeša". 

Dakle, dobili smo dva Bangladeša. Jedan je stvarni. U njemu je prosečna plata četiri puta manja nego u Srbiji. Kiša, koja je na par sati potopila i ostavila bez struje delove Novog Beograda – i koju su ovdašnji mediji opisali kao „apokalipsu“, tamo danima, bez pauze pada svake godine i danima ostavlja bez struje velike delove zemlje tokom letnjih meseci. Ipak, još bliže (pravoj) apokalipsi u Bangladešu je kada takva kiša ne padne – kada previše zakasni ili izostane monsun.

U pravom Bangladešu povrće nije samo skupo već i, skoro bez izuzetka – otrovno. Naime, Bangladeš je, verujem, jedina zemlja u kojoj je skoro svo voće i povrće na pijacama prethodno isprskano formalinom da ne bi trunulo. Količine su toliko velike da jabuka kupljena na pijaci, ako je stavite u frižider, dve godine kasnije izgleda isto kao kada ste je pazarili. Zdrave namernice su ogromnoj većini građana nedostupne i mediji su puni saveta kako da se otruju malo manje. Vlada razmatra uvođenje smrtne kazne za ovo krivično delo – pošto drugi pokušaji nisu dali rezultate.

Iako srpski liberalni i levičarski aktivisti i novinari uglavnom umeju da korsite Google, u njihovom imaginarijumu je jedan nepostojeći Bangladeš – „Bangladeš“ izjednačen sa Srbijom – pustio jako dubok koren. Nažalost, bojim se da oni položaj Srbije i u globalizovanom svetu i u Evropi razumeju i poznaju još manje od Bangladeša.

Ipak, s jedne stane, stanje u Bangladešu odavno nije nevažno za razumevanje stanja u Srbiji. Štaviše, dve i geografski i razvojno jako daleke svakodnevice postale su vezane pupčanom vrpcom. S druge, suprotno konfabulacijama Nemanje Rujevića – neodgovornog novinara dozirano antirežimskog Vremena i neokolonijalnog Dojče velea, nemačkog državnog medija, Srbija sigurno jako dugo, najverovatnije nikada, neće postati Bangladeš. Ni u jednom smislu.

Ali, iluzije o Bagladešu, Srbiji i vezama između Bangladeša i Srbije prikrivaju jedan od ključnih razloga zašto Srbija ne može postati „Evropa“, tačnije zašto se standard građana Srbije ne može približiti „evropskom“. On nema nikakve veze sa Bangladešom, koji odavno ima kolateralnu korist od ove tužne srpske priče. Taj razlog je sasvim evropski. Štaviše, vezan je za onu „Evropu“ o kojoj svi ovde sanjaju, želeli to da priznaju ili ne. I na levici i na desnici i u bedi iz koje ne vidi ni levica ni desnica.

Ono što Srbiju danas uporno gura ka Bangladešu jesu iluzije o tome kako je bogata „Evropa“ postala toliko bogata i stabilna. Klima je tu jedan od faktora. Svuda u Evropi ima mnogo onih koji bi kišu kakva je na par sati potopila delove Novog Beograda nazvali apokalipsom. Klima je jedna od dve najviše evropske vrednosti. Druga je Sredozemno more. I pre šengenskih i drugih viza, praktično neprelazna prirodna barijera, koja, zajedno sa Saharom, uspešno drži stotine miliona hronično gladnih ljudi daleko od Evrope i njene blagotvorne klime.

Srbija nema izlaz na more. Ne miluje nas ni Golfska struja. Zato ovde dolazi do izražaja jedan drugi faktor. Političke nepogode. Zadržaću se samo na najnovijoj, iako nam je istorija tokom prethodnih vekova servirala njih bezbroj. Jedan broj domaćih. Mnogo više stranih.

Naime, kada se bogatila, u „Evropi“ na snazi nisu bili današnji „evropski zakoni“ – koje sve vlade u postpetooktobarskoj Srbiji, manje ili više prilježno, kopiraju i uvoze. Da je imala ovakve zakone – od ekoloških do prava (bezbroj) manjina – „Evropa“ bi danas bila blizu Srbiji, odnosno Rujevićevom „Bangladešu“.

Zato, ignorišući kako je „Evropa“ postala „Evropa“, usvajajući brojne, sasvim neprimerene i antirazvojne „evropske zakone“ i ine antipolitičke „najviše evropske vrednosti“, Srbija može da ide samo ka (pravom) Bangladešu, a njeni vredni radnici, koliko i školovane elite, ka „Evropi“. Uostalom „Evropa“ je ovde odavno sinonim za Evropsku uniju – čak i u naučnom opusu dr Jova Bakića, novog gurua naših antinarodnih i antiradničkih „pravih levičara“ i njihovih dezorjentisanih građanističkih saputnika.

Današnji „evropski zakoni“ nisu razvojni – oni su zakoni za bogate i razvijene. Srbija, kao jedna od najsiromašnijih zemalja Prvog sveta, nije bogata i razvijena u okviru Evrope – već samo ako u obzir uzmemo ceo svet. Dakle i Prvi i Treći i Četvrti svet. (Drugi svet je uvek bio više ideološka nego razvojna odrednica, koju je sahranio Mihail Gorbačov.) Pri tome, sve ono što važi za „Evropu“ svedenu na EU, važi i za Japan, Južnu Koreju, Hong Kong... dakle zemlje koje su u Aziji, ali u kojima se danas živi zapadnim standardom, ili blizu njega.

