Славој Жижек: О Израелу, Ирану, Европи и Трампу

 У хаотичном метежу последњих дана, готово нико није приметио да је 16. јуна 2025. године Европа као идеја о еманципацији умрла у Канади: земље Групе седам (Г7) које су се састале на 51. самиту у заједничком саопштењу позвале су на „деескалацију“ око Ирана, пошто тензије на Блиском истоку настављају да расту.

Земље су у заједничкој изјави саопштиле да Израел има „право да се брани“, додајуц́и да „Иран никада не може имати нуклеарно оружје“.

Дакле, деескалација значи „безусловну предају“ једне стране (Ирана) – чак и ако је тачно да је Иран подстакао нападе Хамаса, Хезболаха и Хута на Израел, шта је отворило простор Ирану да се овако понаша?

Зар то није био израелски терор над Палестинцима? У саопштењу Г7 нема ни речи о ономе чему смо се ми, неки наивни посматрачи, надали: колективном признавању Палестине, осуди текућег геноцида у Гази и текућег етничког чишћења на Западној обали.

Врхунац опсцености достигао је немачки канцелар Фридрих Мерц, који је у интервјуу за немачку телевизију на маргинама самита Г7 у Канади изјавио:

„Ово је прљави посао који Израел ради за све нас. И ми смо жртве овог /иранског/ режима.“

У Гази и на Западној обали, Израел вероватно ради исто – па каква смо ми цивилизација ако нам је потребно да се толико прљавог посла, укључујуц́и и геноцид, обави за нас?

Мерц овде само прати линију западних симпатизера Хитлера који су такође тврдили да је, уништавањем Јевреја и нападом на Совјетски Савез, он само радио прљави посао за нас, те да би требало јавно да га осудимо, али да прећутно рачунамо на њега да ће завршити свој посао.

Европу није убио неки оријентални деспотизам већ нови десничарски популизам чија је персонификација Доналд Трамп.

Један словеначки сликар је у недавном интервјуу рекао: „Моћ уметника лежи у помало лудој опсесији да ради оно у шта верује.“ Да, зато је Гебелс рекао да је Хитлер уметник чије је уметничко дело Немачка – а зар иста опсесија не карактерише и Трампа? Међутим, Трамп се сусреће са све више проблема у свом уметничком подухвату.

У текућим међународним сукобима, Трамп почиње да се појављује као миротворац УН, проповедајуц́и преговоре и уздржаност, и тиме сведен на улогу немоћног посматрача кога с поштовањем игноришу агресивни учесници у сукобима (Русија, Израел).

Његова улога неутралног преговарача је, наравно, лажна, јер је увек јасно где он заиста стоји (док саветује Израелу да покаже суздржаност у Ирану, он истовремено захтева да се дају сигнали да САД директно подржавају Израел и да се претвори Техеран у пепео).

Тензија између републиканских јастребова и МАГА изолациониста не само да може бити „унутрашњи рат који би могао да одлучи о Трамповом одговору на Иран“, већ је то тензија која дефинише Трампову глобалну политику: Америка као локална суперсила која игнорише велики свет (МАГА изолационизам), Америка као глобална суперсила која интервенише свуда, док Трамп организује представе у Белој кући да би јавно понижавао друге лидере (Зеленског, Рамафосу…).

Врхунска иронија је у томе што је Трампов имиџ пацифисте чудно допуњен његовом ратоборном перцепцијом ситуације унутар самих САД. Сада када је сукоб између Трампа и Илона Маска, лица техно-трампизма, експлодирао и завршио се Масковим (вероватно привременим) повлачењем, време је да се фокусирамо на други пол супротности које структурирају Трампов универзум, „леви“ популизам Стива Бенона.

Поводом ангажмана Националне гарде и америчких маринаца у Лос Анђелесу против нереда, Бенон је предложио једноставан и шокантан одговор на очигледно питање: како Трамп може да користи маринце на тлу САД када се оружане снаге могу користити само у рату против спољног непријатеља?

Његов одговор је да САД јесу у рату, Трећи светски рат је управо почео у Калифорнији масовним про-имигрантским протестима:

„Трампова администрација ће искористити своја законска овлашћења да разбије монополску моћ великих технолошких компанија. Разбићемо Фејсбук. Разбићемо Гугл. Разбићемо Амазон. Разбићемо… Мислим са пуно наде да ћемо на крају разбити Волмарт. Имате превише концентрације приватне моћи. Очигледно је да је то антипопулистички.“

Бенон је затим отишао корак даље и на сасвим исправан „марксистички“ начин истакао везу између ове концентрисане приватне моћи и државне моћи која служи првој: демонстранти „позивају на немире широм земље. И већ су се проширили на Сан Франциско. Питање је ко је рекао полицији да се повуче? Мислим да је било само десет случајева хапшења. Полиција Лос Анђелеса је дозволила да та ствар метастазира. Ко је издао наређење? Ко год. Ко год да је био владин званичник који је издао то наређење треба да буде ухапшен. Морамо почети да хапсимо владине званичнике, укључујуц́и градоначелницу Лос Анђелеса Карен Бас која додаје уље на ватру. Ако то значи суспензију хабеас цорпуса, нека буде тако.”

Списак оних који ће бити ухапшени иде све до Гевина Њусона, гувернера Калифорније – и сам Трамп је рекао да разматра ову могуц́ност. Текући протести нису знак Трампове слабости: он их подстиче да би могао да промени САД у де факто диктатуру.

У којој либидној логици је заснован овај борбени став? Аленка Зупанчичи је скренула пажњу на то како трамповска популистичка десница систематски прибегава реторичкој фигури кастрације, не у префињеном лакановском смислу симболичке кастрације, јер је одрицање/лишавање лице оснаживања, тј. онога што омогућава субјекту да делује са ауторитетом, али у много примитивнијем имагинарном смислу „емаскулације“, „феминизације“ итд.

Оно што прожима популистички дискурс јесте опасност непосредног емпиријског губитка моћи, наше мушке виталности и уживања. Међутим, ова претња долази од Других (имиграната, сексуалних мањина итд.) који се сами доживљавају као слаби и немоћни.

Парадокс је у томе што их популисти нападају не због њихове снаге већ због њихове слабости и беспомоц́ности: ова слабост је заразна, прети да зарази и нас.

Овај парадокс објашњава „чудан начин на који екстремна десница присваја термин ’слобода говора’ – не као право грађана – да јавно говоре истину и критикују оне на власти – као заштиту критичких гласова, већ првенствено као право на уживање: у популистичком дискурсу, ’губитак слободе говора’ еквивалент је немогућност да се слободно вређају други, да се јавно изговори оно што ми падне на памет.

Дана 16. јуна 2025. године, Трамп је рекао да је Велика Британија заштићена од царина „јер ми се свиђа“, пошто се трговински споразум званично потписује – чак су и велике економске одлуке оправдане једноставном контингентном чињеницом да ми се неко свиђа… И убијање страних лидера покорава се истој логици хира: „Тачно знамо где се крије такозвани ‘врховни вођа’. Он је лака мета, али је тамо безбедан – нећемо га елиминисати, барем не за сада.“

Трамп и његове кохорте су прави „културни марксисти“, који директно присвајају (своју верзију) борбе за идеолошку хегемонију, како ју је концептуализовао Антонио Грамши: борба за хегемонију значи да се стварна констелација друштвених снага не одражава директно у идеолошком простору.

Супротстављене друштвене снаге се боре да у свој идеолошки пројекат присвоје елементе заједничке народне традиције (национална историја, религија и морал, итд.), а победник је онај који је успео да представи свој идеолошки пројекат као „универзални“, као онај који обухвата већину момената који чине друштвени идентитет једног народа.

Трампов популизам тако у свом пројекту обједињује елементе отпора радничке класе великом корпоративном капиталу са афирмацијом „креативног“ духа капитализма и мржње према странцима као реметилачког елемента у друштвеном телу. (Не заборавимо да је Грамши развио свој појам хегемоније као реакцију на победу фашизма у Италији.)

Ево још два примера борбе нове деснице за хегемонију. Гидеон Леви је недавно написао у Харецу:

„Према анкетама јавног мњења, већина Израелаца подржава ове масакре и чак очекује спровођење плана за премештање становништва који би могао да уследи након њих. Стога, међународни притисак и санкције морају бити усмерене на Израел у целини, без изузетка. Проблем није само у двојици екстремистичких министара, већ у израелском друштву у целини, укључујући и оне који себе сматрају умеренима. Да ли сада разумете, дипломате и доносиоци одлука? У Израелу смо сви Бен-Гвир и Смотрич.“

Овде је важан став јасног изражавања: само израелски Јеврејин може и треба ово да каже – ако би се то рекло споља, било би близу антисемитизма. Зар успех радикално агресивног ционизма није и врхунски случај борбе за хегемонију: одређени став који је дуго био маргинализован успео је да доминира целим пољем („сви смо ми Бен-Гвир и Смотрич“)? Други пример долази од Бенона који је недавно рекао:

„Људи у Израелу морају нешто да схвате: непријатељ број један за народ Израела су амерички Јевреји који не подржавају Израел и не подржавају МАГА. Евангелистички хришц́ани и традиционални католици у овој земљи чувају леђа Израела. Они чувају леђа Јевреја. Највећи непријатељ јеврејског народа нису исламски супрематисти. Највећи непријатељ кога имате је унутар жице: прогресивни јеврејски милијардери који финансирају све ове ствари.“

Како је Емили Тамкин истакла, “ово је нови преокрет у старом антисемитском класику: инсистирање да су Јевреји непријатељи изнутра, вечни странци, аутсајдери чак и када смо инсајдери, неспособни да припадамо и будемо лојални друштву.“