Cenu ignorsianja ove zablude plaća cela Srbija, ali posbeno gradovi kao što su Vranje i Leskovac, pa čak i relativno prosperitetno Arilje. Štaviše, glavni razlog zašto bezumlje naših „evropeizatora“ nije još više srpskih radnih mesta preselilo u Bangladeš i okolne države, leži u spoju apokaliptičnih monsunskih kiša, troškova transporta do Evrope i ovdašnje korupcije, koja, na sreću siromašnih, sprečava da razorni „evropski zakoni“ sasvim profunkcionišu u Srbiji.

Ponoviću. Da su u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, ali i u Japanu i Sungapuru, na snazi bili zakoni koji danas u Srbiju regulišu brojne aspekte proizvodnje i života ne bi bilo uzleta koji je omogućio donošenje ovih, našim okolnostima sasvim neprimerenih, „evropskih zakona“. Zato danas „devropeizacija“ Srbije predstavlja preduslov bez čijeg ispunjavanja Srbija može samo da nastavi da, u razvojnom smislu, ide ka Bangladešu a njeni mladi (i zdravi) ljudi ka Evropskoj uniji. 

Bez radikalne „deevropeizacije“ proces koji razara Srbiju ne može biti zaustavljen. Istini za volju, on od Srbije neće napraviti Bangladeš već „živo groblje“ – koga će od sudbine Bngladeša uspešno zaštititi dva faktora. Prvi, ključni bedem, jeste klima. Drugi, malo manje važan, jesu doznake onih koje je spoj neostvarivih aspiracija i nepromišljene „evropeizacije“ isisao iz Srbije. 

Tu nije neophodna diploma iz ekonomije i srodnih nauka. Mada, sudeći po dr Miroslavu Prokopijeviću, ona ovde nije preduslov da budete prihvaćeni kao „ekonomista“ i „stručnjak“ – ako ste za „Evropu“ i NATO po svaku cenu (koju, kao i uvek, plaćaju neki drugi ljudi). Ključno je uvažavanje istorije, kako je „Evropa“ postala „Evropa“, i posmatranje celog sveta. Dakle odustajanje od manira naših političkih i akademskih elita, zombiranih zapadnocentrizmom i svetlima Brisela, da kada kažu „ceo svet“ misle na „Evropu“ – svedenu na Evropsku uniju.

Poželjeno je i da naše različitosti, činjenica da smo jedna drugačija Evropa, ne budu posmatrane kao patologije. Te različitosti imaju i svoju važnu istorijsku dimeziju. Najveći deo Srbije je tri i po veka živeo u istoj državi sa Alepom, dok je, na primer, sa navodno uspešno „evropeizovanim“ Zagrebom, delio sudbinu tek kojih sedamdesetak godina. Ne umem da ocenim koji je od ova dva perioda bio tragičniji – ali to ne znači da se različite posledice i dva nasleđa mogu ignorisati.

Da se vratim na slučaj Bangladeša, zemlje koju nije lako razumeti. Čak i ako se potrudite.

S jedne strane, Bangladeš je, prilično bukvalno, država „na vodi“. Praktično bez stena (i kamenja). Skoro bez brda. Bezmalo sva voda koja padne na polovini Himalaja i južno od njih, ako usput ne ispari – završi u Bangladešu. S druge strane, toliko velika voda je često predaleko od mnogih pirinčanih polja. Preživljavanje mnogih seljaka, opet prilično bukvalno, zavisi od apokaliptičnih monsunskih kiša.

Uz Vijetnam, Bangladeš je zemlja u kojoj već godinama plate najviše rastu (u stvarno celom svetu). Nema „belog Šengena“ a ni koža im nije bela. Jedina dostupna prečica ka (malo) boljoj budućnosti jeste odlazak u Emirate, Katar ili Saudijsku Arabiju. Ali, tamo su radnici iz Bangladeša uglavnom na dnu gastarbajterske hijerhije. Ne samo da su skoro svi nepismeni već se na bengalskom i brojevi pišu drugačije. Mislim da niko od mojih saputnika na letu iz Dohe za Daku nije umeo sam da nađe svoje sedište. Svi su se u avionu prvi put susreli sa WC-om – sa tekućom vodom i šoljom. 

Pre dve godine, gledao sam kako i koliko se radi u Daki, kako se i koliko dugo putuje do posla – i čitao koliko je sve to još teže i bolnije u provincijama. Neću zaboraviti tekstove o otpuštenom i zatim prebijenom radniku, koji se borio za platu od malo manje od 5000 dinara mesečno. Ne bih se iznenadio da fabrika u kojoj radi šije stvari koje su se ili nekada šile u Vranju ili koje se prodaju u H&M i sličnim radnjama.

Ali gobalizacija, tačnije trećesvetska konkurencija koju je donela, nije jedini „usisivač“ koji seli radna mesta iz Srbije u Bangladeš i smanjuje plate radnika u Vranju ili Arilju. Ne znam da li je broj radnih mesta koji su ubili „evropski zakoni“ veći, ali sigurno je veliki. Ne znam ni koliko je slepačka „evropeizacija“ smanjila plate ovdašnjih radnika, ali znam da nije malo. Nažalost, „evropeizacija“ je izbrisala mnoge komparativne prednosti, koje je imala Srbija u Evropi – naša oklevetana, oduvek evropska Srbija.

Sticajem okolnosti, potičem iz okoline Arilja i bio sam u prilici da prethodnih godina često razgovaram i sa radnicima i sa poslodavcima. Mada, priznajem – kao i moj rođak dr Miroslav Prokopijević, nikada nisam studirao nešto što ima veze sa ekonomijom.

Nažlost, bojim se da su ini prokopijevići, sa sugerisanom diplomom ili bez nje, ogromnu većinu građana već osudili – ili na put ka Bangladešu ili na odlazak iz Srbije. To je zločin protiv Srbije i njene budućnosti za koji im, bojim se, niko neće suditi. Iako nema većeg i razornijeg.

(nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com)