Ово је пракса идеолошке хегемоније у свом најчистијем облику: окупљање ционистичких Јевреја и антисемитских хришц́ана. Да би постигли свој идеолошки циљ, популистички “грамшијанци” (следбеници или присталице политичких и филозофских идеја Антонија Грамшија, посебно његовог концепта хегемоније) суптилно мобилишу појам ближњег у хришћанској традицији. Комшија није само ближњи човек: ближњи су они који су попут нас, у њима одмах препознајемо заједничку основу коју делимо. Ближњи су пријатељи, чланови моје породице, колеге, они које мислим да интимно познајем. Ближњи човек се трансформише у комшију када у њему откријем особину или гест који га чини потпуним странцима за мене: „Како је то могао да уради? Никада нисам очекивао ово од њега. Да ли је он уопште један од нас или ванземаљско чудовиште?“

Управо због ове монструозности ближњег, Лакан на ближњег примењује термин Ствар (дас Динг), који је Фројд користио да означи крајњи објекат наших жеља у његовом неподношљивом интензитету и непробојности. У овом термину требало би чути све конотације хорор фикције: комшија је Ствар која потенцијално вреба испод сваког обичног људског лица. Али комшија такође може да имплицира неочекивано позитивно изненађење: особа коју смо сматрали само обичном са свим њеним слабостима постаје комшија када покаже неочекивану храброст или искреност.

Зашто се у Хамбургу, великом граду на северу Немачке, налазе три железничке станице за дуге релације прилично близу једна другој, главна станица /Хамбург-Хауптбанхоф/, Хамбург Дамтор и Хамбург-Алтона, крајња станица северно од центра, све три на истој линији?

Разлика између прве две, наизглед „ирационална“ чињеница да се, на краткој пешачкој удаљености од главне станице, налази још једна, станица Дамтор, лако је објаснити: владајућа класа је желела станицу где би њени чланови могли да се укрцају у воз неометано од стране гомиле ниже класе. Загонетнија је трећа – Алтона. Чињеница је да се од почетка 16. века грађани Хамбурга непрестано жале на ово мало, првобитно данско, насеље северозападно од центра града. Није јасно одакле потиче ово име: док се, према неким изворима, односи на чињеницу да се данско насеље доживљавало као да стоји „све близу“ („све близу“) самог Хамбурга, вероватније објашњење је „уз поток“.

Дубоко је иронично да је Хамбург, вероватно најотворенији и најтолерантнији град у Немачкој, постао пример ове структуре: симболичка функција трец́е станице, Алтоне, јесте да држи уљезе који су увек „превише близу“ на одговарајућој удаљености, а такође служи и за померање/мистификацију основног друштвеног антагонизма (класне борбе) у лажни антагонизам између „нас“ (наше нације, у којој су све класе уједињене у истом друштвеном телу) и „њих“ (страних уљеза).

Комшија је по дефиницији увек „превише близу“, а трамповски популизам настоји да снажно наметне простор близине пројектујући језиву димензију суседа на стране уљезе. За Израел, Арапи су по дефиницији „превише близу“, не само у Гази или на Западној обали већ и у далеком Ирану, тако да их треба немилосрдно прогонити и уништити…

Ово, наравно, не подразумева никакву проиранску пристрасност: ирански теократски режим је такође мобилисао своје снаге против „превише блиског“ Израела како би прикрио сопствену класну борбу, велике протесте изазване убиством Махсе Амини, протесте који су скоро срушили режим.

Модерни појединци се све више фокусирају на „себе“ (личне тежње) и „глобално“ (апстрактна, удаљена питања), док занемарују „блиско“: непосредне друштвене просторе суседстава, заједница и свакодневних интеракција. Ова ерозија „блиског“ доводи до друштвене фрагментације, атомизованих појединаца и ослабљене колективне агенције.

У нашим западним друштвима, деценијама сведочимо постепеном процесу распада ближњег – у малим градовима, отворени градски трг и центар друштвених интеракција замењује контролисани простор тржних центара (када сам пре много година посетио Ирвин јужно од Лос Анђелеса, град се чак хвалио да тамо више нема јавних улица са продавницама и кафетеријама – права ноц́на мора од места). Секс и забављање су такође снажно погођени овим процесом: пошто је све мање локалних заједница у којима може да се одвија спори флерт, забављање се сели на платформе попут Бамбла и Тиндера где се директно представљам као особа која тражи партнера, без посредничког простора заједничког живота у којем случајни сусрети могу постепено довести до сексуалне привлачности или љубави.

Ова напетост између сличних појмова близине и суседства пружа кључ расистичке логике трамповог популизма.

Бенон покушава да спроведе повратак блиског простора – али то је лажни повратак, јер је његова истина у местима попут града Старбазе Илона Маска у Тексасу, неофеудалног насеља којим управља дигитални господар. Уместо аутентичне локалне заједнице добијамо најгори технократски сан: истина Бенонове борбе против корпорација је корпоративна владавина у свом најчистијем облику.

(Данас)